Zora li ce?

[zeleni]

U TURSKU KAFU NEKOLIKO KAPI LIMUNA I PROLAZI I ZUB I GLAVA,ko je ima!

prolazi i glava, ko je ima
zivote...

nego, ljudi, mora demanti na ovaj recept sa kafom i limunom. od toga samo peglu mozes da bacis.

[Vuk]

Narkomanima treba dati da uređuju neki časopis tipa "Moja beba"...već vidim savete

[zeleni]

E, moj Vuce,
kad bi samo znao koliko aktivnih narkomana ima medju beogradskim novinarima... Urednici, nocni urednici, novinari, foto-reporteri, prelamaci, foto-dokumentaristi...

[Vuk]

Napokon! Slobodni dani...i to tri =).
Već sam mislio da će me pojesti ova mašina. Sve mogu, al ne stižem, fuj. Sad još samo da se nakanim da okrečim gajbu u ta tri dana i mogu da čestitam sebi. Al iskreno, sumnjam da će se to desiti, mnogo sam bliže tome da se posvetim intenzivnije treniranju, gledanju filmova i odmaranju =).

Neko vreme već gledam momka, koji mi je iz nekog razloga draži nego većina, kako lagano klizi i ne želi da preduzme ništa povodom toga. Postoji toliko stvari koje možemo da uradimo da kontriramo ovoj bolesti, a opet nas bolest sama često ubedi da to uopšte nije potrebno. Jbg. I naravno juče se javi, kaže napio se ko svinja, polomio vilicu, gomilu zuba, glavu, ide danas na maksiofacijalnu na neku operaciju...pun gas. Za samo tri dana. Podseti me šta sam sve ja radio dok sam mislio da nije toliko strašno ako ponovo počnem da se drogiram. Počinjao sam i prestajao toliko puta, pa što bi ovaj put bilo gore? A svaki put ispadne gore, jedino što me iznova ubeđivalo da mogu ponovo da se radim bilo je to što sam svaki put preživeo. Kao da sam čekao dan kada mi na kraju to neće poći za rukom.

Dođe mi nekad da mogu da samo presadim svoje iskustvo u nekoga ko je svež i tek počinje sa oporavkom, da se ne muči sa istim doživljajima koje smo svi već imali, al jbg, valjda nam je potrebno da svako za sebe dovoljno puta udari glavom u pod, pa ko preživi i kome se smuči može dalje, ostali jednostavno odu u statistiku.

Priča o liftu koju sam čuo kada sam stigao u NA mi je i tada delovala prilično realna, a kad se ovako nešto dogodi samo me podseti da je to još uvek istina. Dok se radimo vozimo se liftom koji juri niz zgradu sve do podruma gde će se jednom zakucati. U nekom momentu dogodi se da taj lift malo uspori, tek toliko da možemo da istrčimo iz njega. Ali on nastavlja da ide i bez nas, baš kao i naša bolest ako na tome ne radimo. Ako odlučimo da se vratimo nećemo se vratiti na početak, čak ni u trenutak gde smo iz njega izašli. Ulazimo na vrata lifta koji više nije tu jer je nastavio da se kreće i otišao još nekoliko spratova niže...i tresnemo na njega nastavljajući da se vozimo dok se jednom ne uzidamo u temelj zgrade.

I šta sad, jbg, ništa. Meni je i dalje ok, žao mi je lika, ali sve što mogu je da nastavim sa svojom pričom sebe radi. Pa ko hože može, a usput će proći još gomila likova koji će otići, vratiti se, ponovo otići, baš kao i do sada, kao i uvek. Možda i ja budem među njima, možda ne. Jbg, opasna i smrtonosna bolest.

[selma]

Dođe mi nekad da mogu da samo presadim svoje iskustvo u nekoga ko je svež i tek počinje sa oporavkom, da se ne muči sa istim doživljajima koje smo svi već imali, al jbg, valjda nam je potrebno da svako za sebe dovoljno puta udari glavom u pod, pa ko preživi i kome se smuči može dalje, ostali jednostavno odu u statistiku.
I šta sad, jbg, ništa. Meni je i dalje ok, žao mi je lika, ali sve što mogu je da nastavim sa svojom pričom sebe radi. Pa ko hože može, a usput će proći još gomila likova koji će otići, vratiti se, ponovo otići, baš kao i do sada, kao i uvek. Možda i ja budem među njima, možda ne. Jbg, opasna i smrtonosna bolest.

Da, to je jaka istina...i tuzna

[_silence_]

svidja mi se paralela povucena sa liftom... imas pravo.

[dete svemira]

1.maj

,,strpljivost sa računarom,,

U svojoj aktivnoj zavisnosti,bili smo mnogo puta u iskušenju da bacimo računar sa sprata.Prvo monitor,pa kućište,i na kraju u svojoj destrukciji nam je padalo i sebe da bacimo jer,nismo bili sposobni da se suočimo sa životom kakav on zaista jeste.Apsolutno ne prihvatanje loše internet konekcije,virusa koje je skajp nosio.Nekada je na internet anteni stojao golub,neki put je bilo loše vreme,neki put nam je košija krao internet-mi smo bili nemoćni da se suočimo sa tim da ne možemo na sastanak,da čujemo prijatelje ili da čestitamo nekome rođendan.
Danas-MI ZNAMO!Vremenom shvatamo da smo nemoćni,da baš tako sve treba da bude.Naučili smo da se molimo i kako da dišemo kad umre internet pred sastanak.POLAKO gradimo ljubav prema računaru koji nije ništa kriv.

Samo danas:Ja sam zahvalna VS što je moj skajp proradio.

[sanela]

1.maj

,,strpljivost sa računarom,,

U svojoj aktivnoj zavisnosti,bili smo mnogo puta u iskušenju da bacimo računar sa sprata.Prvo monitor,pa kućište,i na kraju u svojoj destrukciji nam je padalo i sebe da bacimo jer,nismo bili sposobni da se suočimo sa životom kakav on zaista jeste.Apsolutno ne prihvatanje loše internet konekcije,virusa koje je skajp nosio.Nekada je na internet anteni stojao golub,neki put je bilo loše vreme,neki put nam je košija krao internet-mi smo bili nemoćni da se suočimo sa tim da ne možemo na sastanak,da čujemo prijatelje ili da čestitamo nekome rođendan.
Danas-MI ZNAMO!Vremenom shvatamo da smo nemoćni,da baš tako sve treba da bude.Naučili smo da se molimo i kako da dišemo kad umre internet pred sastanak.POLAKO gradimo ljubav prema računaru koji nije ništa kriv.

Samo danas:Ja sam zahvalna VS što je moj skajp proradio.

:smt023

[Vuk]

1.maj

,,strpljivost sa računarom,,

Hehehe, sjajno, hvala

Čitam poslednjih dana neke priče, slušam neke ljude, u kontaktu s nekim novim ljudima u oporavku i onima koji imaju želju da se skinu...svaki put me oduva nada i čudo koje se dogode ljudima kada počinju da se skidaju, kada prolaze svoje prve čiste dane, kada tek počinju da otkrivaju život, bez obzira na sve što su do tada prošli, čudo jedno!

Posle toliko ljudi koji su otišli tek tako, nikada ne saznajući da može i drugačije, posle svih mojih mračnih dana i noći kad sam samo hteo da umrem, posle svih pokušaja lečenja, skidanja, kontrolisanog drogiranja...stvarno me obraduje kad vidim nekoga kome uspeva. Napokon sam na mestu gde imam privilegiju da to vidim češće nego mrak u kome je nas nekoliko "drugara" živelo godinama. Podseti me koliko se čudo meni dogodilo u međuvremenu valjda. Ono prvo, najveće buđenje... Valjda mi je posle toga, a čitajući probleme koje drugi ljudi ovde imaju, glupo i da pišem o svim ostalim malim čudima koja mi se događaju u životu, posle tog prvog koraka sve drugo mi deluje nekako sitno, samo fina nadogradnja

[Vuk]

Tamo vamo, gore dole...

Simptomatično kako uvek uzmem da pišem baš kad bi trebalo da se pakujem...

Nije baš poslednjih par nedelja proteklo kako sam se nadao, ali nije ni blizu toliko loše kako je moglo valjda. Sve kad saberem i oduzmem na poslu nikako dovoljno para koliko god se ja trudio da zapnem ili se nametnem, neke stvari jednostavno nisu samo do mene. Nekako sam ipak uspeo da se namaknem dovoljno za kraći izlet na more i konvenciju u Trogiru pa se radujem ko kuče što ću nekoliko dana na plaži zviždati "Kako me bole jaja" =). Planirao sam svašta, ali je izgleda univerzum imao malo drugačije planove. Brige, brige, brige, kome to treba. Kapiram ja da idu zajedno u paketu sa obavezama i u istom onom paketu sa slobodom koja mi i omogućava da imam šta želim, ali nekad se jednostavno preterano preznojavam oko stvari koje na kraju uvek ispadnu ok.

Kao da tek u poslednje vreme učim da stojim sam, da odgovaram za sebe, da snosim svoje posledice, da primam svoje nagrade, da ne pripisujem to drugima niti da prisvajam ono što nije moje. Jbt, pa to ljudi nauče valjda negde kako izađu iz puberteta, ono, kad počnu da preuzimaju odgovornosti, da rade i to, šta znam kako to već "običan svet" radi. Ja izgleda sazrevam (čitaj odrastam) malo kasnije. Kao da sam se zamrznuo na dan kad sam počeo da se drogiram i ostao tako tinejdžer dok me bol nije probudila sa "Ajde sada mali, buđenje, dosta bilo!" Možda bolje i tako nego nikako, a definitivno nalazim i neko zadovoljstvo u tom otkrivanju sebe u svetu, interesantno, zbunjujuće, oslobađajuće, iznenađujuće.

Sa ljudima još uvek kao da ne umem najbolje. Kao da sam nekad najteži onima koji su mi najbliži. Sa svima je lako, dok ne dođe do onih do kojih mi je stalo. Ili sam previše grub jer mi je stalo (klasičan kućni šablon) ili sam previše blag jer ne želim da povredim (jer mi je previše stalo, opet isti šablon samo druga strana medalje) kako god okreneš tražim malo tu ravnotežu i samo se nadam da mi oni koje usput potkačim ne zamere previše. Jbg, kad stavim u perspektivu kako je to izgledalo dok sam gazio sve jer me boleo Q samo da bih došao do još loma, ovo i nije tako strašno, s druge strane ne želim više ni da se opravdavam time da je sada bolje nego što je bilo, klasično, zavisnički - hoću još bolje, još više