bad luck ili bedak?

[Modesty]

eto šta vam govorim svo vrijeme.....stvar je individualna

[zvrky]

Ne nije,svi je slusamo samo su nijanse razlicite ali generalno svi nesto slusamo...

[Modesty]

evo ja naprimer slušam svoju mamu

[Zona Sumraka]

slusam?...ma ne mogu da disem bez zike...

[zvrky]

Laky je malo nervozan

[raskorak]

Samo da vam posaljem jedan pozdrav. Budite dobri i pazite sta radite. Ja ionako nisam normalan.

Kucamo se.

[Baba Naca]

Samo da vam posaljem jedan pozdrav. Budite dobri i pazite sta radite. Ja ionako nisam normalan.

Kucamo se.

Kako si? Drz se CUDO babino,
Pozdravljam te i ...aj...
kucamo se.

[raskorak]

*******
23.06.2008. (Past perfect):

Hoću da pišem. Vođen sam željom, ali ne i nekim konkretnim slikama u glavi. One se isuviše brzo smenjuju poslednjih dana, te nijednoj ne mogu da uhvatim suštinu. Slušam Velvet Underground. Trenutno, o kakvog li paradoksa, odjekuje pesma „Heroin“. I to baš ovog trenutka kada pokušavam da preguram drugi dan bez istog. Ruke i prsti me sve više bole pri svakom otkucanom slovu, ali se ne predajem...

„It’s my wife, and it’s my life“, rekao je mali-veliki čovek Lou Reed.

Evo, upravo je i telefon zazvonio, a ja se mrzovoljno javio. Na sreću, sa druge strane je bio još jedan patnik, kome je takođe drugi dan danas. I on kuka. I njemu je njegova muka najveća.

Želim. Želim, a ne znam šta... Želim da vidim krv koja teče i meša se sa skuvanim nektarom boje vinjaka, a zatim da osetim onu jedinstvenu eksploziju u mozgu praćenu onim zavodljivim ukusom u ustima. A želim i da budem kao i svi drugi ljudi. Doduše, nikada mi nije polazilo za rukom da utonem u masu istih što na svakog liče.

Upravo sam spucao još jedan bensedin od 10mg. Drugi lek za danas, a treća čaša uza. Moja omiljena kombinacija: dve kockice leda koje prelivam sa malo hladne tečnosti u kojoj su se već formirali kristali. Danas klizi. Više nego u poslednje vreme. Čudno, uvek sam voleo da se radim i dopom i alkoholom. U isto vreme.

I, po ko zna koji put sebi obećavam ono staro obećanje, obećanje koje uvek pogazim u trenutku ludila i slabosti. „Hey babe, take a walk on the wild side...“ I, koji su razlozi? Da li to što oca pamtim kao čiku koji mi je jednom nedeljno donosio čokoladu? Da li je razlog taj što sam kao dete večno bio razapet između ljubavi i mržnje svoje majke, jer isuviše fizički ličim na tog čiku koji mi je jednom nedeljno darovao čokoladu „Najlepše želje“? Ili što su komšijska deca pokazivala prstom u mene i šaputala: „On nema tatu...“ Ne znam, ali su to sasvim sigurno kraste, ako već nisu ožiljci.

I, zašto i kome ja sve ovo pišem? Da bih čitao jednoga dana? Malo sutra, to ću zaboraviti čim prođu bolovi i mrak. Verovatno ću stisnuti i dugme „delete“, jer ću svemu ovome pronaći neku manu. Ustvari, ovo i nije delo, ovo je samo jedan od odraza ogledala duboko zakopanog u meni.

Neću ogledala! Neću bol!

Haha... visokointelektualan zaključak. Pomalo podseća na želje svake devojke koja pretenduje na „miss world“ presto, a njihovo geslo je opšte poznato: World peace! Yeah!

Evo i Katarine, moje prve ljubavi. Uvek sam bio protivnik mistifikacija, ali jebote! Ničija muzika i ničiji tekstovi nisu u stanju da me toliko pomere sa stolice. Block Out već kapiram kao narodnjake. Udaraju na emocije na identičan način.

Ponovo me napada jeza. Ponovo zevam. Ponovo izbija smrdljivi znoj iz mojih pora. Eh, da mi je bar pola kvotera da preguram i ovu noć. Ne! Ja kažem ne! Ne treba mi još ovakve zbrke u glavi za par dana.

Devojci koju volim sam obećao da je neću mnogo gušiti, a opet, tu je, osećam njeno prisustvo u mojoj sobi. Šta li bi mi ona rekla na ove redove? Eeej, zblanuti džanki se plaši reakcije jedne žene... Da li to taj isti tip oseća ljubav, ili je samo nesiguran?

Ponovo dolazi noć. Ja znam da će me lekovi i uneseni alkohol oboriti na par sati košmarnih snova, a onda, nakon nekog vremena mučenja ću morati da popijem još jednu tabletu. I opet ću se trzati u krevetu čija je postelja natopljena mojim znojem. I sutra će biti one nervoze u nogama, a napetosti u grudima.

Došla je i majka. Ne smeta joj previše što toliko uza točim u čašu. Ona je već zaokupljena drugim stvarima. Razmišlja o prodaji stana u kome obitavamo poslednjih xy godina, i kupovini većeg u drugom kraju grada koji je nekad bio beo. I velik.

A šta ja radim između kriza i drogiranja? Ja sam u rupi od lepljive smole i posmatram spori let ptica iznad sivih krovova nekadašnjeg velegrada, dok lagano gubim vid.

Evo ga i „Aut“. Pre navlačenja smo parafrazirali uvodne stihove na sledeći način: „Ona kuva sama svoj prah...“ Dok sam natočio narednu čašu, pesma se promenila, a flašica je ostala bez sadržaja. Jebiga.

Znam da me očekuje duga noć. Isto tako znam da će se završiti. A sutra isto, ali malo blaže. U sredu očekujem slobodu, naravno ako opet ne dođe do (ne)predviđenih događaja.

Nemam predstavu šta bih još mogao da napišem. Sve je već davno rečeno, ali svoje misli nikada nisam do kraja razumeo.

Zbog toga idem da tonem uz Katarinu i misli o njoj.

*******
24/25.06.2008. (Past tense):

Jedan maleni problem je i taj što se i ljubav bori sa istom boljkom. Doduše, dva dana sam u prednosti u odnosu na nju. Ali... za sutra sam joj nabavio malo metadona. Za drugi i treći dan, naravno. Sutra planiram da zajedničkim snagama sljuštimo preostali uzo, potpomognuti lekovima. Interesantno, do pre nekoliko dana je nisam posmatrao kao ljubljenu. A, onda... onda smo doživeli savršeni trenutak, a nismo se čak ni poljubili. Nekoliko dana kasnije smo to isto ponovili, naravno uz svesrdnu pomoć opijata. Ovog puta je bilo još lepše. Jebote, drhtao sam pri svakom poljupcu uprkos horsu koji nas je pošteno kidao.

Virtuelni moj raskorače, kakva je to žena... Ono zimus je kurac u odnosu na ovo sada. Moraću da napomenem da devojka piše i poeziju. I to kakvu poeziju: prepunu bolnih sećanja i osećanja provučenih kroz udaljene asocijacije uz neverovatnu snagu deskripcije...

Valjda nisam mnogo otišao u patetiku. Postoji razlika između nje i iskrene emocije, ali je problem u tome što insistiranje na emociji postaje patetika.

Kako sam opet pao? Ne znam, a i nije moj posao da to shvatim. Opet, umalo da završim muše nekoliko sati ranije, iako se trećem danu približava kraj.

5 sati je izjutra, a sna nema. Da mi je bar neki hipnotik, da me nema na par sati. Ali... Ja i ona imamo dogovor za sredu. Idemo u šetnju... da pričamo i razmenjujemo zagrljaje na koje jedino mogu da računam trenutno. Ali, znače! Mnogo! Kontrola emocija je oduvek bio moj problem. A, baš ona me je zamolila da to ne radim, i biće sve ok.

Kako se odupreti? I njoj, i želji? Nemam pojma, ali se plašim narednih dana. Ne zbog nje, već zbog svoje lude glave, kojoj svakog trenutka može pasti na pamet da „još jednom“ rešeta svoje vene, koje su već prepune auta i trombova. I, šta da joj kažem? Hej, ja sam eto samo malo hteo da se pecnem. Hoćeš li i ti samnom na dno? Odgovor već znam... Ili ako ona meni kaže: „Ja sam opet uzela nešto. Samo želim da nam bude lepo još ovaj put...“

Drugi recidiv ove godine se bliži kraju. Nažalost, ovaj je bio zajebaniji. I, zašto svaka naredna zikra mora biti zajebanija od prethodne? Zato što nam organizmi slabe, ili smo mi sve više nezajažljivi?

I ove zenke nikako da se vrate u normalu. Na sreću, imam tamne oči, pa se čovek mora zagledati u njih da bi spazio toliku širinu.

Ona ima oči boje meda. Onu boju koja često prelazi u zelenu. Ona me je prva nazvala nežnom i emotivnom osobom. Ona je... ona koju volim!! Ne volim je zato što je lepa, zato što fenomenalno piše... Niti je volim zbog nekih njenih svojstava, ili osobina... Niti što smo doživeli to što smo doživeli. Volim je zato što ona jeste! Devojka od bronze. Sve ostalo je divljenje, fascinacija... ali ako govorimo o ljubavi, to je jedina ljubav koja postoji.

Idem sad da se vrtim po krevetu i da dohvatim malo odmora. Svestan sam i sam da je i Sizif imao lakši zadatak od mene, ali ako ne pokušam, siguran sam da kamen neću otkotrljati do brda.

„Kad ugase se svetla, miris noći opet postaje stvaran... Ko mnogo puta do sada, on sanja...“

I, pokušaću ponovo da sanjam. Ovog puta otvorenih očiju i čistog tela koje nije opijeno anestezijom. „Ko mnogo puta do sada...“

*******
Vreme sadašnje. (Present simple):

Eh... ipak sam se napravio pametan. Ja i ona smo 25.06.2008. završili još jednu polutku. Ovog puta sa njene šeme. „Hajmo na gan, molim te, hoću još jednom da osetim taj fleš. Sad mi je jasno zašto se ljudi pored dopa navuku i na gan.“

Hajde.

Međutim... roba koju je uzela je bila jako čudna. Koliko god limuntusa stavio, bura nije mogla da se skuva do kraja. Čuo sam tri verzije zbog čega: Moj diler mi je rekao da je to sintetički heroin koji na ulicu stiže od nekog doktora iz kliničkog centra; drugi džanki mi je rekao da je u pitanju loša sečka; treći džanki mi je rekao da je to neprerađeni heroin, koji je uprkos tome jak. I jeste bio. Naravno, prvo sam sebe sredio. Posle sam pokušao i nju. Međutim, osim što cura ima jako loše i tanke vene pojavio se još jedan problem. Kaže da sam se toliko odvalio i klatio, i da mi je glava padala dok sam pokušavao da je nađem. Ipak, bio sam toliko priseban i znao sam šta radim. Nisam hteo da joj pravim aut, zato sam je dugo i tražio. Ona se isprepadala i sva se tresla jer je mislila da će overiti. Da je ne bih više klao, dao sam joj da popije tu robu. Besno je izletela iz mog stana uz reči: „Mrzim te! Ti skot! Sklanjaj se od mene, govno jedno! Neću više da te vidim!“

Jesam, loš sam čovek, priznajem i ne krijem. Ipak, ujele su me za srce te reči mržnje. Sutradan smo izgladili odnose; ona je priznala da je previše popizdela „ali joj ne bi bilo toliko krivo da se odradila“, a ja jesam bio previše odvaljen. Zaista, ne sećam se kada sam toliko kljucao od kvotera.

Bio sam tužan. Sjeban. Lud. Ali... sve je bilo ok. Šatro.

I tako smo se neko vreme vrteli u krugu điranja i pokušaja skidanja. Prestao sam da se radim na gan nakon te noći, ali sam nastavio da šmrčem. Jebiga, svaki narkoman se plaši krize, ali ne znam kako, ja sam prevazišao taj strah. Znam da će proći kroz nekoliko dana patnje i da se od toga ne umire. Od heroina se umire, ne od krize. Njen strah od krize je prerastao u fobiju. Postala je ubeđena da joj samo metadon može pomoći.

Nabavio sam metadon. Prevario sam kevu i skupili smo tih jebenih 45 evra koliko košta bočica u Beogradu. Uzeo sam 100 kapi za sebe, njoj ostavio 200.

Dan nakon popijenog metadona sam konačno pozvao cenjenog člana foruma pod pseudonimom joesspappa. Krenuo sam na AN sastanke. Prijatno sam se iznenadio. I koncepcijom i ekipom. Iskreno (to sam i papanu rekao ), očekivao sam ljude navučene na religiju koji prosipaju nekakve budalaštine. 03.07.2008. sam otišao na prvi sastanak. Iako svi imaju svoje hevi priče napunili su me pozitivom. Hvala im. Papane, hvala ti na pozivu. Verujem da sam dobio još jednu šansu za novi početak. Sada sa nestrpljenjem očekujem svaki naredni sastanak. Verujem. I u pomoć AN-a, i u sebe. To su zaista dragi i otvoreni ljudi. Ok, poslednjih nekoliko sam propustio, ali to je više proizvod mojih obaveza, a ne odsustvo moje želje da im prisustvujem.

Šta se u međuvremenu desilo sa glavnom junakinjom ovog predugog posta? Skinula se i ona... Povredila me je... I ona... Pomenuo sam da teško kontrolišem svoje emocije. Zašto? Zato što sam pička koja nije u stanju da se suoči sa realnošću bez pomoći opijata. Udaljila se od mene.

Jednom prilikom (dok smo se još gudrali) mi je rekla da me voli, ali ne kao dečka, prijatelja, brata... već na neki poseban način. Te noći smo doživeli prvi trenutak koji je bio magičan: prvo sam ja ležao zatvorenih očiju na njenim grudima, dok me je ona mazila i čitala mi svoju poeziju. Tela su nam bila izprepletana. Kasnije je ona ležala zatvorenih očiju na mojim grudima, ja sam je mazio i kazivao joj svoje stihove. Tela su nam bila izprepletana. Nismo se poljubili, ali smo bili zagrljeni nestvrarnim stiskom. Narednog dana me je zvala i rekla mi da se ne kajem zbog prethodne noći „jer joj je to bio jedan od najlepših trenutaka u životu i bilo joj je lepo, opušteno i divno i ranije se radila sa drugim ljudima, ali joj nikada nije bilo tako.“ Nakon toga mi je rekla da me želi kao prijatelja za ceo život, jer ne bi mogla da prihvati da me izgubi, ako bi se jednog dana smuvali, a nekog drugog dana raskinuli.

Ja sam shvatio da sam zaljubljen. Nisam to krio. Opet, nekom drugom prilikom, apropo one priče o prijateljstvu sam joj saopštio da sam uvek slušao priče kako se iz prijateljstva rađa ljubav, a ne iz ljubavi prijateljstvo. Čak sam joj i pesmu napisao... Nažalost, nismo bili u situaciji da se vidimo jer je otputovala pa sam joj svoje emocije saopštio putem mejla. Njene reči su otprilike bile da ne trebam da se plašim, da će sve biti ok, kako se razumemo i volimo na čudan način...

Naredni put kada smo se videli opet smo bili urađeni. Tada je usledio drugi nestvaran trenutak, mada mi se sada taj trenutak čini kao nestvarna predstava. Već sam pisao kako sam drhtao dok smo se ljubili. Ne mogu se setiti godine kada sam bio srećan kao te noći. Možda je neko čuo pesmu benda Gun Club – „She’s like heroin to me“. Upravo tako, ona je bila moj heroin tih dana (ni zikra mi nije toliko teško padala), ona je pomogla lučenje endorfina u mom malenom mozgu. Nakon prvog poljupca oboje smo u istom trenutku izgovorili „Wow!“

raskorak je odlepio. Počeo je da voli. Kada voli, to čini bespoštedno i do kraja. Tada se dajem svim svojim što imam. Ne znam šta se desilo u međuvremenu, osim što smo se gudrali i pokušavali da se skinemo. Urađen bih joj slao tonu poruka koje su kiptele od emocija. Rekla je da prestanem da toliko insistiram na toj priči. Da razjasnim, nikada nisam bio nasrtljiv tip; nikada nisam silom pokušao da je poljubim, štaviše, takvi tipovi mi se gade. Počela je da me kulira. Zvala bi me samo kada bi trebalo da se sredi nešto za zikru. Tako smo došli i do metadona, jer ja zaboga nisam svestan kakve su njene krize. Znam da je svakom svoja najteža, ali kao što sam ja preterivao sa svojim emocijama, tako je ona histerisala kada bi bila u zizi.

Dan je 09/10.07.2008. Poslednja dva dana se osećam tako jadno, bedno, iskorišćeno, depresivno... Danas sam saznao da ona ima dečka. Oko dve nedelje su zajedno, koliko sam shvatio. Bio sam prisutan dok su razgovarali preko telefona. Nakon razgovora je situacija išla otprilike ovako:

- Je l’ znaš gde ide da radi?
- Boli me kurac.
- Zašto si toliko ljubomoran???
- Nisam ljubomoran, samo se osećam kao poslednji bednik.
- Moraš da shvatiš da ja tebe volim kao prijatelja, a ne kao dečka. Molim te da me razumeš...
- Reci bre lepo da ti se ne dopadam, i to je to.
- Ma nije tako! Ja u tebi vidim prijatelja. Ti si mi najbolji prijatelj.

Večeras sam hteo da priču isteram na čistac. Hteo sam da saznam njene motive. Na pitanje zbog čega smo se ljubili dobio sam odgovor da je ona to htela. „A da se ti malo nisi igrala samnom?“ Onda se naljutila. Zašto mi je kog đavola davala lažnu nadu? Pa lakše je biti zaista sam, nego gajiti iluziju o tome da imamo nekoga. Kada god bih pomenuo naše trenutke ona se mrštila, upadala mi u reč i bivala nadrndana, govoreći mi kako je tako teram od sebe. Kaže da joj naše prijateljstvo znači, ali da moram da prestanem da pričam o tome. I smeta joj što mračim. Verovatno misli da očekujem sažaljenje od nje, ili šta već. Ne! Sažaljenje je nešto najjadnije, i uvek sam prezirao takve ljude.

- Ok, rekao sam, obećavam da ti više neću slati poruke slične sadržine, niti ću više pominjati ono što se desilo među nama.

Mogu pokušati da joj budem prijatelj i rame za plakanje, ali znam da to ne vodi nikud. Mislim da se nikada nisam osetio ovako poniženo i iskorišćeno. Ne znam kako ona očekuje da budem veseo i da se smejem u njenom prisustvu. Boli. Teško mi je. Mora čovek ponešto i da odboluje… Znam da život ide dalje, ali ne može uvek i odmah da ide dalje kao da se ništa nije desilo. Ne dopušta mi da otplačem. Tera me da svoju tugu pojedem. To bi jednog dana moralo da izađe. Ne želim da opterećujem ni sebe ni Vas. Znam da i Vi imate svoje probleme. Ali... moram da pišem. Moram da izbacim neke stvari iz sebe.

Bez uvrede, drage moje dame, ali možda je Niče bio upravu kada je za žene rekao da su niža vrsta. Jedan prijatelj mi je rekao da će se naći ona koja će umeti da ceni moje kvalitete. Koje kvalitete? Da ih posedujem, ne bi se serijski ponavljale situacije da me žena povredi. To što ponekad znam da koristim reči ne smatram nekim naročitim kvalitetom. Da sam rođen u 19. veku možda bih i imao neke koristi od toga. Ovo je ipak 21. vek, vek u kome se ljudi slučajno bude u tuđem krevetu i to čine iznova. Nekada su ljudi bili lepi i kompletni, a sada poneki, slučajno.

Future:

Idem da patim zatočen u svojoj sobi, koja je postala moja tamnica i moja ludnica. Ustvari, ne patim. Osećam se prazno. Da, to je prava reč – prazno. I emotivno istrošeno i ispucano.

Čekam da se desi nešto pozitivno. Bio na Exitu. Poslednjeg dana. Opio se ko đubre. Bilo je veselo. Po’vatah se sa nekom klinkom. Bivšoj devojci slao neke glupe poruke i dogovorio zajednički izlazak. Posle par dana opet depra. Sad šetam neke rođake iz Nemačke po Beogradu.

Toliko.

P.S. Ko pročita post do kraja ima polutku od mene (neslana šala, ali nikada nisam umeo da zašećerim gorčinu kada me savlada)

[bojanol]

Sve najbolje stvari na svetu su gorke.

[Zona Sumraka]

evo ja procitah do kraja...a polutku prepustam narednom srecnom dobitniku...
ne znam ni sta bih ti rekla...sta god da kazem nece ti biti puno lakse, niti ce bilo sta promjeniti...
nadam se da ces ovaj put naci snage da izguras...