Scarlett1 wrote: ↑Tue Aug 28, 2012 3:23 am
Ovo je teže nego što sam mislila. Odakle da počnem? U osnovnoj školi sam bila vukovac, obožavala sam književnost, i bila preokupirana planovima za budućnost. U 7. razredu sam počela da izlazim, naravno, ubrzo sam otkrila alkohol i cigarete. I dalje sam bila super đak, dok sam vikendima pila, pušila, i dokazivala se novostečenoj ekipi. Ubrzo je prošao sedmi, zatim i osmi razred, i nekako sam držala ravnotežu između škole, i opijanja sa društvom koji su postali sve redovniji. Za razliku od većine, trava nije prva droga koju sam probala, već spid. Kada sam završila prijemni, i upala u super razred, odlučila sam da 'završim' spid od starijih drugara koji su tada mnogo pričali o njemu. To je bio moj hir, a ja sam bila sto posto sigurna da sam jaka ličnost, i da ni jedna droga ne može da ovlada sa mnom i učini me zavisnom. Povukla sam, u stanu jednog od njih, i osećaj je bio fenomenalan. Pričala sam, i pričala, i smejala se, šetkala se u krug i osećala da mogu sve. Ostalo mi je malo za sutradan. Naravno, stigle su me i posledice. Kako nisam spavala i jela dva dana, povraćala sam, znojila se i osećala se užasno... odlučila sam da ne želim više da ga uzimam. Alkohol mi je bio nešto provereno, činio je da imam samopouzdanja i da se super provedem. Krenula sam u srednju školu. Nekako baš tada sam se i posvađala sa starom drugaricom, i srećom, u mom razredu su bila divna deca, ambiciozna i pametna, pa sam počela sa njima da se družim. Ne mogu da kažem da sam se ludo zabavljala, ali imala sam odlične ocene i ispunjen život. Naravno, bila je tu i poneka čaša alkohola vikendom, ali ništa vredno pomena i brige. Pred kraj prve godine, javila mi se stara drugarica. Želela sam je opet. Volela sam nekako taj loš utisak koji imamo jedan na drugu, naše razgovore, smisao za humor, neizvesnost... Pitala me je da li pušim? Pušila sam. Rekla je da ima nešto bolje. Znala sam da misli na travu, i znala sam da ću je već popodne probati. Našle smo se popodne, malo pomučile da dođemo do lokalnih momaka koji je prodaju. Sećam se da smo otišle na groblje, kako nas niko ne bi video. Sećam se kako je mrvila taj zeleni grumen, i kako sam je ja u neverici gledala. Tada nas je bilo sramota da kupimo rizle, pa je 'smotala' u cigaretu, i za flop je iskoristila kutiju. Popušile smo. Dugo se nismo videle, i pod dejstvom marihuane smo bile skroz opuštene, smejale smo se, prisećale starih vremena. Postala sam deo ekipe. U početku, kada se 'duvalo' odbijala sam ponekad. Ponekad me je grizla savest, ponekad sam primećivala da mi koncentracija opada...prvih godinu dana smo konstantno pušile travu,pile alkohol, i to je postao sastavni deo izlazaka, ili svakodnevnice, kada su u pitanju rapusti. U toku škole, morala sam da se primirim, kako bih održala dobre ocene, i kako ne bih izazvala sumnju. A i znala sam da je to samo prolazna faza, i da ću se u bilo kom trenutku vratiti svojim planovima. Ali, nisam razmišljala o tome kad...nakon godinu dana, otkrile smo i lekove. Bensedini, bromazepami... svi sa trouglićima, najbolje pomešani sa travom ili alkoholom. Okruženje mi se potpuno promenilo. Drugu godinu sam izgurala i dalje sa super ocenama, ali sa mnogo manje interesovanja. Hobije, kao što su čitanje i pisanje sam potpuno zanemarila, i fokusirala sam se da završim što pre obaveze sa školom i prepustim se begu od realnosti... Naravno, ubrzo sam našla i dečka, na kraju druge godine, koji je bio u mom 'novom fazonu'. Dilovao je travu, ponekad i nešto drugo. Počela sam da eksperimentišem. Ekseri, kristali, ajs...nisam se brinula, bilo je to samo ponekad. Srećom, kada sam raskinula sa njim, nisam imala pristup često tim stvarima, pa sam se uglavnom vraćala alkoholu, lekovima i travi... ali bio je i neopisiv osećaj sreće kada 'uleti' nešto drugo. Treća godina mi je bila noćna mora. Ni sad mi nije jasno kako, ali prosek sam grčevito održavala. Valjda od straha da me ne razaznaju i od toga da ne povredim mamu...ali sam se osećala užasno. NISAM MOGLA VIŠE SA BUDEM STREJT. Sve je bilo tako crno...izgubila sam volju. Kao robot sam izvršavala svoje obaveze i jedva čekala da se prepustim porocima. Polako se i saznalo. Ljudi su počeli da me gledaju drugačije, a mene nije bilo briga. Pored konstantnih misli o tome kako nabaviti pare, gde se sakriti naredno veče, prestala sam da obraćam pažnju na ljude oko sebe... Ne znam kako mi je prošla ta godina, ali kada je došao raspust (ovo leto) otrgla sam se kontroli. Pijana, naduvana, našmrkana..šta god...ili sve od jednom. Nisam mogla da se suočim sa sobom. Pronalazila sam besmisao u svakoj situaciji, svakoj izgovorenoj reči... Juna sam pokušala da se ubijem, progutavši preko 80 lekova za usporavanje rada srca...završila sam na urgentnom, sve je prošlo kako treba, i kako nisam htela da ostanem na psihijatriji potpisala sam da izlazim na svoju odgovornost. Mislila sam da je to novi početak. Da je dosta. Ali nisam znala, šta sada? Malo po malo, nastavila sam po starom, izbegavajući realnost. Jedan deo stranice mog dnevnika nedelju dana nakon izlaska iz bolnice: VIDELA SAM SE TREZNA SA DEČKOM. SEDELI SMO I PRIČALI. TREZNI. Bilo je super, a ja sam bila, pogodite šta? TREZNA. Koji je stadijum niskosti kada se ponosiš ovakvom stvari? Jer se ja ponosim. Kada razmislim o tome, pitam se da li sam kukavica ili ološ. Sigurno i jedno i drugo.
Nisam ostala kod njega kako smo planirali. Otišla sam u školu. Mislim da je tada sreća bila na mojoj strani. Ne želim da me upozna još uvek. Ne želim da se otkrijem. Možda ću i pobeći pre nego što budem morala... Vidim naš kraj, svaki kraj je isti... Čovek bi pomislio da sam puna neizvesnosti, međutim kraj je predvidiv. Tužno je kada znaš kako će se nešto završiti i pre nego što počne. Pogled pun razočarenja i par glupih fraza.
Želim da mene neko razočara, želim da osetim nož u svojim leđima, dosta mi je bio u rukama. Umorila sam se od zamaha. Ne želim da ljude koje volim na mene podsećaju ožiljci koje sam im nanela. Namerno, nenamerno, iz dobre ili loše namere, ishod je isti, zar ne? I ja sam sva od ožiljaka...sama sam ih napravila, sada je red na nekoga drugog. Da preuzme krivicu. Kao da je zalepljen za moje ruke. Ne mogu da ga kontrolišem. Treba da odsečem ruku. Kukavica u meni mi to ne dozvoljava, ološ možda i voli što je tako.
Bila sam loše. Pravila sam gluposti, konstatno. A to je bilo sebično, želim opravdanje, a nemam ga. Bilo je dosta incidenata proteklih par meseci, i pre dve nedelje sam odlučila da batalim sve. Lekove, travu...od tad sam se napila nekoliko puta. Možda i 10 puta. I nisam bolje. Depresivna sam. Osećam se užasno, treba mi krivac... a to sam ja. Postala sam svoj najveći neprijatelj. Ali, uspeću. I ovo je samo još jedan korak ka tome, imam još uvek perpektivu, imam donekle dobre ocene iza sebe i još jednu godinu srednje škole. Volela bih da odem odavde da studiram. Ali ne znam kako ću podneti još godinu dana okružena sadašnjim životom. Moram da nateram sebe da istrajem. Ne za godinu dana, SAD.
Sve je okej, jesam se raspisala kako ne treba - klinka. Jesam, nadam se, dva relapsa u dva meseca, čista. Videćemo. A ti?
