Forum za podršku u oporavku

dobro jutro....vikend bio uzas...tj nedelja...ne ynam sta se desilo ali doyivela sam instan yikru, kako yasto nemampojma...ali nije mi bilo dobro ni u glavi ni u telu....no iydryala sam...dovukla se nekako na posao...a kada sam upalila komp, popravilo mi se raspoloyenje!moj najdrazi uspeo je doci do neta...nije lose, ulazio povremeno u komunu na po 4h....sjebao se sa lorazepamima, kaze kada ih ne pije, bukvalno zikru ima....a ne sme da im kaze da ih jos pije inace ne bi usao jos mesec dana, ulazi u utorak, ne znam da li ovaj ili sledeci...kaze frka mu, iako je ulazio povremeno, nije to kao kada udjes, pa si usao i vise ne izlazis...tucao je kamen stalno...nema veze, vratice svoje telo tako, kazem mu...samo kad on ulazi i kad je on meni dobro, ljubav moja....

evo i mene posle dugo ...otisla kuci u zr da se sredim...a napravila sranje..u ns mi dobro islo,uspela da predjem sa dopa, moje jedine ljubavi, na meta i islo mi cak dobro...i odlucim da odem kuci malo da iskuliram met, ocistim se i krenem sa blokovima..kevi konacno kazem za sve lazi, za laziranje testova, ok. kaze ona naci cemo psih, uzeti terapiju, srediti bolovanje par nedelja...i tako bude.u pocetku.medjutim, kada sam dosla u zr, kada sam shvatila da nemam seme ovde da ne mogu da zavrsim ya 5 min, postala sam opsednuta dopom...dop, dop, dop, samo mi on u glavi, moj jedini ljubavnik, niko mi ne treba, nista mi ne treba...yapalim ya ns, zavrsim nesto malo...2,3, gr..naravno...vec sledeci dan odlucim da ipak moram napraviti pravi oprostaj i odem ja opet za ns samo ovaj put zavrsim 10, i to uradim jos jednom....i shvatim da ne idem nikuda...tuga, depresija, ne zelim dop nikada vise u svom zivotu, a opet samo jos jednom...luda sam...ne znam sta da radim, kuda da idem, da ostavim sve u tri lepe, i prepustim se mojoj ljubavi, pa dok traje ili pokusam nesto da uradim od zivota...pitam se nekad da li je zivot bez dopa zivot, iako znam odgovor, zivot sa dopom nije zivot, ali on je moj jedini, moj dragoceni...uglavnom u jednom momentu ludila kazem kevi sve, za ove poslednje recidive, i sada sad u zlatnom kavezu, uspela je da sredi mi bolovanjje 5,6 meseci, nasli smo dobrog psih, dobila terapiju, krenula danas na detox, a keva me inace ne ispusta iz vida, dobro, u principu na neki nacin pristala sam na to..uzela mi je ili sam joj dala ne ynam ni ja kljuceve od stana u ns, kljuceve od auta, sve kartice, tako da sam bez dinara..to je ocigledno jedini nacin...ali razmislljam sta je dop, imam zaista cvrstu volju da prestanem, momak mi je u komuni, imamo nameru da nastavimo zajednicki zivot, a to mozemo samo ako smo oboje str8, ali cim sam juce saznala da idemo ya ns, po neke moje stvari, posto cu sad duze ostati ovde, odmah sam krenula da pravim kombinacije.i uspela sam..iako me ni na tren nisu ispustali iz vida..."drug" je dosao lepo do zgrade sacekao da mi snesemo kutije u kola, pravio se da mi je komsija i pocastio me sa tako lepim paketom...da sinoc nisam znala gde sam...opet sam osetila onaj davno zaboravljeni osecaj, blazenstva, i topline, glava ti pada, oci se sklapaju....bio je to pravi oprostaj...posto je ovo necu da kazem zauvek poslednji put, li za neko duze vreme jeste, jer posle detoxa dolaze blokovi, kontrola i dalje....nadam se da cemo samo posle blokova krenuti opet na NA....kao i jednoj devojcici meni jako dragoj, mnogo prija tamo, ali trenutno sam ovde zatvorena, keva ni na NA nece da me pusti dok ne uzmem blok...
inace,jebeno sam loše...depresija, tuga, praznina, praznina, i zelja...
dugo sam sedela na prozoru i razmisljala da skocim, ali skontah da je suvise nisko...samo bih slomilla nesto kakav sam baksuz i jos gore sranje sebi napravila.razmisljala sam i o overu...samo potones, utones, nema te...a onda opet, pomislim moyda se vredi boriti, dva puta si pokusala suicid, nije ti uspelo, valjda je to neki znak? ali tako sam opsednuta dopom.
Nisam u fizičkoj zikri...Ali psihička je jača nego ikada.
I osecam se tzako samo, u ovoj jebenoj sobi, zlatnom kavezu,prepustena demonskim mislima i paklu u mojoj glavi.
poludela sam. znam.toliko sam opsednuta dopom kao nikad do sad, a u isto vreme ga toliko mrzim i ne zelim u zivotu...prozivela sam raj i pakao...a sada zelim samo da prestane ovaj film, u kojem ja igram glavnu ulogu, da se spuste zavese..pitam se ima li izlaza iz ovog lavirinta...nekada iskreno verujem da ima, i da ja to mogu i da cu uspeti, a nekada ne verujem ni u sta, samo zelim moju ljubav...niko mi ne treba, nista ne zelim, samo njega...a onda opet pomislim sta sam dobila, sta izgubila?heroin je pokvaren...on nema dusu ni srce, on ih uzima drugima, nadje ti se kada si najslabiji, strpljivo ceka, i onda kada si najsjebaniji on se pojavi, da odagna sav bol, da ti da snagu, i uzme ti dusu....
kazem sebi, necu mu to dozvoliti, pobedicu ja u ovoj borbi..., mada mi je stalno u glavi stih "heroin it's my life..."
i znam i da ako uspem u ovoj borbi i istrajem u svemu, nikada ga necu zaboraviti, zauvek cu pamtiti njega kao ljubavnika svog.
ali borim se, iako je ovih dana lose, sem juce, bice bolje, znam, mora, poceci su najtezi..napravila sam jebene recidive, svi smo ih pravili....bitno je ustati...evo ustala sam....pozzz svima

čao :smt041
Budi jaka-mada nisam ja prava osoba koja bi te dobro posavetovala....

alooooooooooooooo breeeeeee pa gde si ti
cuo sam od igre jos pre para dana za recidiw, bas sam se skenjao....jbg sta je tu je idemo dalje, bitno je da ti sama zelis da ides dalje, i da zelis da ustanes, glupo mi je da ti govorim bilo sta kad i sama sve znas jako dobro...bice to sve ok.samo se ti drzi.veliki pozdrav!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

sta da ti kazem?svi pravimo sranja, niko nije savrsen, a svi ovde volimo .....vraga....jbg.ali valjda je istina, kada je neko rekao narkomanija je izleciva bolest...imamo ovde uzora, puno...pokusacu na njih da se ugledam, da im uzmem malo snage, da mi daju malo volje da ustanem, ustala jesam, ali da stanem pravo dignute glave. pisacu ti pp, mada sve znas, nema sta drugo da se kaze...sve je vec receno, i uradjeno....

ne ustajem iz kreveta...haos mi u glavi...pakao...izgubljena u vremenu i prostoru...ne znam vise ko sam ni gde idem..ni sta radim...ne znam koliko mogu izdrzati...ni sta....praznina me ubija...samoca isto....kada bih samo mogla da legnem i vise se ne probudim, ili ako cemo happy end probudim se bez secanja na dop, bez zelje, bez ljubavi prema njemu, tom prelepom vragu, demonu....

nije heroin prelep vrag.on je obicni prasak boje govneta?dokle god se budes divila i osecala toliku ljubav(barem mislila tako)prema njemu,tesko da ces hteti pobeci od njega i resiti se toga.i ne preuvelicavaj svoj problem.svima nam je isto ali se neki ipak odupiru tome sranju.znaci nije on prelep demon on je obicni kerov kurac.pocni dan sa takvim razmisljanjem.pozdrav

ajde da pokusam da te poslusam..i da sutra pocnem tako da razmisljam....ali moras da shvatis koliko ga volim toliko ga mrzim

Dokle god ga budes volela, neces moci da ga ostavis. Pa niko ne ostavlja devojku koju voli...

o, ostavi se i kada najvise volis, kada moras....evo ja danas popila prvi blok.....jeeeee