Mracno - Svetli svet Dark Angel-a No:2. *NASTAVAK*

[Nancy In Black]

Nema za vas buducnosti isto kao sto nema za nas. On je meni, npr, takodje rekao da sam jedina i da cu uvek biti jedina i da ni jedna zena nikada nece zauzeti moje mesto, da ce me uvek voleti, i u to ne znam da li da verujem....Ja znam da cu ja njega uvek voleti, pa cak i kada sam mislila da ga mrzim - nisam mrzela, tanka je granica...Samo ga sada volim samo kao secanje, kao uspomenu, i ako me je strasno povredio, i ako mi nista lepo nije doneo....Zensko = budala!
Vremenom ce stvari doci na svoje i videces da li je on ok, kako zivi i sve to, samo ocigledno jos nije vreme...
Znas, od kada sam upoznala Lilith pa je srela opet na NA, i od kada su mi se izdesavale jos neke stvari prestala sam da mislim da postoje slucajnosti, tako da - sve ce doci na svoje mesto kada bude bilo vreme za to....

[AnAna_mo]

Mnogi kazu da ne postoji buducnost za ovisnicke parove,,i iako dokazi govore da je to istina,ja se nadam u suprotno...
Ja i moj dragi smo 2 god zajedno,a upoznali smo se dok smo oboje bili u asptinenciji nakon lijecenja...
Volimo se,a meni je samo to bitno. Sta jos reci...

[YugoStar]

Ko te prvi zagrlio i poljubio kao Nency ?!
Sjeti se !

[oci boje meda]

draga NANCY znam da me voli, ali isto znam da nema buducnosti za nas.....neko ispod, izvinjavam se ne upamtih nik, je rekla da veruje u ljubav ovisnicku, da su se on i ona upoznali u vreme apstinencije.e to je nesto drugo.niste se zajedno drogirali, niste lagali jedno drugo zbog gudre, ne veze vas taj teret, vec vas veze put oporavka, a to je velika razlika, i zato ima nade za vas, a za mene i mog dragog ma koliko se voleli, nade na zalost nema.i sto sam svesnija te cinjenice vise boli, i zato sve vis ezelim da otpalim sto dalje odavde...znam da od sebe ne mogu pobeci, ali sve u meni vristi bezi, idi, ovde ti nema spasa.i ja iskreno verujem u to. znam neke ljude licno, neke preko foruma koji isto tako nisu videli izlaz ovde i koji su zapalili i zivot im se zaista promenio, nabolje naravno. ja znam da ako ostanem ovde necu videti sunce, ali isto tako znam ako otpalim kada dodje vreme, znam da ce sve biti ok. bar cu ostati str8. secanja ne mogu izbrisati, ali barem mogu pobeci od uspomena, od stana koji me podseca na njega, moju ljubav, i grada koji me podseca samo na dop....mislim da tek preko imam sanse za pravi oporavak, i ako mi se nudi sansa zasto je ne bih iskoristila. ako ne upali, uvek se mogu vratiti, mada to nikako ne zelim.ali sve treba probati, videti, pa pronaci najbolje resenje. mozda bas treba da odem da bih videla da je moj zivot ipak ovde, u ovoj zemlji, ili da se uverim da je moja buducnost tamo preko.....vreme ce pokazati.

[oci boje meda]

hej NANCY samo da te upitam, posto skontah da volis TOOL, isto kao i ja , jesi bila na njihovom koncertu proslog septembra u bgd, pokusavam se jebote setiti gde je bio koncert, u areni valjda ali toliko sam bila odvaljena od dopa, da eto vidis ne mogu se setiti, znam samo da je bio 05.09.2007. da smo se moj dragi i ja proveli ......ma TOOL je bio savrsenstvo zvuka i slike....slazes se, ako si bila?

[Nancy In Black]

Jaooooo Tool...Ne podsecaj me molim te na tu noc moje agonije i tuge!!! Pazi ovako - ja sam toliko zelela da odem na koncert, ali decko sa kojim sam zivela je sredio da ne odem, i to mu nikada necu oprostiti kao i jos mnogo stvari, ali o tome sta jos ne mogu da oprostim cu pisati u nastavku ispovesti. Sve u svemu, Tool je jedan od bendova koji me prate ceo zivot, i kada sam videla da dolaze rekla sam sebi "Moram da idem". Tada nisam imala posao, jer se on zestoko trudio da ne radim nigde, znaci nisam imala svoj izvor prihoda. Da kazem u kratkim crtama - on je jedna poremecena osoba, toliko je bio posesivan i ljubomoran da se maximalno trudio da se ne vidjam i sa kim, ne idem nigde, ne radim nista, nego samo da sedim kuci sa njim i budem samo njegova. Ma prica o njemu ce biti ispricana kasnije, jer je predugacka a sada nemam za to zivaca. Dakle - posto se trudio na sve moguce nacine da me stuca sa zemljom i da izgubim svaki kontakt sa ljudima i spoljnim svetom, potrudio se i da ne odem na Tool. Posto on ne voli taj bend, ja sam mu rekla da cu onda ici sa drugaricom, i to mu nikako nije odgovaralo, ali je precutao i rekao je da ce mi kupiti kartu. Onda je tako odlagao - sutra, sutra....I kada je dosao poslednji dan on je rekao da nema para, da smo ih potrosili i da nemamo para da idem na koncert!!! :smt067 :smt068 :smt070 :smt071 :smt076 :smt013 :smt010 :smt009 :smt088 :smt089 :smt084 I ja sam popizdela! Nisam mogla da verujem da je toliko skot! A znao je koliko mi znaci da ih vidim! Celu noc sam preplakala, i sada kada se setim ja popizdim!!!
E sada da odgovorim na ono sto je Ana napisala:
Ana, Medena ( E, oci boje meda, jel mogu da te zovem Medena? ) je u pravu kada kaze da ste se vas dvoje upoznali u totalno drugacijim uslovima, i krenuli ste da zivite totalno drugacije nego npr. kao sto smo ziveli ja i D. i Medena i njen decko, vas dvoje ste upali u totalno drugaciju pricu, jedno drugom ste podrska i oslonac, a mi smo bili u prici koja je tipicna narkomanska ljubav, prezivljavali svasta zajedno, drogirali se zajedno, skidali se zajedno, krizirali zajedno, svadjali se, voleli se, doziveli najlepse trenutke i najstrasnije trenutke, i sve je to uglavnom bilo vezano za drogu, svuda se tu provlacio ili heroin ili ostale droge. Sve je to totalno drugaciji oblik veze, po malo bolestan, jer je i ljubav koju smo osecali totalno drugacija nego ljubav koju osecamo kada smo str8 i sa nekim ko je str8....Do nekle vestacke emocije a opet nisu, to je tesko objasniti. Narkomanske veze su takodje mnogo "jake" veze bas zbog toga sto je narkoman mnogo osetljiviji i emotivniji nego neko ko je st8, to je istina, i ako delujemo kao bezosecajni skotovi mi smo zapravo jako osecajne osobe....

[Nancy In Black]

Posto je Nancy pisac, umesto ispovesti stavljam opet nesto sto sam pisala, jer SVE je to moja ispovest, samo sto je nesto od toga i za one koji vole da citaju zimedju redova....

Dnevnik jednog ubice

Kada su se pogasila svetla i kada se podigla teska zavesa povratka nije bilo jer nema veceg ponizenja nego pobeci sa scene ili ostati bez teksta...Tako je sve pocelo....

Ako ne mogu ni sebi da napisem da ram, u kome stoji slika mog zivota, treba stajati ravno i ponosno na zidu vremena – odakle mi pravo da drugima objasnjavam kako trebaju da se ophode prema sopstvenom ramu koji ja ne mogu videti..
Ram za jedinstvenu sliku zivota...Odvojeno mesto za sve kockice i loptice za sve neponovljivo i tako savrseno jedinstveno...
Na glavi mi stoje molekuli potisnutih osecanja a pod noktima mi stanuju davne traume i srece...
Na jednoj ruci su sve one lose stvari koje nisam htela da zatvorim u kovceg i okujem lancima, stvari koje su izoblicile moj pogled na svet....
Na drugoj ruci mi je ona prava sreca malog deteta koje ume i voli da se raduje malim stvarima...
Ovoga puta zelim da zanemarim i zaboravim sve ono sto sam pisala ranije i da krenem sa pricom iz pocetka u ovom posebnom stanju svesti...Stanje ravno ludilu koje moze da me odvede na najrazlicitije strane sveta...Ludilo koje ima dovoljnu jacinu da prospe sve ono sto sam ikada stvorila i da pogazi svaki pokusaj ponosa...
Nije lako pisati sebi, lakse je pisati i govoriti o sebi nekim drugim licima, osobama koje mozda cak i ne razumeju – ljudima koji zure da stignu do cilja radi nagrade i ako ne znaju ni sta je uopste nagrada za iskopirani trud i falsifikovanu srecu...Pisati sebi i bacati sve karte na sto zahteva odredjenu dozu hrabrosti.
Na pocetku te lepe price koja ima iskru surovosti i besmrtnosti u ocima treba zaboraviti na samopostovanje, treba se odupreti unutrasnjem glasu koji uporno i neumorno govori suprotno...
Rasirila sam krila od jednog do dugog kraja sobe, a sama soba se nalazi na velikoj pozornici. Duboko u sebi sam zelela da vidim publiku, i one koji sede u prvim redovima kao pocasni gosti ali su reflektori mojih misli bili prejaki i zaslepili me...
Mozda je i bolje da ne vidim neiskrenost ili cak i sazaljenje u ocima stranaca..
Ostavila sam sve da bih pronasla neku bolju polovinu sebe i krenula sam da proucavam scenario napisan pazljivo i smisljen u kratkim intervalima svake noci pred spavanje i svakog jutra pre svezeg budjenja.
Postoji u celoj toj suludoj predstavi prica o ljubavi i mrznji, o ratovima i nenadmasnim pobedama...i o surovim porazima..
Postoji tu negnde izmedju oblaka od dima cigarete hiljade nerazumljivih recenica i delova.
Ove noci kada pocinjem da govorim o izgovorenom i neizgovorenom moja strepnja i ceznja i moje jedinstveno vreme dele se na pola.
Kao i svaki dobar glumac ja gledam ispred sebe i zamisljam da sam totalno sama...ne obazirem se na povremen smeh ili zagor, na povremene aplauze ili usklike moje drage publike zeljne sto veceg zadovoljstva i uzbudjenja.
I nakon sto sam rasirila krila otvorila sam svoje srce...i naravno pogazila ponos...odlucila da priznam i da priznanje bude onaj zavrsni sloj na prelepoj slici u jos lepsem ramu.

Poruku za svet nemam niti cu je ikada imati jer je svet samo jedna izoblicena masa satkana od mrznje, pohlepe, zavisti i suza...A ljudi trce svakoga dana i zure da ugrabe neciji tudji san jer im se svoj ne cini dovoljno dobrim...
Danima vec pricam kako volim......sebi sam to priznala onoga dana kada sam otisla a morala sam...A kada je tudja ruka presekla ono najbolje i najneznije u meni, presekla je i sve ono sto sam do tada smatrala svojim...Presekla je jedan deo mog zivota koji sam bacila da ga se ne secam vise, presekla je sve ono sto sam volela i sto smo stvarali....jer, cemu mucenje kada je rezultat umro...
A u meni jos uvek gore dani, i noci se pretvaraju u kompozicije, ja ih zapisujem i onda sviram u trenucima kada zelim da jos jednom dotaknem sve te minute i sate...
Da uzmem noz i da presecem misli na pola pa da sa jednom polovinom stvorim najsavrsenije delo...to bi bio dovoljno veliki izazov za mene dok stojim na pozornici zivota i priznajem da sam se vratila odakle sam i dosla.
Gazili smo zajedno po pesku od snova koji su bili isuvise realni za nase iskrivljene poglede na svet...
Pokusavala sam da pronadjem kamen od pozude koji je izbacilo more nasih ocekivanja a na licu mi se ocrtavalo uzbudjenje zbog radjanja novog dana.
Na telu su mi ostali dodiri mekog straha i oziljci ostrog zivota a medju prstima mi prstenje od cekanja na drugaciji dan..
Koracali smo kroz velike price i razmisljali o velikim stvarima, i velikim ocima smo posmatrali tudje zivote za koje smo bili sigurni da su mali i previse nebitni za stvaranje pesme bez rime...
Sve ce biti isto, danas, sutra, svakog narednog dana..
I vetar ce i dalje duvati na istu stranu i moje recenice ce i dalje biti prekrivene svetlecim velom tuge i samoce..Sve ce biti onako kako smo sanjali dok smo setali izmedju oblaka...
Gazili smo zajedno po vrucem pesku..Stopala su nam bila crvena od toplote a kapljice znoja obrazovale su savrseni krug...
Znala sam da postojimo i u nekom drugom prostoru.
Znala sam da cemo postojati i bez druge polovine naseg bica....Bolje ili losije polovine?
Ili je isuvise rano ili je isuvise kasno – zavisno od toga koliko smo postigli a koliko smo se dobro snasli u ulozi onoga ko ceka....
Neka mi ljudi ne okrecu ledja i ja onda necu okrenuti novu stranicu i poceti da citam drugu pricu mozda totalno istu ali sa drugim znakovima interpunkcije.
Rekoh sebi:"Ne ubijaj divlje zivotinje jer izmedju njih i nas postoji isto ono sto izmedju majke i deteta...samo u drugacijem oblicju, definisanije, zustrije, opasnije..."
Postoji li lek za bolest koja se nadvila nad svet odvec umoran i siv?
Postoji li zapisana recenica nade za sve nas koji smo prognani na drugu stranu bodljikave zice?
Postoji li dovoljno dobar umetnik da jednim pokretom ruke oboji svo sivilo u neku malo drugaciju boju..?Makar u drugu nijansu sive pa da razbije monotoniju, mozda ce sunce onda drugacije da sija a mesec da se spusti malo nize...
Ako postoji prica o noci i o danu onda zelim da verujem da postoji prica o noci bez kosmara i o boljem danu...
Sta mi je ostalo od nadanja izmedju redova?
Ljudi se medjusobno bore za vazduh...Pescani sat se razbio..Pao je sa smaragdne zelje na kojoj se neumorno vodi bitka izmedju zlog i jos zlobnijeg....A ja sam tako izgubljena...Nevidljiva ruka razmazuje boje, na vidiku samo jedna mala mrvica onoga sto sam trebala da smatram svojim a konopac ka nebu je prepun malenih bubica koje ga izjedaju...ako pocnem da se penjem prekinuce se kada se najmanje nadam...

[YugoStar]

Cao svim nesretnim ljubavima,koje ceto prestati biti !

Ispricacu vam dvije pricice o dva para,o ljudima koje odlicno poznajem,njihov zivot i njihovu intimu.

Prvi par je moj prijatelj iz moje price i njegova djevojka.
Ona je bila cista i str8 kad nas je upoznala.On je bio navucen ali fin i lijep decko,ni nalik na stereotip narkomana.Nakon prvobitnih borbi i izigravanja Majke Tereze,ona se navlaci.Pocinje zivot narkomanski.Meni lici na OBM pricu.Nakon nekoliko godina,sticajem okolnosti se rastaju na neko vrijeme,koje ce (mislili su) pomoci da se skinu i cisti nastave.Ljubav kao u prici,vole se i uvjek ce se voljeti....roditelji protiv,pocinju sprijecavati vezu,kontakte i to.Ona mi nocima i danima place neutjesno.Vrijeme prolazi,a oni nikako da se sretnu.Ona pali za Njemacku,a On se sprema da dodje kod nje.Obadvoje se skinuli! On ceka na vizu koju nije dobio. Sad nebitan dio,pokusaji i to,ali i Vrijeme koje prolazi u tim pokusajima.....On se "preko noci" zeni jednom curom,koja drogu nije vidjela ni na slici,a Ona nalazi Njemca,momka koji jedino zna za pivu kao psihoaktivnu supstancu. Danas,kad se cujemo i pitam za S.njenu ljubav zivota,kad je podsjetim na svu pricu,zakletve i sve...samo se nasmije kao na dobar vic i zahvali Bogu,sto onaj dan S. nije dobio vizu! Zadnjih par godina to i nespominjemo,ali ne zbog bolne i neprezaljene ljubavi,nego sto zeli da mi isprica dozivljaje sa egzoticnih putovanja.Buduci muz joj radi pri jednoj avio kompaniji.Nikad nije bila sretnija,a ja cekam pozivnicu za vjencanje.I S. isto reaguje i On je Bogu (i Njemackoj Ambasadi) zahvalan.Danas je sretno ozenjen,ima dvoje djece i dobar zivot!

Drugi par su narkodvojac koji imaju vec blizu 50 godina.Prosli su sve i svasta (obratite paznju na godine!),a upoznao sam ih na lijecenju metadonom u Njemackoj.O njihovom zivotu se moze napisati bestseler,pa nebih sad da se uvlacim u pricu o njima.Njih i njihovu vezu spasio je isljucivo metadon.Obadvoje ga piju s pocetka '90.Danas zive mirno penzionerski,krpe kraj s krajem,roknu se 3 ili 4 puta godisnje(imaju oni svoje datume).Nemaju djece(hvala bogu),a zivot se svodi ninasta,mozda na pricanje o proslom zivotu i uspomenama.Cesto sam odlazio kod njih u tu ucmalu i memljivu atmosferu u stan u kojem je vrijeme stalo jos te '91-'92,da slusam o jednom zivotu koji je u narko svjetu bio nesto.Covjek je bio u Avganistanu nekoliko puta,Indija....Od njih sam puno naucio.Njihov zivot je samo proslost.Na pocetku narko karijere,imao je svoj bend i vazio za perspektivnog i nadprosjecnog muzicara.U vrijeme kad smo se rastajali zbog mog povratka,podnijeli su zahtjev za dozivotno odrzavanje metadonom.Kad smo se prije godinu-dvije vidjeli,prvo mi je rekao da su im zahtjev i odobrili.I danas je sve isto,a ja se nadam da im ponekad navrati neki novi YugoStar,koji ce im bar na kratko udahnuti malo sadasnjosti i kojem ce pricati svoj zivot,svoju proslost,jer sadasnjost odavno kod njih nepostoji!

Molim moje drage curice da procitaju ovaj post bar 2 X ,nije pisano romansirano,ali je zivotno i poucno !

[pepeljuga84]

E srećo samo da te puno pozdravim i poljubim.
Ja palim neko vreme u bolnicu da sredim ovu moju depresiju.
Ako ne budeš ok dok se ne vratim :smt093
Hehehe-cmok!

[Zona Sumraka]

Ja smatram da dvoje ovisnika, bez obzira na to da li su i koliko dugo skinuti, imaju sansu da ostvare normalan zajednicki zivot isto' koliko ja imam sanse da osvojim lutriju...