Forum za podršku u oporavku

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

Citam, citam i ponovo citam stihove, koje pise ruka tvoja
i osecam toplinu, toplinu tvojih neznih ruku,
osecam tvoje nezne prste, koji lagano i besumno prelaze,
prelaze kilometre i kilometre rastojanja imedju nas dvoje,
prelaze put koji nas razdvaja ove noci, ovih dana,
ali put koji mi prelazimo u sekundi u trenu,
, pored mene, ja te osjecam
jer ti si tu osjecam tvoj uzdah, miris tvoje kose,
osjecam tvoj poljubac, poljubac za laku noc
koji mi upucujes, upucujes svake noci
jer ti si tu, pored mene, ja te osjecam

Tvoji stihovi, koje pises, koje saljes svake noci
smiruju moje uzdrhtalo telo, zeljno tebe
zeljno tvojih dodira, poljubaca.
osjecanja prema tebi, pale vatru
vatru koja gori u mom telu,
vatru koja ceka nas ponovni susret
susret koji uskoro ce doci
jer ti si tu, pored mene, ja te osjecam.........

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

Sviđaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna,
i čujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letjele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.
Sviđas mi se kada šutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiricu u gukanju.
I čujes me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da šutim s mučanjem tvojim.
Pusti me da ti govorim takođe s tvojom šutnjom
jasnom kao sveća jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noć si, šutljiva, zvezdana.
Šutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna.
Sviđas mi se kad šutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što nije tačno.

Vincenzo Cardarelli - OKRUTNI OPROŠTAJ
Upoznao sam te okrutnu na rastanku.
Videh te kako odlaziš
Kao vojnik koji u smrt ide
Bez milosti za onog ko ostaje.
U tom času nisam imao snage da te pogledam.
Od tebe,zatim,ni glasa više,samo tvoja slika,
Neumorni drug,i tvoja šutnja
Zastrašujuća kao bunar bez dna.
Zanosim se da bi me ponovo
Mogla zavoleti
I trazim te i čekam da se vratiš,
Da bih te video izmenjenu
I ljutit ćeš se na me
Što sam se usudio da ti prkosim
U ljubavi i sasvim nepotrebno

Pitanje
Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?

_________________
A sta reci? Pa svi smo mi zeljni zivota ispunjenog ljubavlju!...

Tajne su tu zato da ih neko nasluti...
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti...

Bogu je kanuo caj,svud je prsnuo sjaj
jedan PLATAN ce ostati zlatan.....

Čemu snovi..
Sesil Šabo-Pođi
Pođi kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

Ta užasno mlada žena ključ svoje sreće noćima traži.... Traži ga sa upornošću maloumnika, negde u podsvesti bolno svesna da je ključ sama bacila, opijena povređenom sujetom i prividnim uspehom, zakopala ga u pokušaju da ga više nikad ne nadje, da je ne pokoleba, ne zadržava, ne mami, ne podseća.


Veče nakon toga je u njegovom zagrljaju. Nikada je nisu pitali zašto je napustila sve. Bar ne oni koji ih poznaju. Znali su da su da su oboje dodirnuli središte svoje tuge.

O njemu. O one dve bore između očiju koje su pričale da suviše dobro krije ono što se iza njih odvija. O ćutnji koju je doveo na nivo umetnosti. O tome koliko mu je bitno da je priča iskrena i duša čista. O tome da će je izneveriti i izdati pre nego što će prodati sebe. O tome da ga ne zanima odakle dolazi i koliko zna, ukoliko je spremna da ga prati i da uči.

O tome da je nikada neće poniziti tako što će je javno podržavati i braniti.

O tome da voli samo rukama i pogledom, nikad rečima.O tome kako je od njega učila da ne bude snob, da ne mrzi i da ne prezire. I o tome koliko je lep, u onim retkim trenucima kad se smeje.

Naročito joj je besmisleno da o tome priča sad, posle svega, kada se te priče niko sem nje i ne seća. Sputava je i to što suviše dobro zna koliko bi on mrzeo što je priča. Deli kao jeftine ukrase. Obesmišljava.... Patetiše...Banalizuje.....

To je priča koja se čuva...jer potseća na
" prečišćenu, kristalizovanu, bezuslovnu ljubav"

neke priče treba zapečatiti, ali neke priče se pretvaraju u beskrajnu priču
možda nekada i pronađe ključ, ako se veruje u čuda, čuda se i dešavaju

bogat je onaj ko proživi priču, zato i postaje beskrajna priča