novinski clanak = ceo zivot

[killallhippies]

I've seen the needle
seen the needle and the damage done
a little part of us in everyone
every junkie's like a setting sun

upravo slusam coil i swanse i zelim da (po)delim...

novinski clanak u crnoj hronici jan. 2005:

"Predoziranje u kupatilu

U XXX je u utorak po podne preminuo XXX (1977). Kako je utvrdjeno posle uvidjaja, XXX se zakljucao u kupatilo porodicne kuce u ulici XXX, gde je posle konzumiranja narkotika preminuo. Smrt je konstatovala dr XXX . Istrazni sudija nalozio je obdukciju."

u ovih par recenica je stao citav jedan zivot...

bio je dzanki, jer mu je dop uzeo dusu. sve ostalo moze da se podvede pod experimentisanje, samo je hors djavolski. ipak je imao snage da i pri kraju svog zivota bude u mogucnosti da prijatelje ne proda za saku necega. a ja? sta je sa mnom? ni ovaj prokleti clanak nije uspeo da me vrati. vrati - ali, cemu? sasvim se dobro osecam u svojoj kozi; dzanki jesam, ali me acid vraca malo u normalu. zavrsene studije...nastavljene studije...tudji jezik - sopstvene patnje...
samoca, samoca, samoca... ali i knjige. eto! uzivam u unistavanju sebe, samo da bih dalje napredovao...

jedina istina koju znam u zivotu: covek ne moze da napreduje a da se po-nekad ne unistava. a ono sto je mene, ne mog jedinog prijatelja, spasilo (kako njega ne!) jeste misao nadi:

covek zivi primarno u buducnosti. ono buduce sadrzi ono cemu se nadamo. da li je potrebno da se ucimo nadanju? mi zivimo u vremenu beznadja i lazne nade, i upravo se zato treba uciti nadanju. potrebno je pojmiti nadu. to je misao pojmljene, shvacene nade (docta spes) i moguceg povratka u zavicaj, u jos-ne-postali zavicaj.

od rodjenja covek iskazuje sebe kao bice nade, kao bice koje se krece, trazi, zeli, sanja. uvek pre-ostaje usemrenost na ono drugo sto nedostaje.

dnevni snovi (sanjarenje) predstavljaju karakteristicne oblike nade, jer anticipiraju ono novo, ali nada se ne da svesti na njih. raspolozenje jeste medij dnevnog snivanja. ono se ne zbiva na horizontu racionalne misli, vec samo u stanju odredjenog, najcesce vestacki izazvanog, raspolozenja. za razliku od navedenih snova, nada je sposobna za logicko ispravljanje i time us-postavlja sebe naspram secanja, jer nada nije samo afekt, vec i onaj akt koji je u stanju da usmerava saznanje. ali, da li je takva utopijska funkcija nesto subjektivno ako imamo u vidu nezavrseni karakter stvarnosti?

ne! to je militantni optimizam; to je aktivni stav prema onom ne-odlucenom, a sto ceka na odluku. to je front svetskog procesa, to je otvorenost sveta. Ne! kao-takvo ispoljava se kao glad. za razliku od dnevnog, nocni san uzima samo od proslog.

nema spavanja! a ONI sada i nemaju sna...


a koliko smo bili bliski svedoci i sledeca pesma koja je nastala 2-3 dana pred njegov odlazak i koja se otkrila bez razmislja o njemu ili drugarstvu koje smo imali. ovde ostvarena SLUTNJA je u svojoj skrivenosti zlokobna:

VELVETI U ZMAJU


Tamo,
gde su potrošene sve tajne,
skriven sam iza maslina
i ludo tumačim jednu pesmu od svih.
I naklonjen sam Njoj
u vizantijskoj dekadenciji
očiju otvorenih.

Njoj – kao i svakom zmaju
potrebno nije da u mraku
ono Svetlo traži.

I ponovo sam ustao i
sećao sam se svih načina
na koje sam je ranjavao.

I sve te čudne stvari
koje kruže našim pogledima:
otvarač za jeftina vina,
istrošeni karmin i
uvek iste stepenice u
različitim zgradama.
– To nama... ništa ne treba.

I sva istorija mog stradanja
potrebna je bila
da bih mogao da pojmim Nju
kao Jedinu:
prešao sam na stotine droga
(jedno more čudnih pogleda),
prešao sam preko stotinu kurvi,
na stotinu mesta sam pišao sam.
I isto toliko kilometara,
samo da bih dreknuo da
nisam više slobodan za
svaku ruku... koja želi da me zgrabi.

I ponovo mogu da Ti budem lep
kao velveti u zmaju,
jer sam danas neobično vitak
dok krišom čučim između borova,
a stari njen osmeh
namigne mi
i krene nepripremljen
i polako, sasvim jednostavno,
da miluje...
dok spavam pored onog mirnog.
I seća me svih Starih
što drugari behu
ili Onih
što jutrom i po snegu plaču.

I tako Ti spavaš,
da se ne zagrcneš.

A Tamo,
Negde u dubini mora,
gde večnost je mera,
naći ćemo još jednom onog
da razotuđi nam oči; –
jer nema jezika
da u moru privida
krene drugim stazama.

(Probudio sam se.
Konačno sam bio zaspao.
Pojeo sam hladno, tegljivo jelo,
pokušao da naglas izgovorim neki stih,
da ne bih usamljen bio –
ali, povratio sam sve pojedeno.
Ništa nisam uspeo da potrošim.
Ne moraš puno da se brineš:
to se juče desilo.
Gladan sam danas ponovo.)


muka mi je, dovoljno je...idem kuci