Forum za podršku u oporavku

Posle kise mora doci sunce.....
Ne meri previse reakcije.....to sputava delovanje.Proveri sa advokatom sta mozes dobiti njihovim angazovanjem i hrabro....Slusaj svoje srce ...

pozdrav

uradi šta moraš,pričale smo već o tome

...

Draga moja Jano...odredi prioritete...očito ne možeš imati obje.............u stvari ni to se nikad nezna....za sad se odluči za jednu i bori se za nju(unuku) a posle ćeš vidjet.Pokida se ženo,donesi odluku...ma kakva ona bila,uvijek je lakše kad se konačno donese.

Jana moja,
mislim da znas u dubini koja je prava odluka....nemoj sebi otezavati...neke stvari imaju svoj tok...
Nisi ti losa majka, ako prestanes da budes otirac za njene promasaje...glavu gore i prestani vise da mucis sebe.Imas jasan cilj, cisto srce i put kojim ides ka svom cilju.Nemoj da te moralne predrasude udalje od delovanja.Realno nemas sta da izgubis.....

Drzi se....

A.

Gledam, a ne verujem. Desava se Vama, a ja osecam. Jano, nemam zelju da Vam delim bilo kakav savet. Jednostavno cu Vam ispricati jednu pricu iz moje ne tako davne istorije. Znam da ce ovo mozda pokrenuti neki tok desavanja, ako ne kod Vas ono bar kod mene.
Kada sam se skinuo pre oko 11 meseci, ostao sam sam. Zena me je napustila, odvela dete. Vratila se kod svojih. Izneverio sam ocekivanja. Nisam se ponasao kako su ona, njeni, moji i svi ostali ocekivali. Posel 4 meseca apstinencije, uspeo sam da se vratim jedinoj stvari koja nije trazila osudu. Gospodinu djavolu licno. Iz inata, pobune, bola, nebitno. Niko to nije ocekivao niti razumeo. Moja tadasnja zena pogotovo. U toku te apstinencije negde oko Nove godine 2006/07 potpisao sam kapitulaciju. Ali potpisao, napismeno. Napismeno mi je dala da potpisem, da ako se navucem ponovo ili pocnem da koristim ponovo, ostajem bez njih i da cu sina vidjati nikako. Tada to nisam shvatao ni kao ucenu ni kao pretnju, nego kao izvor besa. Sto upravo i jeste bio. Bes koji se u meni talozio, svo vreme apstinencije. Nisam uzimao opijate, ali sam bio podjednako besan. Besan, tuzan, prazan. Usamljen, sa njom pored sebe. Kada se desio recidiv, iz straha da se ne desi ono sta sam potpisao, precutao sam. Jednom, drugi put... da bih na kraju u svom ludilu, i nemogucnosti da se izborim, uradio jedinu mogucu stvar, pokupio se i bez icega otisao u kliniku. Na detox. Niti sam znao sta ce me cekati, niti kako ce posle biti. Znam da sam u toku skidanja vec bio resen da se za sina borim, svim sredstvima. Za nju ne. Za njega da. Kada sam se vratio kuci... usledio je shok za shokom... Nakon nekih 15 dana naisao sam na zid. Na uskracivanje prava da vidim sopstveno dete. Onako, iz besa, iz inata. Bez institucija sistema. Svaki dan sam zvao, molio da ga vidim na 10 minuta... I svaki put sam dobijao odgovor bez odgovora... Mislio sam prolazna faza. Nakon nekih mesec dana usledio je najveci udarac, za namucenu psihu bolesnog coveka. Predlog i sudska zabrana vidjanja i ograniceno vidjanje. Tada sam prestao da zovem. Prestao da molim. Poceo sam iskreno da prezirem. I sebe i gudru i nju. Okrenuo sam se nekim drugim stvarima. A mislio non stop o jednoj. O danu kada ce Joe biti sa mnom. Usledio je odlazak kod socijalnog. Sud. Advokati. Razvod. Papir o regulisanju odnosa sa sinom!? I tada sam izrekao jednu recenicu koja je koliko porazna toliko i pobednicka. Rekao sam : Ja cu ovaj papir slaviti umesto slave za par godina. Nisam morao da cekam par godina. Slavim ga vec danas. Sredom i subotom pogotovo. Danima kada sam posvecen samo njemu. Iz razloga sto sam ziveo na 10 minuta peske do njega, a nemogucnosti da ga vidim kad god, preselio sam se. Promenio skoro sve u zivotu. Poceo sam ponovo da zovem, da trazim da ga vidim van svog vremena. Nekad mi podje za rukom. Nekad, ne. Ali ne osecam se da to radim neispravno. Ne osecam da me neko vara ili manipulise sa tim. Jednostavno to je moj zadatak. Emotivni. Koliko dugo, ne znam. Nekad, kad razmisljam o tome, koliko mi nedostaje... setim se da i ja njemu nedostajem. I to mi je dovoljno. Dovoljno da izdrzim, da sacekam dan kada ce doci i prespavati kod tate. A do tad, radim onako kako najbolje znam. I ne opterecujem se previse. Vidim kako raste. Vidim kad ima probleme sa zdravljem. Na pocetku sam, naravno, ja bio kriv za svaku njegovu prehladu. Sada me to ne dotice, ni najmanje. Dete je, mora biti bolestan. Kad sad pogledam, na pocetku nisam imao pojma sta se sa njim desava. Ni kako je ni sta radi. Sad polako i sam pocinje da prica. On jos nema ni dve godine. A kapira odlicno. Kapira da se njegovi mama i tata ne gotive nesto preterano. Kapira da se babe i dede preterano uplicu u njihov zivot. E kad sam se dokacio te trece generacije, red je da napisem koju o njima. Ja sam se od samog pocetka, trudio da moje izostavim iz bilo kakvog delovanja. Kad kazem pocetak mislim na prethodnih 10 meseci. Moji su meni pratioci kod mog bivstvovanja sa sinom. nesto kao nadzorni organ. Bolje oni nego socijalni radnik. Sto je Joeova majka trazila. Pa cak je trazila da ja dva sata nedeljno po dva sata vidjam dete!?!?! Uz prisustvo soc. Ili u njihovim prostorijama. Ovako miji prisustvuju tim trenutcima, i to su jedini trenuci kada oni vidjaju svog unuka. Ni njima niko nije ponudio da vide svoje unuce. I oni se lose osecaju zbog toga. Ali, prihvatili su to. Tesko, ali prihvatili. Kad god sam razgovarao na tu temu, nailazio sam na osudu, bes, racionalizacije, pa cak je islo do toga da kad ja nemam pravo da vidjam dete, sto bi imali i oni!? A sa druge strane, njeni, sva ta prava imaju!? Po cemu, molim!? Po cemu su oni veci i bolji!? Po tome sto ne pricaju sa mnom!? Sa mojima!? Sa ljudima sa kojima ja pricam!? Po tome sto mi se ne javljaju na ulici, na poslu!? Po tome sto Joea ljubomorno otimaju i bude, dok ga nosim uspavanog kada ga vracam!? Po tome sto ga, kada dodjem po njega izbace kroz vrata od zgrade, kao poslednje pasce!? A, mali zbunjen, naravno, da ce da pocne da place i da vristi. Nekad nisam pametan. Nekad, pomislim da bih trebao da se javim centru za socijalno. Posto su to jako teske situcaije. Ne za mene, ja sam navikao. Za njega. Malog. Jer taj bes koji kulja iz njih, ja osecam. A on se svesno ili nesvesno reprodukuje na njega. Ne u svakom trenutku, ali dovoljno je, eej, izbaciti dete na ulicu, onako bez veze... bez reci, samo cush kroz vrata... ma ajde ljudi smo, a covecnosti nigde... strasno je to, i za videti, a kamoli osetiti... Ali bice bolje. Zelim... Nadam se... Verujem...
Ja se izvinjavam, na preedugackom postu, ali ova bujica je reci produkt tih losih stvari koje se desavaju... Vama Jano, meni, Joeu i ko zna kojim sve ljudima... na ovom svetu...
HVALA...

Recite sebi:
SAMO ZA DANAS, neću se plašiti.
Samo za danas: Otvoricu svoj um i svoje srce i verovati svojoj Visoj Sili da ce da uradi za mene ono sto ja ne mogu sam.

citam i suze same krecu...Kako ta mala, nevina bica zastititi i pripremiti na dogadjaje...neprijatnosti....

Naime, moj dragi muz se jutros javio (posle devet meseci komune) da stize covek........ja sam mirna, sok me stize unutra, al nemam strepnju strah.....Dovoljno sam vratila sebe da nedozvolim da se desi nesto lose....a opet klinke su se tako radovale kad su cule , a opet .....jos se nisu u potpunosti oporavile od grca koji smo ziveli pre u periodima Ivanovog aktivnog drogiranja...Brine me starija vise....mnogo je osetljiva, nezna, tanana...

....jeste on im je otac....ima pravo na njih , na njihovu ljubav, na energiju koje one proizvode.....

Nikad nisam koristila istitucije sistema....jedina institucija koju sam koristila i koje sam se drzala je bila cisto srce i nada...nije bilo bas lako uvek gurati bez podrske sistema, ali sada mislim da necu oklevati da zastitim sebe i njih na sve moguce nacine, ako stvar krene po zlu.....a nisam bas optimisticna.

Nek nam Veliki pomogne svima da koracamo smelo ....iskreno i uz njegovu pomoc nasi putevi bice jasni....