Forum za podršku u oporavku

Viktor89 wrote: ↑Tue Apr 27, 2021 8:35 pm J***** ste me sad. Predajem se.

Akkasha Come Back wrote: ↑Tue Apr 27, 2021 8:19 pm Polako, imamo mesec dana.

Ispao mi telefon iz ruke

Ovo oko emocije je stvarno OK tema, ja sve na svemu u životu sam plakao neznam pet šest puta, i sve nekako čudno. Ko klinac nikad nisam plakao, jednostavno nisam ni razmišljao o tome, prije heroina baš u periodu kad je bio rat kod nas ja sam bio aktivan skoro celo vreme, desile se strašne stvari ja takodje uopšte ništa, tada sam prvi put počeo da razmišljam dali je to OK, da nemam uopšte notmalnih emocija, posle dva dana i sahrane, ja samo stojim mirno ko zaledjen i gledam ako treba da se nešto pomogne, tada sam sve svaljivao na adrenalin, mislio sam da sam takav od stalnog adrenalina jer svakog dana sam bio u žarištu.
Posle neko vreme kad sam počeo s heroinom več sam i živeo sam, sedim uradjen gledam film jedva na pola oka, drama neka i krenem da plačem ko lud, nisam mogao da stanem jedno pola sata, udari me i neka panika mislim da mi je pritisak otišao u neba, celu noć nakon toga nisam spavao što od straha što od adrenalina, nisam znao kako da sebi objasnim ponašanje, samo sam mislio da mi se takvo nešto ne desi opet tokom dana il nedaj bože na posao u kasarnu. Nakon par dana sleglo je sve i neznam, nekako skontao da eto neki novi osecaj i da mora da se drži pod konac, inače sam praktičan kako čovek i za svaku sitnicu moram da imam racionalnog objašnenja, ovo je bilo prvi put da je nešto šta nisam mogao da razjasnim sebi, posle se desilo još dva puta, desi se da mi neko premine na ruke, al mislim da je to bilo više od besa.

Makedonec wrote: ↑Tue Apr 27, 2021 11:07 pm Ovo oko emocije je stvarno OK tema, ja sve na svemu u životu sam plakao neznam pet šest puta, i sve nekako čudno. Ko klinac nikad nisam plakao, jednostavno nisam ni razmišljao o tome, prije heroina baš u periodu kad je bio rat kod nas ja sam bio aktivan skoro celo vreme, desile se strašne stvari ja takodje uopšte ništa, tada sam prvi put počeo da razmišljam dali je to OK, da nemam uopšte notmalnih emocija, posle dva dana i sahrane, ja samo stojim mirno ko zaledjen i gledam ako treba da se nešto pomogne, tada sam sve svaljivao na adrenalin, mislio sam da sam takav od stalnog adrenalina jer svakog dana sam bio u žarištu.
Posle neko vreme kad sam počeo s heroinom več sam i živeo sam, sedim uradjen gledam film jedva na pola oka, drama neka i krenem da plačem ko lud, nisam mogao da stanem jedno pola sata, udari me i neka panika mislim da mi je pritisak otišao u neba, celu noć nakon toga nisam spavao što od straha što od adrenalina, nisam znao kako da sebi objasnim ponašanje, samo sam mislio da mi se takvo nešto ne desi opet tokom dana il nedaj bože na posao u kasarnu. Nakon par dana sleglo je sve i neznam, nekako skontao da eto neki novi osecaj i da mora da se drži pod konac, inače sam praktičan kako čovek i za svaku sitnicu moram da imam racionalnog objašnenja, ovo je bilo prvi put da je nešto šta nisam mogao da razjasnim sebi, posle se desilo još dva puta, desi se da mi neko premine na ruke, al mislim da je to bilo više od besa.

Verovatno. Stalno adrenalin i to kakav! Mi civili pucamo od svakodnevnog života, akamoli vojnici.
Ja se tebi divim.

Ovo valjda treba pod "emocije".
Sad početkom maja mi je rođendan. Juče sam slučajno videla mama kad se vratila iz šetnje čestitku, onu kupljenu, bez otkucanog teksta, sam napišeš nešto, na obična čestitka.
Danas sam ceo dan provela u svojoj sobi, zamračena, roletne. Izašla sam dva puta do kuhinje i to je to.
Sad je 19h i pre sat vremena sam išla u kuhinju da jedem. Sva sam nešto slomljena, bezveze, depresivna (to me začudilo jer ću pre biti besna npr nego depresivna) i dok sam jela, shvatim šta je.

Rođendan.

Morala sam da skupim nekakvu snagu i bilo mi je žao majke, ali ja jednostavno ne mogu da podnesem više, i prošle godine mi je teško palo, a ove mi deluje neizdrživo.
Rekla sam joj da sam videla čestitku da je kupila i da je molim da mi je ne poklanja, dodala sam da mi je to jako teško i da ne želim ništa, ni 100evra u toj čestitki ni nikakve poklone, ništa.

Rekla sam joj bukvalno: eto možeš da mi kažeš u prolazu "srećan rođendan", ja ću reći "Hvala" i to bez grljenja i svega.

Ne znam da li je nju to nešto pogodilo, a došlo je dotle da sam morala da biram između emocija koje ću ovakvim postupkom ostaviti na nju i emocija kojima bih izložila sebe.

Inače mrziiiiiim to poklanjanje po datumima, za 8. mart smo se obe isto "snašle" kupile jedna drugoj nešto 7-og i niko nije pominjao "Srećan ti..."

Da barem ima ikakvu kreativnost (ja to vidim i kao nezainteresovanost) pa da mi napiše nešto tipa: "Srećan ti rodjendan i nemoj da crkneš do sledećeg" ili tako nešto, ja bih se sigurno nasmejala. I prihvatila i poklon/pare, što ide uz to.

Ovako- ne znam da li me razume iko, i da li ovo uopšte može da se razume, ja jednostavno nemam snage za još jednu čestitku: "Srećan rođendan i sve najbolje, ljubi te i voli, mama". Ne mogu.
Ni za 100 evra. Neću ništa, ne želim ništa,ni pare mi ne trebaju, šta će mi.

Skroz sam "pukla". Još malo da se smrači pa da izađem iz sobe. Kao vampir.

Verovatno je to zbog rođendana, ljudi po statistici samoubistva čine baš za praznike, Božić i tako to. Videću kad prođu prokleti praznici.

P.S. možda me niste ovakvu zamišljali, možda vas sad upravo i razočaravam (svojom slabošću) imam ja svakakve nedoumice i probleme koje su sad provalile iz mene sad kad nema Stopa. Vama verujem da me ne bi povredili, barem ne namerno. To je to, za sada, još se i uzdržavam, imam puno toga i za reći i za pitati. Mnogo toga mi nije baš najjasnije u vezi mene same.

Akasa i ja sam cudna po tom pitanju, ja ne volim nikakva cestitanja
Ni svoj rodjendan, ni tudje, ni da mi cestitaju, ni da cestitam
I tesko mi je to sebi objasniti, tako da mogu da te razumem u delu sto to ne volis, ostalo je stvar nasih glava

Isto. Ipak, čestitao bih od srca nekome od društva ovde kada bi mu se dogodio neki preokret u životu. Majke mi. To bi bilo prihvaćeno sa druge strane na pravi način. Verujem.

Viktor89 wrote: ↑Thu Apr 29, 2021 8:53 pm Isto. Ipak, čestitao bih od srca nekome od društva ovde kada bi mu se dogodio neki preokret u životu. Majke mi. To bi bilo prihvaćeno sa druge strane na pravi način. Verujem.

Viktore, ja sam u stvarnosti naletala na ljude zavisnike, kojima to nije drago i nikada mi nije bilo jasno zasto su ljudi tako uporni da te odvrate od takvog puta i ne prihvataju da prosto zelis da se sredis..
Zanimljiva stvar je da ni pusaci ne prihvataju kada neko zeli da prestane da pusi i sa tim sam se susrela u nekim trenutcima nervoze gde mi pusac kaze- uzmi zapali
A komentar ti je na mestu i govori o tebi

Xxxana ovo što kaže Viktor mi ne bi smetalo, ako stvarno u nečemu uspem. Čak štaviše, kad sam radila i kad sam dobila unapređenje ono na kablovskoj u Beogradu, više pažnje sam obratila na one koji mi nisu čestitali (i bila sam u pravu što sam na to obratila pažnju).

Nego ne volim nikako to "iz obaveze" a i generalno imam ceo život problem sa besmislom, ne znam da li ste primetili, analiziram sve i svašta upravo zbog toga.
Besmisleno je čestitati nekome što se rodio, smislenije bi bilo moj rođendan čestitati mojoj majci nego meni. A tek tekst čestitke-ubija me.