Cao Shone,
konacno jedno konstruktivno pitanje
znaci za pocetak moje pravo ime nije Katarina niti bilo sta slicno to je samo nick koji sam koristila na starom forumu.
Imala sam problem sa heroinom negde oko 4 godine(znaci od svoje 18 do 22), i. v. uglavnom svo vreme.Pre toga kako to obicno i ide bili su tu i ecstasy,speed,LSD,vutra(naravno),jedno vreme i kokain.
Sada sam cista skoro 2 godine-uz poneki recidiv-u prvoj godini.
Toliko o mom narkomanskom zivotu.Ne zelim se upustati u dalje opisivanje jer svi dobro znate sta to podrazumeva.
Kada sam pocela sa lecenjem, kao sto rekoh, bila sam prepuna optimizma i pomalo naivna:mislila sam da sam sve zavrsila prvom uspostavljenom apstinencijom.U to vreme tvrdoglavo sam odbijala savete svih ljudi,pa i onih sa ovog foruma koji su mi govorili da se ne zalecem previse.Nisam sebi priznala da sam i dalje slaba.Nisam zelela da prekinem vezu sa deckom(koji usput jos uvek nije priznao sebi da ima problem-ali to vise nije moja stvar),uporno ubedjujuci sebe a i druge da MI TO MOZEMO ZAJEDNO-sto se ispostavilo kao velika zabluda.
Sve mi je islo na zivce kako to obicno i izgleda na pocetku(ali samo na pocetku
),nisam imala strpljenja i iako su mi moji pruzili punu podrsku,ja sam ih odbacila.Vratila sam se da zivim u Bg sama tj sa tadasnjim deckom-sto je moglo skupo da me kosta.naravno vrlo brzo tu se vratilo i staro drustvo i stare navike-ponovo smo upali u problem.
Da ne duzim,u tim trenutcima setila sam se reci ljudi sa ovog foruma( Sarkicu,likuj!!!)i shvatila koliko sam u stvari slaba i koliko su bili u pravu kada su mi govorili da od skidanja u dvoje nema nista.Posebno kada jedno to uopste ne zeli.
Ostavila sam decka,ostavila drustvo,ostavila nacin zivota i pobegla.
Bila sam ocajna,mesecima sam lutala po vrtlozima svojih konfuznih misli,ne znajuci kako da nadjem put iz tog bezdanaZnala sam samo da ovog puta nema nazad, ali nisam imala predstavu gde je to napred.Vrtela sam se po sobi punoj uspomena i dalje odbijajuci da bilo kog pustim u svoj svet.Krivila sam sebe za neuspeh svog zivota, fakulteta, i najgore neuspeh ljubavi za koju sam mislila da je neunistiva.Nisam znala kako da se pomirim sa tim.
Onda sam jednog jutra ustala i upalila komp na kom se prasina skupila tokom dugih meseci nekoriscenja,i otvorila jednu poznatu stranicu
gde su bili saveti ljudi kojima sam nesto znacila iako me nikad nisu videli ni upoznali,ali koji su mi zeleli dobro.Tek onda sam bila sposobna da ih prihvatim-tek onda sam se pomirila sa tim da je taj deo zivota za mene zavrsen.
Sada sam srecna,uzivam u nekom novom svetu koji me svojim malim carima raduje iz dana u dan.
Ali i dalje ne verujem sebi.I nikad vise necu.
