Tokom 2002. Avala centar dobija konačne obrise, uz pomoć momaka koji su već duže u programu ja vodim program u kući, naravno uz Borisovu pomoć, koji je u to vreme preokupiran spoljnim stvarima u vezi funkcionisanja komune, a i naravno, posvećuje se više vremena porodici( živi sa ženom, ćerkom od 20 i sinom od 16 godina), kojuje delimično zapostavio u vreme dok je centar stajao na noge. Ono što je bitno u tom delu mog boravka tamo (2 godine) je to što sam osetio Božiju ljubav i što sam dozvolio da on menja moj život i što sam konačno našao smisao života. Nestala je ona praznina, koju sam ponekad osećao i godinu dana posle prestanka drogiranja, nestale su depresije, nestao je moj bes...Ne zahvaljujući meni i ne zahvaljujući izolaciji ili nekom programu, nego samo zahvaljujući Isusu Hristu. Meni, koji sam ceo život bio ateista i koji nisam verovao ni u šta, desila se najznačajnija i najsjajnija promena u životu.
U to vreme u centru je bilo desetak momaka, broj je lagano rastao, a bez obzira na veliku listu čekanja koju smo imali, nismo želeli da primamo više od jednog momka mesečno.Bilo je naravno puno problema, poteškoća, nerazumevanja, naših grešaka ali smo gurali napred, svi zajedno, mada je bilo i trenutaka kada smo Boris i ja mislili i da odustanemo od svega. Vremenom smo imali i sve više poslova( selidbe, rad na gradilištu, razni seoski poslovi...), imali smo i dobru rekuperaciju ( to je španski izraz i označava pomoć u hrani i ostalim stvarima koja se dobija od firmi i pojedinaca) ali i dalje ostaje problem u vezi plaćanja za boravak u centru, tako da smo predlog da se ujedinimo sa Retom, koji je došao u Srbiju u oktobru 2003., oberučke prihvatili, upravo najviše zbog toga što bismo na taj način ljude primali besplatno. Krajem te godine, u našu kuću na Avali, u kojoj je u tom trenutku bilo dvadesetak momaka, useljavaju se 2 Španca i tri Hrvata, koji su došli kod nas da pomognu.
Ja ostajem još godinu dana u kući, i u oktobru 2004. izlazim iz komune, posle skoro četiri godine. Bilo je to vreme u kome sam mogao da upoznam sebe, da vidim po prvi put da moj problem u stvari nije bila samo droga i da nisam postao narkoman samo zato što mi se to dopalo. Problem je bio dublji i on se nalazio u meni, nije bilo krivo ni društvo, ni roditelji ni situacija u državi...Za te četiri godine(slobodno mogu reći najkvalitetnije) ja sam naučio po prvi put da živim slobodno, bez ikakvih pomagala, naučio sam da se radujem sitnicama, da budem srećan, da volim, da pomažem drugima, da budem veseo bez droge i alkohola, da budem odgovoran, da budem ono što jesam bez ikakvih maski i glume, jednom rečju - postao sam čovek.
Narkomanija je IZLEČIVA bolest
Moderator: sanela
-
star
Znam da će me neki prozvati cepidlakom, no iz tvojih redova ( koji nisu ni malo konfuzni uz tačne datume i godine) po onome što sam pročitala ( a reci mi da li grešim, tvoja ono baš "aktivna" narkomanija traje od '96 do 2000, i ne smatram ni godinu dana kratkim periodom, čak šta više mislim da je tada mnogo dramatičnije nego kada te pregaze godine i svakodnevnica! Iz ove tvoje dečije pobune, izbija nešto što mi se ne dopada, a to je romantiziranje priče koja je svaka sama po sebi užasna da bi trebali da je ciframo! Sada bi ja trebala da te pitam:"A koliko si zarađivao u kafiću kada ti je bilo potrebno 200 dm dnevno da bi otišao na posao i odradio tih osam sati?!" Ni jedan pošten posao, nema para na svetu koje bi mogle pokriti tolike troškove, a da ne zaglibiš duboko u kriminalu, što znači mnogo više od desetak privođenja! Takav način automatski dovodi u pitanje i autentičnost onoga svega što sledi!
Kao što rekoh, ne zna se šta je gore i šta strašnije! Da bi neko 7 god. bio svakodnevno na drogama, pa i neka to bude od 100-200dm ( tadašnjih), morao bi završiti u zatvoru, te bi mu se životni put kretao tim pravcem.
Ja nisam uzimala bilo kakve droge sem heroina, čak ni trodon, metadon naravno jesam, ali sam ga uvek zloupotrebila! Mnogo kasnije u Drajzerovoj sam upoznala "novu vrstu " narkomana, što je čini mi se još opasnije od ovog načina , a to su "studenti" , "dobra deca", čiji se roditelji bore sa heroinomanijom, a ne shvataju da im deca na taj način ( trudeći se da žive dvostrukim životom, samo produžavaju svoju agoniju, postaju "svaštari" i na žalost ako ne umru od prekomerne doze nakon nekog od čestih skidanja, eksperimentisanja sa drogama, tabletama , alkoholom, na kraju završavaju na nekoj od savremenih terapija koje ih pretvaraju u zombije, a sve to u svakodnevnoj borbi da ne budu "normalni" i bekstvu od stvarnosti! U Drajzerovoj sam upoznala čoveka od nekih 40-ak godina u pratnji 70-godišnje majke. Bio je kao zombi, nakljukan rivotrilima, largaktilima i ko zna čime još, dok je majka uspaničeno molila lekare da mu pojačaju terapiju ( ko zna koju po redu) jer je "napravio recidiv" mesec dana bio na trodonima i dva puta se ufiksao, te je dobio "povratnu" krizu? Da li je njegova narkomanija blaža od narkomanije onoga ko prodaje drogu i ima mogućnosti ( dok ne završi na robiji) da bude na pet grama dnevno?! Po meni, mnogo je opasnija, jer taj sa robije možda i izađe izlečen ili bar tamo provede vreme u sumiranju svog života te napravi korake ka izlečenju, dok će ovaj crpeti roditelje i okolinu dokle god bude bio u stanju, da bi na kraju skončao u nekoj neuropsihijatrijskoj ustanovi! Razmisli!
Kao što rekoh, ne zna se šta je gore i šta strašnije! Da bi neko 7 god. bio svakodnevno na drogama, pa i neka to bude od 100-200dm ( tadašnjih), morao bi završiti u zatvoru, te bi mu se životni put kretao tim pravcem.
Ja nisam uzimala bilo kakve droge sem heroina, čak ni trodon, metadon naravno jesam, ali sam ga uvek zloupotrebila! Mnogo kasnije u Drajzerovoj sam upoznala "novu vrstu " narkomana, što je čini mi se još opasnije od ovog načina , a to su "studenti" , "dobra deca", čiji se roditelji bore sa heroinomanijom, a ne shvataju da im deca na taj način ( trudeći se da žive dvostrukim životom, samo produžavaju svoju agoniju, postaju "svaštari" i na žalost ako ne umru od prekomerne doze nakon nekog od čestih skidanja, eksperimentisanja sa drogama, tabletama , alkoholom, na kraju završavaju na nekoj od savremenih terapija koje ih pretvaraju u zombije, a sve to u svakodnevnoj borbi da ne budu "normalni" i bekstvu od stvarnosti! U Drajzerovoj sam upoznala čoveka od nekih 40-ak godina u pratnji 70-godišnje majke. Bio je kao zombi, nakljukan rivotrilima, largaktilima i ko zna čime još, dok je majka uspaničeno molila lekare da mu pojačaju terapiju ( ko zna koju po redu) jer je "napravio recidiv" mesec dana bio na trodonima i dva puta se ufiksao, te je dobio "povratnu" krizu? Da li je njegova narkomanija blaža od narkomanije onoga ko prodaje drogu i ima mogućnosti ( dok ne završi na robiji) da bude na pet grama dnevno?! Po meni, mnogo je opasnija, jer taj sa robije možda i izađe izlečen ili bar tamo provede vreme u sumiranju svog života te napravi korake ka izlečenju, dok će ovaj crpeti roditelje i okolinu dokle god bude bio u stanju, da bi na kraju skončao u nekoj neuropsihijatrijskoj ustanovi! Razmisli!
-
star
Raskršće vode Saša i Ceca Ivanović, nalazi se u Novom Sadu, osnovano je 2000. godine(čini mi se), deo je organizacije koja se zove Teen challenge, koja je u stvari začetnik ovakve vrste lečenja(terapijske zajednice). Imaju kuću za momke, koja se nalazi u Čeneju i koja ima kapacitet od oko tridesetak mesta i kuću za devojke, koja se nalazi na drugom mestu. Hrišćanskog je karaktera, program traje oko 15 meseci, imaju jako razvijem program resocijalizacije, problem je smo što se čeka nekoliko meseci za ulazak, čini mi se da se mesečno plaća oko 200 evra, naravno primaju i ljude koji nemaju para.
Star, stvarno mi nije bitno da te ubeđujem u bilo šta i stvarno nema veze koliko sam se drogirao i stvarno ne želim da pravim romansiranu autobiografiju od svog života i stvarno je jedino bitno u celoj mojoj priči samo to da sam bio narkoman i da sam sada izlečen i da sam bio mrtav i da sam sada živ...
Svim ljudima koji slave želim srećan Uskrs uz pozdrav Hristos voskrese.
A tebi Star šaljem na p.m. detaljno objašnjenje načina na koji sam dolazio do novca, kako i koliko sam trošio uz sve ostale detalje...Takođe, svi drugi koji imaju jaku želju da saznaju podatke iz ove oblasti, mogu me kontaktirati i biće im odgovoreno. Ostale nemam nameru više da smaram tim stvarima, idemo dalje s mojom pričom...
Svim ljudima koji slave želim srećan Uskrs uz pozdrav Hristos voskrese.
A tebi Star šaljem na p.m. detaljno objašnjenje načina na koji sam dolazio do novca, kako i koliko sam trošio uz sve ostale detalje...Takođe, svi drugi koji imaju jaku želju da saznaju podatke iz ove oblasti, mogu me kontaktirati i biće im odgovoreno. Ostale nemam nameru više da smaram tim stvarima, idemo dalje s mojom pričom...
Last edited by saša-ex on Sun Apr 08, 2007 3:41 pm, edited 1 time in total.
Viastinu vaskrese!
Jebiga,ja ne verujem da bi covek mogao da ustane iz groba posle tri dana,al rekoh ovo zbog obicaja,a sad me lincujte zbog iskrenosti.
Sasa-ex,napisi i meni na p.m. kako si dolazio do para,bas me zanima,ne moras ponovo da se mucis sve da kucas,samo mozes da copy/paste pm onoj ribi koju je isto to zanimalo.
P.S. Mozda sam trebala ovo na P.M. jedno pitanje:svi ti lekovi (evo ja sam uzela malopre 4 ampule bensedina na venu) i ja isto mislim da su stetniji od heroina-da mi imamo para za heroin bez kradja,hapsenja i cimanja mi bi bili zdraviji nego ovako kao "svastari". A a da imam sad makar 20 i nesto,pokusala bih sa komunom,ovako imam 33 godine i nemam godinu dana da je provedem u komuni. Mojim emocijama ne fali nista,ja umem da volim,cak sam filantrop,mozda i previse, i dop mi je bas pomogao da postanem u tom emotivnom smislu normalna,jer sam bila previse emotivna.
Naravno,da mogu da vratim svoj zivot iz pocetka,ne bih bila narkoman,prsla sam mnogo a ko zna kako bih zivela da nije bilo svega toga,a opet,gde god sam stigla u zivotu (mislim,nigde) na primer,isla sam na EXIT,provodila sam dane sa ekipom (jes` da nisu to prijatelji,al bolje i to nego sedeti sam u dnevnoj sobi i buljiti u tv,zivot je jedan)
Sto se te komune tice,ja sam ZA probati SVE,pa kad sam vec probala droge i postala i tabletoman,i politoksikoman mogu da probam i tu jebenu komunu,pogotovo zato jer se pod 1. ne placa pod 2. nije to zatvor,uvek mogu da odem kad hcu pod 3. ionako nemam nikoga,samo mi je problem sto su devojke odvojene,a ja se ceo zivot druzim sa drugovima,jebiga,kad bih mogla da promenim pol pa da budem sa drugovima,al aj sad probacu i to. I,kako sad da dodjem,gde da dodjem,sta sad ide dalje?
Jebiga,ja ne verujem da bi covek mogao da ustane iz groba posle tri dana,al rekoh ovo zbog obicaja,a sad me lincujte zbog iskrenosti.
Sasa-ex,napisi i meni na p.m. kako si dolazio do para,bas me zanima,ne moras ponovo da se mucis sve da kucas,samo mozes da copy/paste pm onoj ribi koju je isto to zanimalo.
P.S. Mozda sam trebala ovo na P.M. jedno pitanje:svi ti lekovi (evo ja sam uzela malopre 4 ampule bensedina na venu) i ja isto mislim da su stetniji od heroina-da mi imamo para za heroin bez kradja,hapsenja i cimanja mi bi bili zdraviji nego ovako kao "svastari". A a da imam sad makar 20 i nesto,pokusala bih sa komunom,ovako imam 33 godine i nemam godinu dana da je provedem u komuni. Mojim emocijama ne fali nista,ja umem da volim,cak sam filantrop,mozda i previse, i dop mi je bas pomogao da postanem u tom emotivnom smislu normalna,jer sam bila previse emotivna.
Naravno,da mogu da vratim svoj zivot iz pocetka,ne bih bila narkoman,prsla sam mnogo a ko zna kako bih zivela da nije bilo svega toga,a opet,gde god sam stigla u zivotu (mislim,nigde) na primer,isla sam na EXIT,provodila sam dane sa ekipom (jes` da nisu to prijatelji,al bolje i to nego sedeti sam u dnevnoj sobi i buljiti u tv,zivot je jedan)
Sto se te komune tice,ja sam ZA probati SVE,pa kad sam vec probala droge i postala i tabletoman,i politoksikoman mogu da probam i tu jebenu komunu,pogotovo zato jer se pod 1. ne placa pod 2. nije to zatvor,uvek mogu da odem kad hcu pod 3. ionako nemam nikoga,samo mi je problem sto su devojke odvojene,a ja se ceo zivot druzim sa drugovima,jebiga,kad bih mogla da promenim pol pa da budem sa drugovima,al aj sad probacu i to. I,kako sad da dodjem,gde da dodjem,sta sad ide dalje?
OVO JE VREME BRZIH,A NE PAMETNIH
