KONTEMPLACIJE O BESMISLU

[simon_says]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=xpcUxwpOQ_A[/youtube]

Tri skice


Glavica kupusa

priča o životu sa zvezdama koje noću silaze u baštu

zvezde nisu šereti

rekla je

zvezde su dobri drugari

mi smo slušale

a one pričale

bile su naše oči

njen glas bledi dok se smanjuje

na kraju isečena u salatu

ostavlja deo sebe

svojih misli u osobi koja ju je pojela

i ta osoba sanja zvezde

one joj govore



a ludak sedi na semaforu

razmišlja o prolasku vremena

on je umetnik

svi umetnici su danas ludaci

zato što se to ne plaća

lud je onaj koji čak i u onom svetom

što bi moglo činiti dušu

ne misli na novac

on viče

i na kraju

zapravo

na njega niko ne obraća pažnju zato što je nevidljiv

duh kreativnosti i nekakvog

makar uzaludnog bunta

izbegao iz osobe koja se odrekla ideala



uprkos tome

nju

devojčicu od tek pet godina

plaše monstrumom koji će joj pojesti snove

ako ne želi da spava

ona je stvarna

i začudo

monstrum se pojavio pod krevetom

bio je samo mala krznena lopta

plave boje

ranjen je i devojčica

pokušava da mu spasi život

tako što mu objašnjava svoju maštu

ona je starica

i upravo objašnjavanjem

onoga što treba da bude

onakvo kakvo jeste

ubija monstruma.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Ob6TTU1knUM[/youtube]

[simon_says]

FACEBOOK-FACEFUCK

Ako si(ste) izbegao alkohol, drogu, cigare, nećeš i zavisnost od WWW.

Navučenost je neizbežna.

Misao koja je ti ganja um je: Bože pretvoriću se u ovaj komp, sledeći stepen, sasvim izvestan – ući ću u njega.

Kako danas stvari stoje deset najvažnijih stvari na svetu su:

Od 1-1000 - komp, zatim, nešto što je nekad bilo čovek, a sada je lik sa ooovolikim očima koji se ovakooo drži za komp, zatim, nebitno, i tu je kraj liste.

Oni (čitaj Svi) u akutnom stanju, odavno su shvatili da je 'kuckam i buljim u ekran', dakle postojim – današnja definicija života.

"Da sam umro pre pet godina mislio bih da je život nešto drugo".

Anyway, sad odo malo da Faceloadujem, Facefuckujem, Facetripujem, Facedrndam...
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=20tWDFxQq5A[/youtube]

[simon_says]

Poslednji krug u Monzi

“ Želim da budem Petar Pan”, rekao sam to svojoj majci dok mi je navlačila kratke pantalone. Kako bih se kući ponovno vratio ogrebanih i razbijenih kolena. Nažalost, moja je majka umrla rano, a sva ona leta i sve one zime u kojima sam pokušavao da savladam letenje, mom ocu nisu značile baš ništa. Još će se jedno vreme brinuti o meni. Hraniti me, odevati i baviti se povremeno sa mnom, da bi se zatim sumorno prepustio tišini.


Živeo sam životom propalice. Sa petnaest sam otuđivao novčanike starijim gospođama kojima sam pomagao da pređu na drugu stranu ulice. Bio sam njihov milostivi anđeo. Pa ipak, nikada ništa nisam dobio zauzvrat. Ni osmeh. Ni lepu reč.
Tako sam počeo da nagrađujem samoga sebe. Poznata blokovska dečja banda čula je za mene. Blokovima su kružile priče kako operišem sam. Ni dobro probavljene batine, ni to što sam umalo ostao bez oka, nije me nateralo da im se pridružim. Naši su pregovori pali u vodu. Bio sam osebujna individua. Nemiran i zajeban do bola.

Moj otac nije primećivao sve te stvari koje sam dovlačio kući. Nov tv u boji ili najnoviju muzičku liniju. On je zatvarao oči pred svetom. Kao da je zapao u nekakvu vrstu delirijuma iz kojeg ga je bilo teško dozvati svesti. Samo bih uveče pokupio prazne flaše ispred njega i ugasio svetlo. Kasnije bih u krevetu dugo razmišljao šta će sa mnom biti sutra i gde se nalaze granice neba koje želim da dosegnem..

Tog popodneva ušunjao sam se u jednu kuću za koju sam imao proverenu informaciju da je prazna. Iznenadio me lavež psa i još se nisam ni snašao, a već je neko pozvao policiju. Odlučili su da me predaju u ruke toj porodici, čiji je glavni zadatak bio da stvore od mene čoveka. Ti ljudi sa lažnim smeškom na licu, pretvorili su poslednje dane moga detinjstva u pakao. Nedostajao mi je moj stari kraj,stanovi, kuće bogataša u kojima sam želeo da živim i stari, ofucani mačak koji je bio moj najbolji prijatelj. Ljudi kod kojih sam živeo imali su sina. Prokletog, razmaženog klinca, zbog kojeg bih svakodnevno dobijao batine. Kada bi moj otac dolazio u posetu, što se dešavalo vrlo retko, svi bi bili jedna velika, srećna porodica.

Sa navršenih osamnaest uspeo sam da se vratim u svoj rodni grad. I svome starom zanatu kojeg sam proširio i na druge poslove. Žene me nisu nikada posebno privlačile. Svaka od njih imala je potrebu da me teši ili da me miluje po kosi, što mi je samo davalo poticaj da što brže navučem pantalone i pobegnem iz stana. Voleo sam kurve. Verovatno zato jer su živele sličnim životom kao i ja. Što su znale svoj posao da obave savršeno i profesionalno. Pri tome ne odavajući na svome licu ni najmanji trag propadanja.

A ja sam bio sklon propadanju.

Do tridesete, već je puno ispražnjenih flaša bilo odnešeno sa moga stola. Puno tečnosti koja nas čini srećnima i zaboravnima, proteklo je mojim venama.

Suviše pijem. I sa svakom novom flašom, otvaram i novu kutiju cigareta. Premalo jedem. Gotovo da uopšte ni ne spavam. Onda kada i zaspim, moji se snovi raspršuju u minijaturna čudovišta koja me muče i pritiskaju mi najbolnija mesta.

Tu i tamo ponešto napišem. Nažvrljam poneku glupu i naivnu pričicu koju će verovatno da pročita neki čudak. Ili sastavim poneku ljubavnu pesmicu u kojoj će neka žena pomisliti da je pronašla sebe. Svestan sam da nikada neću biti pisac. Sada mi je četrdeset i vozim svoj posljednji krug. Ah, kako li je samo taj stari gad odozgo razbacao moje godine u vetar.

Nikada nisam bio na safariju u Africi. Promatrao žirafe ili hranio slonove kikirikijem u ljusci. Nisam uspeo da preplivam La Manche. Nisam postao Petar Pan. Pa ipak, zahvaljujem vam što ste me kao desetogodišnjaka gledali u istoimenoj predstavi. Mala je verovatnoća da doživim pedesetu. Umoran sam i osećam potpunu prazninu i ravnodušnost. Ne bih želeo sada upoređujem. Već je neukusno to što me moj polni organ već odavno ne služi kako treba.


Nadohvat sam cilju. Već vidim crno – belu zastavicu. Još jedna, poslednja flaša vina za pobednika. Još jedan sveže uvučen dim za kraj..

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=0OMLoAtC9RY[/youtube]

[simon_says]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=zGsOqPDkIZY[/youtube]

Plesni podijum je napokon prazan. Muzičari su već odavno mrtvi. Pa ipak, još uvek ne posustajem. Još uvek se vrtim u krug kao poludela balerina koja je ceo svoj život podredila muzici. Mrzim svaki deo sveta u kojem te nema. Plešem. Ali to je samo privid. Pred jutro ću pasti mrtav. I od mene će ostati samo izlizane cipele i neposlano ljubavno pismo u džepu mog kaputa.

Nestani već jednom!

Govorim to uvek kada me noću probudi tvoj glas. Kada utvare prošlosti miluju prstima moju kosu i ne ispuštaju me iz svojih ruku. Ne uklapam se u tvoje ladice sa crnim olovkama kojima ulepšavaš svoje lice umrljano od laži. Ne pristajem uz tvoje police sa svim tim knjigama u kojima pokušavaš da pronađeš odgovor. Tvoji ormari pretesni su za moje nemirno srce. Seciraš moju umornu dušu i gaziš svojim zlatnim čizmama po njoj. Ipak.. iznenađuje te to što ne vrištim. Kao što su vrištali svi oni u svojoj nemoći da te promene.

[simon_says]

Biografija jedne kurve

Ne, ja nisam taj.

I ti to dobro znaš.

Dok depresija ponovno preplavljuje tvoje zenice.

I dok napuštamo još jednu jeftinu noć

koja nas obavija kao paučina.

Ostavljam ti, kao i obično,

Na noćnome ormariću teško zarađeni novac

i bacam letimičan pogled

na loše uokvirena sećanja.


Pričam ti

(nakon sto i prve kafe),

o ljudima - gmazovima

i vlastitoj teoriji suzbijanja strahova.

Dok ti uporno pokušavaš da skreneš pažnju

na svoj novi uzorak čarapa.

Kao što su i sve druge žene skretale pažnju na sebe.

Crne. Sa detaljima mrtvog leoparda.



Ljubio sam te u usta, draga moja .

Usta, koja su plazila po svim tim spolovilima.

Usudio sam da budem intiman s tobom.

Preko svih granica.

Izvrgnut ljudskoj zlobi

I sodomiziran predrasudama.

Pa šta?



Život nije posedovao ruke

koje miluju tvoje telo.

Samo male doze očaja.

Raspoređene za sve one dane

kada tišina obitava našim umovima.

Želela si kuću lutaka u kakvoj si se nekoć igrala.

Smeh i raplamsali oganj jednog večnog trenutka.

Ponižena i drugima neprepoznatljiva,

sada skupljaš plodove svojeg gneva

i bacaš ih u odvod.

Poput loše izvedenog abortusa.



I večeras će neka životinja u tvojoj postelji,

pokušati da zadovolji svoju potrebu.

Grubo će stiskati tvoje mlohave grudi.

I gušiti u tebi malenog anđela. A ti.. ti ćeš kao i obično,

misliti na svitanje,

Na svoje pregažene želje,

I mladež na mom vratu.

Sve dok zver u tebi ne dosegne vrhunac.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Vn1VvQ2AeIA[/youtube]

[simon_says]

Ja sam vuk.

Progonjen. Izdan. Grebem svojim oštrim kandžama po ljudskim srcima. Tražim razlog svoga postojanja. Ja sam vuk. Slobodan. Neuhvatljiv. Zver sa krvavim mesecom u očima.

Ja sam vuk sa preplašenom srnom u unutrašnjosti. Ja sam košmar svakog vuka. Tuga koja se prenosi s kolena na koleno. Crna je šuma moj ležaj. Oštrim zubima grizem zalutale putnike. Ovce prerušene u ljude. Ja sam vuk bez čopora. Bez potomaka. Bez domovine. Sipaju otrov u vodu kojom se napajam. Truju vazduh koji dišem. Ja sam pitomi vuk sa pritajenim besnilom u venama.

Ja sam vuk koji voli do ludila.

Mrkla noć moja je inspiracija. Trčim, a ne osećam strah. Krvarim iznutra. Plačem nemim suzama. Osećam dah smrti. Ja sam vuk sa polomljenim nogama.

Moja je prošlost moja najgora noćna mora. Basna bez happy end-a. Ne govorim mnogo. Ne poznajem abecedu življenja. Ja sam vuk bez cilja. Nerazumljiv ljudskim bićima. Otporan na mržnju. Izolovan. Napušten. Ja sam vuk sa neprekidnom grmljavinom u grudima.

Ja sam vuk ulovljen u zamku. Nepoverljiv. Nesiguran. Gutam paranoju umesto deserta. Moja je dlaka sivilo očaja. Olinjala starost. Tmurni dan. Ja sam vuk prisiljen na ljubav. Silovan i bačen u bezdan.

Ja sam vuk reinkaniran u patnju. Utelovljenje crnog anđela. Samoća je moja postelja. Prazna i hladna. Postojanje je moja kazna. Ja sam vuk koji plače. Osakaćen od ljudskih dodira. Prezren i zaboravljen. Ja sam vuk sa crnilom ispod trepavica. Pitom izvana. Na mom vratu stoji oznaka: Pazi! Ujedam.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=z9js1eGZJK0[/youtube]

[bez veze]

Izolovan. Napušten.

Nisi napusten.

[simon_says]

My Death
My death waits like an old roué
so confident I'll go his way
whistle to him and the passing time...
My death waits like a bible truth
at the funeral of my youth
weep loud for that -
and the passing time...
My death waits like
a witch at night
as surely as our love is bright
let's not think about the passing time

But whatever lies behind the door
there is nothing much to do...
angel or devil, I don't care
for in front of that door...
there is you.

My death waits like a beggar blind
who sees the world through an unlit mind
throw him a dime
for the passing time...
My death waits there between your thighs
your cool fingers will close my eyes
lets think of that and the passing time
My death waits to allow my friends
a few good times before it ends
so let's drink to that and the passing time

But what ever lies behind the door,
there is nothing much to do
angel or devil I don't care
for in front of that door... there is you

My death waits there among the leaves
in magicians mysterious sleeves
rabbits and dogs and the passing time
my death waits there among the flowers
where the blackest shadow, blackest shadow cowers
let's pick lilacs for the passing time

My death waits there, in a double bed
sails of oblivion at my head
so pull up the sheets
against the passing time

But whatever lies behind the door
there is nothing much to do
angel or devil...i dont care
for in front of that door
there is... me...

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=zfwbRWMuNS0[/youtube]


Odvesću te u predele mojih slikovnica
Rekao sam ti da sam umoran od svega.

Od paklenih snova.

Od potonulih želja.

Budim se ubijajući crnom kafom

more koje više i nisu tako crne.

Snivam o danu kada će izgoreti

svi oni papirnati brodovi

na kojima ostajem nasukan.




Jutros me iznenadilo tvoje kucanje na vratima.

Nisam te očekivao.

Neobrijan i mamuran izišao sam ti u susret.

Ali hodnik je bio potpuno prazan.

Hladan prolaz na putu do mrtvačnice.

Bila si mi nadohvat ruke.

Osetio sam toplinu tvojih ruku.

I blagi dodir kašmira na svome licu.

A zatim sam te mortificirao.

I prostor je iznova poprimio miris utvara.



Pijan sam već toliko dugo

Da mi se čini kako se uopšte nema ni smisla trezniti.

I u tom svome pijanstvu

ne mogu odagnati tvoj lik.

Izrezao sam te iz te bajke.

Pa ipak moja zaluđenost ispunjava

obrisima tvoga tela sve one praznine.



Klečim na margini svoga postojanja.

Preplavljen verom u zagrobni život.

Ne usuđujući se skončati pre vremena.

I setio sam se da si mi u zalog ostavila vetar.

Slabašan maestral.

Preslab da pokrene moja jedra u tvome smeru.

I tada sam shvatio ironiju čekanja i isčekivanja.

Vuk nije pojeo Crvenkapicu.

Zadovoljio se njenim strahom.

[simon_says]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=kcMEx4OHLOs[/youtube]

BEDNA IMITACIJA SMEHA

Svet se poput nekog vrtuljka od omekšalih snova
i dalje ukrug vrti.
Samo što su sada uloge zamenjene..
I mrtvi su živi, a živi su mrtvi..
Postao sam obična hijena,
sa krvoločnim namerama,
nedorečenošču tišine iz zasede
i sa opasnim jezikom ljudskim..
I krvi mi moje, nesrećne, ljudske,
ja nikada neću umreti zaista srećan.
A ovaj severac što udara o moja leđa,
samo me tera da se poput Don Quihota,
potucam večno s kraja na kraj sveta..
Teške vizije progonstva, muče me noću..
a izmučeno telo drhti..
Sve boje jeseni u moju hladnoću stanu..
Drveće i reke, preziru me, znam..
Jer, ja sam vlasnik noći,
a pod mojim nadzorom
noć se pretvara u crnog, zloglasnu gavrana...

[simon_says]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=BHRFZFmEq9o[/youtube]

Godinama sam iritirao njegovu pojavu, četvoronoške tražio tragove njegovog postojanja. Iako bez fizičkih dokaza, bio sam ubedjen da je tu, tik uz mene, samo ga ne vidim, slep od naduvanog Ega, koji je kao suprotnost stajao bedi od života. Obelisk od sapunice. Spomenik od moravskog šodera. Porozan i kratkotrajan. Što dublji ponor, to veći ponos...valjda zbog rimovanja?
Kada sam najmanje očekivao probudio se iz svog zimskog sna, usred decembra. Pogledao me svojim krmeljivim očima i rekao:
„Misliš da sam ja tvoja najgora noćna mora? Ooo... kako grešiš. Sam sebi si najmorbidniji horor. I zašto me uopšte budiš kada mi vreme nije?“
Smatrao sam dubokom odgovornošću da odgovorim smisleno na to pitanje.
„Da li ti pomažeš meni?“ Samo se postavilo. A na pitanje najlakši odgovor dobiješ, zna se, pitanjem. Demoni su glupi, zli, ali glupi. Češkao se po jajima, nisam imao taj podatak da ih poseduju, i zevajući promumlao:
„Ako je moj posao pomoć, neka ti bude. Dakle, pomažem ti.“
Išao sam dalje u perverziju:
„Lažeš? Ili ti je u opisu posla nešto tako nepojmljivo kao što je istina?“ Prosto sam napipao plitkoću zenica, kada je uperio svoje grobno crne oči u mene.
„Ti, kao i svi ostali ljudi, imaš ovakvog pratioca kao što sam ja. Sve ima svoju protivtežu, ljubav ima mržnju, sreća nesreću, dobročinstvo pakost. Ali dno...dno je ravnodušnost. Najdublja zaravan okeana ne meri niskost te čovekove odlike. Uglavnom te strefi ono što ne želiš. A ti se batrgaš bežeći od neželjenog. That’s the way it is.“
Betonski ivičnjak delovao je kao najudobnija kafanska stolica, a on poželjan sagovornik ovakvom luzeru kao što sam ja. Potegao sam dobro iz flaše, želeći da odagnam njegov ružan lik iz vidokruga, ali on je sedeo pored mene, cereći se svojim krezavim zubima.
„Ti si me zvao, sećaš se?“
Sećam se, pipao sam dno, dozivajući ga.
„Pa šta?“ Jebeš čoveka bez inata.
„Pokupi svoju krljavu facu i gubi se. Zvao te, sad te teram!“
Dalje se cerio unoseći mi se u facu. „Ja sam deo tebe, pravim ti društvo do daljnjeg. Daj cug. Grlo mi se osušilo od spavanja. I zajebi tu filozofiju, rodjen si kao gubitnik. Tebi mogu najlepše stvari da šetaju pred očima, nećeš ih videti, samo iz jednog razloga, TI, uživaš u svojoj mizernosti. Zahvaljujući tome, ja živim.“
Gubio sam tlo pod dupetom, noge odavno ne osećam. Pa on je jebeno u pravu. Ja sam živeo za osećaj prošlog, davno izgubljenog života.
„Moj demone, živeli u to ime!“
„Živeli! Sad lagano, papir i olovku u ruke i piši. Odavno ti je vreme isteklo. Ja ću da ti diktiram. Istinu, podrazumeva se. Ej, dobra ti ova brlja. Uvek si znao kvalitetno da potegneš, he he...Šta misliš, koja je dubina jezera?“
„Dovoljno duboka da te zaronim kao Jovan Isusa, majku ti pedersku....“
......................................................
Stajao je na obali, sam i zamišljen. Pokušavajući da uhvati svoj odraz na površini nespretno je zagazio, šljapkajući cipelama. Nije ga video, od suza i vetra koji je igrao oko njega noseći suvo lišće i prašinu. U stisnutoj šaci nazirao se komadić papira, mokar od znoja, mnoga su slova bila razlivena. Možda i neće biti čitljivo, kao da je nekom bitno, uopšte. Gledao je liniju gde je bio spoj vode i zemlje, pravilna ljuljuškanja dve konstante koje su se uvek vraćale jedna drugoj i volele se praštajući agregatnu različitost. Jedino je čovek komplikovan, svet funkcioniše jednostavno...
„Ja sam lopov, ja sam kriminalac. Osećam skoro ludački poriv da priznam sve. Da stanem pred preki sud i suočim se s kaznom. Ali pre toga, dajem na uvid spisak svih kradja. Ne da bih dobio pomilovanje, već da bih sebi olakšao teret koji dugo nosim na gomili. Ne mogu preko sa tolikim balastom...Želim da ga raštrkam kao živinčad đubre iz dvorišta, da pomerim balvan ispred svojih vrata da bih video šumu...Da podignem najprljaviji kamen sa blatnjavog puta ljudske taštine i bacim ga na sebe. Krao sam, ljudi moji, otimao i uvek je bilo nedovoljno, tražilo svojom gladju još i još, poput vreće bez dna. Ukrao sam nekoliko srca, nova, neotpakovana, vraćao polomljena i neupotrebljiva...mnogo isplakanih očiju, svih boja, ugasio im sjaj, nepovratno. Neispavane noći, ne znam tačan broj...Jednu dušu napaćenu, roditeljsku...kojoj sam skratio život ukradenim mirom. Jednu dečiju, kojoj dugujem celu budućnost, a nemam čime da platim...Jer...i mene su pustili zaduženi. Dug na dug, ne ide. Ukradeno vreme za ručak i minuti otkinuti iz svedoka sa zida, ohlađenu supu i bajat hleb. Noći bez doma. Dane bez mene. Krao sam bezobzirno poverenje, dovodio ga na ivicu opstanka, ubijao ga više puta, verujući da imam moć i vratim ga iz mrtvih. Nikada mi to nije uspelo...Sejao sam laž, besramnost i prevaru kao žitarice na hiljade hektara nevinih ljudskih polja...Zagadio zauvek nevericom koja je nikla kao korov gde god da sam prošao. Sada sam zaglavljen u svom ataru. Zaraslom...I stojim na ivici vode, kao nekršteni, čekajući da voda spere sve sa mene i iz mene...Da mirno odem, opran od dugova, koje plaćam sopstvenim nepostojanjem. Sve bih vratio, da mogu. Samo ovaj prosjak je izgubio i životnu kreditnu karticu. I ne znam koliko vredi, ali većina kradja bile su nenamerne...I ne znam kome pišem, kada ovo ide sa mnom...“
Prenuo se iz letargije i podigao visoko ruke, kao da je na utakmici i skandira ime omiljenog kluba. Kao da je neko stajao pored njega, žustro je govorio i mlatarao ekstremitetima. Da, eno s druge strane navijači ga dozivaju. Vidi im dvobojne šalove i čuje pesmu.
„Stižem! Pusti me, drukeru pokvareni!“ Dreknuo je iz petnih žila. Zakoračio je u jezero i osetio kako ga drugari hvataju za noge i podižu, bacaju ga i pevaju. Koje ushićenje! Lepota prizora oduze mu dah... .
......................................... „
"Šteta što se ništa ne prepoznaje iz ovog pisma. Toliko o kvalitetu hemijskih olovaka današnjice. Kažeš, beskućnik?“
„Da, nikakve tragove o njemu nismo našli, ni dokumenta.“
„Šteta. Niko ne zaslužuje takvu smrt. Mora da se dugo mučio u onom plićaku...“