Forum za podršku u oporavku

Gospodine,

Ovde majka zavisnika u apstinenciji. Vaša priča me delimično podseća na moju s tim da moja ćerka je više volela svoj konfor, nego ulicu i odobrala lečenje i po rečima psihoterapeuta napreduje mnogo brže od očekivanog.
Ono na šta će vam skrenuti pažnju je činjenica da vaš sin nije osetio ulicu, nije naučio da živi na ulici a vaš čin može delovati i suprotno od očekivanog. Umesto brzog traženja lečenja, svo veće propadanje, sve dok ne dosegne svoje vlastito dno.
Iz razgovora sa psihoterapeutom nema narkomana koji je svesno pristao na lečenje. Roditelji, porodica ili beg od ulice ih prisile na taj korak.Po njemu je možda bolje kad roditelj uspe da savlada sebe i prisili dete na lečenje, pre nego što dođe u sukob sa zakonom, dilerima a droga mu trajno neko funkcije ošteti.
Kad ste već zagrizli priču zvanu izbacivanje morate ostati dosledni bez obzira koliko boli. Da sam na vašem mestu ja nebih odijala telefonski kontakt sa sinom, saslušala bi ga, i rekla OK sve može pod uslovom
1.sutra idemo kod lekara na testiranje-da konačno utvrdite na čemu je
2.odmah počinjemo lečenje

i svaki put bi ovu priču ponavljala kao papagaj, ostalo me ne interesuje tipa gde si, šta si, šta radiš...(jer si sam odabrao)? I svaki put bi mu napomenula da ga bezgranično volimo i da hoćemo i možemo da mu pomognemo. To volimo znači stvarno volim svoje dete, i zdravo i bolesno. Zdravom se radujem, bolesno lečim ALI GA VOLIM- uvek.
Ne dajte se možete vi to
Jedna mama

mrtav sam ozbiljan.od zla uvek postoji vece zlo.sta ako usled sve bede(a kazete,navikao je na dobar standard)krene u pljacku i slicno...?posle ce te se kajati ceo zivot sto ste slusali tu neke aktivne narkomane.jesam za drasticne metode ali hrana...hrana ne deluje psihoaktivno i moze samo da pomogne narkomanu.

gosp.otac ono sto je napisala gospoda stelijum napisala je istina, stvarno je dobro napisala, i to bi vam trebala biti ideja vodilja.

paramparcad ne razumijes nije stvar u tome da bi mu hrana stetila psihicki ali ako mu to daju pokazuju slabost, ako si stvarno bio narkoman onda znas kako to ide, prvo iskamcis hranu pa kunu pa 5 kuna pa onda da prespavas kuci za vikend pa pomalo svaki dan i tako se vrate na isto. tako da nije tu hrana kao hrana nego ona je simbol za to da oni nece popusitit.

Dragi roditelji, nemojte se sekirat i padat u očaj? Glupo je biti u situaciji gdje svi pate. Ćemu se kažnjavat? Stari moraš nešto hitno poduzet za suprugu, žena ko žena, još majka...mislim ženicu pod ruku...malo šoping, malo SPA, malo skijanje... odmor VAm stvarno treba!
Preporuka; Kitzbuhel, tu će te nači sve što treba.
Pozdrav!

kod mene bi to izazvalo samo inat(znam da sam emocionalno nezreo).bas zato sto su roditelji prema meni bili i vise nego korektni,danas apstiniram i izbegavam sranja(dilovanje i sl.) i tako ce biti dok god sam pod njihovim krovom.
i nemoj ti meni objasnjavati sta je hrana,vec si rekla preko pp-a da mi se neces obracati a ovamo mi drzis predavanje

paramparcad wrote:mrtav sam ozbiljan.od zla uvek postoji vece zlo.sta ako usled sve bede(a kazete,navikao je na dobar standard)krene u pljacku i slicno...?posle ce te se kajati ceo zivot sto ste slusali tu neke aktivne narkomane.jesam za drasticne metode ali hrana...hrana ne deluje psihoaktivno i moze samo da pomogne narkomanu.

Paramparčad
ZA ovaj deo priče si u pravu.Uvek postoji veće zlo. Slažem se da čoveke ne treba gurnuti još dublje da potone samo zato što je narkoman. Međutim, ako igaramo na kartu dobrog standarda a i činjenicu da panično zove svaki dan, ima šanse da ,,dobar standard,, prevagne i donese lečenje. Pritisak na lečenje nesme prestati, čemu čekati dno dna da bi došlo do lečenja. I opet ponavljam da izlazak iz kuće ne sme značiti ne volim te jer si narkoman, već samo snošenje posledica odluke da nastavi sa drogiranjem preko leđa roditelja. Dakle, neću da ti pomažem da budeš narkoman, to ako želiš moraš sam, ali ću sve učiniti da uđeš u apstinenciju i održiš je i sve to jer te bezgranično volim i ne mogu da gledam kako uništavaš svoj život i živote svih koji te vole.
Raskorak, nije problem nekoga nahraniti ako taj nemože da obezbedi sebi hranu, ali zašto bi nekom obezbeđivala hranu dok je ta ista osoba ,,sposobna,, da obezbedi daleko veće pare drogu.


Izvinjavam se što ovo pišem preko tuđeg posta.
S poštovanjem,
samo jedna mama

Trenutno nemamo drugog izbora... Sve smo pokusali, ovo je zadnja opcija koju smo godinama odgadjali, sada se kajem sto to nisam ucinio ranije.Ne postoji nacin na koji bi mi uspjeli nasega sina nagovoriti da se lijeci.Prihvtio bi on da nas malo smiri kao prije mjesec dana , pa prije 15 dana. Dosta je laganja i iluzija. Svjestan sam da ce mozda pokusati dilanjem doci do novca, nije tip koji bi nekoga opljackao,ali ako krene tim putem krenuo je, ja tu vise nista promjeniti nemogu.Sam ne zelim i necu da financiram njegovo drogiranje.Mozda izazove i kod njega inat (i on je emocionalno nezreo) On je osoba koja se tusira dva puta dnevno i redovno brije glavu,osoba koja drzi jako puno do higijene i izgleda sad je vani od cetvrtka u staroj prljavoj trenirci, u istom donjem vesu, ako ga to ne prisili da razmisli onda neznam... sudbina, bozja volja... nesto je.Zadnji put je zvao prije dva dana, rekao je da ce mi javiti kada i gdje da mu donesem garderobu i knjige...Pomalo mi se vrti film unazad, sta je radio zadnjih pola godine? Lezao u sobi i igrao Play Station, spavao ili bio vani.Bilo mi je naporno donijeti gajbu vode iz auta,molio sam ga da mi pomogne da ocistim felge od auta kada sam promijenio ljetne u zimske gume, odbio je... (bio je umoran)Imam neki cudan meni do sada stran osjecaj, ponekad mislim da ga mrzim, najcesce kad pogledam suprugu kako pati i place, ne zeli nigdje otici uzima tablete za smirenje...ja zapustam svoj posao...

Nisam roditelj,pa ne razumijem takvu bol,ali ako već drukčije ne ide,neka živi svoj život.
I Vi imate pravo na svoj.
Glupo mi je sad vam pisat neka ohrabrenja,savjete,ja sam narkoman sa 20to godišnjim stažem(naravno s prekidima).Isprobao sam sve moguće načine liječenja,sada sam uspostavio apstinenciju,nakon suptstitucijske terapije Subutexom.Dokle će trajat,iskreno da kažem,ne znam.Nadam se najboljem,očekujem najgore.
Mogu Vam samo opisati odnos sa svojim roditeljima.Bilo je tu svega,i izbacivanja na ulicu,i prisiljavanja na liječenje,i zajedničkih pokušaja...Ali,dok ja sam nisam odlučio da promijenim svoj način života(koji ne bi još dugo ni potrajao,da sam ostao u onom stanju,prije ovog zadnjeg liječenja),od svega toga nije bilo ništa.Sve se svelo,na periode duže ili kraće apstinencije.
Do 11.tog mjeseca prošle godine,zbog bolesti i nesposobnosti za rad,vratio sam se nazad u njihov dom,bio sam na terapiji Subutexom,i stalno je bila prisutna neka napetost,nepovjerenje,strah s njihove strane,što je i mene dovodilo u loše psihičko stanje.
Otkad sam odselio,zaposlio se,vidim,kako,malo pomalo,se vraćaju obrisi onog što bi trebao biti normalni odnos među nama.
Dakle,uzrečica "daleko od očiju,daleko od srca",kod narkomanije,ima upravo suprotno značenje.

Nadam se da će vaš sin shvatiti,da put kojim ide vodi u propast,ali,očito,treba još malo da ode tim putem.
Sve najboje Vam želim.

gosp.otac mozda da pokusate naci u svom gradu neki centar di se sastaju roditelji narkomana , mozda bi vam bilo lakse da s nekim to podjeliti, cujete pokoji savijet, i mozda malo se opustitie, ipak vi i oni imate puno toga zajednickoga.
znam da je mojim roditeljima puno pomogo psiholog kod kojeg i ja sada idem, ono oni su skoro svaki dan isli kod nje, pa im je mozda bilo malo lakse. ne kazem da ce bol nestati ali mozda se malo ublaziti. i moji su poceli zapostavljati posao, ali evo hvala bogu pa su imali dobre zaposlenike koji su znali sto se dogada pa su im pomogli u tom razdoblju, neznam sta da vam kazem, ja vam se divim kao i svim roditeljima koji to prolaze ili su prosli.

paramparcad to je jace od mene kada vidim da ovako jednom hrabrom covijeku koji se bori kazes onak nesto ali dobro stavljam amen na tebe. sretno i Bog ti pomogo, kao i svima nama.

Dragi prijatelju,

Ako ste cvrsto odlucili da primenite metodu totalnog ignorisanja, onda ostanite dosledni do kraja, tj. dok sami ne procenite da vase dete ima najiskreniju zelju da se leci. Vi cete to vec znati. Nadam se da ce vam se obratiti za pomoc. ( malo slovo V nije znak nepostovanja, vec se obracam vama kao porodici). Dusa me boli zbog mame, ne smem ni da pomislim kako je jadnoj zeni, i sama sam majka..a dusa me boli i zbog vaseg decka jer znam kako je i njemu..to vam je jedno vrzino kolo, sam djavo ga vodi..

Ponavljam reci mnogih ljudi koji su vam pisali, ne zaboravite da je narkomanija bolest! Bolest od koje strada cela porodica. Zato, potrazite pomoc terapeuta svi, i tata i mama i sestra. Mozda se vama cini da je cura ok, ali budite uvereni da se cela situacija odrazava i na nju. Sigurno cete na terapiji spoznati i neke stvari o sebi kojih niste ni bili svesni. Mozda pronaci novu snagu u sebi, koja ce vam i te kako trebati. Skoditi vam nece. Pokusajte da se pridruzite nekoj grupi koja ima iste probleme ( Selbsthilfegruppe), lakse je podeliti teret sa nekim ko vas potpuno razume.

Znam da vam je pun "kufer" saveta, no svi su dobronamerni, iako se misljenja razlikuju. Ja licno ne bih ( bar mi se cini) postupila kao vi, ali to ne umanjuje moju podrsku i zelju, iz sveg srca, da vas decko bude dobro i zdravo, kao i svi vi.

Puno vas sve pozdravljam...