Удружење студената НОМОКАНОН и Српски Сабор Двери
-- организују на Правном факултету --
НАРКОМАНИЈА - злочин и казна
Учесници трибине
Епископ Јегарски Порфирије
Јеромонах Анатолиј (Берестов) др спец.мед
(подворје СвЈована Кронштатског у Москви)
психијатар Бранка Бјелица
(клинички центар Нови Сад)
Четвртак, 23.новембар 2006. у 19х
Амфитетатар V Правног факултета
ДОБРОДОШЛИ!
Трибина о наркоманији
Moderator: sanela
-
deminutiv u slobodi
- Posts: 58
- Joined: Wed Nov 15, 2006 1:23 pm
- Location: menja se
Bas mi je zao sto nisam u Bgd-u,mnogo volim Vladiku Porfirija.Kad njega vidis kao andjela da si video koliko je lep covek.No to nije vazno.
Jako je posvecen ovoj problematici,a i prvi je javno rekao da svi''narkomani imaju najdublju potrebu za ljubavlju i smislom''.
Ima razumevanja za mlade,jasan je i razumljiv.
Jako je posvecen ovoj problematici,a i prvi je javno rekao da svi''narkomani imaju najdublju potrebu za ljubavlju i smislom''.
Ima razumevanja za mlade,jasan je i razumljiv.
Milena Marković
Špric pun molitvi
Ime? Ne, čoveče! Nikom nisam spasao život. Ja sam narkoman. A želim da to ne budem. Strašno želim.
Pogled prati rodu koja se vraća u gnezdo.
- Lepa slika - kaže mladić. - Ja nisam imao porodicu. Nikada me niko nije voleo.
Kovilj, put vodi prema manastiru, on pešači, a čini se da h oda senka. Telo od kosti i kože.
- Sahrani me heroin - govori tiho. - Nisam mogao da se iščupam. Pokušavao jesam, ali nikad uspeha.
Evo ga na vratima manastira, korak nazad, korak napred. Ulazi u portu svetinje. Kroz ovu kapiju mnogi mladi ljudi oboleli od narkomanije, ulazili su kao teški bolesnici. A izlazili sasvim drugi ljudi.Sve je više onih koji spas i utočište traže u svetinjama. Manastir Kovilj prednjači, čini se, u pomoći mladim ljudima. Nema dana da neko od obolelih ne potraži pomoć.Monasi godinama unazad primaju i pomažu. Uključuju obolele u svoj, monaški život. Ko se pre uključi, brže se izleči. Srpska crkva sasvim spontano našla se u pomoći narkomanima. Pod molbama i pritiscima onih koji su se našli u nevolji.Kako je pritisak iz dana u dan rastao, manastir je, uz blagoslov vladike Irineja Bulovića i pomoći društvene zajednice, u Čeneju, nedaleko od manastira, preuredio staru napuštenu školu, ovde su utočište trenutno našla šestorica mladih ljudi. I da je škola mnogo prostranija, zapravo kamp, bio bi pretesan za sve koji su zainteresovani da ovde pokušaju da izleče rane od droge, da se odviknu i vrate normalnom, svakodnevnom životu. Pritisci su veliki, kaže monah Jelisej, ali ovaj manastir nije u materijalnoj mogućnosti da na isti način pomogne svima - da mlade primi u kamp. - Dolazi zaista veliki broj mladih ljudi - govori vladika Porfirije. - Kad ih vidite, prosto srce da vam se rascepi. To su ruševine, ruine iznutra, a ipak ikone Božje, mladi ljudi koji čeznu za lepom rečju, za blagom rečju, za ljubavlju.Vladika Porfirije kaže da niko ko pomoć zatraži u manastiru Kovilj nije bez pomoći otišao. Ali, pomoć, kao ni lek, nije ista za sve. A, pomaže i molitva.
- Narkomanija nije samo duševna bolest, niti je samo telesna bolest, nego je pre svega i iznad svega - duhovna bolest - smatra vladika Porfirije. - Kod svakog narkomana, u osnovi, prema mom najdubljem uverenju, postoji duhovna i egzistencijalna praznina. Kod onih koji su zapali u narkomaniju postoji problem smisla postojanja, od motivacije života. I zato kada narkoman zaplovi u brod crkve, kad iz dubine duše poveruje u Boga, njemu se otkriva smisao postojanja u večnosti. Ne kažemo da će on, kad poveruje u Boga, automatski prestati da uzima drogu, ali znamo sigurno da će, ma koliko puta padao, imati motiva, snage i razloga zbog kojih hoće da ustane, zbog kojih hoće da se bori sa svojom bolešću.
BEKSTVO IZ REALNOSTI
- OSNOVNI problem svakog narkomana je osećaj usamljenosti i nedostatka ljubavi, bez obzira na to da li je to njegov subjektivni doživljaj ili je objektivno zaista tako - kaže vladika Porfirije. - Moguće je da mu je u ambijentu u kojem je živeo ukazano dovoljno ljubavi, ali da on nije uspeo da je prepozna i primi zbog toga što je imao dublji, suštinski duhovni poremećaj u odnosu na život. Mi u manastiru pokušavamo da im pružimo ono elementarno da razumemo muke i ono što ih je dovelo do toga da potraže utehu u drogi i bekstvu od realnosti.
UTOČIŠTE
U KAMPU Čenej, prema savetu monaha manastira Kovilj, nismo razgovarali sa ljudima koji su ovde našli utočište, ali su nam monasi poverili fotografije koje objavljujemo.
večernje novosti
Izlaz iz pakla drogiranja mnogi traže u manastiru Kovilj
Narkomani se leče molitvom
Godinama je manastir Kovilj bio odredište brojnih mladih ljudi koji su tražili pomoć u nastojanju da se izvuku iz pakla narkomanije. Monaško bratstvo ih je primalo otvorena srca i hrabrilo da krenu putem izbavljenja, ali je onaj presudni korak "duhovni i fizički raskid s dotadašnjim načinom života" neretko izostajao. Manastir nije imao mogućnosti da nevoljnicima obezbedi dugotrajan boravak u ovoj okrepljujućoj sredini, što je umnogome uticalo i na konačan ishod borbe sa opojnim drogama. U takvoj situaciji, jedino rešenje je bilo da se obezbedi dodatni prostor za smeštaj ovih ljudi, pa je tako došlo i do formiranja zajednice na jednom čenejskom salašu, na kojem ovisnici žive i rade pod nadzorom sveštenika, ali i drugih stručnih lica.
- Zajednica je formirana pre godinu dana, kao prvi takav poduhvat pod okriljem Srpske pravoslavne crkve. Članovi zajednice na Čeneju borave neprekidno od jedne do tri godine i tamo obavljaju različite poslove, ali se bave i sportom i drugim aktivnostima. Postoji i vreme za molitvu jer je naš rad sa ovim ljudima prevashodno zasnovan na učenju crkve. Pokušavamo da tim ljudima ukažemo na smisao postojanja, da je život radost, da ljubav postoji i da uvek postoji neko ko ga voli onakvog kakav on jeste, a to je Bog - kaže monah Jelisej, koji je bio i naš domaćin prilikom posete manastiru.
U zajednici su se našli ljudi iz različitih krajeva. Javljaju ljudi iz raznih zemalja Evrope, Amerike i Australije. Zovu i dolaze i sami narkomani, ali češće njihovi roditelji. Interesovanje je tako veliko da je monaško bratstvo praktično odmah posle formiranja zajednice na Čeneju krenulo u potragu za sličnim objektima koji bi poslužili istoj svrsi. Gotovo je sigurno da će ubrzo dobiti jednu kuću u Vilovu, a verovatno i još jedan objekat, blizu samog manastira.
- Svi koji dolaze kod nas tvrde da su prethodno sve pokušali da se "skinu" sa opijata, ali da nisu mogli. Ako je to tačno, onda ispada da im je naš manastir poslednja nada, ali i u takvoj, bezizlaznoj, situaciji, kao i u svakom poslu, najvažnija je čvrsta odluka da se sa drogama prekine i da se krene putem duhovnog i fizičkog izlečenja. Nije malo onih koji dolaze a da takvu odluku istinski nisu doneli. Zato smo i osmislili nekoliko etapa u čitavom postupku, koje traju nekoliko meseci i koje prethode njihovog useljenju na čenejski salaš. U početku, nekoliko meseci, potencijalni članovi zajednice svake subote dolaze kod nas u manastir u pratnji roditelja na kolokvijume, u kojim razgovaramo o njihovom problemu i putevima oporavka. U tim kolokvijumima nam pomažu i profesor Pantić sa VMA i doktorka Bjelica iz Novog Sada. Potom ih polako uvodimo u život u zajednici tako što jednom nedeljno dolaze da rade, a tek kada se i ta etapa uspešno pređe, dolazi useljenje. Značajnu pomoć imamo i od onih koji su prošli, ili znaju kako funkcionišu, slične zajednice koje deluju pod okriljem katoličke i protestantske crkve - nastavlja Jelisej.
SVAKA POMOĆ JE DOBRODOŠLA
Manastirsko bratstvo uglavnom samo obezbeđuje sve što je potrebno za život zajednice, pa i objekte u kojim će boraviti. Zato je svaka materijalna pomoć dobrodošla. Broj žiro-računa u Vojvođanskoj banci je 355-1075152-12.
U koviljskom manastiru ističu da se problem s narkomanijom ne može uspešno rešavati samo lekovima. Ovisnicima je potrebno pružiti i nešto više jer, kako kažu, njihov problem nije "hemijske" prirode, pa da ga hemija i rešava, već duhovne.
Iguman manastira Kovilj i episkop jegarski Porfirije svedoči da su usamljenost i osećaj nedostatka ljubavi osnovni problemi narkomane, bez obzira na to da li je reč o njihovom subjektivnom doživljaju, ili je objektivno zaista tako.
- Moguće je da mu je u ambijentu u kojem je živeo ukazano dovoljno ljubavi, ali da on nije uspeo da je prepozna i primi zbog toga što je imao dublji, suštinski duhovni poremećaj u odnosu na život. Mi u manastiru pokušavamo da im pružimo ono elementarno, da razumemo muke i ono što ih je dovelo do toga da potraže utehu u drogama i u bekstvu od realnosti. Onda pokušavamo da im pomognemo da pronađu dublji smisao i razloge svoga postojanja kako bi imali motivaciju da se bore sa svojim problemom i za život uopšte - priča episkop Porfirije.
- Ono što je problem savremenog čoveka i što mnoge odvodi u narkomaniju je osećanje nedostatka istinskih prijatelja, osećanje realne usamljenosti u vremenu i prostoru, a onda i u večnosti. Kad neko postane narkoman, to je vidljiv znak da nema samo psihološki nego i dublji duhovni problem. Ako se pojavi nekakav konkretan problem u čovekovom životu koji on sam ne može da razreši jer nema duhovne snage da se suoči s tim problemom, a budući da nema pomoć drugog čoveka, onda to postaje povod za bekstvo u narkomaniju, ili neku drugu duhovnu devijaciju. Oni očekuju da će tamo pronaći utehu i smisao, ali ih, nažalost, tu nikada ne pronalaze. Potpuno sam siguran da se u onom ko oseti da postoji Bog koji ga neizmerno voli, a ne traži ništa zauzvrat, javlja i motivacija za delovanjem, za stvaranjem i radom - zaključuje episkop Porfirije.
Radomir Kukobat
Špric pun molitvi
Ime? Ne, čoveče! Nikom nisam spasao život. Ja sam narkoman. A želim da to ne budem. Strašno želim.
Pogled prati rodu koja se vraća u gnezdo.
- Lepa slika - kaže mladić. - Ja nisam imao porodicu. Nikada me niko nije voleo.
Kovilj, put vodi prema manastiru, on pešači, a čini se da h oda senka. Telo od kosti i kože.
- Sahrani me heroin - govori tiho. - Nisam mogao da se iščupam. Pokušavao jesam, ali nikad uspeha.
Evo ga na vratima manastira, korak nazad, korak napred. Ulazi u portu svetinje. Kroz ovu kapiju mnogi mladi ljudi oboleli od narkomanije, ulazili su kao teški bolesnici. A izlazili sasvim drugi ljudi.Sve je više onih koji spas i utočište traže u svetinjama. Manastir Kovilj prednjači, čini se, u pomoći mladim ljudima. Nema dana da neko od obolelih ne potraži pomoć.Monasi godinama unazad primaju i pomažu. Uključuju obolele u svoj, monaški život. Ko se pre uključi, brže se izleči. Srpska crkva sasvim spontano našla se u pomoći narkomanima. Pod molbama i pritiscima onih koji su se našli u nevolji.Kako je pritisak iz dana u dan rastao, manastir je, uz blagoslov vladike Irineja Bulovića i pomoći društvene zajednice, u Čeneju, nedaleko od manastira, preuredio staru napuštenu školu, ovde su utočište trenutno našla šestorica mladih ljudi. I da je škola mnogo prostranija, zapravo kamp, bio bi pretesan za sve koji su zainteresovani da ovde pokušaju da izleče rane od droge, da se odviknu i vrate normalnom, svakodnevnom životu. Pritisci su veliki, kaže monah Jelisej, ali ovaj manastir nije u materijalnoj mogućnosti da na isti način pomogne svima - da mlade primi u kamp. - Dolazi zaista veliki broj mladih ljudi - govori vladika Porfirije. - Kad ih vidite, prosto srce da vam se rascepi. To su ruševine, ruine iznutra, a ipak ikone Božje, mladi ljudi koji čeznu za lepom rečju, za blagom rečju, za ljubavlju.Vladika Porfirije kaže da niko ko pomoć zatraži u manastiru Kovilj nije bez pomoći otišao. Ali, pomoć, kao ni lek, nije ista za sve. A, pomaže i molitva.
- Narkomanija nije samo duševna bolest, niti je samo telesna bolest, nego je pre svega i iznad svega - duhovna bolest - smatra vladika Porfirije. - Kod svakog narkomana, u osnovi, prema mom najdubljem uverenju, postoji duhovna i egzistencijalna praznina. Kod onih koji su zapali u narkomaniju postoji problem smisla postojanja, od motivacije života. I zato kada narkoman zaplovi u brod crkve, kad iz dubine duše poveruje u Boga, njemu se otkriva smisao postojanja u večnosti. Ne kažemo da će on, kad poveruje u Boga, automatski prestati da uzima drogu, ali znamo sigurno da će, ma koliko puta padao, imati motiva, snage i razloga zbog kojih hoće da ustane, zbog kojih hoće da se bori sa svojom bolešću.
BEKSTVO IZ REALNOSTI
- OSNOVNI problem svakog narkomana je osećaj usamljenosti i nedostatka ljubavi, bez obzira na to da li je to njegov subjektivni doživljaj ili je objektivno zaista tako - kaže vladika Porfirije. - Moguće je da mu je u ambijentu u kojem je živeo ukazano dovoljno ljubavi, ali da on nije uspeo da je prepozna i primi zbog toga što je imao dublji, suštinski duhovni poremećaj u odnosu na život. Mi u manastiru pokušavamo da im pružimo ono elementarno da razumemo muke i ono što ih je dovelo do toga da potraže utehu u drogi i bekstvu od realnosti.
UTOČIŠTE
U KAMPU Čenej, prema savetu monaha manastira Kovilj, nismo razgovarali sa ljudima koji su ovde našli utočište, ali su nam monasi poverili fotografije koje objavljujemo.
večernje novosti
Izlaz iz pakla drogiranja mnogi traže u manastiru Kovilj
Narkomani se leče molitvom
Godinama je manastir Kovilj bio odredište brojnih mladih ljudi koji su tražili pomoć u nastojanju da se izvuku iz pakla narkomanije. Monaško bratstvo ih je primalo otvorena srca i hrabrilo da krenu putem izbavljenja, ali je onaj presudni korak "duhovni i fizički raskid s dotadašnjim načinom života" neretko izostajao. Manastir nije imao mogućnosti da nevoljnicima obezbedi dugotrajan boravak u ovoj okrepljujućoj sredini, što je umnogome uticalo i na konačan ishod borbe sa opojnim drogama. U takvoj situaciji, jedino rešenje je bilo da se obezbedi dodatni prostor za smeštaj ovih ljudi, pa je tako došlo i do formiranja zajednice na jednom čenejskom salašu, na kojem ovisnici žive i rade pod nadzorom sveštenika, ali i drugih stručnih lica.
- Zajednica je formirana pre godinu dana, kao prvi takav poduhvat pod okriljem Srpske pravoslavne crkve. Članovi zajednice na Čeneju borave neprekidno od jedne do tri godine i tamo obavljaju različite poslove, ali se bave i sportom i drugim aktivnostima. Postoji i vreme za molitvu jer je naš rad sa ovim ljudima prevashodno zasnovan na učenju crkve. Pokušavamo da tim ljudima ukažemo na smisao postojanja, da je život radost, da ljubav postoji i da uvek postoji neko ko ga voli onakvog kakav on jeste, a to je Bog - kaže monah Jelisej, koji je bio i naš domaćin prilikom posete manastiru.
U zajednici su se našli ljudi iz različitih krajeva. Javljaju ljudi iz raznih zemalja Evrope, Amerike i Australije. Zovu i dolaze i sami narkomani, ali češće njihovi roditelji. Interesovanje je tako veliko da je monaško bratstvo praktično odmah posle formiranja zajednice na Čeneju krenulo u potragu za sličnim objektima koji bi poslužili istoj svrsi. Gotovo je sigurno da će ubrzo dobiti jednu kuću u Vilovu, a verovatno i još jedan objekat, blizu samog manastira.
- Svi koji dolaze kod nas tvrde da su prethodno sve pokušali da se "skinu" sa opijata, ali da nisu mogli. Ako je to tačno, onda ispada da im je naš manastir poslednja nada, ali i u takvoj, bezizlaznoj, situaciji, kao i u svakom poslu, najvažnija je čvrsta odluka da se sa drogama prekine i da se krene putem duhovnog i fizičkog izlečenja. Nije malo onih koji dolaze a da takvu odluku istinski nisu doneli. Zato smo i osmislili nekoliko etapa u čitavom postupku, koje traju nekoliko meseci i koje prethode njihovog useljenju na čenejski salaš. U početku, nekoliko meseci, potencijalni članovi zajednice svake subote dolaze kod nas u manastir u pratnji roditelja na kolokvijume, u kojim razgovaramo o njihovom problemu i putevima oporavka. U tim kolokvijumima nam pomažu i profesor Pantić sa VMA i doktorka Bjelica iz Novog Sada. Potom ih polako uvodimo u život u zajednici tako što jednom nedeljno dolaze da rade, a tek kada se i ta etapa uspešno pređe, dolazi useljenje. Značajnu pomoć imamo i od onih koji su prošli, ili znaju kako funkcionišu, slične zajednice koje deluju pod okriljem katoličke i protestantske crkve - nastavlja Jelisej.
SVAKA POMOĆ JE DOBRODOŠLA
Manastirsko bratstvo uglavnom samo obezbeđuje sve što je potrebno za život zajednice, pa i objekte u kojim će boraviti. Zato je svaka materijalna pomoć dobrodošla. Broj žiro-računa u Vojvođanskoj banci je 355-1075152-12.
U koviljskom manastiru ističu da se problem s narkomanijom ne može uspešno rešavati samo lekovima. Ovisnicima je potrebno pružiti i nešto više jer, kako kažu, njihov problem nije "hemijske" prirode, pa da ga hemija i rešava, već duhovne.
Iguman manastira Kovilj i episkop jegarski Porfirije svedoči da su usamljenost i osećaj nedostatka ljubavi osnovni problemi narkomane, bez obzira na to da li je reč o njihovom subjektivnom doživljaju, ili je objektivno zaista tako.
- Moguće je da mu je u ambijentu u kojem je živeo ukazano dovoljno ljubavi, ali da on nije uspeo da je prepozna i primi zbog toga što je imao dublji, suštinski duhovni poremećaj u odnosu na život. Mi u manastiru pokušavamo da im pružimo ono elementarno, da razumemo muke i ono što ih je dovelo do toga da potraže utehu u drogama i u bekstvu od realnosti. Onda pokušavamo da im pomognemo da pronađu dublji smisao i razloge svoga postojanja kako bi imali motivaciju da se bore sa svojim problemom i za život uopšte - priča episkop Porfirije.
- Ono što je problem savremenog čoveka i što mnoge odvodi u narkomaniju je osećanje nedostatka istinskih prijatelja, osećanje realne usamljenosti u vremenu i prostoru, a onda i u večnosti. Kad neko postane narkoman, to je vidljiv znak da nema samo psihološki nego i dublji duhovni problem. Ako se pojavi nekakav konkretan problem u čovekovom životu koji on sam ne može da razreši jer nema duhovne snage da se suoči s tim problemom, a budući da nema pomoć drugog čoveka, onda to postaje povod za bekstvo u narkomaniju, ili neku drugu duhovnu devijaciju. Oni očekuju da će tamo pronaći utehu i smisao, ali ih, nažalost, tu nikada ne pronalaze. Potpuno sam siguran da se u onom ko oseti da postoji Bog koji ga neizmerno voli, a ne traži ništa zauzvrat, javlja i motivacija za delovanjem, za stvaranjem i radom - zaključuje episkop Porfirije.
Radomir Kukobat
-
deminutiv u slobodi
- Posts: 58
- Joined: Wed Nov 15, 2006 1:23 pm
- Location: menja se
Draga Marya,divno je sto nam otkrivas i ovu mogucnost borbe protiv narkomanije.Bilo bi lepo kada bi i ljudi iz drugih veroispovesti rekli nesto o tome kako se njihova Crkva bori protiv ove bolesti,kome da se ljudi obrate,gde i sl.
Duboko sam uverena da je ovo dobar nacin, pod uslovom da nije,ne daj Boze,sekta i pod uslovom da je covek dobro vodjen od strane dobrog duhovnika.
I moc molitve je ogromna,tu se slazem.
Medjutim,posto se drogiranjem unistavaju neurotrnsmiteri(posebne hemikalije u mozgu),celijska membrana(alkoholizmom), dobijaju ko zna kakve sve unutrasnje povrede,vazna je lekarska pomoc. Mi nismo ako se ne varam samo Duh.Vec i Telo.Znaci treba nekako leciti telo.
Ipak u timskom radu borbe protiv narkomanije(pacijent,porodica i drugi saradnici,lekar,psiholog,soc.radnik.spec.pedagog)ne bi bilo lose ukljuciti isvestenika.Mozda ce se vremenom tako evoluirati lecenje ove bolesti.
Za sada toliko.Srecna slava svima koji danas slave(Arandjelovdan)
Duboko sam uverena da je ovo dobar nacin, pod uslovom da nije,ne daj Boze,sekta i pod uslovom da je covek dobro vodjen od strane dobrog duhovnika.
I moc molitve je ogromna,tu se slazem.
Medjutim,posto se drogiranjem unistavaju neurotrnsmiteri(posebne hemikalije u mozgu),celijska membrana(alkoholizmom), dobijaju ko zna kakve sve unutrasnje povrede,vazna je lekarska pomoc. Mi nismo ako se ne varam samo Duh.Vec i Telo.Znaci treba nekako leciti telo.
Ipak u timskom radu borbe protiv narkomanije(pacijent,porodica i drugi saradnici,lekar,psiholog,soc.radnik.spec.pedagog)ne bi bilo lose ukljuciti isvestenika.Mozda ce se vremenom tako evoluirati lecenje ove bolesti.
Za sada toliko.Srecna slava svima koji danas slave(Arandjelovdan)
-
deminutiv u slobodi
- Posts: 58
- Joined: Wed Nov 15, 2006 1:23 pm
- Location: menja se
-
Zona Sumraka
- Posts: 1552
- Joined: Fri Apr 15, 2005 10:50 pm
- Location: SA/USA
jah, a bas me interesuje ko to ne zna da cita cirilicu...koliko znam vecina raje na ovom forumu je isla u skolu za vrijeme bivse juge, samim tim bi trebala da zna da cita oba pisma...ne kontam, isto' da je sad sramota znati citati i jedno i drugo...
uostalom ova djevojka je pisala i na latinici i cirilici u prethodnim postovima i nije apsolutno nista rekla sto bi moglo da da se protumaci kao provokacija na nacionalnoj osnovi...
uostalom ova djevojka je pisala i na latinici i cirilici u prethodnim postovima i nije apsolutno nista rekla sto bi moglo da da se protumaci kao provokacija na nacionalnoj osnovi...
sta sada svi hocete. Ja sam ucila cirilicu i znala je citati, uvijek malo teze ali sada nakon toliko godina imam probleme ne sa citanjem nego sa razumijevanjem procitanog. Moram malo vise puta da procitam da bih shvatila sta je pisac htio da kaze, prema tome smatram da je ovo na neki nacin lagana provokacija ne zato sto se to meni desava nego sto se to vjerovatno vecini clanova foruma desava. Uostalom cini mi se da ovdije ima clanova koji uopste nisu imali cirilicu u obrazovanju. Sta bi bilo da se pojavi neki kinez na kineskom ili ako vec hoces mozes da ides na njemacki forum i picis cirilicu...vjerovatno bi bilo cudno.