ne ne ne ne ne je sve sto kazem ja

[YugoStar]

Pratim te!
Budi dobra !

[oci boje meda]

hej NANCY procitala sam tvoju ispovest dok si bila DA....i tuzno i ponekad smesno, pogotovo epizoda sa artanima, ali u sustini sve je to...tako tuzno cak i kada ti se cini smesnim....hvala ti puunooo na razumevanju, i utehi, ali tako je jebeno tesko...i ja tako dajem savete drugima, ali ih ne znam na sebe primeniti...a sto se tice izleta u prirodu...eh...mislis da ja volim sto sedim u sobi za kompom, sama, ali prosto u karantinu sam, a sa njima ne zelim, kao psi cuvari da idu za mnom.....dok sam se gudrala terala sam ljude od sebe, sada bih zelela nekog pored sebe, ali ovde u ovom gradu kod roditelja ja nikog ne poznajem, otisla sam odavde pre 13 godina....imam samo jednog prijatelja ovde koji sada nije tu. i eto, juce su me pustili malo napolje, u prirodu, ali ja sam se osecala skoro pa isto....jer uvek kada ugledam nesto, pomislim nesto, instiktivno otvaram usta, izgovaram reci, ali onda shvatim da nema nikog da ih cuje..pricam sama sa sobom, jebem ti takav zivot! nema ovde buducnosti za mene...kod roditelja nikako, a povratak u NS je previse bolan...povratak u stan gde sam se samo gudrala, nagoreli sank, od nagorelih kasika, prazan stan ......bez moje ljubavi, ti to bar razumes,...nadala sam se da cemo uspeti kada se na jedno vreme rastanemo i skinemo, ostanemo cisti zaozbiljno, da cemo biti zajedno, jer mi zaista jesmo jedno, ali izgleda i da jedno postane dvoje..nikada pre nisam verovala u to. mislila sam kada se dve srodne duse sretnu ne moze ih nista rastati...ispostavilo se da moze..prokleti prasak....i tako sad cekam i cekam da dodje taj dan kada cu se iskreno nasmejati od srca, kada moj osmeh nece biti maska ili bolna grimasa, ali mislim da to ne mogu ovde, u ovoj zemlji, sve u meni govori da moram otici odavde daleko....i tako cekam dan kada cu da odem...pisi, javi se, ako hoces i na pp..kako god...svaka rec podrske obrise jednu suzu...

[Nancy In Black]

hej NANCY procitala sam tvoju ispovest dok si bila DA....i tuzno i ponekad smesno, pogotovo epizoda sa artanima, ali u sustini sve je to...tako tuzno cak i kada ti se cini smesnim....hvala ti puunooo na razumevanju, i utehi, ali tako je jebeno tesko...i ja tako dajem savete drugima, ali ih ne znam na sebe primeniti...a sto se tice izleta u prirodu...eh...mislis da ja volim sto sedim u sobi za kompom, sama, ali prosto u karantinu sam, a sa njima ne zelim, kao psi cuvari da idu za mnom.....dok sam se gudrala terala sam ljude od sebe, sada bih zelela nekog pored sebe, ali ovde u ovom gradu kod roditelja ja nikog ne poznajem, otisla sam odavde pre 13 godina....imam samo jednog prijatelja ovde koji sada nije tu. i eto, juce su me pustili malo napolje, u prirodu, ali ja sam se osecala skoro pa isto....jer uvek kada ugledam nesto, pomislim nesto, instiktivno otvaram usta, izgovaram reci, ali onda shvatim da nema nikog da ih cuje..pricam sama sa sobom, jebem ti takav zivot! nema ovde buducnosti za mene...kod roditelja nikako, a povratak u NS je previse bolan...povratak u stan gde sam se samo gudrala, nagoreli sank, od nagorelih kasika, prazan stan ......bez moje ljubavi, ti to bar razumes,...nadala sam se da cemo uspeti kada se na jedno vreme rastanemo i skinemo, ostanemo cisti zaozbiljno, da cemo biti zajedno, jer mi zaista jesmo jedno, ali izgleda i da jedno postane dvoje..nikada pre nisam verovala u to. mislila sam kada se dve srodne duse sretnu ne moze ih nista rastati...ispostavilo se da moze..prokleti prasak....i tako sad cekam i cekam da dodje taj dan kada cu se iskreno nasmejati od srca, kada moj osmeh nece biti maska ili bolna grimasa, ali mislim da to ne mogu ovde, u ovoj zemlji, sve u meni govori da moram otici odavde daleko....i tako cekam dan kada cu da odem...pisi, javi se, ako hoces i na pp..kako god...svaka rec podrske obrise jednu suzu...

Ono u sta sam ja verovala je da je odlazak iz mesta gde sam se drogirala dobro resenje za moje probleme. Ono sto sada znam je da od sebe pobeci ne mogu, i da se zakopam 10m ispod zemlje - opet sam sa sobom...Bekstvo iz zemlje - cak sam i o tome razmisljala, ali nece druga drzava da promeni moj mozak....
Razumem o cemu pricas, i znam kako izgledaju mastanja o tome kako ste se skinuli, zivite zajedno i srecno, verujem da ste milion puta razgovarali i mastali zajedno o tome. Klasika....
Vreme, vreme i samo vreme....najbolji lek...Bolji i od metadona i od suboxone-a....Ali nije ni vreme magicna stvar ako se sama ne potrudis malo...A ti se trudis i to je bitno...
Nego sto ne instaliras neku igricu ili ne skines neke filmove da gledas da malo odvlacis sebi paznju?

[oci boje meda]

NANCY, pokusala sam i sa igricama i sa filmovima ali nista mi ne drzi paznju. ne ide jednostavno. ne mogu. konacno sam pocela da citam knjige, polako, nekada sam ih gutala....ali dobro, i to je pocetak...tv ne palim danima, zvuk mi smeta, sad samo tisina ili moja muzika prijaju mojim usima.....tuzna sam jebeno...sve svesnija postajem da sam ostala bez svoje ljubavi, mada on u mailu kaze da zna da nema druge devojke za njega osim mene, ali koristi proslo vreme.ocigledno da je i on bolno svestan da bez obzira koliko smo se voleli i koliko se volimo sada, nece to ici...previse je bolnih uspomena, pretezak je krst koji na ledjima nosimo....i tako iako sam podsvesno bila svesna jos dok smo se rastajali pre njegovog odlaska u komunu da je to kraj, potajno sam se naravno nadala da ce nasa ljubav ipak pobediti....ali izgleda da nije.....a najtuznije je sto se mi toliko volimo, a nikada vise necemo biti zajedno....nikada necu naci nekog kao on, jer je on poseban, moj decak koji hoda na rukama, kome trcim otvoriti vrata kada cujem kljuc u bravi, koji najdivnije nakrivi glavu nasmesi se, oci mu se smese, cvrsto me zagrli, i samo kaze bebo moja...niakada necu to vise naci...ne kazem da necu naci drugog muskarca, ali nekoga kao on nikada, jer je on zaista poseban, on je moj decak koji hoda na rukama......

[YugoStar]

Tu sam !

[oci boje meda]

YUGO moj znam ja da si ti uvek tu, ikraj mene...iako nas kilometri dele, znam ja sve.....

[oci boje meda]

Trebalo bi pobeci od svega, od samog sebe, od svih zabrinutih lica prolaznika,treba covek da se raspline, i kao smrt bude nesposoban da u ljudskim ocima otkrije zaklane snove, da se raspline i otputuje u neizvesnost, kao oblak u svemir, da ne bi gledao mrtve ptice u tudjim zenicama, da ne bi slusao krik u prerezanim grlima.

[oci boje meda]

"ljudi se plase, strahovito plase osecanja.Njima su rekli da je osecanje jedna zastarela stvar, stvar koja pripada jednom minulom,naivnom vremenu, i oni su odmah prestali osecati.
Sposobnost osecanja jedna je zanemarena ljudska sposobnost. Danasnji covek je na putu da sasvim zaboravi osecati"

Vladan Desnica "Proleca Ivana Galeba"

[Blue_Moon]

Hej, cemu citanje tih depresivnih knjiga? Uzmi nesto optimisticnije Ako hoces filozofsko, onda uzmi filozofsko ne-depresivno sa happy end-om (ili nesto potpuno light za razbibrigu)..

Mozes "Jadnike" od Igoa, to mi je jedna od omiljenih knjiga - prica o (sushtinskoj) transformaciji coveka - bukvalno od robijasha do postovanog i uglednog coveka.. Ili uzmi barem film, dobar je Po meni jedno od onih dela koje menjaju zivot.

(ja se nisam javljala do sad, samo citam forum, skupljam info za druga koji ima problem ali morala sam da reagujem - "Proleca Ivana galeba" jeste sjajna knjiga, ali neki delovi bacaju u neopisiv bedak... cemu dodatna depresija... ne treba ti sad to... drzi se )

[oci boje meda]

4 BLUE MOON, pokusala ali ne da mi se, sve to stivo kako kazes optimisticno, neda mi se citati...postajem mazohista, a nekada bila hedonista najveci.....ne znam prija mi to sad citati,drugacije dozivljavam nego ranije kada sam citala, mnogo bolje osecam i kontam, kao i jebeni carobni breg od T.Mana, isto sjeb knjiga, i umesto da uzmem nesto vedrije, pustim vedriju muziku, ja to jednostavno ne mogu, kao da su u meni dve pa malo ratuju, i na kraju uvek pobedi ona koja uzme u ruke proleca ivana galeba ili neko slicno stivo....najoptimisticnije sto mogu da citam je miroslav antic, tako zamislajm nebo ili hodajuci na rukama.....jbg.