KONTEMPLACIJE O BESMISLU

[simon_says]

Volim ja žene, tako komplikovane i neshvatljive...

Boja kose je totalno nebitna(više gotivim brinete) samo da je nije masna i neuredna,i (prednost imaju duža i talasasta kosa). One sa širokim kukovima ne dolaze u obzir(znam da je njima lakše pri porođaju, ali neću valjda ja o tome da mislim), debele takođe...celulit i može da prođe, ali prekomerna kilaža i preširoki kukovi, nikako...

Grudi neke srednje veličine...mogu i male...ali one prevelike što izgledaju kao da vise dve palačinke to ne mogu da svarim.... Sad na redu dolazi ljubljenje...ako osetim da me bockaju njeni brkovi ili nausnice(što bi rekle dame), to se može osetiti iako se redovno depiliraju...tu je kraj svega, pa neka se ljubi strastveno...sve pada u vodu. Kolike će brkove imati kada ostari ili bolje rečeno gde će sve imati dlake?

A da...devojka mora da se oblači sa ukusom i prikladno situaciji...mogu i patike i trenerke,ali kad je vreme za to... štikle, mogu, kratke suknjice...leti poželjno da se vide butke ...umalo da zaboravim da mora imati nežne, lepe ruke..naravno i da ima duge nokte...da lepo miriše...miris je vrlo bitan

I tako zadovolji ona uslov za krevet...ali ako se ispod veša nalazi rainforest...kako da dobijem inspiraciju?

Pre svih ovih gore uslova...devojka mora da je normalna, vedra, vesela..da se ne vadi na PMS..da ne slusa samo indie rock...i da ne sluša navokomponovanu muziku i da se vadi na pijanstvo,posle...

Ima li takvih?
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=qGTAUL3Wszk[/youtube]

[simon_says]

Malo sam se napalio sa ovim navijanjem i moram da postavim ovak klip ovde...nevidjemo je dobro
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=bvzNcYNWRh0[/youtube]
kako dobro pevaju ....You'll Never Walk Alone...mnogo je je jaka stvar...najezim se uvek kad je slusam

[simon_says]

ovo je fenomenalno -uspeo sam da se konektujem...neko me zeza i ogranicava mi pristup forumu...
odo ja da spavam...

[simon_says]

Tik-tak. Tik-tak. Osećam podmuklo i tupo kucanje. Ali to nisu otkucaji mog biološkog sata. Zar je potrebno stvoriti još jedan lažni život? To je odbrojavanje od sad pa do večnosti. Klackalica koja nikada neće prevagnuti ni na čiju stranu. Težina u nama je identična.

Već su procvetali cvetovi narandži negde dole na jugu i sve se čini kako zimski i jednolični dani odlaze u nepovrat. Ili još gore od toga. Ostaju baš kao i mi izgubljeni negde u procepu vremena. Uskoro će prve prolećne kiše. I kada ponovno noću, iscrpljen nesanicom, protrčim sivim, gradskim ulicama, učiniće mi se da vidim u baricama tvoje tragove. Ali tek nakratko. Lepe se stvari brzo brišu i nestaju. Znaš to i sama. Kada bih verovao u telepatiju, onda bih bio siguran da je ovaj vetar, nežan, ali snažan, što je otvorio treskom prozor moje sobe, zapravo ti i da mi samo pokušavaš poželeti mirne snove. Kao i uvek u to doba. Daljine su prepolovile moje snove. A tvoje?

Da li je nužno boriti se do samoga kraja? Ili je dovoljno, nakon dva, tri poraza, kleknuti proklinjajući nebo i nad tolikim mrtvim glavama, jednostavno poput Napoleona reći: Sve će to isprati jedna pariska noć. Koja je granica od patnje do ravnodušnosti? Trudim se da se dobro utoplim kako me oluja ne bi izgrizla do kostiju. Nekako sam skeptičan u verovanje kako će odmah zatiN naići bonaca. Takav sam. Ne verujem ni samom sebi. Moje su misli moja najteža tamnica. Da barem nisam okovan tim prokletim rečima, možda bi sve bilo lakše.

Kada bi se mogao transformirati u neku pticu, koja bi to ptica bila? Sebe nekako uvek upoređujem sa običnim crnim gavranom. Samo da je nešto crno. Pa makar i u meni. Još samo par godina za nas. Sarkastično i istinito. Još samo nekoliko godina do konačnog brodoloma. Ostaćemo nasukani u istome moru. Svako sa svojim unikatnim teretom oko vrata.

Naviknut na samoću. Ali ne i na hladnoću koju ostavljaš za sobom. Možda sam preosjetljiv na suživot sa melanholijom, koja ponekad obavije zidove moje sobe. Gde samo provodim neke trenutke. Onda kada se smrači.

Evo, ponovno se pretvaraš da spavaš. Dok ja žudim za time da još jedanput budemo jedno. Još jedanput večeras. Pohlepno kradući svaku minutu koja prebrzo leti. I da mi šapneš na uvo neke slatke reči. Prividno lažne. Da mi kažeš pre sna kako nemam čega da se plašim, iako i ti i ja znamo da će svet sutra izgoreti u vlastitoj prljavštini. A onda, pre nego što zalupiš vratima, još ću jedanput polizati so sa tvoje kože. (I sve tvoje rane).
I nikada ti neću reći zbogom. Nego au revoir, moja budalice.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=EJJyc7q3TgA[/youtube]

[simon_says]

ne mogu da kucam,ne mogu ni copy paste.umoran sam.pun mi je kxxxc svega.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=zl6hNj1uOkY[/youtube]

[simon_says]

Možda smo se samo igrali. A možda je ono stvarno bio rat. Neka strašna oluja u nama koja je dosegnula vrhunac, onoga trena kad su nas sa dečijeg vrtuljka odbacili u svet koji je već goreo.. Ne mogu nikako da se setim gde smo se nalazili onda kada je ljudska glupost dosegnula prvo mesto na stepenicama života..

Zazidao sam sve prozore i dobro pretražio sve uglove sobe, ne bih li u njima pronašao tragove naših izgubljenih sećanja. Naišao sam samo na pesak koji su nam bacili u oči onog trena kad smo priznali da sanjamo...

Da li si spremana za još jedno trčanje kroz vetar? Za još jedan skok u prazno? Ne boj se. Neće niko moći da nas dohvati. A mi ćemo se praviti važni kako smo dosegnuli još jednu novu dimenziju života. Promatrajući kako se začuđenost na njihovim licima stapa sa njihovim inertnim telima..

Ponekad se neke stvari dogode baš u pravi trenutak.. Kao onda kada se šoljica sa vrućim kakaom prolije po mojim nogama, baš onda kada počinjem da osećam neku neopisivu hladnoću.. Tako je bilo i onda kada si ti padala nepovratno u ponor bez dna i putem si uhvatila moju ruku koja se onde sasvim slučajno našla..

Ovo je svet bez izlaza. Vatra će zahvatiti sva područja naših umova. Bez oklevanja. Uvek će se pojaviti neko poput Nerona koji će jednostavno baciti šibicu na nas.. A mi ćemo se skloniti u slabašan zaklon od snova, nemoćni da promenimo bilo šta i večno nositi na vratu taj ugriz vampira, kao neku otužnu tetovažu prošlosti, koja je jednom mogla izgledati kao budućnost..
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Q1v1m4DhucY[/youtube]

[simon_says]

Ovih dana je izgleda „jebanje u zdrav mozak“ popularan sport među mojim drugarima. I što je najgore vole da ga primenjuju na meni najviše. Ako nešto nekome kažem više puta mrtav ozbiljan onda valjda to i mislim, ili nije tako? Da pojasnim...

Situacija 1:

Petak posle posla otišli J(ona) i ja na piće u „Tramvaj“. Cirkamo tako pivo i uživamo, smejemo se, ćaskamo. Nailaze odnekud M(on) i S(ona) i pridužuju nam se za stolom. Nastavlja se lepa i opuštena atmosfera uz pivo. Šta da vam kažem, sve je ličilo na jedan savršeni petak popodne. Nakon popijenih 5-6 piva ja predložim da odemo do Duff-a na klopu, jer već počinje da me hvata alkohol, a posle možemo da nastavimo negde na nekom drugom mestu i do ujutru da pijemo. Predlog je jednoglasno prihvaćen ali negde na pola puta J mi predlaže jedan kafić koji je na pola puta a kaže da ima i neki dobar roštilj odma tu, u blizini kafića. Ja malo razmislim i pristanem jer sam sedeo par puta u tom kafiću pre 4-5 godina i bilo je ok. Nakon 5 minuta stižemo u dotični kafić i ja ostajem bez teksta. Od nekadašnjeg kafića je ostalo samo ime. Unutra je magla od duvanskog dima, okolo sede kojekakvi majstori u radnim odelima i cirkaju „rogonju“(fuj) a iz radio aparata piče narodnjaci. Kad vidiš konobaricu već na prvi pogled bi pogodio šta sluša i da si gluv. Ja već solidno iznerviran pristajem na njihov nagovor da popijemo jedno piće i da pojedemo taj roštilj, ali samo to. J jako dobro zna da organski ne podnosim narodnjake ali me ipak uvukla ovde na prevaru. Dok sam ja otišao po roštilj stigla je i pevačica a njih dvoje su u međuvremenu naručili još po jedno piće iako sam rekao da nema šanse da popijem više od jednog piva. Malo me ovo naljutilo pa sam popio pivo na brzinu i otišao. Njihova reakcija je bila otprilike: „Ma daj šta se foliraš, kad se napiješ i ti slušaš narodnjake. Gde ćeš sad kad je najlepše?“. Ne znam da li sam ja glup ili lud ili ljudi ne razumeju srpski ali ja ni pod kojim uslovima ne volim da slušam narodnu muziku. Ma koliko bio pijan!!!!

Situacija 2:

Sedim sa drugom dan kasnije u kafiću i prepričavam mu kako su mi J i M pokvarili jedno lepo veče. Njegova reakcija je bila sledeća:“E jebi-ga, pa ti si zbog principa sjebao atmosferu. Trebao si da se opustiš malo, a ne da ideš kući.“.
Ja na trenutak ostao bez reči. „Pa dobro, bre, pa ti me znaš 20 i kusur godina, znaš da mene narodnjaci biju u glavu čim ih čujem! Šta tu ima čudno? Zar ti stvarno misliš da ja to sranje ne slušam iz principa?“ - „Pa zar ne slušaš ni tamburice, ni cigane, ni Tomu Zdravkovića kad se napiješ?“ - „Aman,brate! NE!JOK“.

E sad ja vas pitam da li sam ja normalan ili su svi oko mene poludeli? Da li je moguće da su ljudi toliko poblesavili pa prosto ne mogu da veruju da u Srbiji postoji čovek koji ne sluša narodnjake kad se napije? Da li smo dotle dogurali da se narodna muzika smatra za pod obavezno kad se čovek napije? Kome je ovde sjeban mozak, meni ili drugima?
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=hO0n7y0UGec[/youtube]

[sanela]

Pa simon_says kako bolan ne voliš narodnjakeeeeeeee???? Pa to je glavna razonoda današnje omladine i onih malo starijih. Pa te riječi, pa muzika, pa atmosfera, pa piva.... ma kompletan ugođaj. Baš si neki što drugarima sjeba veče...

Šalim se ja, u potpunosti te razumijem. Ne znam ni ja koji je đavo svima. Kao da si po nekom pravilu osuđen da slušaš narodnjake ako si rođen/živiš na Balkanu. Bljak.

[sjelena]

E sad ja vas pitam da li sam ja normalan ili su svi oko mene poludeli? Da li je moguće da su ljudi toliko poblesavili pa prosto ne mogu da veruju da u Srbiji postoji čovek koji ne sluša narodnjake kad se napije? Da li smo dotle dogurali da se narodna muzika smatra za pod obavezno kad se čovek napije? Kome je ovde sjeban mozak, meni ili drugima?

Ovo je retoricko, jel da?

[simon_says]

E sad ja vas pitam da li sam ja normalan ili su svi oko mene poludeli? Da li je moguće da su ljudi toliko poblesavili pa prosto ne mogu da veruju da u Srbiji postoji čovek koji ne sluša narodnjake kad se napije? Da li smo dotle dogurali da se narodna muzika smatra za pod obavezno kad se čovek napije? Kome je ovde sjeban mozak, meni ili drugima?

Ovo je retoricko, jel da?

Da,nije.