Forum za podršku u oporavku

Hvala! Stvarno mi je drago kad vidim da nisam sam u tom i takvom razmišljanju. Još ako nekoga to potakne i pomogne.... onda je to to.

Dedale, tvoj uspeh je vredan svakog postovanja i ponosa. 20 meseci cistog i spokojnog zivota je zaista velika stvar... cestitam ti od srca.

Halo Dedal,
pisi kako se osjecas jesi li trenutno u komuni ili kod kuce. Jesi ikad bio na sastancima NA koliko ja znam dobri su za razgovore o teskocama o kojima si pisao u onom proslom duzem postu.

Hvala na pitanju. Prošlo je dva mj. otkako sam izašao iz komune, gdje sam proveo 18. mj. (dvije komune; izašao recidiv, pa opet komuna). Osjećam se stvarno dobro. Stabilan, vesel i sretan. Još važnije, djeca i žena su sretni i zadovoljni sa mnom. Dobro sam, bez obzira što zadnja dva dana imam problem sa ženinim bratom za kojeg sam počeo raditi otkad sam izašao. Vuku se repovi između nas iz prošlosti... postavlja stvari zdravo za gotovo... Najgore što ne želi zdravu i normalnu komunikaciju. Ja sam tako naučio u komuni, paše mi, želim stvoriti nekakav zdrav i iskren odnos u kojem ćemo biti barem donekle ravnopravni. Svjestan sam da ne mogu izbrisati ono što je bilo, ali isto tako ne želim da moja prošlost bude ono prvo što će se gledati. Ne mogu funkcionirati ako sam nezadovoljan situacijom oko mene, ako svaki dan idem na posao nezadovoljan i ljut, s knedlom u grlu i da mi se onda eventualno još u toku dana složi par novih situacija koje će me činiti ljutim i nezadovoljnim. Takvo stanje nije dobro za mene, ne smijem si dozvoliti takvo stanje duže vrijeme jer smatram, a i osječam da je to opasno za mene. To su stvari za koje sam znao i na koje su me upozoravali i pripremali. Borim se, učim, razmišljam, probam donijeti najbolju odluku samo s jednim ciljem. Ostati čist. Kriza (financijska) je, frka, nema se para, troje djece je tu u điru prohtjevi su veliki tako da se trudim u svemu tome ostati trijezne glave, smiren i pribran. Mislim da mi za sada to ide dobro. To su problemi kojih nemam samo ja pa bi mi bilo kakav savjet ili mišljenje oko toga jako dobro došlo. Što se tiče NA imam kontakte preko skype-a. Pokrenulo se, sudjelujem na skype sastancima, čujem se s tim ljudima, želim biti u kontaktu,dosta mi to znači i mislim da je to dobra stvar. Za ovo kratko vrijeme koliko sam vani stvarno sam O.K. Borba traje i trajat će ali ovaj mir i sreću koju imam ne dam ni za šta. Tek sad dobijam nagradu u punom njenom sjaju za sve ono što sam uložio, dao, trpio u komuni. Zato i jesam ljut i nesretan kad netko veliča i brani supstituciju. Ovisnik sam 25. godina i prošao puno toga lošeg, najeo se, baš najeo govana ovisničkog života... Da li se može pobijediti? Sigurno da može! Da li vrijedi? VRIJEDI ITEKAKO! Pozdrav svima!

Jossepappa hvala i puno pozdrava!

Dedal wrote: Kriza (financijska) je, frka, nema se para, troje djece je tu u điru prohtjevi su veliki tako da se trudim u svemu tome ostati trijezne glave, smiren i pribran. Mislim da mi za sada to ide dobro. To su problemi kojih nemam samo ja pa bi mi bilo kakav savjet ili mišljenje oko toga jako dobro došlo. Pozdrav svima!

Imam i ja troje djece i mogu ti reci da je bolje kad nisi u mogucnosti da ih zasipas svakakvim glupostima. Djeca postaju nezasitna i tesko ih je vise icim razveseliti. Mojima su djede i bake svasta nakupovali pa opet nisu zadovoljni. Vjeruj mi bolje je tako polako iz dana u dan i stedjeti za nesto sto djeca zazele, vise ce to cijeniti i vise ce se tome veseliti. SAmo neka ste vi kao obitelj na okupu a sve drugo ce nadoci polako.

Dani prolaze, odrađuje se odgovornost, posvećuješ se više mlađim momcima i pokušavaš na njih prenijeti ono što sam primio i naučio. Bliži se vrijeme vikenda, nas trojica smo već glavama doma. Nije dobro, ali želja za nekim sitnim guštima je velika, pa je teško izbiti iz glave klopu, ležanje ispred TV-a, i normalno sex. Sjećam se jedne statičke grupe na kojoj nas operater pita kako si zamišljamo vikend. Na scenu stupa lik I govori:
" Vikend će mi poslužiti da vidim gdje sam i kakav sam u vanjskom svijetu, kako se osjećam i reagiram na sve to". U jebote šta ovaj brije. Strah me i izreči svoje misli i planove. Baš me briga, bilo bi glupo nešto muljati, reći ću što i kako mislim pa šta bude. " Vidim se u spavaćoj sobi, pored mene brdo klope, daljinski od TV-a i žena, normalno gola". Operater se najprije kesi ko lud, ne govori ništa. Prika kaže: Pa da, to je to samo će biti malo teže sa trebom jer nisam oženjen ali ću sve učiniti da ni taj detalj ne fali. Odmah mi je malo lakše nisam sam. Operater reagira. Pa vi niste normalni. Vikend vam je prava prilika da vidite baš to, di ste i kako ste. Ti imaš troje djece (konju),zar se nećeš posvetiti malo njima, odnos,upoznavanje, bla, bla, bla. Ma je, i to je dio plana, ali puna mi je kita komune i toliko mi fale ti nekakvi sitni gušti da ću prvo namiriti svoju " guzicu". Je to definitivno egoistično, nezrelo, ne znam što sve već ne, ali brate mili pod takvim sam drilom i pritiskom bio zadnjih godinu dana da mi jednostavno treba malo odmora. Tu priča završi, ostajemo pri svom. Svjestan sam da mi vikend neće biti samo gušti, bit će i masu drugih stvari i situacija. Po pričama momaka koji su odradili vikend znam da će biti i razočarenja, napetih situacija, straha..... Nekako mi se učinilo u tom trenutku da mi se ne vrijedi previše opterećivati s tim kako će i šta će biti. Dugo me ovdje uče da nema prošlosti i budučnosti. Postoji samo sada i danas. Iskoristiti trenutak i probati učiniti najbolje što mogu, potruditi se do te mjere da mogu sebi reći " Dao sam sve od sebe". Uče nas da se ne opterećujemo stvarima na koje ne možemo utjecati, da prihvaćamo stvari koje ne možemo promjeniti. Lagano smo blago rečeno uzjebani zbog tih odlazaka kući. Razgovore provodimo večinom razgovarajući o tome tko će smisliti egoističniju stvar da pomazi svoju "guzu" kad dođe kući. Dan prije sam jako uzbuđen. Stvari i događaji mi prolaze u magli. Nema nikoga da me spusti na zemlju, sam nisam bio sposoban da se malo skuliram, da malo utišam emocije, da probam uključiti mozak. Vratit ću se dva tri tjedna unazad jer mislim da su neki događaji koji su se tada desili jako utjecali na mene, moja dva prijatelja i sve drugo što će se odigrati iduća dva, tri mjeseca. Nekih mjesec i pol prije vikenda u zajednicu nam iz Ciste dolazi pet novih momaka u jednom danu. Tjedan prije toga stigla su trojica. Moji prijatelji i ja smo s jedanaest, jedanaest i pol mjeseci tri najstarija momka po stažu u komuni.U vrlo kratkom roku zajednica se svela na tri slova. Ljeto je počelo uzimati svoje žrtve. Nismo imali momke za braću da im dobro pokažu tehnikalije i objasne pravila, a kamoli da im pruže toliko potrebnu psihološku pomoć koju svatko treba to prvo vrijeme. Jako dobro znam koliko je meni priča značila, pa sam još više razočaran time što jednostavno ne možemo to pokriti ni fizički a kamoli ono važnije. Borimo se koliko možemo. Pokušavamo pokriti što je više moguće mlađih momaka, pružiti im pomoć koliko je to god moguće. B grupu nismo imali mjesec dana. Puni smo potrebe da rješavamo i naše probleme, pitanja koja nas definitivno muče. Odgovornosti je sve teže odrađivati. Puno je mladih momaka ne uspijevamo sve to pohvatati. Teško mi je tu atmosferu prenijeti na papir. Stvaraju se klanovi,dešavaju se recidivi (ne drogom, normalno, nego oni komunski: kava, cigarete...),mladi momci su nervozni, ludi,zbunjeni od tolikih pravila i regula u koje ne vjeruju i ne vide smisao. Sasvim normalno za mlade momke, ono što nije normalno je to da nas je malo starijih. Operateri su s nama stalno,pomažu koliko i oni stignu. Grupe kordinatora traju ponekad i do jedan-dva sata u noći. Misao koja će me dva-tri mjesca kasnije, zajedno s još nekoliko takvih, odvesti na izlazna vrata komune, sve više počinje stanovati u mojoj glavi. Crv sumnje da ne odrađujem ništa za sebe je posađen, a ja ga nastavljam hraniti. Nisam o tome razgovarao ni s kim, ne zato što nisam htio nego zato što u tom trenutku nisam bio svjestan koliko je to opasno i kuda će me odvesti. Dvojica prijatelja su u istoj fazi razmišljanja. U tom periodu mi žena i djeca dolaze u još jedan posjet i to mi je bila hrana za dalje. Naše ugodno druženje, ugodni razgovori samo još više hrane mog mankija da bih mogao probati izaći. Ipak sam dosta stabilan i nikako ne želim brzati. Odradit ću vikend pa ćemo onda vidjeti. Pomalo mi je i odgovornosti puna kapa. Dolazim kod operatera pomalo lud od svakodnevnih situacija u centru govoreći mu da je ovo krivo. Nisam se dotakao sebe tri mjeseca, grupu nismo imali dugo ni s kim ne pričam o svojim problemima, dokle više tako brate mili. Skini mi tu odgovornost da barem malo odmorim od tehnikalija,dugonočnih grupa kordinatora i svih drugih stvari koje odgovornost nosi. Odgovor je onakav kakav sam i očekivao. Situacija je bla, bla, još neko vrijeme. Malo sam ljut ali situacija ti jednostavno ne da da glavom budeš vanka. To je to. Malo situacija u centru u to vrijeme,puno više moj manki i živim za tren kad će žena doći po mene da odem na vikend. Dan prije sam strašno uzbuđen. Ništa i nitko me ne zanima. Lagano pakujem stvari,provodeći dan u nekakvom transu. Noć normalno provodim polu budan u očekivanju zvona. Kava, cigareta, doručak ne, pa palim motore. U tome trenutku ni ne znam da su momci otvorili kladionicu "kladeći" se da li ću se vratiti ili ne. Vozim se u svome autu, sa svojom ženom, moji CD-ovi. Za početak više nego dovoljno

evo sad sam kod prijatelja u splitu pricam s njima da se i oni ukljuce u forum ali tesko.
Jos oni ne razmisljaju na nacin discipline... i jesi se vratio tada u komunu ili si nankon nekog vremena opet tek otisao...

Nastavit ću pisati, comp mi nije bio u redu pa nisam mogao. Pozdrav tebi i tvojima. Informacije radi, bilo je puno splićana i otočana u Susretu u to vrijeme.