O bupu, drogi, suovisništvu, tko se kako osjeća, muzici i ćevapima

[licaninsasela]

Ja ne volim samo "turbo folk", to je sramota, a ne muzika, najveća bruka srpske muzike, inače slušam sve što mi se sviđa, nemam neki poseban pravac. Ispisaću kad sednem za komp deteljnije šta sam hteo o muzici.

Kako ste ljudi moji dragi? Ima li šta novo? Baš vas volim sve ovde, pravi ste!

Loki se malo ređe javlja, ali kad se javi, to bude roman.

Naša nova drugarica Marta mi se čini baš kao draga, inteligentna, istrajna, emotivna, a sad već i mudrija osoba. Koliko sam shvatio, ona čita forum odavno, ali se registrovala između ostalog da bi uputila koju reč ovom konju, to jest meni. Hvala draga Marta. Gle, ja sam dobro, i pazim se, radim, a počeo sam da se krećem i ne samo zbog posla, ali sam naravno oprezan. Evo petak, ja ne idem nigde, već sa burazerom u stanu pravim spisak za sutrašnju nabavku. Uozbiljujem se. ; Kao što sam rekao, mislim da mogu ovo bez stručne pomoći, ali ću 99posto kad se rasreretim obavezama, i preselim u grad, krenuti kod psihologa na razgovore/seanse. Imam 34 godine, još sam mlad, ali ne u cvetu mladosti, i moram ovo sve mudro da uradim. Znam da se može i sam. Moj drug, kog sam pominjao nedavno, je bio na heroinu više godina, doslovno je sam sve odradio. Majku nema odavno, a ocu je priznao da se drogirao, tek dve godine nakon skidanja, i to mu je delimično priznao, priznao mu je samo za trodone, a za heroin je porekao i tad kad mu je priznao da se drogirao, i ako sam ga ja ocinkao ćaletu za heroin nekih godinu dana pre nego što se on upustio u skidanje, a sad je čist nekih 8 godina.

Ja hvala Bogu nemam problema za koje bi mi trebali lekovi, ali ću da bih sve ovo temeljnije odradio, 99,9% uskoro krenuti psihologu.

Hahah, setih se jedne zajebancije:"Bolje da se isplačeš kod psihologa, nego da se smeješ kod psihijatra."

Čujemo se kasnije ako vas bude na forumu.

P.s. Ksanči, kad krećeš na godišnji?

Ne mogu da nađem vezu između čekanja tvog preseljenja u grad i odlaska na terapije.
Oduzimalo bi ti mnogo vremena ako bi krenuo sutra?
To mi ne zvuči uverljivo.
Uostalom, danas skoro svi rade preko skajpa, zbog korone.

Stope, čim si se sa nečim anestezirao, bez obzira na učestalost i supstancu, imaš problem(e). Da ne kažem šifre, jer vidim da se toga bojiš.
Nije mi jasan strah od tih šifri, zaista nije. Ali tu je možda tvoja neupućenost problem, pa ti psihijatriju povezuješ samo sa šizofrenijom, teškom kliničkom depresijom i možda bipolarnim poremećajem. Pa kao to nemaš i nisi za te lekare, a ni za lekove. Tvrdim da imaš šifre.
A o psihoterapijama ne znaš puno.
Ali dobro, sve su ti ovo ljudi rekli sto puta. Nisi spreman i gotovo.

Završila sam fax.
Ne znam šta da ti kažem. Opet mi kod tebe ta želja da se sad vratiš i završiš nije došla od tebe samog.

I šta te sada sprečava da se preseliš u grad?
Ja do posla putujem 30 do 45 minuta. Kolima.
Kad padne kiša u Beogradu i duže od toga. Sneg već parališe sve. Ti si valjda i pominjao da ti treba 20 minuta do grada.
Šta te sprečava da se preseliš i da živiš sam, a da na selu radiš preko dana?

Ja sam do nedavno bio ponovo pri stvau da ću to sam, mislim sa mojima i prijateljima koji su se davno skinuli, a i sa strejt prijateljima koji znaju sve o meni, ali sam čuo da hvale ove kod kojih sam se zimus bio javio, pa odustao, a i u komšiluku su mi, pa se ponovo rodila ideja da bih ipak mogao da krenem. Sprečavaju me trenutno obaveze, a i moja odluka nije još skroz pala, još se kolebam.
Apsurdno bi mi bilo sad da odem kod državnog, i dobijem šifru, a skinuo sam se, i sve posledice kod kojih bi mi lekovi mogli pomoći su me prošle.
Nisam nikad imao neke druge poremećaje ponašanja sem zavisnosti. Sve psihijatrijske preglede, što zbog poslova, što zbog suda, jednom kad padoh sa travom sam glatko prolazio.
Iskreno, sramota bi me bilo i kod tih privatnih da moje ime piše da sam ja bio narkoman, drugačije je to kod vas koji ste pili, jer je to "društveno prihvativo". Mislim da ću se na kraju nakaniti ipak, smatram da bih kroz pola godine, godinu seansi, ipak mogao ovo temeljnije da odradim, nego kao što sada radim.
Još imam problem sa egom. Evo recimo u planinarskom društvu, imam u ekipi penzionisanu doktorku za bolesti zavisnosti, super sam sa njom, uvek se ispričamo kad se veremo, a nikad joj nisam rekao za moj problem. To o meni znaju samo baš najbliži.
U pravu si da ne znam puno o psihoterapijama, niko ne zna dok ne krene, ali tu stvarno vidim da bih se mogao unaprediti, i bolje raditi na sebi, nego sada što radim.

Liko, naravno da sam čovek za porodicu, zato i živim da nađem sebi srodnu dušu sa kojom ću osnovati porodicu.
Što se tiče fakulteta i doškolovavanja, ne razmišljam ja o tome zbog egzistencije, imam šta da radim i od čega da živim, samo meni lično bi značilo da imam papir sem gimnazije.

Ha odi u bosnu i kupi si faks ako te jebe papir pa ga okaci na zid u dnevnu. S 34 godine tebi doslo sad studirati. Jer ti znas kako je tesko uciti nakon godina stagniranja od ucenja. Pitaj mene. Ja imam 9 ili 10 breveta plus obnova casnicke brevete i kako koja izlazi svakih pet godina moras opet uciti da ih obnovis. To je strasno kad uzmen isprintane skripte koje nisam taka 5 godina a ima toga kun kurac po solas konvenciji i stcw-u. Mislim da je hrvatska najstroza za ta polaganja jer traze dlaku u jajetu.
A vidim da radis na obitelji da ju osnujes. Samo kako ces to izvesti? Nije vrime bas na tvojoj strani ni za obitelj osnovat ni za faks. Ti si teski kompleksas ako patis radi diplome. A glava ti jos uvik u balunu. Izbjegavas sve moguce pomoci nego teras po svome. Mora to negdi popucati jer nemas i neznas nacin sta i kako sve to odraditi. Jebo skidanje. To je najlakse.
Pa ti o psihoterapiji brat bratu pricas vec vise od pola godine. Nemas ti muda za suocit se sa pravim sobom. To znam ja a znas i ti. Viruj mi da bi to bila septicka jama a nikad ju ispraznit. Nisi iskren i tocka. Bizim od tvojih problema na svoju stranu jer opet sam se navuka na tanak led u objasnjavanje a neman vise volje dok ne napravis prvi pravi korak. Nista osobno al ide mi to vise nakurac. Mora bi ovo mora bi ono. Mora bi i pusit prestat a mora bi biti i cist. Uzas jedan od price.

[licaninsasela]

Marta ne da je postala mudrija nego je mudra i pametna od prvog javljanja ovdi. Jebala te skola. Sad si sa 34 nasa da studiras. Imas posal na selu i to ti je dovoljno. Bolje razmisljaj da se uozbiljis i ostavis pizdarija i razmisljas o tome da ako mozes osnujes obitelj ako uopce i jesi za obiteljskog covika. Sta se tice tih prica o skidanju pun mi je vise kurac toga. Jedam moj frend je uspija sam itd... Pa naravno da ima ljudi koji su se toga okanili bez pomoci ali su jako rijetki slucaji a sad bas da si ti jak karakter ne bi bas reka. Drzi se ti sela i sljake a ostavi se sanjarenja o studiranju. Konkretno mene je rat, heroin i ja sam sam tu najveci krivac sta nisan isa na faks. A treba sam sa frendicom u zg za odgajatelja male dice. Cekala me i cekala i onda osla a ja se uvatija pizdarija i oso u vojsku. I eto nisan sad muska teta u vrticu i grizem se radi toga al sta mi vridi. Dode mi nekad da se ubijem radi toga jer to sam istinski htio upisati i raditi, medutin stvarnost je dosta gadna tako da mi je bolje sutit. Moga bi i sad u splitu a moga sam i prije par godina upisati brzopotezni faks koji traje dva puta po tri miseca i kosta oko 10 iljadi dolara i vrijedi samo na brodu odnosno priznaje ga svjetska trgovacka mornarica. Ali neman ambiciju ici za prvog casnika pa posli za kapetana. Ne privlaci me niti malo ta dva radna mista mada je lova do krova. Necu. Nisan upisa kad san triba ono sta volim i sta san tija raditi i kad nisam necu nista upisati. Ustvari sigurno nista a pogotovo ne pomorski brzopotezni. Dok ide ovako ovaku cu. Kad ne onda vise necu navigat i tocka.
I da zanimljivo po prirodi sam zivac al oduvik ja dadiljam djecu cilog susjedstva. I onda nema nervoze. Znao me zvati nas vrtic da dodem s gitarom i uvjezbavac klince pisme za nastupe. I eto tako. Popusio kurac sam sebi.

Znala sam ja da si ti mekana dušica

Sad ga jebi. Posli jebanja nema kajanja. Sta je tu je. Idemo dalje.

[StopBup]

Lagano Liko, neće te niko navući na tanak led. Ja pišem onako kako mi se menja razmišljanje. Bio sam potpuno nedavno isključio stručnu pomoć, sad opet razmišljam o tome.

Stiglo me svašta za ovo vreme otkad sam čist, svašta bih hteo, svašta mogu, ali ima dosta toga što treba srediti, baš zato su mi se i uvrtele u glavu psihoterapije, kako bih imao nekog stručnog da me usmerava i pomaže mi, i kako bih lakše odredio prioritete i napravio bolji raspored akcija.

Prvi, najvažniji korak sam napravio. Očistio sam se fizički, radim i funkcionišem normalno, čist, bez "pogurivača".

Sad treba odigrati naipametnije moguće...

[Marta Tufna]

Ja ne volim samo "turbo folk", to je sramota, a ne muzika, najveća bruka srpske muzike, inače slušam sve što mi se sviđa, nemam neki poseban pravac. Ispisaću kad sednem za komp deteljnije šta sam hteo o muzici.

Kako ste ljudi moji dragi? Ima li šta novo? Baš vas volim sve ovde, pravi ste!

Loki se malo ređe javlja, ali kad se javi, to bude roman.

Naša nova drugarica Marta mi se čini baš kao draga, inteligentna, istrajna, emotivna, a sad već i mudrija osoba. Koliko sam shvatio, ona čita forum odavno, ali se registrovala između ostalog da bi uputila koju reč ovom konju, to jest meni. Hvala draga Marta. Gle, ja sam dobro, i pazim se, radim, a počeo sam da se krećem i ne samo zbog posla, ali sam naravno oprezan. Evo petak, ja ne idem nigde, već sa burazerom u stanu pravim spisak za sutrašnju nabavku. Uozbiljujem se. ; Kao što sam rekao, mislim da mogu ovo bez stručne pomoći, ali ću 99posto kad se rasreretim obavezama, i preselim u grad, krenuti kod psihologa na razgovore/seanse. Imam 34 godine, još sam mlad, ali ne u cvetu mladosti, i moram ovo sve mudro da uradim. Znam da se može i sam. Moj drug, kog sam pominjao nedavno, je bio na heroinu više godina, doslovno je sam sve odradio. Majku nema odavno, a ocu je priznao da se drogirao, tek dve godine nakon skidanja, i to mu je delimično priznao, priznao mu je samo za trodone, a za heroin je porekao i tad kad mu je priznao da se drogirao, i ako sam ga ja ocinkao ćaletu za heroin nekih godinu dana pre nego što se on upustio u skidanje, a sad je čist nekih 8 godina.

Ja hvala Bogu nemam problema za koje bi mi trebali lekovi, ali ću da bih sve ovo temeljnije odradio, 99,9% uskoro krenuti psihologu.

Hahah, setih se jedne zajebancije:"Bolje da se isplačeš kod psihologa, nego da se smeješ kod psihijatra."

Čujemo se kasnije ako vas bude na forumu.

P.s. Ksanči, kad krećeš na godišnji?

Ne mogu da nađem vezu između čekanja tvog preseljenja u grad i odlaska na terapije.
Oduzimalo bi ti mnogo vremena ako bi krenuo sutra?
To mi ne zvuči uverljivo.
Uostalom, danas skoro svi rade preko skajpa, zbog korone.

Stope, čim si se sa nečim anestezirao, bez obzira na učestalost i supstancu, imaš problem(e). Da ne kažem šifre, jer vidim da se toga bojiš.
Nije mi jasan strah od tih šifri, zaista nije. Ali tu je možda tvoja neupućenost problem, pa ti psihijatriju povezuješ samo sa šizofrenijom, teškom kliničkom depresijom i možda bipolarnim poremećajem. Pa kao to nemaš i nisi za te lekare, a ni za lekove. Tvrdim da imaš šifre.
A o psihoterapijama ne znaš puno.
Ali dobro, sve su ti ovo ljudi rekli sto puta. Nisi spreman i gotovo.

Završila sam fax.
Ne znam šta da ti kažem. Opet mi kod tebe ta želja da se sad vratiš i završiš nije došla od tebe samog.

I šta te sada sprečava da se preseliš u grad?
Ja do posla putujem 30 do 45 minuta. Kolima.
Kad padne kiša u Beogradu i duže od toga. Sneg već parališe sve. Ti si valjda i pominjao da ti treba 20 minuta do grada.
Šta te sprečava da se preseliš i da živiš sam, a da na selu radiš preko dana?

Ja sam do nedavno bio ponovo pri stvau da ću to sam, mislim sa mojima i prijateljima koji su se davno skinuli, a i sa strejt prijateljima koji znaju sve o meni, ali sam čuo da hvale ove kod kojih sam se zimus bio javio, pa odustao, a i u komšiluku su mi, pa se ponovo rodila ideja da bih ipak mogao da krenem. Sprečavaju me trenutno obaveze, a i moja odluka nije još skroz pala, još se kolebam.
Apsurdno bi mi bilo sad da odem kod državnog, i dobijem šifru, a skinuo sam se, i sve posledice kod kojih bi mi lekovi mogli pomoći su me prošle.
Nisam nikad imao neke druge poremećaje ponašanja sem zavisnosti. Sve psihijatrijske preglede, što zbog poslova, što zbog suda, jednom kad padoh sa travom sam glatko prolazio.
Iskreno, sramota bi me bilo i kod tih privatnih da moje ime piše da sam ja bio narkoman, drugačije je to kod vas koji ste pili, jer je to "društveno prihvativo". Mislim da ću se na kraju nakaniti ipak, smatram da bih kroz pola godine, godinu seansi, ipak mogao ovo temeljnije da odradim, nego kao što sada radim.
Još imam problem sa egom. Evo recimo u planinarskom društvu, imam u ekipi penzionisanu doktorku za bolesti zavisnosti, super sam sa njom, uvek se ispričamo kad se veremo, a nikad joj nisam rekao za moj problem. To o meni znaju samo baš najbliži.
U pravu si da ne znam puno o psihoterapijama, niko ne zna dok ne krene, ali tu stvarno vidim da bih se mogao unaprediti, i bolje raditi na sebi, nego sada što radim.

Liko, naravno da sam čovek za porodicu, zato i živim da nađem sebi srodnu dušu sa kojom ću osnovati porodicu.
Što se tiče fakulteta i doškolovavanja, ne razmišljam ja o tome zbog egzistencije, imam šta da radim i od čega da živim, samo meni lično bi značilo da imam papir sem gimnazije.

Ti psihijatrijski pregledi, koje si kažeš prošao bez problema, su stvarno zajebancija.
Dovoljno je da znaš koja je godina, koji je dan i da kažeš da nemaš suicidalne misli i dobićeš mišljenje da si bez fenomena depersonalizacije i derealizacije, bla bla bla.
Jednom prilikom si i napisao kako si je prevario, a ona naivna. Ti nadrogiran, a ona nema pojma. Pa neće ona da te vuče za rukav da joj pričaš iskreno. Možeš godinama da ides na terapije i da pričaš bajke i bavićete se tvojim bajkama.
Reci istinu i bavi se suštinom, ako želiš da pomogneš sebi.

Ti imaš problem da se sa sobom suočiš i to je to.
I dalje ne kapiram tu sramotu zbog šifre. Mislim to si ti.
Ja se stvarno pitam da li tvoji uopšte znaju za problem. Mišljenja sam da ne znaju i da je to jedan od razloga zašto se toliko bojiš tog odlaska. Malo mesto, pa se možda sazna.

Nije kod “nas” to drugačije. Mašiš poentu stručnog lečenja.

A što se ne osamostališ, nisi mi rekao.
Imaš uslove, imaš i više nego dovoljno godina da bi se odvojio od roditelja.

Mislim da je povratak na fax sjajna stvar ako ti otvara neka vrata koja su ti sada zatvorena. Ali zbog papira na zidu? Daj ne zezaj. Pa nije valjda?
Ja sam isto stagnirala i morala sam da odbijem nekoliko ponuda za posao zbog toga što nemam diplomu. I mene je to ubrzalo. Sela, učila i završila.
Ali ako je samo zbog papira na zidu, teško da ćeš se pokrenuti.

[StopBup]

Ne mogu da nađem vezu između čekanja tvog preseljenja u grad i odlaska na terapije.
Oduzimalo bi ti mnogo vremena ako bi krenuo sutra?
To mi ne zvuči uverljivo.
Uostalom, danas skoro svi rade preko skajpa, zbog korone.

Stope, čim si se sa nečim anestezirao, bez obzira na učestalost i supstancu, imaš problem(e). Da ne kažem šifre, jer vidim da se toga bojiš.
Nije mi jasan strah od tih šifri, zaista nije. Ali tu je možda tvoja neupućenost problem, pa ti psihijatriju povezuješ samo sa šizofrenijom, teškom kliničkom depresijom i možda bipolarnim poremećajem. Pa kao to nemaš i nisi za te lekare, a ni za lekove. Tvrdim da imaš šifre.
A o psihoterapijama ne znaš puno.
Ali dobro, sve su ti ovo ljudi rekli sto puta. Nisi spreman i gotovo.

Završila sam fax.
Ne znam šta da ti kažem. Opet mi kod tebe ta želja da se sad vratiš i završiš nije došla od tebe samog.

I šta te sada sprečava da se preseliš u grad?
Ja do posla putujem 30 do 45 minuta. Kolima.
Kad padne kiša u Beogradu i duže od toga. Sneg već parališe sve. Ti si valjda i pominjao da ti treba 20 minuta do grada.
Šta te sprečava da se preseliš i da živiš sam, a da na selu radiš preko dana?

Ja sam do nedavno bio ponovo pri stvau da ću to sam, mislim sa mojima i prijateljima koji su se davno skinuli, a i sa strejt prijateljima koji znaju sve o meni, ali sam čuo da hvale ove kod kojih sam se zimus bio javio, pa odustao, a i u komšiluku su mi, pa se ponovo rodila ideja da bih ipak mogao da krenem. Sprečavaju me trenutno obaveze, a i moja odluka nije još skroz pala, još se kolebam.
Apsurdno bi mi bilo sad da odem kod državnog, i dobijem šifru, a skinuo sam se, i sve posledice kod kojih bi mi lekovi mogli pomoći su me prošle.
Nisam nikad imao neke druge poremećaje ponašanja sem zavisnosti. Sve psihijatrijske preglede, što zbog poslova, što zbog suda, jednom kad padoh sa travom sam glatko prolazio.
Iskreno, sramota bi me bilo i kod tih privatnih da moje ime piše da sam ja bio narkoman, drugačije je to kod vas koji ste pili, jer je to "društveno prihvativo". Mislim da ću se na kraju nakaniti ipak, smatram da bih kroz pola godine, godinu seansi, ipak mogao ovo temeljnije da odradim, nego kao što sada radim.
Još imam problem sa egom. Evo recimo u planinarskom društvu, imam u ekipi penzionisanu doktorku za bolesti zavisnosti, super sam sa njom, uvek se ispričamo kad se veremo, a nikad joj nisam rekao za moj problem. To o meni znaju samo baš najbliži.
U pravu si da ne znam puno o psihoterapijama, niko ne zna dok ne krene, ali tu stvarno vidim da bih se mogao unaprediti, i bolje raditi na sebi, nego sada što radim.

Liko, naravno da sam čovek za porodicu, zato i živim da nađem sebi srodnu dušu sa kojom ću osnovati porodicu.
Što se tiče fakulteta i doškolovavanja, ne razmišljam ja o tome zbog egzistencije, imam šta da radim i od čega da živim, samo meni lično bi značilo da imam papir sem gimnazije.

Ti psihijatrijski pregledi, koje si kažeš prošao bez problema, su stvarno zajebancija.
Dovoljno je da znaš koja je godina, koji je dan i da kažeš da nemaš suicidalne misli i dobićeš mišljenje da si bez fenomena depersonalizacije i derealizacije, bla bla bla.
Jednom prilikom si i napisao kako si je prevario, a ona naivna. Ti nadrogiran, a ona nema pojma. Pa neće ona da te vuče za rukav da joj pričaš iskreno. Možeš godinama da ides na terapije i da pričaš bajke i bavićete se tvojim bajkama.
Reci istinu i bavi se suštinom, ako želiš da pomogneš sebi.

Ti imaš problem da se sa sobom suočiš i to je to.
I dalje ne kapiram tu sramotu zbog šifre. Mislim to si ti.
Ja se stvarno pitam da li tvoji uopšte znaju za problem. Mišljenja sam da ne znaju i da je to jedan od razloga zašto se toliko bojiš tog odlaska. Malo mesto, pa se možda sazna.

Nije kod “nas” to drugačije. Mašiš poentu stručnog lečenja.

A što se ne osamostališ, nisi mi rekao.
Imaš uslove, imaš i više nego dovoljno godina da bi se odvojio od roditelja.

Mislim da je povratak na fax sjajna stvar ako ti otvara neka vrata koja su ti sada zatvorena. Ali zbog papira na zidu? Daj ne zezaj. Pa nije valjda?
Ja sam isto stagnirala i morala sam da odbijem nekoliko ponuda za posao zbog toga što nemam diplomu. I mene je to ubrzalo. Sela, učila i završila.
Ali ako je samo zbog papira na zidu, teško da ćeš se pokrenuti.

Nije baš samo zbog papira, nego bi mi se otvorile nove mogućnosti i za posao, a i meni lično bi značilo.

Apsurdno bi mi bilo sad da dobijem šifru, rekoh ti. Skinuo sam se se, to bi jedino imalo smisla da hoću da idem na bup, a to ne dolazi u obzir. Jedva sam ga se rešio. Znaju moji sve. Šta si zapela za šifru? Bilo bi jako glupo, debilno da dobijem f11, a više ne uzimam opijate, niti bilo šta.

Da, onoj doktorki za sud sam naravno prećutao, ali radio sam dva puta psihijatrijski pregled za poslove, između ostalog i za posao profesionalnog vozača, a i naravno da bih ja sam osećao da imam neki problem te vrste, i davno bih ga rešavao.

Sve ovo će biti prošlost, i meni lično bi smetalo da budem zaveden kao registrovani narkoman, a ja sebe više ni ne smatram narkomanom. To je bila moja velika greška, i neću ponovo to postati ni po koju cenu.

Nisam ja ušao u drogu da bih nešto anestezirao, niti sam tu tražio išta da se "popravim". Upao sam u društvo takvo, i odrastao sam u kraju koji je bio užasan po tome. Gde svi Turci, tu i mali Mujo. Godinama sam bio "vikendaš", nekad i više od toga, i godinama sam stvorio zabludu kako ja mogu tako da živim, i do bupa, mislio sam da ću se drogirati i piti po nekad ceo život. Bup mi je može se reći došao i kao osvešćenje, anestezija, a i vrhunac zablude.

Nemam ja problem da se susretnem sam sa sobom, znam svoje mane, vrline, komplekse, potrebe, znam ko sam i šta sam. Meni bi mogao pomoći neko ko bi mi pomagao oko usmerenja, i određivanja prioriteta. Sad me baš sastavilo svašta. Moram sad odigrati najmudrije moguće...

Na selu moram biti do sredine decembra, a posle ću videti. Da li ću se odvajati u gradu, ili na selu, to još ne znam sto posto, ali meni bi odgovaralo više čini mi se da što se tiče osamostaljenja, za početak to bude u gradu.

Ne znam da li ću završavati faks, ili upisivati kurs za programiranje recimo. Poljoprivredom, i trgovinom mogu uvek da se bavim, ali život je više od toga. Dobar sam sa kompjuterima, ali za sad samo kao serviser, i prodavac polovnih, a kad bih se naučio programiranju iz neki dobar kurs, mogao bih taj posao da radim od kuće, pored redovnog posla. Uh, ma puna mi je glava sada svega, šta bih mogao, šta bih trebao, pa traženje životne saputnice i osnivanje porodice. Zato mi i padaju na pamet ponovo psihoterapije, kako bih se između ostalog bolje snašao u ovom haosu, kad me stigao život od kog sam dugo bežao...

[Marta Tufna]

.

[licaninsasela]

Ja sam do nedavno bio ponovo pri stvau da ću to sam, mislim sa mojima i prijateljima koji su se davno skinuli, a i sa strejt prijateljima koji znaju sve o meni, ali sam čuo da hvale ove kod kojih sam se zimus bio javio, pa odustao, a i u komšiluku su mi, pa se ponovo rodila ideja da bih ipak mogao da krenem. Sprečavaju me trenutno obaveze, a i moja odluka nije još skroz pala, još se kolebam.
Apsurdno bi mi bilo sad da odem kod državnog, i dobijem šifru, a skinuo sam se, i sve posledice kod kojih bi mi lekovi mogli pomoći su me prošle.
Nisam nikad imao neke druge poremećaje ponašanja sem zavisnosti. Sve psihijatrijske preglede, što zbog poslova, što zbog suda, jednom kad padoh sa travom sam glatko prolazio.
Iskreno, sramota bi me bilo i kod tih privatnih da moje ime piše da sam ja bio narkoman, drugačije je to kod vas koji ste pili, jer je to "društveno prihvativo". Mislim da ću se na kraju nakaniti ipak, smatram da bih kroz pola godine, godinu seansi, ipak mogao ovo temeljnije da odradim, nego kao što sada radim.
Još imam problem sa egom. Evo recimo u planinarskom društvu, imam u ekipi penzionisanu doktorku za bolesti zavisnosti, super sam sa njom, uvek se ispričamo kad se veremo, a nikad joj nisam rekao za moj problem. To o meni znaju samo baš najbliži.
U pravu si da ne znam puno o psihoterapijama, niko ne zna dok ne krene, ali tu stvarno vidim da bih se mogao unaprediti, i bolje raditi na sebi, nego sada što radim.

Liko, naravno da sam čovek za porodicu, zato i živim da nađem sebi srodnu dušu sa kojom ću osnovati porodicu.
Što se tiče fakulteta i doškolovavanja, ne razmišljam ja o tome zbog egzistencije, imam šta da radim i od čega da živim, samo meni lično bi značilo da imam papir sem gimnazije.

Ti psihijatrijski pregledi, koje si kažeš prošao bez problema, su stvarno zajebancija.
Dovoljno je da znaš koja je godina, koji je dan i da kažeš da nemaš suicidalne misli i dobićeš mišljenje da si bez fenomena depersonalizacije i derealizacije, bla bla bla.
Jednom prilikom si i napisao kako si je prevario, a ona naivna. Ti nadrogiran, a ona nema pojma. Pa neće ona da te vuče za rukav da joj pričaš iskreno. Možeš godinama da ides na terapije i da pričaš bajke i bavićete se tvojim bajkama.
Reci istinu i bavi se suštinom, ako želiš da pomogneš sebi.

Ti imaš problem da se sa sobom suočiš i to je to.
I dalje ne kapiram tu sramotu zbog šifre. Mislim to si ti.
Ja se stvarno pitam da li tvoji uopšte znaju za problem. Mišljenja sam da ne znaju i da je to jedan od razloga zašto se toliko bojiš tog odlaska. Malo mesto, pa se možda sazna.

Nije kod “nas” to drugačije. Mašiš poentu stručnog lečenja.

A što se ne osamostališ, nisi mi rekao.
Imaš uslove, imaš i više nego dovoljno godina da bi se odvojio od roditelja.

Mislim da je povratak na fax sjajna stvar ako ti otvara neka vrata koja su ti sada zatvorena. Ali zbog papira na zidu? Daj ne zezaj. Pa nije valjda?
Ja sam isto stagnirala i morala sam da odbijem nekoliko ponuda za posao zbog toga što nemam diplomu. I mene je to ubrzalo. Sela, učila i završila.
Ali ako je samo zbog papira na zidu, teško da ćeš se pokrenuti.

Nije baš samo zbog papira, nego bi mi se otvorile nove mogućnosti i za posao, a i meni lično bi značilo.

Apsurdno bi mi bilo sad da dobijem šifru, rekoh ti. Skinuo sam se se, to bi jedino imalo smisla da hoću da idem na bup, a to ne dolazi u obzir. Jedva sam ga se rešio. Znaju moji sve. Šta si zapela za šifru? Bilo bi jako glupo, debilno da dobijem f11, a više ne uzimam opijate, niti bilo šta.

Da, onoj doktorki za sud sam naravno prećutao, ali radio sam dva puta psihijatrijski pregled za poslove, između ostalog i za posao profesionalnog vozača, a i naravno da bih ja sam osećao da imam neki problem te vrste, i davno bih ga rešavao.

Sve ovo će biti prošlost, i meni lično bi smetalo da budem zaveden kao registrovani narkoman, a ja sebe više ni ne smatram narkomanom. To je bila moja velika greška, i neću ponovo to postati ni po koju cenu.

Nisam ja ušao u drogu da bih nešto anestezirao, niti sam tu tražio išta da se "popravim". Upao sam u društvo takvo, i odrastao sam u kraju koji je bio užasan po tome. Gde svi Turci, tu i mali Mujo. Godinama sam bio "vikendaš", nekad i više od toga, i godinama sam stvorio zabludu kako ja mogu tako da živim, i do bupa, mislio sam da ću se drogirati i piti po nekad ceo život. Bup mi je može se reći došao i kao osvešćenje, anestezija, a i vrhunac zablude.

Nemam ja problem da se susretnem sam sa sobom, znam svoje mane, vrline, komplekse, potrebe, znam ko sam i šta sam. Meni bi mogao pomoći neko ko bi mi pomagao oko usmerenja, i određivanja prioriteta. Sad me baš sastavilo svašta. Moram sad odigrati najmudrije moguće...

Na selu moram biti do sredine decembra, a posle ću videti. Da li ću se odvajati u gradu, ili na selu, to još ne znam sto posto, ali meni bi odgovaralo više čini mi se da što se tiče osamostaljenja, za početak to bude u gradu.

Ne znam da li ću završavati faks, ili upisivati kurs za programiranje recimo. Poljoprivredom, i trgovinom mogu uvek da se bavim, ali život je više od toga. Dobar sam sa kompjuterima, ali za sad samo kao serviser, i prodavac polovnih, a kad bih se naučio programiranju iz neki dobar kurs, mogao bih taj posao da radim od kuće, pored redovnog posla. Uh, ma puna mi je glava sada svega, šta bih mogao, šta bih trebao, pa traženje životne saputnice i osnivanje porodice. Zato mi i padaju na pamet ponovo psihoterapije, kako bih se između ostalog bolje snašao u ovom haosu, kad me stigao život od kog sam dugo bežao...

Ne smatras se narkomanom? Pa nije to gripa da je izlicis i zdrav si. Vjeruj da ima puno ljudi u okolini a i ovdi koji te smatraju narkomanom. Ne uljepsavaj sam sebi svoju losu situaciju. Al necu ti vise pametovati boli me stvar ona, dal ces se za pet miseci pocastiti crtom biloga ili zutog ili rakojim ili ces biti najbolji student filozofije na faksu ili vjecni student dokolicar. Nemam iskreno volje citati te tvoje dubioze i laganje sebe
. ako si izlicen super. Odi na faks. Odjebi forum i cakulanje sa danerima ovdi ili vanka nemas s kim normalnim da popijes cugu. Neznam. Idem se presaltati na moju a ovi nek te slusaju i daju savjete koje ne prihvacas. Imam regovan ptsp jos od 1995 nakon oluje kad sam zavrsija u vrapcu pa me sifre nisu nikad kocile u zivotu. Vjerovatno i regovanu narkomaniju a nisam nikad ni gleda te papire jer me boli kurac za sifru. Priko doktora i drzavnog centra za bolesti ovisnosti san isa u komunu. Cak sam zvanicno izljecen jer sam dobija nakon dvi godine od casne bernardice papir da sam izljecen ali naglasila je moguci je uvik povratak ovisnosti. Nije pogrijesila. Narkomanija je recidivirajuca bolest i treba imati dobro znanje o sebi sta i kako dalje. Da se meni ovake stvari ka ovdi dese prije recimo 20 god ili kad sam ponovo pa pa se diza, sigurno bi moj ocaj i nesigurnost lijecio opet dopon. Ovako sada budem uzdrman nekad sat dva nekad dva tri dana i idemo dalje. Nema predaje. Bog stope. Ne zelim vise sudjelovati u tvojim igricama oko tvog licenja ili nelicenja. Savjeta i ostalih kurcevih stvari koje ti ljudi govore i odvajaju svoje vrime da bi ih ti na finjaka odjeba.

[xxxana]

Precutao za vozaca? Na mestima gde se to trazi, obicno se rade i druge vrste procena i ako ne to, provalili bi ti licnost na keca, ali od toga si svakako daleko, pa ne znam zasto dramis?
U poslovima tebi dostupnim niko ne moze da ima uvid u tvoje sifre, a imas ih..
Kod privatnika mozes bez problema,samo ne umes da se nosis sa tim da imas sifre
Iskompleksiran si i dalje kategorises ljude i mislis da si u nekoj prednosti

[StopBup]

Ti psihijatrijski pregledi, koje si kažeš prošao bez problema, su stvarno zajebancija.
Dovoljno je da znaš koja je godina, koji je dan i da kažeš da nemaš suicidalne misli i dobićeš mišljenje da si bez fenomena depersonalizacije i derealizacije, bla bla bla.
Jednom prilikom si i napisao kako si je prevario, a ona naivna. Ti nadrogiran, a ona nema pojma. Pa neće ona da te vuče za rukav da joj pričaš iskreno. Možeš godinama da ides na terapije i da pričaš bajke i bavićete se tvojim bajkama.
Reci istinu i bavi se suštinom, ako želiš da pomogneš sebi.

Ti imaš problem da se sa sobom suočiš i to je to.
I dalje ne kapiram tu sramotu zbog šifre. Mislim to si ti.
Ja se stvarno pitam da li tvoji uopšte znaju za problem. Mišljenja sam da ne znaju i da je to jedan od razloga zašto se toliko bojiš tog odlaska. Malo mesto, pa se možda sazna.

Nije kod “nas” to drugačije. Mašiš poentu stručnog lečenja.

A što se ne osamostališ, nisi mi rekao.
Imaš uslove, imaš i više nego dovoljno godina da bi se odvojio od roditelja.

Mislim da je povratak na fax sjajna stvar ako ti otvara neka vrata koja su ti sada zatvorena. Ali zbog papira na zidu? Daj ne zezaj. Pa nije valjda?
Ja sam isto stagnirala i morala sam da odbijem nekoliko ponuda za posao zbog toga što nemam diplomu. I mene je to ubrzalo. Sela, učila i završila.
Ali ako je samo zbog papira na zidu, teško da ćeš se pokrenuti.

Nije baš samo zbog papira, nego bi mi se otvorile nove mogućnosti i za posao, a i meni lično bi značilo.

Apsurdno bi mi bilo sad da dobijem šifru, rekoh ti. Skinuo sam se se, to bi jedino imalo smisla da hoću da idem na bup, a to ne dolazi u obzir. Jedva sam ga se rešio. Znaju moji sve. Šta si zapela za šifru? Bilo bi jako glupo, debilno da dobijem f11, a više ne uzimam opijate, niti bilo šta.

Da, onoj doktorki za sud sam naravno prećutao, ali radio sam dva puta psihijatrijski pregled za poslove, između ostalog i za posao profesionalnog vozača, a i naravno da bih ja sam osećao da imam neki problem te vrste, i davno bih ga rešavao.

Sve ovo će biti prošlost, i meni lično bi smetalo da budem zaveden kao registrovani narkoman, a ja sebe više ni ne smatram narkomanom. To je bila moja velika greška, i neću ponovo to postati ni po koju cenu.

Nisam ja ušao u drogu da bih nešto anestezirao, niti sam tu tražio išta da se "popravim". Upao sam u društvo takvo, i odrastao sam u kraju koji je bio užasan po tome. Gde svi Turci, tu i mali Mujo. Godinama sam bio "vikendaš", nekad i više od toga, i godinama sam stvorio zabludu kako ja mogu tako da živim, i do bupa, mislio sam da ću se drogirati i piti po nekad ceo život. Bup mi je može se reći došao i kao osvešćenje, anestezija, a i vrhunac zablude.

Nemam ja problem da se susretnem sam sa sobom, znam svoje mane, vrline, komplekse, potrebe, znam ko sam i šta sam. Meni bi mogao pomoći neko ko bi mi pomagao oko usmerenja, i određivanja prioriteta. Sad me baš sastavilo svašta. Moram sad odigrati najmudrije moguće...

Na selu moram biti do sredine decembra, a posle ću videti. Da li ću se odvajati u gradu, ili na selu, to još ne znam sto posto, ali meni bi odgovaralo više čini mi se da što se tiče osamostaljenja, za početak to bude u gradu.

Ne znam da li ću završavati faks, ili upisivati kurs za programiranje recimo. Poljoprivredom, i trgovinom mogu uvek da se bavim, ali život je više od toga. Dobar sam sa kompjuterima, ali za sad samo kao serviser, i prodavac polovnih, a kad bih se naučio programiranju iz neki dobar kurs, mogao bih taj posao da radim od kuće, pored redovnog posla. Uh, ma puna mi je glava sada svega, šta bih mogao, šta bih trebao, pa traženje životne saputnice i osnivanje porodice. Zato mi i padaju na pamet ponovo psihoterapije, kako bih se između ostalog bolje snašao u ovom haosu, kad me stigao život od kog sam dugo bežao...

Ne smatras se narkomanom? Pa nije to gripa da je izlicis i zdrav si. Vjeruj da ima puno ljudi u okolini a i ovdi koji te smatraju narkomanom. Ne uljepsavaj sam sebi svoju losu situaciju. Al necu ti vise pametovati boli me stvar ona, dal ces se za pet miseci pocastiti crtom biloga ili zutog ili rakojim ili ces biti najbolji student filozofije na faksu ili vjecni student dokolicar. Nemam iskreno volje citati te tvoje dubioze i laganje sebe
. ako si izlicen super. Odi na faks. Odjebi forum i cakulanje sa danerima ovdi ili vanka nemas s kim normalnim da popijes cugu. Neznam. Idem se presaltati na moju a ovi nek te slusaju i daju savjete koje ne prihvacas. Imam regovan ptsp jos od 1995 nakon oluje kad sam zavrsija u vrapcu pa me sifre nisu nikad kocile u zivotu. Vjerovatno i regovanu narkomaniju a nisam nikad ni gleda te papire jer me boli kurac za sifru. Priko doktora i drzavnog centra za bolesti ovisnosti san isa u komunu. Cak sam zvanicno izljecen jer sam dobija nakon dvi godine od casne bernardice papir da sam izljecen ali naglasila je moguci je uvik povratak ovisnosti. Nije pogrijesila. Narkomanija je recidivirajuca bolest i treba imati dobro znanje o sebi sta i kako dalje. Da se meni ovake stvari ka ovdi dese prije recimo 20 god ili kad sam ponovo pa pa se diza, sigurno bi moj ocaj i nesigurnost lijecio opet dopon. Ovako sada budem uzdrman nekad sat dva nekad dva tri dana i idemo dalje. Nema predaje. Bog stope. Ne zelim vise sudjelovati u tvojim igricama oko tvog licenja ili nelicenja. Savjeta i ostalih kurcevih stvari koje ti ljudi govore i odvajaju svoje vrime da bi ih ti na finjaka odjeba.

Naravno da mogućnost za recidiv postoji, ali postoje i načini na koje se recidiv može uspešno izbeći.

Ja se ne smatram još izlečenim, ali ne smatram se ni narkomanom. Užasno mi je bilo kad sam shvatio da sam to postao, a jedno sigurno znam da ne želim to da budem, i da ću dati i dajem sve od sebe da to ponovo ne postanem.

Možeš prestati da budeš narkoman, ako to stvarno želiš. Postoji problem kod velikog broja ljudi, koji jednostavno neće za stalno da se ostave droge, i čuvaju rezerve za "češćenje", a tu od izlečenja slabe vajde ima...

Nikog ja nisam odjebao, niti odjebavam, pišem onako kako mislim.

[licaninsasela]

Nije baš samo zbog papira, nego bi mi se otvorile nove mogućnosti i za posao, a i meni lično bi značilo.

Apsurdno bi mi bilo sad da dobijem šifru, rekoh ti. Skinuo sam se se, to bi jedino imalo smisla da hoću da idem na bup, a to ne dolazi u obzir. Jedva sam ga se rešio. Znaju moji sve. Šta si zapela za šifru? Bilo bi jako glupo, debilno da dobijem f11, a više ne uzimam opijate, niti bilo šta.

Da, onoj doktorki za sud sam naravno prećutao, ali radio sam dva puta psihijatrijski pregled za poslove, između ostalog i za posao profesionalnog vozača, a i naravno da bih ja sam osećao da imam neki problem te vrste, i davno bih ga rešavao.

Sve ovo će biti prošlost, i meni lično bi smetalo da budem zaveden kao registrovani narkoman, a ja sebe više ni ne smatram narkomanom. To je bila moja velika greška, i neću ponovo to postati ni po koju cenu.

Nisam ja ušao u drogu da bih nešto anestezirao, niti sam tu tražio išta da se "popravim". Upao sam u društvo takvo, i odrastao sam u kraju koji je bio užasan po tome. Gde svi Turci, tu i mali Mujo. Godinama sam bio "vikendaš", nekad i više od toga, i godinama sam stvorio zabludu kako ja mogu tako da živim, i do bupa, mislio sam da ću se drogirati i piti po nekad ceo život. Bup mi je može se reći došao i kao osvešćenje, anestezija, a i vrhunac zablude.

Nemam ja problem da se susretnem sam sa sobom, znam svoje mane, vrline, komplekse, potrebe, znam ko sam i šta sam. Meni bi mogao pomoći neko ko bi mi pomagao oko usmerenja, i određivanja prioriteta. Sad me baš sastavilo svašta. Moram sad odigrati najmudrije moguće...

Na selu moram biti do sredine decembra, a posle ću videti. Da li ću se odvajati u gradu, ili na selu, to još ne znam sto posto, ali meni bi odgovaralo više čini mi se da što se tiče osamostaljenja, za početak to bude u gradu.

Ne znam da li ću završavati faks, ili upisivati kurs za programiranje recimo. Poljoprivredom, i trgovinom mogu uvek da se bavim, ali život je više od toga. Dobar sam sa kompjuterima, ali za sad samo kao serviser, i prodavac polovnih, a kad bih se naučio programiranju iz neki dobar kurs, mogao bih taj posao da radim od kuće, pored redovnog posla. Uh, ma puna mi je glava sada svega, šta bih mogao, šta bih trebao, pa traženje životne saputnice i osnivanje porodice. Zato mi i padaju na pamet ponovo psihoterapije, kako bih se između ostalog bolje snašao u ovom haosu, kad me stigao život od kog sam dugo bežao...

Ne smatras se narkomanom? Pa nije to gripa da je izlicis i zdrav si. Vjeruj da ima puno ljudi u okolini a i ovdi koji te smatraju narkomanom. Ne uljepsavaj sam sebi svoju losu situaciju. Al necu ti vise pametovati boli me stvar ona, dal ces se za pet miseci pocastiti crtom biloga ili zutog ili rakojim ili ces biti najbolji student filozofije na faksu ili vjecni student dokolicar. Nemam iskreno volje citati te tvoje dubioze i laganje sebe
. ako si izlicen super. Odi na faks. Odjebi forum i cakulanje sa danerima ovdi ili vanka nemas s kim normalnim da popijes cugu. Neznam. Idem se presaltati na moju a ovi nek te slusaju i daju savjete koje ne prihvacas. Imam regovan ptsp jos od 1995 nakon oluje kad sam zavrsija u vrapcu pa me sifre nisu nikad kocile u zivotu. Vjerovatno i regovanu narkomaniju a nisam nikad ni gleda te papire jer me boli kurac za sifru. Priko doktora i drzavnog centra za bolesti ovisnosti san isa u komunu. Cak sam zvanicno izljecen jer sam dobija nakon dvi godine od casne bernardice papir da sam izljecen ali naglasila je moguci je uvik povratak ovisnosti. Nije pogrijesila. Narkomanija je recidivirajuca bolest i treba imati dobro znanje o sebi sta i kako dalje. Da se meni ovake stvari ka ovdi dese prije recimo 20 god ili kad sam ponovo pa pa se diza, sigurno bi moj ocaj i nesigurnost lijecio opet dopon. Ovako sada budem uzdrman nekad sat dva nekad dva tri dana i idemo dalje. Nema predaje. Bog stope. Ne zelim vise sudjelovati u tvojim igricama oko tvog licenja ili nelicenja. Savjeta i ostalih kurcevih stvari koje ti ljudi govore i odvajaju svoje vrime da bi ih ti na finjaka odjeba.

Naravno da mogućnost za recidiv postoji, ali postoje i načini na koje se recidiv može uspešno izbeći.

Ja se ne smatram još izlečenim, ali ne smatram se ni narkomanom. Užasno mi je bilo kad sam shvatio da sam to postao, a jedno sigurno znam da ne želim to da budem, i da ću dati i dajem sve od sebe da to ponovo ne postanem.

Možeš prestati da budeš narkoman, ako to stvarno želiš. Postoji problem kod velikog broja ljudi, koji jednostavno neće za stalno da se ostave droge, i čuvaju rezerve za "češćenje", a tu od izlečenja slabe vajde ima...

Nikog ja nisam odjebao, niti odjebavam, pišem onako kako mislim.

Da. Ja sam 13 godina nakon komune cuva uvik u glavi rezervu za pocastit se. E sad mi je stvarno dosta. Seres o necemu o cemu pojma nemas. Kad se suocis sa sobom i posteno kazes tko si i sta si onda ti i ja mozemo razgovarati. A ovo natezanje ne vodi nikuda. Zaboravio sam u tu vrime tu rijec droga. Ako san se cuva tolike godine da se pocastim onda neznan sta bi ti reka vise.
A takih odluka li la kakve ti donosis o skidanju san ja donosio 90tih godina. E sad okricen novu stranicu i idemo dalje. I naravno oso dalje. Al na robiju pa komunu. Dobro da nisan umra. Sam bog me valjda sacuva. Ajd ti samo po svome. Necu vise trositi vrime na tebe. Dok si ovako dobar.