Forum za podršku u oporavku

nadin wrote:hvala na dobrodošlici.Zaista je divno imati podršku od osoba koje su prošle isti pakao.Obično nas "Narkomane" ili ti ga ex smatraju otpadom društva.Dobro,mislim sami smo zaslužili neke titule ali imamo i mi pravo na novi život.Iz centra sam izašla prije 10-ak dana tako da se još nisam aktivirala u društvu.Idem u moju Crkvu i pokušavam da spremim par ispita koji su mi ostali do diplome na faxu....O poznanstvu Krista...mogu reći iz moga svjedočanstva da je to najbolje što mi se dogodilo u životu.Dovoljno je očistiti srce od grijeha,zaista se istinki pokajati,pasti na koljena i zovnuti ga.Svi koji su ga potražili,ti su ga i našli.Život bez Krista je prazan život.Na koliko načina je i On bio ponižen i odbačen ali umro je za naš spas.Kad se sjetim koje budale sam ja sve služila povraćala bi čitav život od muke.Ali to što sam Kristove sluga...lomi sve prepreke u mom životu.

Pozdrav. Drago mi je sto si s nama. Ovo ostalo sto si napisala nikako nisam u stanju da shvatim. Žao mi je.

Nadin kao sto rekose prijatelji polako jer tek sada sledi prava borba sa svim u tebi i oko teba.Drago mi je da si pronasla crkvu koja moze dosta da ti znaci za dalje,tu smo i mi pisi kada mozes.Na pocetku je malo teze van komune,jer ti ides u jednom pravcu dok gomila ide tebi u susret i treba ostati na nogama.pozz za tebe i samo guraj.

Znam da je katastrofalno teško ali s obzirom da imam staža u komuni(bila sam 2 puta)i ni luda se tamo više ne vraćam što mi preostaje?Borba za život.Imam razvod iza sebe,xe muža psihopatu(tukao me krvnički 5g i na kraju pokušao me ubiti,završila sam na traumatologiji) i djete od 4godine.Mislim,ubiti znam sigurno da sam zadnji put dobro tresnula glavom od pod.Izgubila sam povjerenje porodice,prijatelja,toliko laži i prevara da više nisam imala snage.Pitala sam se dugo koji je smisao mog života kao i mnogi drugi,zašto sam bacila 12g svog života na heroin i alkohol,zašto sam bila toliko zla????
Krist mi je dao odgovore na mnoga pitanja i pomogao da se podignem na noge.Trenutno sam u izolaciji.Ne da se toliko bojim izaći vani,već ne želim više biti dio "društva" koji imaju lažne osmjehe.Sada se mogu smijati,o tom prirodnom osmjehu sam dugo sanjala.Počele su mi opet nesanice ali umjesto da šaltam po programima do zore sad se molim Bogu.Toliko mi je toga dao da ne bi imala obraza opet mu okrenuti leđa.Nije me ubijala spoznaja da sam teški narkoman,koliko me ubijao život bez Boga kad sam prvi put izašla iz komune.Neću lagati nije lako ali idemo dalje i rastemo u Kristu onoliko koliko mi želimo,zar ne?

Vlado_M pozz.Žao mi je što nisi shvatio...što?? Ajde dobro mislim da se u globali razumijemo mada je moju retoriku ponekad teško shvatiti.Bilo bi mi drago da mi napišeš što te konkretno zanima,pa ti od srca odgovorim

Nadin sestro, zasto izolacija?Nebezi od ljudi sa njima ces morati ziveti,kretati se u toj sredini suociti se sa posejanim.Kreni u borbu i oseti slobodu koju Hrist samo daje i jedino istinom i ljubavi pobediti svaki lazni osmeh ili skriveni podsmeh.Nemoj odlagati kreni.pozz

Sto se tice starog drustva budi im primer.

zašto izolacija??Vjeruj da i ja sebe to noćima i danima pitam.Nekako se tako lakše osjećam.Znam da ću jednog dana uzdignute glave morati izaći vani.Sada se neki strah uvukao u mene,to je neopisivo.Nije strah od droge već kao da imam socijalnu fobiju.Ne želim se nikome pravdati ni objašnjavati kako je taj život iza mene,ali ljudi stalno postavljaju odvratna pitanja.Osuđuju i kritiziraju,da me to više boli u duši.Ponekad sam jaka i izađem ali imam osjećaj da svi bulje u mene i govore"koliko će sada proći vremena dok opet se ne ukomira".Kako si se ti rješio tog užasnog osjećaja?

Tu socijalnu fobiju sam i ja imala jako dugo,isto sam pizdela na glupa pitanja i nisam zelela da se pravdam ,ustvari nista nisam zelela da sam mogla u zemlju da propadnem to bi uradila,ne od sramote nego od onih glupih pogleda postajem agresvina od njih,od onog zaljenja koje vidis u ljudima koji te gledaju i kad izadjem napolje gledam ako mogu da nikoga ne sretnem i tako sam se borila sama sa sobom,osecala sam se kao govno,propalica najgora koja nista nije uradila od svog zivota,zatupavljeno potpuno...nakon nekog vremena doslo je do toga da sam htela da se roknem od silnog pritiska koji sam u sustini sama sebi nabijala, od osudjivanja koje sam takodje sama sebi nabijala,i od cele te borbe sa samom sobom i tek nakon tog nekog nazovimo ga pokusajem da se ubijem tabletama mi se desio neki klik u glavi ne znam ni sama ali pocela sam da cenim svoj zivot i krenula da se uzdizem iz te jezive depresije jbt mislila sam nikad se nece zavrsiti...malo po malo pocela sam da izlazim i setam slobodno mogu reci ponosno kroz svoj kraj i uopste kroz ulice svog grada,i dalje je bilo tih istih pogleda ali moj je pogled bio stabilniji ,sve mi je manje bilo bitno ko me kako gleda i ko sta misli,pocela sam da se osecam kao pobednik kao neko ko je uspeo bar nesto u svom zivotu da uradi kako treba,i tada sam se plasila pada ali htela sam da dokazem da mogu da me poljube u dupe i da ce se svako od njih pokajati za svaku losu rec izrecenu....sada se stvarno ponosim sobom i vrlo smelo koracam tim istim ulicama i prolazim pored tih istih ljudi,svakom se uredno javim,dobar dan...dobro vece...sa smeskom i uzdignutom glavom....Neko to od gore vidi sve....samo je potrebno vreme da se sama sa sobom dogovoris sta zelis od sebe da napravis,zelis li da te ljudi postuju...od narkomana po ulici,komsija,prijatelja,poznanika...i onih koji te tek upoznaju....pozdrav veliki i dobro dosla u svet...zajeban svet u kom zivimo...

Pozdrav nadin,pa ja kada sam se vratio iz centra proslo je 5 meseci kako nisam bio u svojoj sredini.Ostavio sam gomilu govana koje sam trebao da pojedem.Ja nisam imao samo problem droge mnoge lose glasine su prolazile jer zivim na selu "zarazen" hepatitisom i ko zna cimjos i takve price.Majka mi je zavrsila u bolnici od nekog ozbiljnog oblika anemije zbog prica i drugih ljudi koji su je krivili sto sam takav ma gomila nekih stvari koje sam ja " pozurio" iz centra da resim.Svestan da moram da zivim sa zeljom u srcu,svestan da borba mora da traje borba sa tim istim ljudima,sa covekom koji prodje ulicom ja mu kazem zdravo on mi se nejavi,sa svojom agonijom i sklonosti ka bezanju koja ce se vratiti ako izgubim to sto sam primio dosta sam razmisljao u kuci.Jednog dana je u srcu proradio neki inat neka snaga se pojavila volja sa zivotom unapred sam osetio da ce mi trebati vremena da resim to da ce biti mukotrpno ali sam i osetio delic nagrade u srcu kada budem zavrsio ali samo deo.Bilo je dana kada mi se bas neda sedim i neki strah od samog izlaska napolje pa se tu pomesa emocija koga cu sresti,pa sta cu mu reci pa svasta nesto a ja jos nisam ni izasao iz kuce a emocija me vec pobedila.U tom trenutku naglo ustajem protiv svega toga protiv svoje volje nemocan sa zadnjim atomom snage i izlazim napolje duboko u sebi sa trunkom sigurnosti da cinim ispravnu stvar,borbenu ugodnu Bogu i da je moja sigurnost njemu u rukama jer nemam drugi izbor.Pobedio je strah polako,nisam vise zamuckivao dok pricam sa ljudima znajuci da me gledaju istim ocima,nisu mi ruke drhtale u prodavnici dok dajem novac.Kako?Jednostavno sam poceo da volim tog coveka sto mi se nejavlja na ulici razumeci ga da me gledao ili je cuo gde sam se radio i kako zivi na selu i ima predrasude da je zamisljao jos 10 gorih stvari.Stare prijatelje kada sam sretao nisam gledao na njih ispod mene nego kao ljude u potrebi prelazeci i razumejuci njihov cinizam jer nedelimo vise tajne prevare i skrivalice.U svima tim ljudima ima nesto pozitivno ako mislis da nema potrudi se i videces da ima.Svako glupo pitanje je dobilo svoj smisao. Borbom sestro moja, borbom sa samim sobom sa svojim strahovima svestan da ce me opet baciti u lance ako im dopustim da nadvladaju.Ne dopusti da se mnoze naizgled na pocetku deluju slabi ali su mudri odjednom ces otvoriti oci svezana strahom.Ne dopusti mu da ti udje u srce budi ga svesna iako izgleda mali i nebitan satari ga dok je jos mali ustani i kreni.Ti strahovi mogu da odvedu coveka u mnogo ozbiljnu bolest ja sam bio pre centra dobio dijagnozu paranoidne psihoze ali moj Hrist je to sve oterao,ljudima koji ne poznaju ume da zvuci smesno ali ja sam siguran da bez njega bi bio davno dva metra ispod oslanjajuci se na svoju snagu i svoje misli.sada zivim slobodan da mogu svakom coveku pogledati u oci znajuci da nije ni bolji ni gori od mene nego samo covek kao ja sa svim nasim manama i vrlinama koje su ljudske.Ustani i kreni strah je laz a te samo plasi i malo po malo te zarobi.pozz

...zato pomoli se i pali napolje pozz