bad luck ili bedak?

[raskorak]

E, danas je rodjendan mojoj pokojnoj drugarici, i dollazi mi njen decko da se ljudski napijemo kajsijevace! Jbt, osecam se kao mali experimentator tableticama i travom koji se pritom poji alkoholom. Eeeeeeeej bre, ko nekad Napusicu se i travuljine, i svasta nesto, samo da se havarisem! Pre neki dan sam se nagutao rivotrila, lorazepama i triksifena i ne znam... Nekako sam izbacio sav bes iz sebe. Mental sickness never dies!

[raskorak]

Posto moji postovi postaju malo jalovi, pisacu kao i ostali o svojim susretima sa drogom. Ovaj izvestaj cu napisati kao pricu, jer sam tako naucen u skoli.
Heroin - jaka opojna droga izuzetne adiktivnosti. Sam po sebi je destilat morfijuma, a ovaj opet opijuma koji se dobija iz maka. Ja sam zastavnika svoga straha upoznao rano. Bilo mi je petnaest. Vec uveliko sam se prejedao trodona, a misli mi nestajale u dimu gandze. Ja i moj brat po trodonima iz skole smo sasvim slucajno upoznali u apoteci tipa iz nashe shkole. Stariji lik, svi mu se neshto shlihtaju. Taj je kao preziveo "Trainspotting" vise puta do svoje sedamnaeste. E, bash taj mistifikovani opijumski kralj moje srednje shkole je zgotivio mene i drugara.
Datum je bio 09.01.2000. Stara kuka nas je pozvala na svoju gajbu. Ok, kontao sam, imam veliku zalihu djonova, imamo mnogo grasa, trebamo mu da mu damo neshto za zizu. Ipak, nedelja je bila, a kako od matoraca nedeljom zahtevati kintu? Krenuli smo naoruzani i spremni za akciju "Seca Knezova" kako smo tada najavljivali zestoka razvaljivanja. Medjutim, na gajbi nas nije cekao lik u zizi, vec tip koji stondira kao nikad u zivotu, a cigaretom pali cebe koje je na njemu. Onda nas je ponudio! Ja-vec razvaljen od trodona, snebivam se, a ortak, takodje pod anestezijom me hrabri recima:"Ajde matori, to je najjaca kombinacija. Ionako nam je odvojio jedva nesto manje od tera...." Pristadoh. Folija. Upaljac pod njom. Smedji prah na njoj. Smotana novcanica u ustima. Pljuga u pepeljari. Ortak pali upaljac. Dim pocinje da se vijori, a zatim zavrsava u mojim plucima. Pride uzimam i dim cigarete pre nego sto izdahnem zmaja, jer stare baje kazu da je bash to fazon.... Drzim tako neko vreme, a zatim izbacujem iz sebe. Prvi utisak? Karamela.... ili mozda kao cokolada. Dok o tome razmisljam, ja ortaku drzim upaljac pod folijom. Ponovo je moj red. Jos jedan. Veliki. I, tako ja razmisljam, vec dobro odvaljen od vutre i tableta, kad odjednom krece euforija. Toplina... Zmajao sam do iznemoglosti, poput novorodjenceta koje prvi put udishe vazduh. A onda je sve nestalo. Misli su pocele da se rasprshuju po sobi, a ja sam palio cigaru za cigarom i lagano se ceshkao oko nosa, po stomaku... Sakriven od svega. U sebe. Napolju je bila noc.
Doshlo je vreme za grad. Otishli smo u jedan klub. Bio je prepun ljudi i glasova ljudi, alkohola i mirisa alkohola. Usta su mi bila djavolski suva. Ali, ne onako trodonski, hemijski, vec nekako spechena. Nisam mogao da govorim drugacije, do da mumlam. Umio sam se i popio malo vode. U stomaku je neshto pochelo da se deshava, da kuva. Ponovo sam bio u wc-u, ali sam ovaj put povracao. Olakshavajuca pegla. Sada kada se setim, pomislim da sam svakim komadom te pegle iz sebe izbacio svaku emociju, svako secanje na lepo. Njome sam vratio Bogu sve shto mi je namenio davno pre rodjenja. Gotovo. Josh samo da se umijem, i isperem usta. Al', gle chuda, ukus u ustima nije gorak, odvratan. Oseca se samo voda. Ako neko zna kakav je ukus ispovracane dushe, neka mi javi, zelim da razmenimo iskustva. Izlazim na svetlo. Dolazi moja devojcica u klub. Ona kojoj je stalo. Gleda me. Gledam je. Prazno. Plach, i rechi "nisi valjda! Zashto???" Njen rodjak je inace upokojen od strane tog istog praha. Ja joj kazem da odjebe, i da nisam raspolozen za nju, vec samo za vlastiti stond u nekom od coskova hodnika. Opet plach. Eh, te devojke, od misha prave magarca. Samo shto se moj mish, tj trodon transformisao u konja. Vranca. "Ajde pusti me u pizdu materinu, znam shta radim, jednom - ko nijednom. Isqliraj!" Naravno, zamolila me je da joj obecam da to vishe nikad necu uciniti. Obecao sam. I drzao sam obecanje. Par meseci. Onda jos par nedelja. Zatim sam sebi obecao. To obecanje je jako duuuuuuuugo bilo aktuelno. Sve do jednog julskog popodneva 2 godine kasnije. Ali, to je vec druga i preduga prica....
Sve vas puno pozdravlja raskorak
P.S. Vreme mi vishe nije problem, ustvari ne znam bolji nacin da ga potroshim.
P.S.2
"
COVECE, TI KOJI SI BIO TLACITELJ I ROB,
VARALICA I PREVARENI, POKVARENOST SUSHTA!"
- OSLOBODJENI PROMETEJ -

[celestina]

ćao raskorak, drago mi je da si počeo da pišeš o sebi. samo ti piši dalje

pozdrav

[raskorak]

Izvestaj podnosim dana kada sam totalno strejt, dodushe malo napushen dobrog shita, al' bar imam malo inspiracije za nasatavak lupetarije.
Apstinirao sam od svih opijata. Dugo. Posvetio sam se muzici. I devojkama. I alkoholu.
Februar 2002. Petak. Opsano sam se posvadjao sa celim univerzumom. Lom pochinje. Skoro dve godine nishta. Odjednom, ljudi koji do pre godinu dana nisu znali shta je gandza, a kamoli neshto drugo pochinju da se rade. Cimaju me:"Ajde, shta se folirash, zgutaj se jednom sa nama...." Ma jok. Nishta od toga. Stedim pare od uzine i odlazim u obliznju apoteku. Nishta, cjorak. Recept, decko! Cimam neke ljude. Nalazim teku. Zavrshavam tablu plavo-belih tramadola, medju rajom poznat i pod imenom "blue boys". Prvo sam zab'o 7. Posle pola sata popushio spravu. Otishao na svirku i zgutao preostala 3. Svirka - ludilo! Meni raste pritisak u ushima, a zatim pochinje onaj prljavi trodonski stond. Pa se onda iskrivim ko na ekseru. Svirka gotova, a ja nishta nisam chuo na njoj. E, jebiga, rekoh sebi, idem sad da pijem! Bila je ponoc. Zvao sam devojku. Doshla je i usledio je seks koji nikad necju zaboraviti. 10 sati nisam uspevao da dozivim vrhunac. Verovatno sam ga doziveo u glavi satima ranije. Tako je raskorak krenuo "opet Jovo nanovo".
Nekad mi fali taj orgazam tishine i smirenosti. "Otima dodir... Uzima dushu. Uvek vreba. Napukle snage ali gvozdenog stiska. I kada mislim da je svega mi dosta, kada krenem da se hvatam za zemlju opet osecam glad."

[raskorak]

PROBLEM NARKOMANIJE I ŠTA SA NJIM

Ha, ha! Pišem (ili pokušavam) o tome, a iz pregrade ispadaju dve kesice limuntusa. Nemam nameru da ih bacam, iako se nisam puko po veni 1,5 mesec.

PRAPOČETAK

Droga – nešto strano, meni nezamislivo. Prvi osećaj na pomen droge – strah. Šesti sam razred osnovne škole. Moje drugarice puše vutru. Ja im solim pamet kako je to mnogo opasno i kako se one nalaze na ulazu u Pakao. Kod sestre nalazim knjigu po imenu „Džanki“. Nakon čitanja (za svega jedan dan) osećaj straha zamenjuje zaprepašćenje. Osećanja su uskovitlana, a ja nakon dobrih deset godina mogu jasno da se setim svih likova, njihovih „dogodovština“ i svega što heroin donosi i odnosi. Sada sam siguran da sam tada bio zaljubljen u lik iz knjige, u izvesnu devojčicu po imenu Gema. Droga je i dalje tabu tema, a ja sam odlučan da sebe nikada ne nahranim tim govnima, jer kao što znamo, ona smrde. Drugarice su nastavile da duvaju, a ja im sve manje „solio“ pamet. Naravno, nije dolazilo u obzir da im se pridružim. Jebiga, alkohol ipak nije opasan, razmišljao sam tada. Zato sam se kod druga na 13. rođendanu toliko nalio piva i rakije da sam bio glavna tema u razredu narednih mesec dana. Baš sam voleo da budem u centru pažnje! Doduše, bio sam i pre toga, ali ne kao neko ko je „raspadač“, već kao jedinka (bukvalno) koja izgleda i razmišlja drugačije od većine: kosa do ramena, majice sa aplikacijama „EKV“, „Pekinška Patka“..., „starke“, iscepane farmerke, karirane košulje... Tada jedini dečak alternativac koji se druži sa „zlim pankerkama“ koje puše travu. I tako... Baš sam posle voleo da se napijam i da ostalima prosipam viđenje sveta iz perspektive razuzdanog pubertetlije.

INTRO

Osmi sam razred. I dalje sam fini alternativni dečak koji voli da cirka, ali sam u isto vreme i odličan učenik. Dakle, sve je o.k. Moje drugarice i dalje duvaju, a moja najbolja drugarica Marina ponekada čak i ukrade neke lekove svojoj baki, najčešće bensedine. Na školskim klupama pojavljuju se slogani tipa: „Nadrkana Marina/puna bensedina!“ Jednoga dana smo tako ja i par drugara „sedmaka“ pobegli sa školske priredbe posvećene Svetom Savi. Datum je 27.01.1999. Ma kakva crna priredba, idemo mi do obližnjeg diskonta na pivo. Kako smo se samo napili! Ne znam šta je sa tim ljudima sada, ali jedan od njih, Steva, danas se zajedno samnom vrti u začaranom krugu pucanja i skidanja. Elem, nakon tog događaja sam se okuražio i počeo redovno da palim sa časova na pivo. Sve češće u tandemu sa Marinom. Jednog martovskog dana, neposredno pred početak bombardovanja Srbije (a i Crne Gore), Marina je došla sa baš „brdo“ bensedina, a ja baš „uhvatio visinu“ od piva. Ma, što bi rek’o Džon Vejn „Šta ga jebem ja!“, daj ti meni te tvoje bensedine. I tako... Gutamo mi, a Marina kuka: „Jebote, mene ovo ništa ne radi!“ Ona je stala na broju 20 valjda, a ja na 11. Odjednom – Marina sva modra, oči joj na pola koplja i ona pada. Nikada u životu nisam bio toliko uplašen! Bensedini me pucaju, a ja toga nisam svestan. Rupa. Sutradan saznajem i da je dolazila Hitna Pomoć u školu, naravno zbog Marine. Uvaženi nastavnici i Marinini roditelji nikada nisu saznali sa kojim je to ološem ona gutala bensedine, i najzad, odakle joj ti lekovi. Bombardovanje je sprečilo dalju istragu škole i njenih roditelja, kao i njihovu nameru da je pošalju na lečenje. Mene vala to bombardovanje nije sprečilo da jednoga dana u maju popušim svoj prvi džoint sa drugarima iz kraja. Wow! Pa ovo je baš kul! Tako je moj strah polako bledeo, a ja počeo da se napušavam k’o magarac i da se pojim pivom i belim vinom, kombinacijom u društvu poznatoj pod imenom pino. U nekim trenucima bi me spucala i inspiracija, te bih napabirčio neku pesmicu, ili makar pokušaj iste. U međuvremenu sam se i mnogo zaljubio u jednu devojčicu po imenu Ana N. Kada su ta osećanja postala obostrana počeo sam da obitavam među oblacima. Što bi onaj poznati pesnik, Radičević, rekao: „Međ javom i međ snom“. Zaista sam počeo da uživam, uprkos bombama kojima nas je NATO velikodušno zasipao. Mnogo mi je bilo lepo! Neko vreme. I tako... tako sam počeo da otkrivam jedan novi svet, svet ljubavi, ali i svet lakih droga u kombinaciji sa starim prijateljem alkoholom. Znala je tu da se provuče i poneka tabletica u društvu, ali ne previše često. Nije bilo potrebe za time; Ana N., cirka & gandža su mi bili više nego dovoljni. Naročito Ana N. Ana N. sada živi sa dečkom u Beogradu. U Srbiji. Ona uopšte nije Ana N. Ona je samo Ana. Više je nemam, kažu. Moje drugarice su sada „ozbiljne“ i fine devojke i ne javljaju se više. Ponekada u gradu sasvim slučajno naletimo jedni na druge. Marina je strejt, mada povremeno zavari, kako sam čuo. A, ja, ja živim u dva sveta koja ne mogu da postoje zajedno, ali mogu paralelno. Spavam u vreći za buđenje.

[arijana]

Procitala sam ovo tvoje pisanije od pocetka do kraja i moram pitati:
Da li pises poeziju?
Bacas se u duboka razmisljanja, ako ne pises, obavezno pocni, u pocetku ce biti malo teze, ali posle ces usvojiti neku svoju formu. Mislim da takva razmisljanja ne dolaze od tvojih iskustava sa drogom, sigurno si ih imao i ranije. Sve to sto si prozivio mozes da pretvoris u svoju pobjedu i stvaralastvo, a ne u poraz.
Naravno, ako opet ne padnes. A neces!
Ti ces se izvuci, sigurna sam u to!

[Zona Sumraka]

raskorak voli da citira ekv

[raskorak]

raskorak VOLI ekv. Da li to predstavlja neki problem? Ili ti mene zono moja nesto prozivas ili...? U cemu je tvoj problem? Ili bi mozda da citiram Indiru Radic, ili daleko-bilo prti bee gee? Aj' zdravo detlici.

[Josephine]

...ja pozdravljam ovo o "EKV"!!!

...a i tebi "R" jedan hello...
...čitam ovo što pišeš...

...i moram da kažem nešto onoj nadi...ma ta "nada" je kurva...ne treba joj vjerovati!!!

pozzz...

[rajouno]

evo da te i ja pozdravim.... ,jbt ja nisam vjerovala u ono da bivshi heroinski zavisnici odmah nadju zamjenu za hors.nikad nisam voljela alkohol,tablete pogotovu.a "nesvjesno" sam upala u veliki problem i sa jednim i drugim...kao mora tako malo u pocetku,tesko mi...gutala sam i po kutiju i po lexa,jedva da me je radila,pila po 10 vodki za sat vremena...a tolerancija rasla,dok me jednog dana s posla nisu poveli u hitnu,pao pritisak,srce skoro stalo da radi...izvukla sam se pricom kako taj dan nisam nista jela,a moji su mi se tek onda natovarili na grbacu-vide teturam po kuci,podocnjaci,zaplicem jezikom...stegli me,mjesec dana sam na odmoru,u karantinu,i hvala im..jer da nije njih-NE BI NI MENE BILO.uzgred,pre pola godine drugarica iz kaludjerice prosula je sebi mozak...i danas ne znam zasto,a prije 2 mjeseca drug mi je na dorcolu pao sa terase i slomio vrat,pili su...ma bad.udavih te.nekako mi je lakse da pisem na tudjim ispovjestima,pozzzzzz