Pravi problem
"Ja nisam dovoljno dobar"
Ura, ura!!! To je centralno pitanje. MI kritikujemo sebe, jer smo naucili da verujemo da "nismo dovljno dobri". Vise nema potrebe da se bavimo spoljnim efektima kao sto su telesni problemi, emotivni problemi, problemi sa novcem ili na poslu. Mozemo svu svoju energiju da usredsredimo na uzrok svih muka: na cinjenicu da covek sa problemima NE VOLI DOVOLJNO SAMOG SEBE.
U beskraju zivota u kome se nalazim, sve je savrseno, celo i potpuno. Uvek sam bozanski zasticena i upucena. Bezbedno je sagledati samu sebe iznutra. Bezbedno je osvrnuti se na proslost. Bezbedno je prosiriti svoje poglede na zivot. Ja sam nesto mnogo vise od svoje licnosti - prosle, sadasnje i buduce. Sada odlucujem da se izdignem iznad svojih licnih problema kako bih prepoznala velelepnost svoga bica. Potpuno sam resena da naucim da volim sebe. U mom svetu sve je dobro.
KAKO DA IZLECITE SVOJ ZIVOT
Moderator: sanela
ODAKLE PROBLEM DOLAZI?
Tek smo stigli do onoga sto je stvarni problem, a ne do onoga sto mi mislimo da je problem. A to je osecaj da nismo dovoljno dobri, nedostatak samopouzdanja, ljubavi prema sebi. Sa moje tacke gledista, ako imate problem u zivotu, sustina je u tome. Zato da vidimo odkud vam ideja da niste dovoljno dobri.
Kako smo to od bebice koja je uzivala u svom savrsenstvu i zivotu postali osoba sa problemima, manje vredna, odbacena u ovoj ili onoj meri, osoba bez ljubavi? A i ljudi koji vec vole sebe mogu da nauce da sebe vole jos vise.
Setite se ruze dok je jos u pupoljku. Kada se rascveta, pa dok ne otpadne poslednja latica, uvek je lepa, uvek savrsena, uvek drugacija. Tako je i sa nama. Mi smo uvek savrseni, uvek lepi, i uvek drugaciji. Radimo kako najbolje znamo, u okvirima svojih mogucnosti, znanja, poznavanja zivota i ljudi. Kada steknemo sire vidike, drugacije cemo se ponasati.
Mentalno veliko spremanje
Kucnuo je cas da proucimo malo bolje nasu proslost, da preispitamo neka uverenja na kojima smo sagradili svoj zivot.
Neki ljudi ovaj proces spremanja duse smatraju za veoma bolan, a ne mora tako biti. Moramo pogledati sta imamo pre nego sto pocnemo da cistimo.
Slicno je sve velikom spremanju. Prvo odredite sta cete uraditi. Neke stvari cete pogledati sa puno ljubavi i samo skinuti prasinu ili uglancati, da dobiju novi sjaj. Nekima je potrebno punjenje, zamena baterija, popravka. Zabelezicete sebi u podsetnik da to uradite. Neke stvari vam vise nikada nece biti potrebne - trenutak je da ih se zauvek resite. Stare novine, prljavi papirnati tanjiri ce se lako naci u korpi za smece. Nema razloga za nerviranje kod velikog spremanja stana.
Slicno je i kod velikog spremanja duse. Nema razloga za nerviranje sto su neka ubedjenja sazrela za kos. Odbacite ih isto tako lako kao sto pospremite sto posle obroka. Zar cete, zaista u jucerasnjem smecu traziti hranu za veceras? Zar cete od jucerasnjeg metalnog djubreta praviti nova iskustva?
Ako vas neka misao nije dobro posluzila, odbacite je. Nema pisanog zakona koji kaze da ako ste jednom u nesto verovali, morate zauvek u to verovati.
Zato pogledajmo neka od najcescih uverenja koja nas sputavaju i motive za njih:
UVERENJE KOJE OGRANICAVA: "Nisam dovoljno dobar".
ODAKLE ONO POTICE: Od oca koji mu je cesto govorio da je glup.
Kaze da je zeleo da uspe kako bi se otac ponosio njim. Ali, koprcao se u osecanju krivice, rastrzan nesigurnoscu, a to je samo donosilo jedan neuspeh za drugim. Otac mu je davao pare, a on je stalno propadao. Otac je placao. Naravno, najveci gubitnik je bio on sam, a ne otac.
UVERENJE KOJE OGRANICAVA: Nedostatak ljubavi prema sebi.
ODAKLE ONO POTICE: Od pokusavanja da se zadobije ljubav oca.
Poslednje sto je ona zelela bilo je da bude nalik na oca. Nisu mogli da se sloze ni oko cega i stalno su se svadjali. Ona je samo zelela da je on podrzi, a nailazila je na njegove kritike. Telo ju je bolelo. Ona nije shvatala da nagomilani bes stoji iza njenih bolova, kao sto ni njen otac nije shvatao da se njegov bes manifestuje bolovima.
UVERENJE KOJE OGRANICAVA: Zivot je opasan.
ODAKLE ONO POTICE: Od uplasenog oca.
Jedna duga pacijentkinja je na zivot gledala depresivno, sve je za nju bilo sivo i grozno. Bilo joj je tesko da se nasmeje, a i kada bi se to desilo, ona bi se uplasila kao da je nesto "lose" uradila. Odrasla je uz pretnju "Ne smej se jer bi "oni" to mogli da iskoriste
UVERENJE KOJE OGRANICAVA: Nisam dovoljno dobar.
ODAKLE ONO POTICE: Od toga sto ste u detinjstvu bili napusteni, zaboravljeni.
Bilo mu je tesko da govori. Tisina je bila njegov svet. Upravo se izlecio od droga i alkohola i bio je ubedjen da je uzasan. Otkrila sam da mu je majka umrla dok je bio sasvim mali i da ga je podigla jedna tetka. Tetka je retko sa njim razgovarala, osim da izda neku naredbu, pa je on odrastao u samoci, tisini. Cak je i sam jeo, provodeci dane i dane sam u svojoj sobi. Imao je ljubavnika - takodje tihog coveka i obicno su vreme provodili sami, u tisini. Ljubavnik je umro i on je opet ostao sam.
Tek smo stigli do onoga sto je stvarni problem, a ne do onoga sto mi mislimo da je problem. A to je osecaj da nismo dovoljno dobri, nedostatak samopouzdanja, ljubavi prema sebi. Sa moje tacke gledista, ako imate problem u zivotu, sustina je u tome. Zato da vidimo odkud vam ideja da niste dovoljno dobri.
Kako smo to od bebice koja je uzivala u svom savrsenstvu i zivotu postali osoba sa problemima, manje vredna, odbacena u ovoj ili onoj meri, osoba bez ljubavi? A i ljudi koji vec vole sebe mogu da nauce da sebe vole jos vise.
Setite se ruze dok je jos u pupoljku. Kada se rascveta, pa dok ne otpadne poslednja latica, uvek je lepa, uvek savrsena, uvek drugacija. Tako je i sa nama. Mi smo uvek savrseni, uvek lepi, i uvek drugaciji. Radimo kako najbolje znamo, u okvirima svojih mogucnosti, znanja, poznavanja zivota i ljudi. Kada steknemo sire vidike, drugacije cemo se ponasati.
Mentalno veliko spremanje
Kucnuo je cas da proucimo malo bolje nasu proslost, da preispitamo neka uverenja na kojima smo sagradili svoj zivot.
Neki ljudi ovaj proces spremanja duse smatraju za veoma bolan, a ne mora tako biti. Moramo pogledati sta imamo pre nego sto pocnemo da cistimo.
Slicno je sve velikom spremanju. Prvo odredite sta cete uraditi. Neke stvari cete pogledati sa puno ljubavi i samo skinuti prasinu ili uglancati, da dobiju novi sjaj. Nekima je potrebno punjenje, zamena baterija, popravka. Zabelezicete sebi u podsetnik da to uradite. Neke stvari vam vise nikada nece biti potrebne - trenutak je da ih se zauvek resite. Stare novine, prljavi papirnati tanjiri ce se lako naci u korpi za smece. Nema razloga za nerviranje kod velikog spremanja stana.
Slicno je i kod velikog spremanja duse. Nema razloga za nerviranje sto su neka ubedjenja sazrela za kos. Odbacite ih isto tako lako kao sto pospremite sto posle obroka. Zar cete, zaista u jucerasnjem smecu traziti hranu za veceras? Zar cete od jucerasnjeg metalnog djubreta praviti nova iskustva?
Ako vas neka misao nije dobro posluzila, odbacite je. Nema pisanog zakona koji kaze da ako ste jednom u nesto verovali, morate zauvek u to verovati.
Zato pogledajmo neka od najcescih uverenja koja nas sputavaju i motive za njih:
UVERENJE KOJE OGRANICAVA: "Nisam dovoljno dobar".
ODAKLE ONO POTICE: Od oca koji mu je cesto govorio da je glup.
Kaze da je zeleo da uspe kako bi se otac ponosio njim. Ali, koprcao se u osecanju krivice, rastrzan nesigurnoscu, a to je samo donosilo jedan neuspeh za drugim. Otac mu je davao pare, a on je stalno propadao. Otac je placao. Naravno, najveci gubitnik je bio on sam, a ne otac.
UVERENJE KOJE OGRANICAVA: Nedostatak ljubavi prema sebi.
ODAKLE ONO POTICE: Od pokusavanja da se zadobije ljubav oca.
Poslednje sto je ona zelela bilo je da bude nalik na oca. Nisu mogli da se sloze ni oko cega i stalno su se svadjali. Ona je samo zelela da je on podrzi, a nailazila je na njegove kritike. Telo ju je bolelo. Ona nije shvatala da nagomilani bes stoji iza njenih bolova, kao sto ni njen otac nije shvatao da se njegov bes manifestuje bolovima.
UVERENJE KOJE OGRANICAVA: Zivot je opasan.
ODAKLE ONO POTICE: Od uplasenog oca.
Jedna duga pacijentkinja je na zivot gledala depresivno, sve je za nju bilo sivo i grozno. Bilo joj je tesko da se nasmeje, a i kada bi se to desilo, ona bi se uplasila kao da je nesto "lose" uradila. Odrasla je uz pretnju "Ne smej se jer bi "oni" to mogli da iskoriste
UVERENJE KOJE OGRANICAVA: Nisam dovoljno dobar.
ODAKLE ONO POTICE: Od toga sto ste u detinjstvu bili napusteni, zaboravljeni.
Bilo mu je tesko da govori. Tisina je bila njegov svet. Upravo se izlecio od droga i alkohola i bio je ubedjen da je uzasan. Otkrila sam da mu je majka umrla dok je bio sasvim mali i da ga je podigla jedna tetka. Tetka je retko sa njim razgovarala, osim da izda neku naredbu, pa je on odrastao u samoci, tisini. Cak je i sam jeo, provodeci dane i dane sam u svojoj sobi. Imao je ljubavnika - takodje tihog coveka i obicno su vreme provodili sami, u tisini. Ljubavnik je umro i on je opet ostao sam.
Vezba: Negativne poruke
Sada na parcetu papira zapisite sve ono zbog cega su vas roditelji kritikovali. Sta nije valjalo kod vas? Kakve ste negativne ocene - poruke culi? Dajte sebi dovoljno vremena da se setite svega.
Sta su rekli o vasem nacinu rukovanja novcem? Sta o vasim sposobnostima? Sta su lose za vas govorili, kakva su vam uverenja koja ogranicavaju usadili?
Ako ikako mozete, objektivno razmislite o tome sto ste zapisali i kazite sebi: "Znaci, otuda to moje uvrerenje".
A sada novo parce papira, da zaronimo malo dublje. Koje ste jos negativne poruke upili kao dete?
Od rodjaka_________________________________________
Od nastavnika_______________________________________
Od prijatelja________________________________________
Od ljudi koji su za vas bili autoriteti______________________
Od vaspitaca________________________________________
Zapisite ih sve. Polako. I razmislite o osecanjima koja vas dok pisete razdiru.
To sto ste zapisali na ova dva papira negativnih poruka su misli koje morate izbaciti iz svoje podsvesti. Upravo zbog njih smatrate da "niste dovoljno dobri".
Sada na parcetu papira zapisite sve ono zbog cega su vas roditelji kritikovali. Sta nije valjalo kod vas? Kakve ste negativne ocene - poruke culi? Dajte sebi dovoljno vremena da se setite svega.
Sta su rekli o vasem nacinu rukovanja novcem? Sta o vasim sposobnostima? Sta su lose za vas govorili, kakva su vam uverenja koja ogranicavaju usadili?
Ako ikako mozete, objektivno razmislite o tome sto ste zapisali i kazite sebi: "Znaci, otuda to moje uvrerenje".
A sada novo parce papira, da zaronimo malo dublje. Koje ste jos negativne poruke upili kao dete?
Od rodjaka_________________________________________
Od nastavnika_______________________________________
Od prijatelja________________________________________
Od ljudi koji su za vas bili autoriteti______________________
Od vaspitaca________________________________________
Zapisite ih sve. Polako. I razmislite o osecanjima koja vas dok pisete razdiru.
To sto ste zapisali na ova dva papira negativnih poruka su misli koje morate izbaciti iz svoje podsvesti. Upravo zbog njih smatrate da "niste dovoljno dobri".
Zamislite sebe kao dete
Zamislite da mi uzmemo trogodisnje dete i stavimo ga na sred sobe pa vi i ja pocnemo da vicemo na to dete, da mu govorimo da je glupo, da nikada ne uradi nista kako treba, kako bi trebalo da bude ovakav ili onakav, ili kako ne bi trebalo da radi ovo ili ono, da ga grdimo zbog nereda koji je napravio, da ga mozda cak nekoliko puta i udarimo. Sve ce se zavrsiti na tome sto ce se jadno dete, preplaseno, poslusno povuci u cosak, ili ce u napadu histerije unistiti sve. Dete ce reagovati na jedan od ta dva nacina, ali mi nikada necemo otkriti prave potencijale malisana.
A ako uzmemo to isto dete i pricamo mu kako ga mnogo volimo, koliko nam je do njega stalo, da nam se dopada njegov izgled, to sto je pametan, bistar, da volimo kako on resava stvari i da je normalno da pravi greske dok uci, ali da cemo mi i tada biti uz njega? E, onda ce potencijal tog malisana izbiti na videlo.
Svako od nas nosi u sebi trogodisnje dete i cesto mi sami provedemo veci deo zivota vicuci na to dete. Onda se cudimo sto nam zivot ne valja.
Ako imate prijatelja koji vas stalno napada i kritikuje, da li cete zeleti cesto da budete sa njim? Mozda i hocete, ukoliko su tako sa vama postupali u detinjsvu, ali to je onda tuzno prijateljstvo.
E, tako, sada ispred sebe imamo spisak negativnih poruka kojih smo se naslusali u detinjstvu. Ima li neke veze izmedju tog spiska i onoga sto vam se cini da nije u redu u vasem zivotu? Gotovo su isti? Najverovatnije da.
Nas zivot se zasniva na porukama iz detinjstva. Svi smo mi bili dobra,mala deca i poslusno prihvatali ono sto su nam "oni" predstavljali kao istine. Bilo bi sasvim lako preneti krivicu na nase roditelje i onda opet ostati u ulozi zrtve do kraja zivota. Ali, to ne bi bilo ni najmanje zabavno i svakako nas ne bi izvuklo iz zivotnog corsokaka.
Zamislite da mi uzmemo trogodisnje dete i stavimo ga na sred sobe pa vi i ja pocnemo da vicemo na to dete, da mu govorimo da je glupo, da nikada ne uradi nista kako treba, kako bi trebalo da bude ovakav ili onakav, ili kako ne bi trebalo da radi ovo ili ono, da ga grdimo zbog nereda koji je napravio, da ga mozda cak nekoliko puta i udarimo. Sve ce se zavrsiti na tome sto ce se jadno dete, preplaseno, poslusno povuci u cosak, ili ce u napadu histerije unistiti sve. Dete ce reagovati na jedan od ta dva nacina, ali mi nikada necemo otkriti prave potencijale malisana.
A ako uzmemo to isto dete i pricamo mu kako ga mnogo volimo, koliko nam je do njega stalo, da nam se dopada njegov izgled, to sto je pametan, bistar, da volimo kako on resava stvari i da je normalno da pravi greske dok uci, ali da cemo mi i tada biti uz njega? E, onda ce potencijal tog malisana izbiti na videlo.
Svako od nas nosi u sebi trogodisnje dete i cesto mi sami provedemo veci deo zivota vicuci na to dete. Onda se cudimo sto nam zivot ne valja.
Ako imate prijatelja koji vas stalno napada i kritikuje, da li cete zeleti cesto da budete sa njim? Mozda i hocete, ukoliko su tako sa vama postupali u detinjsvu, ali to je onda tuzno prijateljstvo.
E, tako, sada ispred sebe imamo spisak negativnih poruka kojih smo se naslusali u detinjstvu. Ima li neke veze izmedju tog spiska i onoga sto vam se cini da nije u redu u vasem zivotu? Gotovo su isti? Najverovatnije da.
Nas zivot se zasniva na porukama iz detinjstva. Svi smo mi bili dobra,mala deca i poslusno prihvatali ono sto su nam "oni" predstavljali kao istine. Bilo bi sasvim lako preneti krivicu na nase roditelje i onda opet ostati u ulozi zrtve do kraja zivota. Ali, to ne bi bilo ni najmanje zabavno i svakako nas ne bi izvuklo iz zivotnog corsokaka.
Prebacivanje krivice na porodicu
Prebacivanje krivice na drugoga je najsigurniji nacin da se nikada ne razresi zivotni problem. Kriveci drugoga mi samo gubimo energiju. Shvatanje drugih omogucice nam da se uzdignemo iznad problema i da buducnost uzmemo u svoje ruke.
Proslost se ne moze promeniti. Buducnost odredjuje nas sadasnji nacin misljenja. Imperativ je naseg oslobadjanja da shvatimo da su nasi roditelji cinili kako su najbolje mogli u okviru svojih saznanja, znanja, mogucnosti. Cim za svoje probleme krivimo nekoga drugoga, to znaci da sa sebe zelimo da skinemo odgovornost.
svi ti ljudi koji su nam ucinili toliko losih stvari bili su isto tako uplaseni i iskompleksirani kao mi danas. Osecali su istu bespomocnost koju vi danas osecate. Jedino sto su oni mogli da vas nauce bilo je ono sto su i oni sami naucili.
Koliko znate o detinjstvu svojih roditelja, pogotovo o periodu da njihove desete godine? Nije mozda kasno da saznate - pitajte ih.
Ako otkrijete nesto o detinjstvu svojih roditelja, mozda cete lakse shvatiti zasto su uradili ono sto su uradili. Razumevanje ce vam doneti saosecanje.
Ako nema nacina da saznate ili sami otkrijete, pokusajte da zamislite kako im je bilo. Kakvo je moralo biti detinjstvo takvog ljudskog stvora kao sto je vas otac ili majka?
Ovo saznanje vam je potrebno da biste postali potpuno slobodna osoba. Ne mozete se osloboditi dok njih ne razresite krivice. Necete oprostiti sebi dok njoma ne oprostite. Ako od njih ocekujete savrsenstvo, ocekivacete ga i od sebe i osecacete se bedno citavog zivora.
Izbor roditelja
Ja sam zagovornik teorije da mi sami biramo nase roditelje. Lekcije koje smo tokom zivota naucili savrseno odgovaraju "slabostima" nasih roditelja.
Ja verujem da smo svi mi na beskrajnom putu ka vecnosti. Dosli smo na ovu planetu da naucimo neke lekcije neophodne za nasu evoluciju. Izabrali smo sami pol, boju koze, zemlju, a onda smo potrazili savrsen par roditelja u kojima ce se kao u ogledalu odslikati sve seme koje smo na putu ka vecnosti zeleli da prozivimo.
Nase posete ovoj planeti su neka vrsta skolovanja. Ako zelite da postanete kozmeticar, idete u skolu lepote. Ako zelite da budete mehanicar u mehanicarsku, ako zelite da budete advokat, studirate pravo. Roditelji koji ste ovoga puta izabrali su savrsen par, "strucnjaci" za ono sto ste ovim boravkom na nasoj planeti zeleli da naucite.
Kada odrastemo mi cesto pokazijemo rukom na roditelje i govorimo: " Vi ste za to krivi". A ja verujem da smo mi njih sami izabrali.
Prebacivanje krivice na drugoga je najsigurniji nacin da se nikada ne razresi zivotni problem. Kriveci drugoga mi samo gubimo energiju. Shvatanje drugih omogucice nam da se uzdignemo iznad problema i da buducnost uzmemo u svoje ruke.
Proslost se ne moze promeniti. Buducnost odredjuje nas sadasnji nacin misljenja. Imperativ je naseg oslobadjanja da shvatimo da su nasi roditelji cinili kako su najbolje mogli u okviru svojih saznanja, znanja, mogucnosti. Cim za svoje probleme krivimo nekoga drugoga, to znaci da sa sebe zelimo da skinemo odgovornost.
svi ti ljudi koji su nam ucinili toliko losih stvari bili su isto tako uplaseni i iskompleksirani kao mi danas. Osecali su istu bespomocnost koju vi danas osecate. Jedino sto su oni mogli da vas nauce bilo je ono sto su i oni sami naucili.
Koliko znate o detinjstvu svojih roditelja, pogotovo o periodu da njihove desete godine? Nije mozda kasno da saznate - pitajte ih.
Ako otkrijete nesto o detinjstvu svojih roditelja, mozda cete lakse shvatiti zasto su uradili ono sto su uradili. Razumevanje ce vam doneti saosecanje.
Ako nema nacina da saznate ili sami otkrijete, pokusajte da zamislite kako im je bilo. Kakvo je moralo biti detinjstvo takvog ljudskog stvora kao sto je vas otac ili majka?
Ovo saznanje vam je potrebno da biste postali potpuno slobodna osoba. Ne mozete se osloboditi dok njih ne razresite krivice. Necete oprostiti sebi dok njoma ne oprostite. Ako od njih ocekujete savrsenstvo, ocekivacete ga i od sebe i osecacete se bedno citavog zivora.
Izbor roditelja
Ja sam zagovornik teorije da mi sami biramo nase roditelje. Lekcije koje smo tokom zivota naucili savrseno odgovaraju "slabostima" nasih roditelja.
Ja verujem da smo svi mi na beskrajnom putu ka vecnosti. Dosli smo na ovu planetu da naucimo neke lekcije neophodne za nasu evoluciju. Izabrali smo sami pol, boju koze, zemlju, a onda smo potrazili savrsen par roditelja u kojima ce se kao u ogledalu odslikati sve seme koje smo na putu ka vecnosti zeleli da prozivimo.
Nase posete ovoj planeti su neka vrsta skolovanja. Ako zelite da postanete kozmeticar, idete u skolu lepote. Ako zelite da budete mehanicar u mehanicarsku, ako zelite da budete advokat, studirate pravo. Roditelji koji ste ovoga puta izabrali su savrsen par, "strucnjaci" za ono sto ste ovim boravkom na nasoj planeti zeleli da naucite.
Kada odrastemo mi cesto pokazijemo rukom na roditelje i govorimo: " Vi ste za to krivi". A ja verujem da smo mi njih sami izabrali.
Slusajte druge
Nasa starija braca i sestre su za nas bili bogovi dok smo mali. Ako su bili nesrecni, preneli su to na nas, fizickim putem ili verbalno. Mozda su mogli da kazu:
"Tuzicu te da si...(tako vam se usadio osecaj krivice).
"Ti si jos mali, ne mozes ti ti".
"Glup si da bi se igrao sa nama".
I nastavnici na nas, tokom skolovanja, mnogo deluju. U petom razredu profesorka mi je izricito rekla da ne mogu da igram balet jer sam previsoka. Poverovala sam joj i odrekla se svojih baletskih ambicija, dok nisam prerasla uzrast u kojem se mora poceti sa igrom.
Zar niste shvatili da su ocene koje smo dobijali bile samo trenutno merenje nasega znanja? Niste valjda bili od one dece koja je sebe merila testovima?
I nasi prijatelji u detinjstvu su doprineli nasem odrastanju, prenoseci nam pogresne predstave koje su sami sticali. Deca u skoli vole da se podsmevaju, a to moze da ostavi oziljke za ceo zivot.
Susedi, takodje imaju svoju ulogu,ne samo zbog svojih opaski o nama, vec zbog hiljadu puta postavljenog pitanja: "Sta ce svet da kaze"?
Razmislite o autoritativnim figurama iz vaseg detinjstva, ali i o znacaju reklama u stampi i na televiziji. Mnogo se proizvoda reklamira tako sto nam kazu da smo bez ikakve vrednosti ako ih ne kupimo ili koristimo.
* * *
Mi smo ovde da prevazidjemo svoja ranija ogranicenja, ma o cemu da se radi. Ovde smo da prepoznamo svoju lepotu i bozanstvenost, bez obzira sta drugi ranije govorili o vama. TI treba da prevazidjes svoja negativna uverenja, a JA treba da prevazidjem svoja.
U beskraju zivota u kome se nalazim, sve je savrseno celo i potpuno. Proslost nema nikakvu moc nada mnom, jer sam voljna da ucim i da se menjam. Na proslost gledam kao na nesto sto je nuzno da bih dospela tamo gde sam danas. Hocu da pocnem od trenutka u kome se bas sada nalazim i da ocisim prostorije svoje mentalne kuce. Znam da nije vazno odakle cu krenuti, s' toga polazim od najmanjih i najlaksih prostorija i tako cu brzo videti rezultate. Ushicena sam sto se nalazim usred ove avanture, jer znam da nikada vise necu proci kroz takav dozivljaj. Voljna sam da oslobodim samu sebe. U mom svetu, sve je dobro.
Nasa starija braca i sestre su za nas bili bogovi dok smo mali. Ako su bili nesrecni, preneli su to na nas, fizickim putem ili verbalno. Mozda su mogli da kazu:
"Tuzicu te da si...(tako vam se usadio osecaj krivice).
"Ti si jos mali, ne mozes ti ti".
"Glup si da bi se igrao sa nama".
I nastavnici na nas, tokom skolovanja, mnogo deluju. U petom razredu profesorka mi je izricito rekla da ne mogu da igram balet jer sam previsoka. Poverovala sam joj i odrekla se svojih baletskih ambicija, dok nisam prerasla uzrast u kojem se mora poceti sa igrom.
Zar niste shvatili da su ocene koje smo dobijali bile samo trenutno merenje nasega znanja? Niste valjda bili od one dece koja je sebe merila testovima?
I nasi prijatelji u detinjstvu su doprineli nasem odrastanju, prenoseci nam pogresne predstave koje su sami sticali. Deca u skoli vole da se podsmevaju, a to moze da ostavi oziljke za ceo zivot.
Susedi, takodje imaju svoju ulogu,ne samo zbog svojih opaski o nama, vec zbog hiljadu puta postavljenog pitanja: "Sta ce svet da kaze"?
Razmislite o autoritativnim figurama iz vaseg detinjstva, ali i o znacaju reklama u stampi i na televiziji. Mnogo se proizvoda reklamira tako sto nam kazu da smo bez ikakve vrednosti ako ih ne kupimo ili koristimo.
* * *
Mi smo ovde da prevazidjemo svoja ranija ogranicenja, ma o cemu da se radi. Ovde smo da prepoznamo svoju lepotu i bozanstvenost, bez obzira sta drugi ranije govorili o vama. TI treba da prevazidjes svoja negativna uverenja, a JA treba da prevazidjem svoja.
U beskraju zivota u kome se nalazim, sve je savrseno celo i potpuno. Proslost nema nikakvu moc nada mnom, jer sam voljna da ucim i da se menjam. Na proslost gledam kao na nesto sto je nuzno da bih dospela tamo gde sam danas. Hocu da pocnem od trenutka u kome se bas sada nalazim i da ocisim prostorije svoje mentalne kuce. Znam da nije vazno odakle cu krenuti, s' toga polazim od najmanjih i najlaksih prostorija i tako cu brzo videti rezultate. Ushicena sam sto se nalazim usred ove avanture, jer znam da nikada vise necu proci kroz takav dozivljaj. Voljna sam da oslobodim samu sebe. U mom svetu, sve je dobro.
DA LI JE TO ISTINITO?
Pitanje "Da li je to istinito - tacno?" ima dva odgovora: "Da" i "Ne". Istinito je ako vi verujete da je to istina. Nije istinito ukoliko vi verujete da nije. Casa je polupuna i poluprazna - zavisi kako vi na to gledate. Postoji bukvalno milijardu razlicitih misli od kojih vi mozete da izaberete sta da mislite.
Vecina nas izabere da razmislja na nacin na koji su nasi roditelji razmisljali, ali ne moramo tako doveka da mislimo. Nema zakona koji odredjuje kako da mislimo, niti onoga koji kaze da se uverenja ne mogu menjati.
Sve ono sto odaberem kao nacin misljenja postaje moja istina. Ono sto vi odaberete je vasa istina. Nase misli mogu biti potpuno razlicite. Nasi zivotni putevi i iskustva su potpno razliciti.
Ispitajte svoj nacin misljenja
Sve u sta verujemo postaje nasa istina. Ako ste doziveli finansijski krah, onda u jednom trenutku pocnete da verujete da vi ne umete sa novcem, da pare nisu za vas. Neko dugi se nauci na dugove i pozajmice. Ili, ukoliko verujete da nista sto je dobro doveka ne traje, na pragu ste da poverujete i da nevolje uvek same dolaze, ili, kako cesto cujem, da ste vi jednostavno gubitnik.
Ukoliko ste imali probleme na sentimentalnom planu, pocecete mozda da verujete u: "Mene niko ne voli", ili "Ja nisam rodjena za ljubav". Mozda se, zapravo plasite da ne prodjete kao vasa majka koja pored oca nije imala pravo glasa ili ste ubedjeni da vas muskarci "samo zele da povrede".
Ukoliko je zdravlje vas problem, mozete poceti da verujete "Bolest je nasledna stvar u nasoj porodici". Ili cete sve tegobe pravdati osetljivoscu na vremenske promene, ili jednostavno recenicom:"Ja sam rodjena da patim", uz opasku:"Moj zivot je slucaj do slucaja, nevolja do nevolje".
Ili cete mozda u nesto sasvim drugo poverovati. Mozda ni sami ne znate sta je vase zivotno ubedjenje. Vecina ljudi o tome ne razmislja. Oni samo vide da se njihov zivot rusi kao kula od karata. Dok im neko ne ukaze na vezu izmedju ubedjenja i onoga sto im se u zivotu dogadja, oni prihvataju ulogu zrtve.
PROBLEM......................................................UBEDJENJE
Finansijski krah------------------------------------Nisam rodjen da imam para
Nedostatak prijatelja------------------------------Niko me ne voli
Problemi na poslu---------------------------------Nisam ni za sta
Uvek na usluzi drugima---------------------------Nikada nista nije po mome
Ma kakav da je problem, on proizilazi iz nacina misljenja, a nacin misljenja se moze menjati!
Cini nam se da se sve zbiva van nasih moci, izgleda da zivot odredjuje nas, a ne mi njega, ali u sustini svi problemi sa kojima se hvatamo u kostac je nas ustaljeni nacin razmisljanja.
Ako ne znate koje vam to misli kvare zivot, sada ste na pravom mestu, jer ova knjiga je zamisljena tako da vam pomogne da ih otkrijete. Razmislite prvo o vasim zivotnim problemima. Zapitajte se "Kakva su to moja uverenja kad ovoliko patim"?
Ako dozvolite sebi da se opustite i postavite ovo pitanje, sami cete naci odgovor.
Pitanje "Da li je to istinito - tacno?" ima dva odgovora: "Da" i "Ne". Istinito je ako vi verujete da je to istina. Nije istinito ukoliko vi verujete da nije. Casa je polupuna i poluprazna - zavisi kako vi na to gledate. Postoji bukvalno milijardu razlicitih misli od kojih vi mozete da izaberete sta da mislite.
Vecina nas izabere da razmislja na nacin na koji su nasi roditelji razmisljali, ali ne moramo tako doveka da mislimo. Nema zakona koji odredjuje kako da mislimo, niti onoga koji kaze da se uverenja ne mogu menjati.
Sve ono sto odaberem kao nacin misljenja postaje moja istina. Ono sto vi odaberete je vasa istina. Nase misli mogu biti potpuno razlicite. Nasi zivotni putevi i iskustva su potpno razliciti.
Ispitajte svoj nacin misljenja
Sve u sta verujemo postaje nasa istina. Ako ste doziveli finansijski krah, onda u jednom trenutku pocnete da verujete da vi ne umete sa novcem, da pare nisu za vas. Neko dugi se nauci na dugove i pozajmice. Ili, ukoliko verujete da nista sto je dobro doveka ne traje, na pragu ste da poverujete i da nevolje uvek same dolaze, ili, kako cesto cujem, da ste vi jednostavno gubitnik.
Ukoliko ste imali probleme na sentimentalnom planu, pocecete mozda da verujete u: "Mene niko ne voli", ili "Ja nisam rodjena za ljubav". Mozda se, zapravo plasite da ne prodjete kao vasa majka koja pored oca nije imala pravo glasa ili ste ubedjeni da vas muskarci "samo zele da povrede".
Ukoliko je zdravlje vas problem, mozete poceti da verujete "Bolest je nasledna stvar u nasoj porodici". Ili cete sve tegobe pravdati osetljivoscu na vremenske promene, ili jednostavno recenicom:"Ja sam rodjena da patim", uz opasku:"Moj zivot je slucaj do slucaja, nevolja do nevolje".
Ili cete mozda u nesto sasvim drugo poverovati. Mozda ni sami ne znate sta je vase zivotno ubedjenje. Vecina ljudi o tome ne razmislja. Oni samo vide da se njihov zivot rusi kao kula od karata. Dok im neko ne ukaze na vezu izmedju ubedjenja i onoga sto im se u zivotu dogadja, oni prihvataju ulogu zrtve.
PROBLEM......................................................UBEDJENJE
Finansijski krah------------------------------------Nisam rodjen da imam para
Nedostatak prijatelja------------------------------Niko me ne voli
Problemi na poslu---------------------------------Nisam ni za sta
Uvek na usluzi drugima---------------------------Nikada nista nije po mome
Ma kakav da je problem, on proizilazi iz nacina misljenja, a nacin misljenja se moze menjati!
Cini nam se da se sve zbiva van nasih moci, izgleda da zivot odredjuje nas, a ne mi njega, ali u sustini svi problemi sa kojima se hvatamo u kostac je nas ustaljeni nacin razmisljanja.
Ako ne znate koje vam to misli kvare zivot, sada ste na pravom mestu, jer ova knjiga je zamisljena tako da vam pomogne da ih otkrijete. Razmislite prvo o vasim zivotnim problemima. Zapitajte se "Kakva su to moja uverenja kad ovoliko patim"?
Ako dozvolite sebi da se opustite i postavite ovo pitanje, sami cete naci odgovor.
Sve je u ubedjenjima koje ste stekli kao dete
Neka od nasih ubedjenja jesu pozitivna i korisna. Ona nam dobro sluze citavog zivota, kao na primer:"Osvrni se na obe strane pre nego sto predjes ulicu".
Neki stavovi su veoma korisni u pocetku, ali kako rastemo nemaju isti znacaj. "Ne razgovaraj sa nepoznatima" mozda je dobar savet za malo dete, ali ako se odrastao covek drzi toga, ostace usamljen i izolovan.
Zasto se tako retko zapitamo:"Da li je to, zaista, tacno?" Na primer, zasto verujemo u stav:"Tesko mi je da sada to ucinim". Odakle nam to? Da li je to tacno u ovom casu? Odakle to ubedjenje? Zar samo zato sto nam je to u osnovnoj skoli ucitelj stalno ponavljao? Zar ne bi bilo bolje da se tog komleksa resite?
Predubedjenja kao "Decaci ne placu" i "Devojcice se ne penju na drvece" stvaraju muskarce koji ne umeju da pokazu osecanja i zene uplasene da se bave sportom.
Ako su nas ucili kao dete da je svet zastrasujuce mesto, onda cemo celog zivota prihvatati sve sto cujemo, a sto se uklapa u takvu ocenu. Isto vazi za:"Ne veruj nepoznatima", ili "Ne izlazi nocu", ili "Svi su lopovi".
Sa druge strane, ako smo u detinjstvu stekli predodzbu da je svet prekrasan i siguran, nasa ce ubedjenja biti u tom smislu. lako cemo prihvatiti da nas ljubav ceka na svakom koraku, da su ljudi prema nama prijateljski raspolozeni i da mozemo steci sve sto nam treba.
Ako su nas kao dete naucili da smo sami za sve krivi, onda cemo kroz zivot ici opsednuti osecanjem krivice, bez obzira sta se desilo. To ubedjenje ce vas pretvoriti u osobu koja su uvek drugima za sve izvinjava.
Ako ste kao dete naucili da verujete da na vas niko ne obraca paznju, to uverenje ce vas uvek drzati na repu dogadjaja, bez obzira o cemu se radi. To vazi za mene - moje iskustvo iz detinjstva da za mene, kada dodjem na red, nikada nije bilo kolaca. U velikom drustvu takvima ce se ciniti da ih niko ne primecuje.
Da li vas je detinjstvo naucilo da verujete: "Mene niko ne voli?" Onda ste sigurno usamljeni. Cak i kada steknete prijatelja ili zapocnete ljubavnu vezu, to ce kratko trajati.
Da li su vas u porodici ucili da "nikada para nije dovoljno"? Sigurna sam da ce vam se uvek ciniti da su vam ormani prazni, da vas je neko drugi presisao, a uvek cete biti u dugovima.
Imala sam pacijenta odraslog u porodici gde se verovalo da je sve u zivoru pogresno i da moze biti samo gore. Najveca radost mu je bila da igra tenis, a onda je povredio koleno. Isao je od doktora do doktora i sa kolenom je bislo sve gore. Na kraju, uopste vise nije mogao da igra tenis.
Jedan drugi pacijent je bio sin svestenika i u detinjstvu su ga ucili da svi drugi dolaze pre njega. Danas je to izvanredan berzanski strucnjak, ali sam nikada nema para. Njegova ubedjenja ga sprecavaju da prvo misli na sebe.
Neka od nasih ubedjenja jesu pozitivna i korisna. Ona nam dobro sluze citavog zivota, kao na primer:"Osvrni se na obe strane pre nego sto predjes ulicu".
Neki stavovi su veoma korisni u pocetku, ali kako rastemo nemaju isti znacaj. "Ne razgovaraj sa nepoznatima" mozda je dobar savet za malo dete, ali ako se odrastao covek drzi toga, ostace usamljen i izolovan.
Zasto se tako retko zapitamo:"Da li je to, zaista, tacno?" Na primer, zasto verujemo u stav:"Tesko mi je da sada to ucinim". Odakle nam to? Da li je to tacno u ovom casu? Odakle to ubedjenje? Zar samo zato sto nam je to u osnovnoj skoli ucitelj stalno ponavljao? Zar ne bi bilo bolje da se tog komleksa resite?
Predubedjenja kao "Decaci ne placu" i "Devojcice se ne penju na drvece" stvaraju muskarce koji ne umeju da pokazu osecanja i zene uplasene da se bave sportom.
Ako su nas ucili kao dete da je svet zastrasujuce mesto, onda cemo celog zivota prihvatati sve sto cujemo, a sto se uklapa u takvu ocenu. Isto vazi za:"Ne veruj nepoznatima", ili "Ne izlazi nocu", ili "Svi su lopovi".
Sa druge strane, ako smo u detinjstvu stekli predodzbu da je svet prekrasan i siguran, nasa ce ubedjenja biti u tom smislu. lako cemo prihvatiti da nas ljubav ceka na svakom koraku, da su ljudi prema nama prijateljski raspolozeni i da mozemo steci sve sto nam treba.
Ako su nas kao dete naucili da smo sami za sve krivi, onda cemo kroz zivot ici opsednuti osecanjem krivice, bez obzira sta se desilo. To ubedjenje ce vas pretvoriti u osobu koja su uvek drugima za sve izvinjava.
Ako ste kao dete naucili da verujete da na vas niko ne obraca paznju, to uverenje ce vas uvek drzati na repu dogadjaja, bez obzira o cemu se radi. To vazi za mene - moje iskustvo iz detinjstva da za mene, kada dodjem na red, nikada nije bilo kolaca. U velikom drustvu takvima ce se ciniti da ih niko ne primecuje.
Da li vas je detinjstvo naucilo da verujete: "Mene niko ne voli?" Onda ste sigurno usamljeni. Cak i kada steknete prijatelja ili zapocnete ljubavnu vezu, to ce kratko trajati.
Da li su vas u porodici ucili da "nikada para nije dovoljno"? Sigurna sam da ce vam se uvek ciniti da su vam ormani prazni, da vas je neko drugi presisao, a uvek cete biti u dugovima.
Imala sam pacijenta odraslog u porodici gde se verovalo da je sve u zivoru pogresno i da moze biti samo gore. Najveca radost mu je bila da igra tenis, a onda je povredio koleno. Isao je od doktora do doktora i sa kolenom je bislo sve gore. Na kraju, uopste vise nije mogao da igra tenis.
Jedan drugi pacijent je bio sin svestenika i u detinjstvu su ga ucili da svi drugi dolaze pre njega. Danas je to izvanredan berzanski strucnjak, ali sam nikada nema para. Njegova ubedjenja ga sprecavaju da prvo misli na sebe.