Re: Zora li ce?
Posted: Wed Jul 15, 2009 4:10 pm
Hvala lave, popi jedno i za mene...
popila maca.hehehePage 11 of 31
Re: Zora li ce?
Posted: Wed Jul 15, 2009 4:13 pm
nema vise popila maca.hehehe
popila maca.heheheRe: Zora li ce?
Posted: Mon Jul 20, 2009 7:47 pm
Neverovatna je moja zahvalnost za stvari koje mi se dešavaju poslednjih dana...neću reći da ne verujem ali da mi je neko pričao da ću ovoliko uživati u svemu u oporavku manuo bih se gudre odavno...valjda sve ima svoje vreme ipak sve ovo nije moj plan, suviše je dobar da bi bio moj!
Re: Zora li ce?
Posted: Wed Aug 05, 2009 7:39 pm
...ovo sam napisao na jednom drugom mestu al mi se svidelo pa rekoh da stavim i ovde...
Mene je lično u NA i u program 12 koraka dovela zavisnost od heroina, to je ono što me je tresnulo o zemlju, zbog čega sam ostao sam, bez ičega, hteo da umrem. Ipak, kroz rad na programu našao sam svašta zanimljivo u sebi. Prva stvar koju sam otkrio bila je da ne smem ni da pijem, ne zato što su mi tako rekli, ne, to nisam bio voljan da poslušam (pravi zavisnik nema šta) već zato što sam otkrio da sam u alkoholu tražio apsolutno isto ono što sam tražio i u dopu, a onda je priča krenula da se širi...
Mislim da sam se rodio kao srećna beba. Onakav kakvog me je Bog stvorio da budem, pun ljubavi i prihvatanja za ceo svet. Plakao samo kad sam bio gladan, žedan ili umoran (verovatno po nekad i nervozan), prilično osnovne ljudske potrebe da bih preživeo. Dobijao ljubav od celog sveta jer sam bio jedno sa tim svetom i Bogom, a onda je polako kako sam rastao taj tunel ka Bogu počeo da se sužava i polako nestaje. Svet je počeo da traži nešto za nešto, ovo za ono. U meni je počela da raste rupa za onim što nam je Bog dao na dar i što bi trebali davati bezuslovno jedni drugima, rupa za ljubavlju i prihvatanjem. Kao klinac sam počeo da tu rupu popunjavam raznim oblicima ponašanja kako bih je zadovoljio. Kroz vrtić i školu sam izgradio ogroman ego i veliku potrebu da mislim da sam najbolji, da znam najbolji i slično. To naravno nije moglo nahraniti moju rupu, postajala je gladnija. Pokušavao sam da je zadovoljim i nekim društveno prihvatljivim stvarima pa sam tako opsesivno kompulzivno počeo da se bavim sportom, objašnjavao sam sebi da će rupa biti sita ako budem najbolji na svetu, ja sam bio ali rupa se nije zatvorila. Onda je došla ljubav, pa sex, sa oba sam pokušavao da je zašepim opsesivno tražeći ljubav, nije uspevalo, ili je taj osećaj isčezavao previše brzo ili sam se na silu trudio da ga zadržim pa sam ulazio u prilično patološke i kozavisničke veze. Rupa je postajala veća i gladnija. Na kraju su došle droge. Heroin je mom telu davao ono što je trebalo mojoj duši, činio je da mi se telo oseća nekako toplo, ušuškano, bezbrižno, voljeno. Li je rupa u duši ostala prazna. Počeo sam da u nju onda sipam više heroina, pa još više, pa i ljubav i sex preko toga, pa na kraju i neke sulude adrenalinske osećaje iz kriminogenih delatnosti. Ništa od ovoga nije moglo popuniti rupu koja je samo tražila od mene da naučim da volim sebe, druge, Boga, upravo onako kako je bilo onog dana kada sam se rodio. To sam počeo da učim u NA i polako ali sigurno moja rupa je sada obložena debelim slojem vate i dobro je ušuškana. Svakim danom dodajem nove slojeve ljubavi kakva od Boga treba da bude kako bih se osećao celim i napokon se to događa. Sada shvatam da nije heroin ono što mi je falilo, mnogo je jednostavnije ali nije lako naći to u 21. veku. Ja sam to našao kroz program 12 koraka i udruženje NA. Koji god da je oblik zavisnosti koji nas je doveo do dna postoji isto rešenje. Zavisnosti su nam na prvi pogled drugačije ali kad se malo zagrebe...sve što nam treba je ono što smo rođenjem već dobili LJUBAV I PRIHVATANJE, a to znači da je i rešenje isto - 12 koraka!
Hvala Bogu što sam dodirnuo dno i sada mogu da rastem krou ovaj program i hvala svima koji ste tu uz mene dok zajedno rastemo. Dajem časnu pionirsku da ću i ja biti uz vas!
Hug2all!
Mene je lično u NA i u program 12 koraka dovela zavisnost od heroina, to je ono što me je tresnulo o zemlju, zbog čega sam ostao sam, bez ičega, hteo da umrem. Ipak, kroz rad na programu našao sam svašta zanimljivo u sebi. Prva stvar koju sam otkrio bila je da ne smem ni da pijem, ne zato što su mi tako rekli, ne, to nisam bio voljan da poslušam (pravi zavisnik nema šta) već zato što sam otkrio da sam u alkoholu tražio apsolutno isto ono što sam tražio i u dopu, a onda je priča krenula da se širi...
Mislim da sam se rodio kao srećna beba. Onakav kakvog me je Bog stvorio da budem, pun ljubavi i prihvatanja za ceo svet. Plakao samo kad sam bio gladan, žedan ili umoran (verovatno po nekad i nervozan), prilično osnovne ljudske potrebe da bih preživeo. Dobijao ljubav od celog sveta jer sam bio jedno sa tim svetom i Bogom, a onda je polako kako sam rastao taj tunel ka Bogu počeo da se sužava i polako nestaje. Svet je počeo da traži nešto za nešto, ovo za ono. U meni je počela da raste rupa za onim što nam je Bog dao na dar i što bi trebali davati bezuslovno jedni drugima, rupa za ljubavlju i prihvatanjem. Kao klinac sam počeo da tu rupu popunjavam raznim oblicima ponašanja kako bih je zadovoljio. Kroz vrtić i školu sam izgradio ogroman ego i veliku potrebu da mislim da sam najbolji, da znam najbolji i slično. To naravno nije moglo nahraniti moju rupu, postajala je gladnija. Pokušavao sam da je zadovoljim i nekim društveno prihvatljivim stvarima pa sam tako opsesivno kompulzivno počeo da se bavim sportom, objašnjavao sam sebi da će rupa biti sita ako budem najbolji na svetu, ja sam bio ali rupa se nije zatvorila. Onda je došla ljubav, pa sex, sa oba sam pokušavao da je zašepim opsesivno tražeći ljubav, nije uspevalo, ili je taj osećaj isčezavao previše brzo ili sam se na silu trudio da ga zadržim pa sam ulazio u prilično patološke i kozavisničke veze. Rupa je postajala veća i gladnija. Na kraju su došle droge. Heroin je mom telu davao ono što je trebalo mojoj duši, činio je da mi se telo oseća nekako toplo, ušuškano, bezbrižno, voljeno. Li je rupa u duši ostala prazna. Počeo sam da u nju onda sipam više heroina, pa još više, pa i ljubav i sex preko toga, pa na kraju i neke sulude adrenalinske osećaje iz kriminogenih delatnosti. Ništa od ovoga nije moglo popuniti rupu koja je samo tražila od mene da naučim da volim sebe, druge, Boga, upravo onako kako je bilo onog dana kada sam se rodio. To sam počeo da učim u NA i polako ali sigurno moja rupa je sada obložena debelim slojem vate i dobro je ušuškana. Svakim danom dodajem nove slojeve ljubavi kakva od Boga treba da bude kako bih se osećao celim i napokon se to događa. Sada shvatam da nije heroin ono što mi je falilo, mnogo je jednostavnije ali nije lako naći to u 21. veku. Ja sam to našao kroz program 12 koraka i udruženje NA. Koji god da je oblik zavisnosti koji nas je doveo do dna postoji isto rešenje. Zavisnosti su nam na prvi pogled drugačije ali kad se malo zagrebe...sve što nam treba je ono što smo rođenjem već dobili LJUBAV I PRIHVATANJE, a to znači da je i rešenje isto - 12 koraka!
Hvala Bogu što sam dodirnuo dno i sada mogu da rastem krou ovaj program i hvala svima koji ste tu uz mene dok zajedno rastemo. Dajem časnu pionirsku da ću i ja biti uz vas!
Hug2all!
Re: Zora li ce?
Posted: Mon Aug 24, 2009 9:02 am
Cunce,sijas li?
Re: Zora li ce?
Posted: Mon Aug 24, 2009 4:15 pm
Vuk wrote:...ovo sam napisao na jednom drugom mestu al mi se svidelo pa rekoh da stavim i ovde...
Mene je lično u NA i u program 12 koraka dovela zavisnost od heroina, to je ono što me je tresnulo o zemlju, zbog čega sam ostao sam, bez ičega, hteo da umrem. Ipak, kroz rad na programu našao sam svašta zanimljivo u sebi. Prva stvar koju sam otkrio bila je da ne smem ni da pijem, ne zato što su mi tako rekli, ne, to nisam bio voljan da poslušam (pravi zavisnik nema šta) već zato što sam otkrio da sam u alkoholu tražio apsolutno isto ono što sam tražio i u dopu, a onda je priča krenula da se širi...
Mislim da sam se rodio kao srećna beba. Onakav kakvog me je Bog stvorio da budem, pun ljubavi i prihvatanja za ceo svet. Plakao samo kad sam bio gladan, žedan ili umoran (verovatno po nekad i nervozan), prilično osnovne ljudske potrebe da bih preživeo. Dobijao ljubav od celog sveta jer sam bio jedno sa tim svetom i Bogom, a onda je polako kako sam rastao taj tunel ka Bogu počeo da se sužava i polako nestaje. Svet je počeo da traži nešto za nešto, ovo za ono. U meni je počela da raste rupa za onim što nam je Bog dao na dar i što bi trebali davati bezuslovno jedni drugima, rupa za ljubavlju i prihvatanjem. Kao klinac sam počeo da tu rupu popunjavam raznim oblicima ponašanja kako bih je zadovoljio. Kroz vrtić i školu sam izgradio ogroman ego i veliku potrebu da mislim da sam najbolji, da znam najbolji i slično. To naravno nije moglo nahraniti moju rupu, postajala je gladnija. Pokušavao sam da je zadovoljim i nekim društveno prihvatljivim stvarima pa sam tako opsesivno kompulzivno počeo da se bavim sportom, objašnjavao sam sebi da će rupa biti sita ako budem najbolji na svetu, ja sam bio ali rupa se nije zatvorila. Onda je došla ljubav, pa sex, sa oba sam pokušavao da je zašepim opsesivno tražeći ljubav, nije uspevalo, ili je taj osećaj isčezavao previše brzo ili sam se na silu trudio da ga zadržim pa sam ulazio u prilično patološke i kozavisničke veze. Rupa je postajala veća i gladnija. Na kraju su došle droge. Heroin je mom telu davao ono što je trebalo mojoj duši, činio je da mi se telo oseća nekako toplo, ušuškano, bezbrižno, voljeno. Li je rupa u duši ostala prazna. Počeo sam da u nju onda sipam više heroina, pa još više, pa i ljubav i sex preko toga, pa na kraju i neke sulude adrenalinske osećaje iz kriminogenih delatnosti. Ništa od ovoga nije moglo popuniti rupu koja je samo tražila od mene da naučim da volim sebe, druge, Boga, upravo onako kako je bilo onog dana kada sam se rodio. To sam počeo da učim u NA i polako ali sigurno moja rupa je sada obložena debelim slojem vate i dobro je ušuškana. Svakim danom dodajem nove slojeve ljubavi kakva od Boga treba da bude kako bih se osećao celim i napokon se to događa. Sada shvatam da nije heroin ono što mi je falilo, mnogo je jednostavnije ali nije lako naći to u 21. veku. Ja sam to našao kroz program 12 koraka i udruženje NA. Koji god da je oblik zavisnosti koji nas je doveo do dna postoji isto rešenje. Zavisnosti su nam na prvi pogled drugačije ali kad se malo zagrebe...sve što nam treba je ono što smo rođenjem već dobili LJUBAV I PRIHVATANJE, a to znači da je i rešenje isto - 12 koraka!
Hvala Bogu što sam dodirnuo dno i sada mogu da rastem krou ovaj program i hvala svima koji ste tu uz mene dok zajedno rastemo. Dajem časnu pionirsku da ću i ja biti uz vas!
Hug2all!
Bas mi je drago Vuce da si uspeo,kako je lepo videti proces nekog kako se menja na bolje.Secam se kad si dosao na forum sve sa onim pesmama
Pozdrav druze i drzi se.Re: Zora li ce?
Posted: Mon Aug 24, 2009 4:27 pm
Hehehe, sećam se i ja pesmica...bože, bože...BOBAN wrote:
Bas mi je drago Vuce da si uspeo,kako je lepo videti proces nekog kako se menja na bolje.Secam se kad si dosao na forum sve sa onim pesmama
Hvala Bobane!
Re: Zora li ce?
Posted: Mon Aug 24, 2009 4:59 pm
Re: Zora li ce?
Posted: Wed Sep 02, 2009 11:43 am
AAAwwwwwwuuUUUUUUUUUUUUUUU!
Re: Zora li ce?
Posted: Mon Sep 07, 2009 9:19 pm