Forum za podršku u oporavku

Ali nacin na koji nam zele dobro je NAOPACKE!!!!!!!
I nemaju strpljenja. Gube ga....a bas je to sada prijeko potrebno.

To je to Luna prava recenica,nemaju strpljenja! A nemamo ga ni mi samim tim,to je ono sto sam pisala ne volim da me neko gura ako brze ne mogu! Razumem ja njihovu i brigu i strah i svaki put kad izadjem na vrata ona se trese dok se ne vratim ali ja zbog toga ne mogu da ne izlazim uopste,i kad joj vidim oci dok me kleda kako izlazim na vrata sjebe me skroz,ja to ne mogu da podnesem! Zele nam dobro to je ok. ali NAOPACKE,ili jednostavno ne znaju da ti pridju na na nacin kako bi trebalo kod mene to obicno preraste u svadju.i ne krivim ih zbog toga jer verovatno vise i sami ne znaju kako prici i razgovarati,moja mama je jako gruba na recima i na delima ali kad joj vidim lice i te tuzne oci kad izlazim na vrata dodje mi da se roknem po sred cela.....

Zvrky,Luna!
Pisem VAM kao roditelj i opet kazem NE ZNAMO a to je ono vase pomazemo svojoj djeci NAOPACKE.Vjerujte nema veze da li je neko od djece bio ovisnik ili nije mi grijesimo prema djeci iz ljubavi!Moja majka je u komuni kod brata bila izgubljen slucaj i citavim njegovim pokusajima odvikavanja je izgubljena!Sta ce te vise kad ona meni kaze kako je jedini izlaz za njega da ona ubije i sebe i njega jer ti njegovi pokusaji su nista!Njegovu ovisnost ona uporedjuje sa cigarama, pa ljudi meni koja nisam ovisnik dodje mi da se ubijem.
Razumijem Vas u potpunosti ali VAS molim pokusajte svatiti!

Pa ja shvatam ali kako resiti taj problem,vec sam rekla da sve razumem i brigu i strah ali....sta da ja uradim povodom toga,znam da ce celog zivota biti u strahu dal cu napraviti glupost ili necu,ne zelim da zivi u strahu,bar ne zbog mene! A kad je vidim tako tuznu nije mi nidocega vise ni do tog izlaska ni do bilo cega drugog samo sam sjebana celo vece ili dan nebitno...

evo ja par dana pratim ovu vasu diskusiju i vise nego uzivam u njoj. preksinoc sam imao goste i goscu moju je interesovalo kako sam ja odradio jer njen rodjak u svedskoj se jako tesko bori sa bolescu. pa sam joj ja izvadio knjigu "samo za danas" i da sam je 2 godine svako jutro citao uz kafu. pa posto se na tu knjigu navukla veca kolicina prasine, u njoj se zavukla jedna cestitka za koju ja nisam znao ni da postoji. i kad sam procitao, uhvati me onaj osjecaj u stomaku. bio je dobar jer sam osjetio ogromnu ljubav i skroz sam se raznjezio. cestitka datira od dana kad sam napunio prvu godinu cist. ona je od moje mame. nevjerovatno da sam takvo blago mogao da zaboravim. juce sam citav dan kontao o rjecima cestitke i svojim odnosom sa mamom. i jednostavno, kao sto sam prije 4 godine zaboravio na tu cestitku i rjeci podrske´tako sam citav zivot bio gluh i sljep na njene rjeci i djela.
evo tekste cestitke:
mili moj sine, zelim da 19-11-2000 docekas u dobrom raspolozenju i zdravlju, ponosan na sebe i svoj rodjendan. nek ti traje, samo da znas koliko mi to znaci. da bog da ostao takav i nasao svoju pozitivnu samosvjest
19-11-2000 je moj prvi dan ozdravljenja.
eto uzivaj te i cuvaj te se

Zvrky,
Bit cu gruba sad kad kazem da taj pogled moras ignorisati,ali je to tako!Sad ne mozes nista promjeniti ali vrijeme ce uciniti svoje i tvoja Majka ce svatiti da je doslo vrijeme da ti pocne vjerovati!
A ti naravno moras izaci,moras zivjeti a kad budes spremna(bez svadje)pitaj je sta ce biti kada nje nestane?Ko ce te onda pratiti?Da ti MORA vjerovati jer ti to cinis za sebe a ne za nekog drugog!
Jaka si ti i vidjet ces da ce ti ovo sve biti smjesno nakon nekog vremena!

Roditelji zure.
Roditelj nemaju strpljenja.
Roditelji su sebicni.
Roditelj ne umeju da vam pridju.
Roditelj sve rade pogresno.
Roditelj nemaju poverenja.
Roditelji vas ne razumeju.

Toliko optuzbi na racun roditelja. A da li ste se vi nekada zapitali:

Da li vi stvarno dajete sve od sebe da bi ste napredovali?
Da li vi imate strpljenja za svoje roditelje?
Ko je sebicniji u celoj prici, roditelji ili vi?
Da li vi umete da pridjete svojim roditeljima?
Da li su svi vasi postupci isptavni?
Verujete li vi sebi bezrezervno?
Mozete li vi makar pokusati da razumete kroz sta vasi roditelji prolaze godinama?

Hajde razmislite malo o tome.

Da zapitala sam se 1001 put!
Ja ne umem da pridjem svojoj majci!
moji su ispravni sada bar ja tako mislim ne racunajuci ono spremi kucu operi sudove i to!
ne verujem sebi 100% ali verujem 99%!
Da mogu da razumem kroz sta prolazite godinama ali i mi isto tako prolazimo godinama,mislite da mi nemamo grizu savesti,mislite da nas bas boli dupe za roditelje i okolinu i bol koju im naosimo jel to mislite? Pa nije tako!
Adina jos ne mogu da ignorisem taj tuzan pogled,ona misli da ga ja i ne primecujem jer brzometno izadjem iz kuce jer ne mogu to da kledam ali vrlo primecujem i osecam koliko se plasi!

Erineja wrote:
Da li vi stvarno dajete sve od sebe da bi ste napredovali?
Da li vi imate strpljenja za svoje roditelje?
Ko je sebicniji u celoj prici, roditelji ili vi?
Da li vi umete da pridjete svojim roditeljima?
Da li su svi vasi postupci isptavni?
Verujete li vi sebi bezrezervno?
Mozete li vi makar pokusati da razumete kroz sta vasi roditelji prolaze godinama?

Razmisljam da li da pisem u globalu ili da pisem samo za sebe i iz svog ugla.E ovako, sto se tice mene ja ne dajem sve od sebe u potpunosti da bih napredovala, mislim - trudim se koliko god mogu,ali vec sam napravila dva recidiva sa speedom sto i nije neki nepredak. Sad se kajem ali sta mi to vredi. Ali ja stvarno zelim da napredujem i stvarno zelim da postanem normalna osoba. E sad, postoje i oni koji daju maximum od sebe pa ipak padnu na kreju - sto znaci da je to opet nedovoljno davanje sve od sebe radi napredovanja.
Strpljenje za roditelje?Ja imam strpljenje sada ali ga nisam imala ranije.
Sebicniji u celoj prici su narkomani,ili mi. Sebicna sam ja jer zelim sada na primer podrsku i pomoc a znam da sam ja kriva zbog svega sto se desava.Zar to nije sebicno?I postoje tu jos mnog stvari, na primer dok sam bila na heroinu takodje sam bila bolesno sebicna.
Dalje.....Ja iskreno mislim da ne umem na pravi nacin da pridjem svojoj majci jer tokom godina sam oko sebe podigla neki zid i distancirala se i sada mi je jako tesko da se vratim u normalu. Ne, ja ne umem na pravi nacin da pridjem svojoj majci i to priznajem a mislim da ona to zna.
Da li verujem sebi bezrezervno? - Dacu samo kratak odgovor bez objasnjenja NE.
Pokusala sam da razumem kroz sta sve to moja majka prolazi i sta sve mora da gleda, pokusala sam da stvari sagledam nekako iz njenog ugla, pokusala sam cak i da zamislim kako bi bilo da ja imam dete koje je narkoman i ponasa se kao ja, i shvatam - ni malo joj nije bilo lako. Nije joj bilo lako kad sam se ponasala kao poslednji idiot prema njoj, zbog cega sad osecam grizu savesti i zbog cega se kajem - ali sta mi to vredi, sto je bilo bilo je. Nije joj bilo lako da me gleda kako kriziram ili dolazim kuci nadrogirana, ne primecujem ni sebe a kamo li nju.
Sve su to jako teske i jako diskutabilne stvari. O tome mozemo pricati beskrajno dugo. Svaciji roditelj je drugaciji ali ni jedan od njih ne moze da se pomiri sa cinjenicom da mu se dete svesno i lagano ubija, i to na rate, placa za svoju smrt potpuno svesno. I ma kakvi neciji roditelji bili ipak je dete za njih DETE koje ne zele gledati kao nadgrobnu plocu vec kao zdravog i normalnog coveka sposobnog za zivot.

u pravu si, nema sta drugo dodat, rekla si onako kako stvari stoje, svaka ti cast.... ma da si me malo u bad bacila s tim.......

rbonnasi wrote:u pravu si, nema sta drugo dodat, rekla si onako kako stvari stoje, svaka ti cast.... ma da si me malo u bad bacila s tim.......

Pa rekla sam sve ono sto JESTE i sto je ISTINA,a sve to ume po nekad da ubaci u bad filing!