Forum za podršku u oporavku

Pozdrav drustvo,

evo da podjelim sa vama jedan svjetonazor. Mozda moze biti pomoc na putu kao neka smjernica. Text nije moj, nego od jednog tipa kojeg sam nasao na netu i pise vecinom stvari koje mene u zadnje vrijeme pokrecu a radi se o besmislenosti zivota kakvoga provodi vecina ljudi na ovome svijetu.

"Što je potrebno da bi se pobijedio svijet? Pitao sam se često kako je to Isus pobijedio svijet, kada svijet i dalje ide svojim šašavim putem. I dalje postoji, naizgled moćan i uspješan, nošen na krilima svoje djece. Tko može pobijediti i pokoriti svijet? Probali su to mnogi osvajači, svojim četama, pokušali su to umjetnici, pisci, glazbenici i znanstvenici svojom slavom, svijet se mijenjao ali tek zapravo kozmetički prilagođavao promjenama. U suštini je ostao isti, neprijateljsko mjesto za svaku razumnu osobu, ratište, tek se način ratovanja mijenjao. Pa kako je Isus onda pobijedio svijet? On nije dijete svijeta, već dijete Boga. On nije slijedio logiku i principe svijeta. Nije tražio pravdu ovoga svijeta, već Božju. Nije tražio utjehu svijeta, već je došao svijetu dati utjehu. Oslobođenje. I poziva svakoga da se ugleda na njega. Njegov put nije bio lak, imao je iskušenja pa čak i dvojbe, ali to ga nije spriječilo da ispuni svoje poslanje, navijestiti pobožanstvenjenje čovjeka. Kako je Isus pobijedio svijet? Svijet nije imao moći protiv njega. Nije ga zanimala politika, nije se zamarao aktualnim zbivanjima, nije ga zanimalo hoće li se dobro najesti, što će obući, kakvo će vrijeme biti sutra i kada će dobit plaću. On se odrekao svijeta, ne zato što je mrzio ljude, već zato što je bio iznad njega. Nije se sukobljavao, iako je bez straha govorio istinu, sviđala se ona kome ili ne. Nije se pokorio svijetu i njegovim principima, imao je osobni princip, princip Boga. Premda je ubijen, on je to svojevoljno prihvatio. Ne bojte se, rekao je, ja sam pobijedio svijet. I tko je u meni, ja sam u njemu. Svijet ima svoje principe koji nikome razumnome ne mogu biti privlačni. Isus je rekao, "Mir vam svoj ostavljam." Svijet se može pobijediti jedino ako sačuvamo svoj mir, bez obzira na vrstu uznemirenja. Ništa na ovom svijetu nije vrijedno našeg uznemiravanja i izjedanja. Nitko i ništa.

nosceteipsum"

Xej, VladiceM,
mene bas ova tvoja dvojka, muci najvise.
Kada sam "pocela" da shvatam kako da se postavim
u odredjenim "ogorcenje, bes, ocaj" situacijama,
te situacije su prestale da se dogadjaju, majkemi

(Evo malo AA literatutre)

U svoj um treba usaditi sledeći aksiom:
Svaki put kada smo uznemireni, bez obzira na to šta je povod, s nama nešto nije u redu.
Ako nas neko povredi i mi smo ljuti, to je i naša greška. Zar ne postoje izuzeci u odnosu na to pravilo?
Šta je s „opravdanim" besom?
Zar ne smemo da budemo s pravom ljuti na samozadovoljne ljude? Za nas iz Udruženja AA ti izuzeci su opasni.
Ustanovili smo da opravdani bes treba da prepustimo onima koji mogu bolje od nas da se nose s njim.

Ljutnja je alkoholičarima gotovo uvek stvarala više problema nego drugim ljudima - bez obzira da li smo bili ljuti s pravom ili ne.
Napad besa može da nam pokvari dan, a ljutnja koju dugo gajimo može da naruši našu efikasnost.
Uz to, mi nismo ni dovoljno vesti da razlikujemo opravdanu od neopravdane ljutnje.
Po nama, naš bes je uvek opravdan. Zbog ljutnje, tog povremenog luksuza uravnoteženijih ljudi, možemo stalno biti u emotivnom pijanstvu. Ti emotivni „izlivi" često vode pravo do boce.
Druge vrste uznemirenosti - ljubomora, zavist, samosažaljenje ili povređeni ponos - imaju isti efekat.

Inventar za određenu priliku sastavljamo baš kada osetimo uznemirenost i to može da bude od velike pomoći u stišavanju burnih emocija. Takav kratkoročni inventar se najčešće sastavlja za neku situaciju koja se desi tokom određenog dana. Ako je moguće, tada je bolje ostaviti na stranu dugoročne teškoće i njima se pozabaviti u vreme koje smo za njih i izdvojili. Inventar koji se pravi za određenu situaciju ima za cilj da razreši naše svakodnevne uspone i padove, posebno one kada nas neki ljudi ili novi događaji izbace iz ravnoteže, pa padamo u iskušenje da činimo greške.

U svim tim situacijama potrebna je racionalna, objektivna analiza onoga što nas je uznemirilo;
potrebna je i spremnost da priznamo svoju krivicu i da oprostimo drugima kada su oni krivi.
Ne treba da nas obeshrabri ponovni pad u stare greške, jer nije lako održavati disciplinu.
Zahteva se napredak, a ne savršenstvo.

Naš najvažniji cilj jeste da razvijemo uzdržanost. Uzdržanost ima apsolutni prioritet.
Kada govorimo ili postupamo brzopleto ili nepromišljeno, nismo u stanju da budemo objektivni i tolerantni.
Neka oštra tirada ili neka nagla izjava mogu da pokvare naš odnos s drugom osobom za jedan dan, a možda i za celu godinu.
Ništa ne daje tako dobre rezultate kao uzdržanost jezika i pera.
Treba da izbegavamo brzopletu kritiku i žestoke, iracionalne rasprave.
Isto se odnosi i na mrzovolju ili na nemi prezir. To su emotivne zamke za nepromišljene koje podstiču našu oholost i osvetoljubivost.
Naš najvažniji zadatak je da zaobiđemo te zamke.
Kada nas te zamke privuku, treba da se povučemo i da razmislimo.
Ne možemo ni da razmišljamo ni da delamo uspešno sve dok ne steknemo automatsku naviku da budemo uzdržani.

.............................................................
Meni ovo saznanje bas puno znaci, jer mi se uvek vrti u glavi kada krenu lavine ...

program radi ako se na njemu radi.........jbt.treba vise da radim na sebi nego u firmi , a ja sam i u firmi prestao da radim
Opsesivno-kompulzivni poremećaj je poremećaj koji se manifestuje kao nesposobnost da se prestane sa opsesivnim radnjama. Prisilne radnje. Jednostavno nisi u stanju da staneš sa nečim.
Kad sam bio klinac, bio sam u bolnici i tamo je bio decak koji je stalno gulio svoju ruku. Ogulio ju je do krvi i nastavljao je da guli po istom mestu. Užasna scena ali odličan primer opsesivno kompulzivnog ponašanja. Ja se nisam gulio imao sam zapalenje pluća.
Ja mogu opsesivno kompulzivno da se drogiram, mogu isto tako da razmisljam o suprotnom polu, opsesivno kompulzivno radim samo ono sto je -in- u ovome trenutku, uopste moji nacin razmisljanja je opsesivno kompulzivan do zla boga.
Kad sam krenuo na program pre dve godine nekako mi je sve to bilo novo i interesantno i -in-.
Sada nemam pjma vIse sta da radim sa svojim opsesijama. Pa zar nije i Einstein bio opsesivan oko relativiteta, Bodler oko svojih pesama i uopste, Hitler vec da ne pricamo.
Moracu pod hitno da postavim neku teoriju samo da pazim da ne ogulim ruku.
E sad sam se setio i dva tipa koji su se tolko opsesivno kompulzivno pucali u ruku samo sto im je ruka bila sinonim za nesto drugo i onda malo, malo, pa cujes kako ovaj jedan kaze drugom - 'el oces da te nadjem u ruku?- do jaja. Ja sam nekako tada prestao da se druzim sa njima, jer je to za mene ipak bilo to much. Ipak sam ja SuperSynthetic-savrsena imitacija stvarnosti. Mislim SAVRSENA bas SAVRSENA, jeste falsh al je SAVRSENI falsh. Nema pucanja u "ruka".
Ludilo brate, ludilo, sta da kazem.

Respect Vlado
Ovako filtrirane ove cetri (u nedostatku prikladnijeg termina) tacke, onako na prvo citanje zazvucace kao pickin dim, ali ko se nadje i prepozna u njima zna koliko je proces rada na njima zajeban i bolan.
Evo me vrtim se na 2-ci, mada cini mi se da sam onu prvu izforsirala ...kompulzivno sam sakrila pod tepih neke ostatke kopmulzivnog i sad mi naravno jbu sve po spisku dok mi pisak na loncu emocija preti da izleti...instikt mi kaze da je bolje tako, da onaj sopran u glavi koji pevusi o nekom kosmickom miksu valjda pokusava da mi opere savest time sto mi indirektno porucuje da je neke konflikte i probleme lakse resiti ako se na njima radi onako djuture.I tako onaj pritisak i sistanje na loncu postepeno slabi da li zbog miksa sa kompulzivnom zeljom da jednom u zivotu istrajem u nameri ...jbg eto opet trucim kojesta...ono sto sam htela da kazem je Hvala druze na jasno postavljenim putokazima

AnAna_mo wrote:

Vlado_M wrote: 3. Za mene - situacije koje vode recidivu... Ne znam za druge, ali ja sam provalio vecinu (nazalost, lupajuci glavom o zid) situacija koje me vode recidivu.

Hajde ako ti nije mrsko da ukratko napišeš neke od tih situacija.

Hajde, ukratko... Jedino mi jos prsti rade... Evo ti jednostavni primjeri. Osim sto sam narkoman, ja sam alkoholicar. Alkohol je moja prva droga. Alkohol se toci u pabovima, utakmice se gledaju u pabovima. X puta sam prekinuo apstinenciju (ma koliko ona jadna bila, ipak je apstinencija), tako sto sam poceo ici u pabove i gledati utakmice. Ono, dva tri puta odbijem alkohol, ali sedmi ili sesti put popijem i ja pivo. Pa onda jos jedno... 10 dana kasnije, igla je u veni... Rijesiti situaciju nije samo ne izlaziti u pab i gluvariti u kuci i gledati utakmicu, vec i kako se u toj varijanti dobro osjecati.

Drugo, ici na utakmice navijackim busevima... Ne mogu ja ici na utakmicu sa navijacima i biti na Sjeveru trijezan. Moje je da na tekmu odem na Zapad, sa novinama pod guzicom i kospicama u rukama. Kraj price.

Tri, nemam ja sta trazim petkom do 04:00 ujutro u nekom klubu, kaficu ili nesto... To ne ide.

To su jednostavne situacije, lako ih je prepoznati. E, mislim da nije fora samo u tome sto ih izbjegavam, vec je pravo rjesenje kad nadjem naki supstitut tome koji ce me ciniti ispunjenim i zadovoljnim. Od izolacije same po sebi nema nista. Prije ili kasnije ti dokurci i pozelis malo akcije. Akcija obicno zavrsi sa iglom u veni.

Postoje i suptilnije situacije... Npr. evo kako sam pao prosle godine. Bila je u S. konferencija vezano za posao kojim se bavim. Bio sam jedini predstavnik svoje banke, usamljen u neprijateljskom okruzenju. Nosio sam jebeno odijelo, obukao jebene cipele, progutao jebenu oklagiju, zalizao kosu i svezali su mi kravatu oko vrata. Svuda naokolo su bili likovi koje ne podnosim, isto tako obuceni, sa istim ili slicnim frizurama, odmjerenim pricama, laznim istreniranim osmjesima... Gledao sam njih i gledao sebe i osjecao da tu ne pripadam. Mislim, sjajno se ja snalazim u tim drustvima, odigram svoju ulogu mladog uspjesnog Japija i seronje, ali lose se osjecam... Kao da svi jebeno gledaju u mene. Kao da sam sam protiv 500 ljudi koje ne podnosim. Gledao sam kako trce Slovencima i strancima i prose od njih informacije, koje se poslije mogu dobro unovciti u mom poslu. Ceprkaju po kontejnerima i kupe mrvice sa poda. Sve sa dostojanstvenim izrazima lica. A i zuljale su me cipele i nervirala i stezala kravata... Naravno, na prvoj pauzi izasao sam u grad i bas tako bankarski obucen, pravo kod dilera na semu, hahahahahhhaa... Dva dana je trajalo to sranje od konferencije, moj recidiv tri mjeseca. Dok se nisam totalno sjebo, nisam prestao. E, ovakve situacije ponekad ne mozemo eskivirati i moramo se nauciti nositi sa njima...

Sjecam se PSY kad je nekad davno pricala kako joj nije dobro u diskoteci ako ne proguta neku brzinu... Pa koji ce kurac onda izlaziti u diskoteke, ako joj tamo nije mjesto bez eksera ili spida ili koksa ? Ako se ne osjeca prijatno... Tu barem postoji izbor.

E, za mene postoji jos gomila situacija, ali sad barem znas na sta sam mislio. Vjerovatno ces i ti vremenom nauciti da prepoznas svoje, kao i one uslove u kojim najbolje funkcionises.

Vjeraufanjeiljubav, tebi samo pozdrav. Komsija, pozdrav i za tebe.

NAco, to je posebna tema. Drugi put o tome.

SuperSynthetic wrote: Pa zar nije i Einstein bio opsesivan oko relativiteta, Bodler oko svojih pesama i uopste, Hitler vec da ne pricamo.

Znas i sam. Svako se u necemu ponasa opsesivno kompulzivno. Samo je pitanje stepena destrukcije i sranja koje to donosi. I drustvene prihvatljivosti... Evo, ovdje kod nas pocela sezona kazana (pece se rakija). Malo je alkoholicara. Ali ima mnogo ljudi koji vole da popiju... Sa narkomanima, drustvo je manje tolerantno... Ali u svom kenjanju, ja sam vise mislio na ono sto u pocecima apstinencije padamo impulsivno, bez nekog posebnog ocitog razloga. Mozda zato sto emocije divljaju u nama, zato sto imam prokleto pogresnu percepciju stvarnosti i sebe, mozda zato sto nam osjecaj koji gudra donosi jos suvise svjez, mozda... A protok vremena sam po sebi pomaze, do odredjene tacke. A onda kamen moras da guras sam uz brdo, dok gomila dobronamjernih stoje u majicama NA i AA i Reto i Susret itd i navijaju za tebe... Nasuprot njima je zlurada masa bezlicnih lica u kojim tek tu i tamo mozes prepoznati dragog komsiju sa drugog sprata ili babu sa cetvrtog sa kesom punom mladog luka, kupljenog na pijaci ili eventualno, predsjednika kucnog savjeta i njegove odvratne hitlerovske brcice. Plus mozda ponekog laznog prijatelja ili kolegu sa posla.

NaughtyButNice*** wrote:Respect Vlado
Ovako filtrirane ove cetri (u nedostatku prikladnijeg termina) tacke, onako na prvo citanje zazvucace kao pickin dim, ali ko se nadje i prepozna u njima zna koliko je proces rada na njima zajeban i bolan.
Evo me vrtim se na 2-ci, mada cini mi se da sam onu prvu izforsirala ...kompulzivno sam sakrila pod tepih neke ostatke kopmulzivnog i sad mi naravno jbu sve po spisku dok mi pisak na loncu emocija preti da izleti...instikt mi kaze da je bolje tako, da onaj sopran u glavi koji pevusi o nekom kosmickom miksu valjda pokusava da mi opere savest time sto mi indirektno porucuje da je neke konflikte i probleme lakse resiti ako se na njima radi onako djuture.I tako onaj pritisak i sistanje na loncu postepeno slabi da li zbog miksa sa kompulzivnom zeljom da jednom u zivotu istrajem u nameri ...jbg eto opet trucim kojesta...ono sto sam htela da kazem je Hvala druze na jasno postavljenim putokazima

Pozdrav, ja bih tebi svasta nesto napisao i ovdje i na tvojoj temi, ali to bi bilo isto kao da pricam sa samim sobom ili matorom drtinom, Vudd-om . Kako god bilo, navijam za tebe.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=GhAClpx7LXI[/youtube]

Dobra vam fora sa opsesivnoscu...Eto jos jednoga razloga koji negde opravdava narkomaniju. Nismo mi opsesivno kompulzivni, nasa bolest se zove narkomanija

saša-ex wrote:Dobra vam fora sa opsesivnoscu...Eto jos jednoga razloga koji negde opravdava narkomaniju. Nismo mi opsesivno kompulzivni, nasa bolest se zove narkomanija

To je samo jedna definicija koja pokusava objasniti dio nase bolesti i jedan od nacina na koji se manifestuje... Nije opravdanje. Opravdanja nema. U stvari, ako cemo bas po NA programu,"nismo odgovorni za to sto smo postali narkomani, ali smo odgovorni za svoj oporavak".

Baba Naca wrote:Xej, VladiceM,
mene bas ova tvoja dvojka, muci najvise.
Kada sam "pocela" da shvatam kako da se postavim
u odredjenim "ogorcenje, bes, ocaj" situacijama,
te situacije su prestale da se dogadjaju, majkemi

(Evo malo AA literatutre)

U svoj um treba usaditi sledeći aksiom:
Svaki put kada smo uznemireni, bez obzira na to šta je povod, s nama nešto nije u redu.
Ako nas neko povredi i mi smo ljuti, to je i naša greška. Zar ne postoje izuzeci u odnosu na to pravilo?
Šta je s „opravdanim" besom?
Zar ne smemo da budemo s pravom ljuti na samozadovoljne ljude? Za nas iz Udruženja AA ti izuzeci su opasni.
Ustanovili smo da opravdani bes treba da prepustimo onima koji mogu bolje od nas da se nose s njim.

Ljutnja je alkoholičarima gotovo uvek stvarala više problema nego drugim ljudima - bez obzira da li smo bili ljuti s pravom ili ne.
Napad besa može da nam pokvari dan, a ljutnja koju dugo gajimo može da naruši našu efikasnost.
Uz to, mi nismo ni dovoljno vesti da razlikujemo opravdanu od neopravdane ljutnje.
Po nama, naš bes je uvek opravdan. Zbog ljutnje, tog povremenog luksuza uravnoteženijih ljudi, možemo stalno biti u emotivnom pijanstvu. Ti emotivni „izlivi" često vode pravo do boce.
Druge vrste uznemirenosti - ljubomora, zavist, samosažaljenje ili povređeni ponos - imaju isti efekat.

Inventar za određenu priliku sastavljamo baš kada osetimo uznemirenost i to može da bude od velike pomoći u stišavanju burnih emocija. Takav kratkoročni inventar se najčešće sastavlja za neku situaciju koja se desi tokom određenog dana. Ako je moguće, tada je bolje ostaviti na stranu dugoročne teškoće i njima se pozabaviti u vreme koje smo za njih i izdvojili. Inventar koji se pravi za određenu situaciju ima za cilj da razreši naše svakodnevne uspone i padove, posebno one kada nas neki ljudi ili novi događaji izbace iz ravnoteže, pa padamo u iskušenje da činimo greške.

U svim tim situacijama potrebna je racionalna, objektivna analiza onoga što nas je uznemirilo;
potrebna je i spremnost da priznamo svoju krivicu i da oprostimo drugima kada su oni krivi.
Ne treba da nas obeshrabri ponovni pad u stare greške, jer nije lako održavati disciplinu.
Zahteva se napredak, a ne savršenstvo.

Naš najvažniji cilj jeste da razvijemo uzdržanost. Uzdržanost ima apsolutni prioritet.
Kada govorimo ili postupamo brzopleto ili nepromišljeno, nismo u stanju da budemo objektivni i tolerantni.
Neka oštra tirada ili neka nagla izjava mogu da pokvare naš odnos s drugom osobom za jedan dan, a možda i za celu godinu.
Ništa ne daje tako dobre rezultate kao uzdržanost jezika i pera.
Treba da izbegavamo brzopletu kritiku i žestoke, iracionalne rasprave.
Isto se odnosi i na mrzovolju ili na nemi prezir. To su emotivne zamke za nepromišljene koje podstiču našu oholost i osvetoljubivost.
Naš najvažniji zadatak je da zaobiđemo te zamke.
Kada nas te zamke privuku, treba da se povučemo i da razmislimo.
Ne možemo ni da razmišljamo ni da delamo uspešno sve dok ne steknemo automatsku naviku da budemo uzdržani.


.............................................................
Meni ovo saznanje bas puno znaci, jer mi se uvek vrti u glavi kada krenu lavine ...

Naco, prica o bijesu je prava stvar za rad sebi, meni, danas… Sjecam se kad sam to citao u koracima, onako, na prvu mi nimalo nije leglo. Posebno prica o uzdrzavanju, cak i u slucaju opravdanog bijesa. Mozda je to prica koja lako prolazi na Zapadu, ali kod nas to pravo zapinje… Nije to jedina stvar koja zapinje kod nas. Npr. prica o poniznosti se tesko moze progutati u Bosni. Nikako ne lezi nasem mentalitetu, vaspitanju i kulturi… Tolerancija ili uzdrzavanje da reagujem u slucaju opravdanog bijesa za mene, alfa bosanskog muzjaka, djeluje isto kao da drugim dozvoljavam da gaze preko mene. Ispadam picka jebote... A pogotovo u vukojebini u kojoj zivim.

Kad pogledam ove situacije koje sam Ani nabrojao kao primjere za recidiv, lako je pronaci ono sto ih povezuje – strah… Inace, ja vjerujem da je strah primarna emocija koja mene gura u ovisnost. Ali, da bijes vodi recidivu, fakat vodi. I sam sam se uvjerio u to, bas sam pisao kako se posvadjah sa starcima, pobjesnih i umalo se ne odvedoh u pravcu autodestrukcije. Zajednicko za nas ovisnike je da bijes cesce usmjeravamo ka autodestrukciji, nego destrukciji, mada je lose i jedno i drugo. Posto svakako jedva cekamo “razlog” da se sredimo ili napijemo, eto taman malo bijesa i povrijedjenog ponosa, ega, sujete, kao dragog prijatelja sa kojim idemo na semu ili za sank (lakse je nego da promijenimo neciji licni opis, mada je i mlacenje idiota lose po nas. Ako nista poslije ce nas gristi savjest ili drotovi zajebavati ili nesto, pa eto opet i destrukcija dobija prefiks – auto). To jeste tako. I slazem se sa ovim da ne znamo razlikovati opravdani od neopravdanog bijesa. Zapravo, nama je nebitno da li je bijes opravdan ili neopravdan, ako ce nas voditi u pravcu autodestrukcije. I slazem se da se moramo svladavati i uzdrzavati i biti tolerantni i ne reagovati na prvu... Nesto slicno sam ja dijelio na jednom od sastanaka i govorio o tome kako sam prvo pobudalio, razbjesnio se i nasrao na starce, a poslije, kad je razum dobio rijec u mojoj glavi, bilo mi krivo. Rece mi neko da se moram nauciti da ne reagujem na prvu, vec da prvo izbrojim do deset. Isto to mi je govorio i trener, kad sam igrao kosarku. Ali, meni brojanje do deset nije dovoljno. Kad bijes vec probije moju samokontrolu, obicno sam poslije desete sekunde ludji nego nakon prve... Pretpostavljam da bih ja trebao brojati do hiljadu da se smirim, skuliram i to... E, mada mi je razum govorio da nisam u pravu sto sam se istresao na starce (jer nisam, kako ocekivati od ljudi da ti vjeruju ako si ih slagao hiljadu puta, a jos te prije dva mjeseca na nosilima iznosili do hitne itd), opet sam bio lud i malo mi je falilo da odem i sredim se, da se kao smirim (bezbroj puta prosle godine mi se desilo da poslije posla, dok sam apstinirao od dopa, svratim pravo u kafanu da cugom kao istjeram stres iz sebe).

Poslije ovog ispada sam razgovarao sa sponzorom i tip mi hladno rece da odem i izvinim se svojim... Stare mi, nista teze nije mogao traziti od mene u tom trenutku. Da ja odem i izvinim se svojim ?! Ne sjecam se da li sam to ikad, iskreno i trijezan uradio... I fakat sam otisao i izvinio se. Nemam pojma kako je to izaslo iz mene, bilo je jadno i promrmljano i sjebano i usrano, a osjecao sam se ponizeno. Znam, racionalno – ja sam taj koji je sebe ponizio ispadom bijesa, a da nisam onako reagovao ne bi bilo potrebe ni za izvinjenjem. Sve je to okej... Razumijem ja. Ali, najiskrenije, nisam se izvinio ni zbog toga sto mi je to govorio razum, niti zbog toga sto mi to govori NA program, niti zato sto je to sugerisao sponzor. Izvinio sam se zato sto mi je strasno mnogo trebalo to ”nesto” od staraca, radi cega je i pocela svadja. Prevelik mamac za mene. Vjerovatno se tako ponizavam pred dilerima kad trazim dop na ler, ali ne razmisljam o tome dok to radim... A taj bijes koji je prokljucao u meni, istjerale su tri stvari – razgovor sa sponzorom, teretana i NA sastanak na kom sam dijelio o tome.

E, tu skontah da mozda taj korak ne govori sve... Ocito, kad iskuliramo bijes (i ne odemo na semu), on ipak ostaje u nama, progutan, u emotivnom pretis loncu; doprinosi nestabilnosti i nezadovoljstvu, recidivu. I mora se podijeliti, istjerati meditacijom, molitvom... Ako je tako sa bijesom, mora biti i sa ostalim emocijama. Naravno, ovo pisem iz perspektive covjeka koji je jedva prevalio dva mjeseca cistoce i u njemu jos divlja emotivni tornado... Mozda je moguce jednostavnije rijesiti problem, mozda se to dobija treningom, kao sto dobrim treningom napredujes u teretani. Moguce...

E, opet iskreno, nemam blage veze kako cu postupiti u sljedecoj slicnoj situaciji. Vjerovatno cu ponovo dozvoliti sebi da budem iznerviran, pa cu malo manje razmisljati o tome da otrcim na semu, a vise da pricam o tome sa sponzorom, pa cu se mozda ponovo morati izviniti... Zvuci nekako kao trening, zar ne ? Valjda ce tako i moja sposobnost samosvladavanja jacati, pa cu imati manje ispada, tj. emocijama biti teze da probiju blokadu... Ali i dalje ne mogu sebe vidjeti u situaciji da podnosim da me neko gazi i jebe u mozak i slicno. Jednostavno ne mogu. Ma jebes ga, valjda ce se to vremenom posloziti, pronaci kompromis kojim bih taj konflikt rijesio, a dobra je tema za razmisljanje i rad na sebi.

A sad malo na tegove, pa horizontala i utakmice. Pozdrav.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=i3FnQMSD4Zg[/youtube]

Bravo Vladoni!

Sto se tice besa, ja sam shvatio da spontano ispoljavanje istog te na kraju vodi u zatvor i onda me je havla Bogu to obuzdalo. S druge strane kolko god da sam besan i lud nadje se neko ko je besniji i ludji od mene.
Danas se setih bas scene kada sam kao dete sa cekicem rusio kucu ispred ulaza. Prolaze stanari i pitaju, sta radis to, a ja im ladno kazem -rusim kucu- kao da radim nesto najnormalnije. Nekako to je bila svakodnevnica -ja napolju ludujem, a keva u stanu ubija Boga u meni.
Kada sam porastao shvatio sam valda da ce me svi tuci i ubijati Boga u meni ako nastavim da rusim i onda sam poceo da rusim samoga sebe. Mozda je to i bilo dobro, kompromisno resenje, jer da sam nastavio tim tempom da rusim oko sebe, a ne sebe, ko zna gde bih zavrsio. Nemam pojma.
Nekada pomislim da je dobro sto mi Bog nije dao vise snage i visine i mase, jer ne bi to nikako valjalo.
Pobediti sebe. Nositi se sa slobodom koju imam. Nekad mi izgleda da je sloboda za mene preveliki teret, a opet mi se ne ide u zatvor.
Eto pre neki dan me uhvati komsinica u njenom stanu.....sramota me jbg. kolko godina imam, a sta radim. Ne znam koji mi kurac? Vratio sam se 10 godina unazad i opet radim stvari koje nisam godinama radio. Jesam cist ali mi se cini da to i nije neko dostignuce ako radis druge stvari. Uzas. Onda razmisljam posle i dolazim do zakljucka da me je uhvatila jer sam oklevao da udjem u stan iako je bio otkljucan. Opet ako razmislim mozda je Bog u meni oklevao.
Pronaci Boga u sebi da drugi ne bi ubijali Boga u meni. To je to valda??
Izvinjavam se sto smaram na Vladinoj temi ali nekako mi je ovo postalo glavno mesto sto se 12-koraka tice, posto me nesto nema na sastancima, a i literaturu ne citam. Besan sam pa to ne radim. Djavo je tu i ceka, jedan da, a dva uzima.
Jedino sto mogu da kazem je to da tokom 16 meseci dok sam bio cist i imao Veru, nisam trgovao sa djavolom.
Moja zivotna proporcija je: vise Vere-manje straha, manje Vere-vise straha.....strah=bes, mrznja, destrukcija,autodestrukcija,drogiranje. Vera=prihvatanje, ljubav, tolerancija, Bog. O ljubavi mi je tesko da razmisljam i pisem. Ozlojadjen sam u ljubavi i samosazaljevam se i plasim se ali ocu i ocu iako je ocigledno da ne znam da volim.