Forum za podršku u oporavku

Usamljeni su svi.
Razlika je jedino u tome da li će neko da se zadovolji površnim kontaktima ili traži nešto dublje.
Međutim, ispada da površni kontakti mogu čoveka da približe samom sebi;
takav čovek, koji je našao u sebi nekakav smisao može s vremena na vreme da se počasti lupanjem gluposti i smehom ali samo jedno vreme i to ono vreme koje je ograničeno - u suprotnom, poludeo bi.

Ne znam da li da nastavim, da ne bude ono kao sa TV serijama koje počnu dobro pa posle upropaste i bolje bi bilo da nisu ni snimali sledeću sezonu?

Nastavi

Vađenje krvi - 12

Trebalo je da počnem od dela zašto sam uopšte dospela u zatvorsku bolnicu, ali ne sećam se.
U otpusnoj listi piše da sam "nađena na groblju" i da su me doveli ili doneli ali i ti ljudi su ostali anonimni.

Htela sam da izvršim suicid, zbog toga sam i izabrala groblje, pod pretpostavkom da ću tu na miru da se ubijem - ako je uopšte moguće ubiti se na miru.
U slučaju da preživim, nisam sa sobom ponela ništa, novčanik sa ispravama (lična karta, zdravstvena knjižica) jer bi se mogle zagubiti (pametan potez), a ujedno bez dokumenata ne bi znali neko vreme ko sam uopšte. I da, preživela sam, i kad sam došla kući nisam morala da jurim da vadim ponovo ličnu kartu i ostalo...a još uvek ne znam kako su saznali ko sam pre nego što me otac našao, a da su znali, jasno je po tome što su me zvali po imenu, da se probudim. Doduše, 9 ili 12 dana sam bila u komi (u šok sobi nismo imali baš jasan pojam o vremenu) i za to vreme su realno imali dovoljno vremena da nekako utvrde identitet. Kako tačno - ne znam - sećanje mi je prepuno rupa koje još pokušavam da zakrpim.

***
Nagađam da je moj identitet lično načelnik psihijatrije znao čim me je video - jer sam bila godinama njegova pacijentkinja; on mi je davao izveštaje za podizanje lekova.

Vađenje krvi - 13 - izlazak iz šok sobe

Kada su me iz šok sobe prebacili na odeljenje, medicinska sestra je jednostavno krenula redom da pita: "Ima li slobodan krevet tu?", i tako sam dospela u sobu broj 4 gde su bila zauzeta dva od pet kreveta.

Sestra me je pogledala u fazonu "neka ti sad Bog pomogne", i ja sam iz tog pogleda sve shvatila - znači, ovde su problematični. E, jebiga!

Na krevetu do vrata je bila neka Svetlana koja nije bila agresivna ali je non stop pričala, i danju i noću i to besmislice, potpuno nepovezane stvari, tako da me je dočekalo pitanje: "Ko je bacio ćebe u kantu?"
"Kakvo ćebe, ko je bacio?"
"Pa to sam i ja pitala."

Ova druga je bila godinu ili dve i totalno nije imala osećaj za realnost, visoka odokativno preko 180cm i na terapiji koja ju je držala dosta dobro da ne napada druge - ona je u suštini samo tražila cigarete i to je bila jedina komunikacija koju je ona imala sa bilo kim. Tada sam bila presrećna što ne pušim. Odnosno, izdržavam da ne pušim, jer sam u životu bila u zatvoru i znam da su pušači gori (čini mi se) i od heroinskih zavisnika kada se nekome nakače.

***
Krevet mi je bio pored prozora.
Rešetke sam ignorisala i bio bi to jedan sasvim lep pogled da nije dolazio odakle je dolazio...
Tada još nisam znala da postoji biblioteka pa sam, gledajući divnu trešnju i hrast uz neko lepo održavane grmove, prizemnu zgradu okrečenu u žuto, zamišljala pod utiskom jednog sna mladićke dane kakvi su mogli biti Hegelu, Kjerkegoru i Ničeu da su kojim slučajem zajedno boravili na univerzitetu.
Nešto poput filma "Društvo mrtvih pesnika", samo što bi ovo bilo "društvo mrtvih filozofa".