Procitala sam izgubljeno djetinjstvo...
Odgovoricu ti sutra. Potresena sam, plakala sam...
Meni vec odavno nedostaje moj otac, a ja mu vise ni ne dam da dopre do mene, plasim se... dala sam mu toliko prilika i uvijek me iznevjerio. Sad sam u kontaktu s njim jer nemam pravo mojoj curici da oduzmem dedu. A fali mi moj tata, bio je jako simpatican covjek...
Mnogo mi fale oni bezbrizni predratni dani...
Uf, mnogo sam se rastuzila, kako cu ovakva curici u zagrljaj, ona po otkucajima moga srca zna kako sam raspolozena...
Ukradeno Djetinjstvo
Ni sama ne znam sta je to mene ucinilo starijom i kada sam prestala biti mala bezbrizna djevojcica. Prestala sam se igrati kada je moja sestra posla u srednju skolu, odnosno kada je pocela izlaziti. Ona je bila animator cijele ulice, kada je ona odrasla, svi smo sve manje imali kontakt jedni sa drugima. Ubrzo sam i ja nasla novo drustvo iz skole, pa smo promijenili lokaciju, pocela su zabavljanja (ja se nisam zabavljala do srednje skole! kako sam fina bila, ko bi rek'o?), i tada je sve bilo bezbrizno, no rasli smo. Jedina briga je bila skola, a i to se dalo rjesiti. Nisam bila bas neki suhi peticar, ali sam se znala izvlaciti, na lijepe oci. Uf, sjetih se neceg sto mi je bilo velika, ogromna trauma! Muzicka skola! Moj tata je toliko insistirao na tome da sam sirotica krenula sa 5 godina u muzicku skolu, jer sam, pobogu, talenat do neba, pa kad god bih sjela za klavir, otac mi je bio iznad glave i govorio kako sam super talenat i kako cu ko zna gdje zavrsiti. A ja sam tako mrzila taj klavir!
A onda su shvatili da kaskam, da nista ne znam, pa sam morala ponavljati, cini mi se cetvrti razred. Joj, sramote! U toj skoli nikada niko nije ponavljao razred. Strasno! Ali ni to im nije bilo dosta, nego su me zeljeli upisati i u srednju muzicku skolu. I tu sam isla na neke pripremne casove, a onda me je profesor tako okrpio da sam dosla kuci i rekla samo da vise ne zelim cuti o klaviru i da necu ici u tu skolu!
Napokon su ispostovali moju odluku. Najtuznije od svega je to da vise nikada nisam sjela za klavir i da sam dzaba izgubila tolike godine vjezbajuci i svirajuci na necemu sto mi je nametnuto...
A onda su shvatili da kaskam, da nista ne znam, pa sam morala ponavljati, cini mi se cetvrti razred. Joj, sramote! U toj skoli nikada niko nije ponavljao razred. Strasno! Ali ni to im nije bilo dosta, nego su me zeljeli upisati i u srednju muzicku skolu. I tu sam isla na neke pripremne casove, a onda me je profesor tako okrpio da sam dosla kuci i rekla samo da vise ne zelim cuti o klaviru i da necu ici u tu skolu!
Napokon su ispostovali moju odluku. Najtuznije od svega je to da vise nikada nisam sjela za klavir i da sam dzaba izgubila tolike godine vjezbajuci i svirajuci na necemu sto mi je nametnuto...
da da,,,,kontrola...ubija! mi se onda "oslobadjamo"na neke svoje nacine...npr bulimija je cist primjer tog...roditelji strogi...nametali sve...nisi imao pravo ni na sta...niti pravo glasa,,,,a sada...sada imas kontrolu...nad svojim tjelom...jedes kolikooo hocess.onda se ispovracas....i sve tako....tako i rezanje i drogiranje....ponovo bjeg...i sloboda....
sve to ima svoje.....pisi i dalje....hvala na odgovoru:)
znam da je tesko o tati...ni ja nisam jos toliko jaka...spomenem tu i tamo ali moj problem istinski...lezi bas tu....zato kazem pisi mozda pomognemo jedna drugoj
sve to ima svoje.....pisi i dalje....hvala na odgovoru:)
znam da je tesko o tati...ni ja nisam jos toliko jaka...spomenem tu i tamo ali moj problem istinski...lezi bas tu....zato kazem pisi mozda pomognemo jedna drugoj
Ma, nije meni samo tata problem, bila je tu i mama. I dan danas rade iste stvari, a ja nikako da se naviknem na to, i da me ne boli.
Postojao je jedan duzi period od nekoliko godina kada uopste nisam komunicirala s ocem. Bilo je to tesko, on je pio, bio naporan, verbalno me maltretirao, postajao sve agresivniji, pa posto sam cesto selila, mogla sam lako da mu zametnem trag. Plasilo me je to da cu naci njegovu posmrtnicu na ulici i da necu znati ni za sahranu. Posto su se njegovi, mrzeci moju majku okrenuli i protiv mene (sestra je tad bila u inostranstvu, i jos uvijek je...), plasila sam da mi nece dozvoliti ni da prisustvujem sahrani... Sve sam nesto vagala, a ni sama nisam znala cemu sve to vodi. Kad sam bila najljuca i zeljela ga se potpuno odreci, moja majka je plakala i molila da mu jadnome oprostim, da je on bolesnik, da ne zna sta radi, ne zeli on to nama, nije svjestan i tako to. Smirila se nije dok nas nije pomirila!
Sada me indirektno kori, jer je moj otac u njihov (NAS) stan doveo zenu koju je nedavno i ozenio, jer smatra da ja podrzavam tu nepravdu. Kada joj kazem da mora sama da se izbori, da je to njen stan, da joj nudim podrsku - nece ona to. Ona kao da zeli samo mene da izludjuje.
Ne daj mi, Boze, da se ovako izivljavam na svojoj maloj curici - NIKADA
Postojao je jedan duzi period od nekoliko godina kada uopste nisam komunicirala s ocem. Bilo je to tesko, on je pio, bio naporan, verbalno me maltretirao, postajao sve agresivniji, pa posto sam cesto selila, mogla sam lako da mu zametnem trag. Plasilo me je to da cu naci njegovu posmrtnicu na ulici i da necu znati ni za sahranu. Posto su se njegovi, mrzeci moju majku okrenuli i protiv mene (sestra je tad bila u inostranstvu, i jos uvijek je...), plasila sam da mi nece dozvoliti ni da prisustvujem sahrani... Sve sam nesto vagala, a ni sama nisam znala cemu sve to vodi. Kad sam bila najljuca i zeljela ga se potpuno odreci, moja majka je plakala i molila da mu jadnome oprostim, da je on bolesnik, da ne zna sta radi, ne zeli on to nama, nije svjestan i tako to. Smirila se nije dok nas nije pomirila!
Sada me indirektno kori, jer je moj otac u njihov (NAS) stan doveo zenu koju je nedavno i ozenio, jer smatra da ja podrzavam tu nepravdu. Kada joj kazem da mora sama da se izbori, da je to njen stan, da joj nudim podrsku - nece ona to. Ona kao da zeli samo mene da izludjuje.
Ne daj mi, Boze, da se ovako izivljavam na svojoj maloj curici - NIKADA
Joj Luna sto nam ovo radis? Ova tema je extra ali nekako mi je tesko da bilo sta napisem posle vasih postova, jer kod mene je situacija znatno drugacija.
Moje detinjstvo je u poredjenju sa vama koji ste preziveli taj uzasan rat prava harmonija, ali eto ja sam ipak narkoman!
Kao dete i brat i ja smo bili i mazeni i pazeni i sve je bilo ok, medjutim ja sam od malena bio jako osetljiv. Mrzeo sam ljude koji vicu, pa sam sa 5 g. pobegao iz vrtica. znaci vaspitacica se tako izdrala na mene da sam ja lepo zapalio. E sad U cemu je poenta. Ja sam dosta asocijalna osoba, imam problem da se snadjem kada sam u grupi ljudi i to kao sto vidite datira jos od malena.
Jedina trauma iz detinjstva je bio period kada je moj otac imao ljubavnicu.
E tada sam se uzasno osecao. Mnogo mi je bilo zao moje majke. Non stop svadje i plac. To se zavrsilo sa happy endom( a trajalo je oko 1 god.) i kao rezultat pomirenja na svet dolazi moja sestra.
Ja nikako ne mogu da okrivim roditelje za ovo sto sam sada, ja sam kriv!
U periodu osnovne skole trazio sam nacin da pobedim stidljivost i da pokazem svoje kvalitete. Tako sam se odlucio za prvi joint.....
P.S. ovo sto sam napisao je moje misljenje sa danasnje distance, kad postavim sebi pitanje kako i zasto
Moje detinjstvo je u poredjenju sa vama koji ste preziveli taj uzasan rat prava harmonija, ali eto ja sam ipak narkoman!
Kao dete i brat i ja smo bili i mazeni i pazeni i sve je bilo ok, medjutim ja sam od malena bio jako osetljiv. Mrzeo sam ljude koji vicu, pa sam sa 5 g. pobegao iz vrtica. znaci vaspitacica se tako izdrala na mene da sam ja lepo zapalio. E sad U cemu je poenta. Ja sam dosta asocijalna osoba, imam problem da se snadjem kada sam u grupi ljudi i to kao sto vidite datira jos od malena.
Jedina trauma iz detinjstva je bio period kada je moj otac imao ljubavnicu.
E tada sam se uzasno osecao. Mnogo mi je bilo zao moje majke. Non stop svadje i plac. To se zavrsilo sa happy endom( a trajalo je oko 1 god.) i kao rezultat pomirenja na svet dolazi moja sestra.
Ja nikako ne mogu da okrivim roditelje za ovo sto sam sada, ja sam kriv!
U periodu osnovne skole trazio sam nacin da pobedim stidljivost i da pokazem svoje kvalitete. Tako sam se odlucio za prvi joint.....
P.S. ovo sto sam napisao je moje misljenje sa danasnje distance, kad postavim sebi pitanje kako i zasto
odlican odgovor...super! bas mi je drago da si skupio snagu i odgovorio... Kao sto sam vec rekla nije potrebno da se kritikujemo ili mjerimo svoja iskustva...bitno je da napisemo ono sto mislimo...ono sto se desilo. A to jel' uticalo na nase izbore i odluke kasnije...to cemo saznati..dakle nemoj se porediti...svako od nas je imao svoj "rat".koji nam je na zvoj nacin bio tezak.
I ja sam imala super djetinjstvo....i mazena sam i pazena bila. Ali uvijek postoji "ono nesto", sto nam je ostalo u sjecanju...sto nas je zabolilo...vidis i ti imas bas "to nesto"...sve ima svoje...kad odrastas sve ima uticaja na tebe...dobro i lose. I ja mrzim dreku...galamu....svadju...i kad je prisutna-i jedna od tih-ja osjetim kako me nesto steze u stomaku...i boli u dusi.
Vidis ti si tada pobjegao iz obdanista...bukvalno. A kasnije mozda nisi mogao fizicki da pobjegnes u nezgodnoj situaciji...pa si to ucinio psihicki. A i veliku ulogu igra to sto si "asocijalna osoba, imam problem da se snadjem kada sam u grupi ljudi i to kao sto vidite datira jos od malena".
Kazem ti...svi smo imali "svoj rat"...ali na zalost izabrali smo pogresno oruzje da se borimo...
cinjenica da ti je bilo tesko gledati mamu kako pati takodje igra veliku ulogu u tvom bjegu i strahu. Kod mene barem igra...grozan osjecaj...gledati kako neko pati a biti nemocan da mu pomognes....
i onda te to jede....i posto ne mozes nista da uradis ti probas da pobjegnes....
ne kazem da se ovo uvijek desava...niti da je iko kriv...to sam vec sve objasnila. Jedino sto ja pokusavam je da nadjem ,ako postoji i kad postoji,sta je to od cega bjezimo? cega nas je strah? Jer kad nadjemo to nesto...nasli smo i oporavak-uspjesan...
nastavi da pises....slobodno....ne boj se!
vrati se nazad...suoci se sa "strasnim"...sada si veci i jaci i pametniji...i koliko ja mogu da primjetim, mnogo vise socialan 
hvala...
i dalje se nadam da ce biti vise odgovora...za nase dobro
I ja sam imala super djetinjstvo....i mazena sam i pazena bila. Ali uvijek postoji "ono nesto", sto nam je ostalo u sjecanju...sto nas je zabolilo...vidis i ti imas bas "to nesto"...sve ima svoje...kad odrastas sve ima uticaja na tebe...dobro i lose. I ja mrzim dreku...galamu....svadju...i kad je prisutna-i jedna od tih-ja osjetim kako me nesto steze u stomaku...i boli u dusi.
Vidis ti si tada pobjegao iz obdanista...bukvalno. A kasnije mozda nisi mogao fizicki da pobjegnes u nezgodnoj situaciji...pa si to ucinio psihicki. A i veliku ulogu igra to sto si "asocijalna osoba, imam problem da se snadjem kada sam u grupi ljudi i to kao sto vidite datira jos od malena".
Kazem ti...svi smo imali "svoj rat"...ali na zalost izabrali smo pogresno oruzje da se borimo...
cinjenica da ti je bilo tesko gledati mamu kako pati takodje igra veliku ulogu u tvom bjegu i strahu. Kod mene barem igra...grozan osjecaj...gledati kako neko pati a biti nemocan da mu pomognes....
i onda te to jede....i posto ne mozes nista da uradis ti probas da pobjegnes....
ne kazem da se ovo uvijek desava...niti da je iko kriv...to sam vec sve objasnila. Jedino sto ja pokusavam je da nadjem ,ako postoji i kad postoji,sta je to od cega bjezimo? cega nas je strah? Jer kad nadjemo to nesto...nasli smo i oporavak-uspjesan...
nastavi da pises....slobodno....ne boj se!
vrati se nazad...suoci se sa "strasnim"...sada si veci i jaci i pametniji...i koliko ja mogu da primjetim, mnogo vise socialan
hvala...
i dalje se nadam da ce biti vise odgovora...za nase dobro
Moram reci da ni ja ne krivim nikoga, ama bas nikoga za svoja drogiranja, i nikada nisam. Probala sam da vidim sta je u tome sladje od porodice i ustvari shvatila da moj otac nas ne voli. Ali, ne krivim ga zbog toga, to je njegov izbor. Krivo mi je sto me gleda u oci i laze da mu je stalo, a povrjedjuje me! E, to ne mogu da progutam...
Ne krivim roditelje sto mi nisi obezbijedili dodatno skolovanje, sto nisam imala ono sto mnoga djeca jesu, takva mi je sudbina, bitno je biti dobar i posten i ne biti stalno ljut na druge zbog svojih propusta...
Ja znam da ja imam problem, a oni ako misle da ga i oni imaju, neka nadju nacin da ga rijese. No, ja se vrtim u krug. JA IMAM PROBLEM! I ne mogu da izadjem iz ovog vrtloga. Nije mi vise problem droga. Ne drogiram se godinama, i necu, vjerovatno nikada vise. Meni u stomaku sada igra stalno, ne samo gada neko vice, vec konstantno, i kada se sapuce. Ja gotovo svako jutro povracam, i znam da je na nervnoj bazi. A ne mogu pronaci jacinu u sebi niti pravu pomoc u drugome...
Ne krivim roditelje sto mi nisi obezbijedili dodatno skolovanje, sto nisam imala ono sto mnoga djeca jesu, takva mi je sudbina, bitno je biti dobar i posten i ne biti stalno ljut na druge zbog svojih propusta...
Ja znam da ja imam problem, a oni ako misle da ga i oni imaju, neka nadju nacin da ga rijese. No, ja se vrtim u krug. JA IMAM PROBLEM! I ne mogu da izadjem iz ovog vrtloga. Nije mi vise problem droga. Ne drogiram se godinama, i necu, vjerovatno nikada vise. Meni u stomaku sada igra stalno, ne samo gada neko vice, vec konstantno, i kada se sapuce. Ja gotovo svako jutro povracam, i znam da je na nervnoj bazi. A ne mogu pronaci jacinu u sebi niti pravu pomoc u drugome...
mozes..mozes....probaj! Znas ti vrlo dobro da je ta snaga negdje u tebi..kao sto to i ja znam...i svi mi.. Pisi...nadji pravi razlog...kroz pisanje ces nabasati na odgovor...nekako ce ti se sve otvoriti pred tobom. SLobosno...gore ne moze biti jel'tako?
prema tome...ne muci se...to te i dalje jede...taj odnos s'ocem. Osjetim to u tvojim postovima. Njemu jeste stalo sto je naj tuznije...ali ne zna to da pokaze. Vjeruj mi i moj tata je takav...ja znam da bi umro za nas ali cesto pomislim "pa jel' on mene mrzi". Trebalo mi puno godina da skontam neke stvari....i sada su mi mnogo jasnije. Ali to i dalje ne mjenja nista...ja sam se odlucila napisati pismo...i ostaviti ga na stolu pored poruke "za tatu"...vidjecemo sta ce biti..
probaj to...nemoras poslati pismo niti mu ga dati...jednostavno napisi....bice ti lakse...obecavam
prema tome...ne muci se...to te i dalje jede...taj odnos s'ocem. Osjetim to u tvojim postovima. Njemu jeste stalo sto je naj tuznije...ali ne zna to da pokaze. Vjeruj mi i moj tata je takav...ja znam da bi umro za nas ali cesto pomislim "pa jel' on mene mrzi". Trebalo mi puno godina da skontam neke stvari....i sada su mi mnogo jasnije. Ali to i dalje ne mjenja nista...ja sam se odlucila napisati pismo...i ostaviti ga na stolu pored poruke "za tatu"...vidjecemo sta ce biti..
probaj to...nemoras poslati pismo niti mu ga dati...jednostavno napisi....bice ti lakse...obecavam
Ja stvarno ne bih da pricam ali vecina zna kakvo sam djetinjstvo imao i kakav mi je zivot od 15 god. do sada.Ali samo zelim reci ,jako dobra tema, jako dobro štivo ( da se tako izrazim) za one koji nisu imali problema sa drogom.DROGA SAMO ZELI POVOD, DROGA ZELI TVOJU KRV.VATRA SE UGASILA POSTALA JE DIM, DROGA ME JE UNISTILA UCINILA ME ZLIM.
Vatra se ugasila i postala je dim,
droga me je uništila učinila me zlim!!!!
droga me je uništila učinila me zlim!!!!
I znate sta mi se dogodilo?
Moj muz misli da ja nemam problem i da sam si to umislila, da meni ne treba nikakva pomoc, da svi ti ljudi i ustanove psiho tipa ustvari prodaju maglu. Ja pokusavam da mu objasnim da ne znam kako sama sebi da pomognem i da zato trazim pomoc od drugih, no on to ne konta... Volim ga, ali nekad je tako iskljuciv, tako crno-bijel...
Pusta on mene da radim sta hocu, ali osjecam se glupo da nemam njegovu podrsku u tome. Mozda je on u pravu...?
Moj muz misli da ja nemam problem i da sam si to umislila, da meni ne treba nikakva pomoc, da svi ti ljudi i ustanove psiho tipa ustvari prodaju maglu. Ja pokusavam da mu objasnim da ne znam kako sama sebi da pomognem i da zato trazim pomoc od drugih, no on to ne konta... Volim ga, ali nekad je tako iskljuciv, tako crno-bijel...
Pusta on mene da radim sta hocu, ali osjecam se glupo da nemam njegovu podrsku u tome. Mozda je on u pravu...?