Drugo proleće Svete Petronijevića

[selma]

ma proljece, glupi izgovori i to...
lajkam social

[zeleni]

Zeleni i Bata Stojkovic zele vam srecan Dan rada
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=GrNCmG3Ptgk[/youtube]

[Deno]

che-tito.jpg (36.4 KiB) Viewed 1692 times

http://www.titomanija.com.ba/index.php? ... e&Itemid=1

[zeleni]

uff, ljudi, ne valja mi pos`o. mrak me spucao. ne zelja da se gudram. nego mrak. besmisao. sivilo. vrtim se oko sopstvenog repa. i priznajem, plasi me ideja da od ovog stanja pa do trazenja utehe tamo gde ne bi trebalo da je trazim ne mora nuzno da bude preveliki put. pre nekoliko dana me, reklo bi se iz vedra neba, spopao neki neizdrz. plakala sam cele noci. for no reason, what so ever. no tangible reason... al nesreca je bila stvarna i opipljiva. pretila je da me udavi. sad vise nisam tuzna. samo prazna. tupa. ravnodusna. ne znam sta je gore od ta dva. nocima sam budna. tesko spavam.
preko dana glumim samu sebe. obavljam od obaveza sta moram, funkcionalna sam, al stalno sam sa sobom na distanci, kao da iza objektiva stojim i snimam sopstveni zivot. vise posmatrac. manje ucesnik. vidi sto je ovo sranje, vidi sto je ono bezveze...
nemam koncentraciju da ucim. svakog dana u isto vreme sednem za sto. pocnem da citam. al u zadnje vreme jezivo tesko pamtim. i jos jezivije reprodukujem. u cvor se vezem. blokiram. paralisem. pa onda pisem i prepisujem dok mi se ruka ne ukoci. sutra nemam pojma sta sam radila. obracam paznju na sitnice, a glavno ostavljam za kasnije. udubljujem se u detalje koji su meni interesantni, sirim pricu bez potrebe i tako vec danima, da ne kazem nedeljama... linija manjeg otpora.
izludjuje me i moja ludacka potreba da se vezujem za ljude. utesno je sto to kako dodje, tako i lako prodje. ipak, mrzim sebe sa ljudima, ne umem da se snadjem. tu bih volela da budem na distanci. al ne umem iz prve. nemam prijatelja, pa ih onda na silu izmisljam. a jedinoj osobi koju smatram neopozivo svojom, e njoj ne umem i ne mogu trenutno da pomognem.
previse vremena provodim za jebenim kompjuterom. pocinje da mi pada na pamet da je jedini nacin da se toga resim da ga razlupam. a i dalje se nesto zanosim mislju - snaga volje kurac palac. veliki sam slabic. lakse mi je ovako.
nemam pojma ni zasto sve ovo pisem. sumnjam da ista suvislo moze da se odgovori na ovakvu provalu nicega. pisanje kao lecenje. aj i to da vidimo. obrni okreni, ispade da ne moze ni jedan dan bez linije...
sa kevom o ovome ne mogu i ne umem da pricam. ona o svemu ima sasvim odredjeno misljenje. ta njena misljenja, koja su zdravorazumska i vrlo realisticna, cesto gruba i retko duboka, ona izlaze u formi cinjenica. aksioma. nista se ne dokazuje, ni o cemu se raspravlja, to je crno, ovo belo, nema trece... ja sam, pak, sklona da zakomplikujem stvari. i onda cutim. bolje da cutim. ma mnogo kenjam i ja...
no, dobro, sutra je novi dan ovo ono... samo, jebiga, svice tek za sedam osam sati. do tada mrak. mrkli mrak...

[preispitivac]

Nista ti to ne znaci, ali sa ove strane monitora ima jedan sa identicnim tripom.

nemam koncentraciju da ucim. svakog dana u isto vreme sednem za sto. pocnem da citam. al u zadnje vreme jezivo tesko pamtim. i jos jezivije reprodukujem. u cvor se vezem. blokiram. paralisem. pa onda pisem i prepisujem dok mi se ruka ne ukoci. sutra nemam pojma sta sam radila. obracam paznju na sitnice, a glavno ostavljam za kasnije. udubljujem se u detalje koji su meni interesantni, sirim pricu bez potrebe i tako vec danima, da ne kazem nedeljama... linija manjeg otpora.
...........
previse vremena provodim za jebenim kompjuterom. pocinje da mi pada na pamet da je jedini nacin da se toga resim da ga razlupam. a i dalje se nesto zanosim mislju - snaga volje kurac palac. veliki sam slabic. lakse mi je ovako.
.............
misljenja, koja su zdravorazumska i vrlo realisticna, cesto gruba i retko duboka, ona izlaze u formi cinjenica. aksioma. nista se ne dokazuje, ni o cemu se raspravlja, to je crno, ovo belo, nema trece... ja sam, pak, sklona da zakomplikujem stvari. i onda cutim. bolje da cutim. ma mnogo kenjam i ja...
no, dobro, sutra je novi dan ovo ono... samo, jebiga, svice tek za sedam osam sati. do tada mrak. mrkli mrak...

Ovo je jezivo isto kod mene, jezivo....uz dodatak da umesto keve to sam sebi pricam i sam dohvatam svet na taj nacin. Postoje dvojica mene u meni, jako suprotni, jedan misli, drugi oseca. Obojica su pravi sto je najgore, medjutim, znam kako da pobedim glasove, svadju medju njima, ali nemam snage za to uvek.... Radim po ceo dan, kao konjina, dok ne padnem, radim 3 posla i sve pare koje zaradim dam drugima. To ume da me spasi malo.

Uh, kako sam juce imao trip na suvo, bez icega, sa glasovima, sa milion glasova u glavi, svadjaju se delovi mene jedan sa drugim, urlaju, vicu jedan na drugoga, i samo vetar sapata, kao svadja u sapatima, kao iz klise horora, ono saputanje, jbt kako los osecaj. Grozan....
Ni ja ne znam sto pisem, valjda da mi malo bude lakse, ima neko vreme trudim se da se ne ponasam porocno, i manje vise mi uspeva, uz jedan esid izlet i nesto alkohola, sve je ok. Al' sto je volja paralisana i onaj deo psihe koji treba da bude u ljubavi sa svetom.....uh...daleko mi je sve.
Grozna, porazavajuca bolest.
Sto ovo nisam znao pre nego sam....

[selma]

uff, ljudi, ne valja mi pos`o. mrak me spucao. ne zelja da se gudram. nego mrak. besmisao. sivilo. vrtim se oko sopstvenog repa. i priznajem, plasi me ideja da od ovog stanja pa do trazenja utehe tamo gde ne bi trebalo da je trazim ne mora nuzno da bude preveliki put. pre nekoliko dana me, reklo bi se iz vedra neba, spopao neki neizdrz. plakala sam cele noci. for no reason, what so ever. no tangible reason... al nesreca je bila stvarna i opipljiva. pretila je da me udavi. sad vise nisam tuzna. samo prazna. tupa. ravnodusna. ne znam sta je gore od ta dva. nocima sam budna. tesko spavam.
preko dana glumim samu sebe. obavljam od obaveza sta moram, funkcionalna sam, al stalno sam sa sobom na distanci, kao da iza objektiva stojim i snimam sopstveni zivot. vise posmatrac. manje ucesnik. vidi sto je ovo sranje, vidi sto je ono bezveze...
nemam koncentraciju da ucim. svakog dana u isto vreme sednem za sto. pocnem da citam. al u zadnje vreme jezivo tesko pamtim. i jos jezivije reprodukujem. u cvor se vezem. blokiram. paralisem. pa onda pisem i prepisujem dok mi se ruka ne ukoci. sutra nemam pojma sta sam radila. obracam paznju na sitnice, a glavno ostavljam za kasnije. udubljujem se u detalje koji su meni interesantni, sirim pricu bez potrebe i tako vec danima, da ne kazem nedeljama... linija manjeg otpora.
izludjuje me i moja ludacka potreba da se vezujem za ljude. utesno je sto to kako dodje, tako i lako prodje. ipak, mrzim sebe sa ljudima, ne umem da se snadjem. tu bih volela da budem na distanci. al ne umem iz prve. nemam prijatelja, pa ih onda na silu izmisljam. a jedinoj osobi koju smatram neopozivo svojom, e njoj ne umem i ne mogu trenutno da pomognem.
previse vremena provodim za jebenim kompjuterom. pocinje da mi pada na pamet da je jedini nacin da se toga resim da ga razlupam. a i dalje se nesto zanosim mislju - snaga volje kurac palac. veliki sam slabic. lakse mi je ovako.
nemam pojma ni zasto sve ovo pisem. sumnjam da ista suvislo moze da se odgovori na ovakvu provalu nicega. pisanje kao lecenje. aj i to da vidimo. obrni okreni, ispade da ne moze ni jedan dan bez linije...
sa kevom o ovome ne mogu i ne umem da pricam. ona o svemu ima sasvim odredjeno misljenje. ta njena misljenja, koja su zdravorazumska i vrlo realisticna, cesto gruba i retko duboka, ona izlaze u formi cinjenica. aksioma. nista se ne dokazuje, ni o cemu se raspravlja, to je crno, ovo belo, nema trece... ja sam, pak, sklona da zakomplikujem stvari. i onda cutim. bolje da cutim. ma mnogo kenjam i ja...
no, dobro, sutra je novi dan ovo ono... samo, jebiga, svice tek za sedam osam sati. do tada mrak. mrkli mrak...

[zeleni]

Postoje dvojica mene u meni, jako suprotni, jedan misli, drugi oseca. Obojica su pravi sto je najgore, medjutim, znam kako da pobedim glasove, svadju medju njima, ali nemam snage za to uvek....

cesto uhvatim sebe da se ne slazem sa sopstvenim misljenjem. i ne znam da li razdvajanje ide na liniji - jedan misli, drugi oseca, ili svi misle i svi osecaju, ali tu nema saglasja. kakofonija. o istim stvarima imam potpuno oprecna misljenja. na iste situacije, u zavisnosti od okolnosti ili cak uprkos okolnostima, gledam dijametralno suprotno. i da, svako je u pravu. i niko nije u pravu. ko sam onda tu ja? koji ja sam ja? konfuzija je beskrajna.
ne znam ni koliko je sve to posledica bolesti, a koliko je bolest posledica mene. cesto pokusavam da definisem taj trenutak u vremenu kada su stvari posle nizbrdo. od kad sam ja ovakva? sta je tu bolest, a sta sam tu ja? da li se ta legura uopste moze danas razdvojiti? sta ce da ostane od mene posle toga? ako se odreknem sebe narkomana, koji je nesto u zivotu kao, iz one poremecene narkomanske vizure, i uradio, sta mi ostaje? ostaje jedna potpuno defektna osoba. koja ne ume da se snadje u svetu oko sebe. neprilagodjena. koja uci da hoda. i cim osetim podsmeh i prezir, sa bilo cije strane, odmah se vracam tamo gde je sigurno - ma jebo vam svima pas mater, nemate vi pojma ko sam ja i sta sam sve u zivotu... a ta je prica kurac. i ta je prica opet linija manjeg otpora.
ali sta uopste znaci to - linija manjeg otpora. iz cije perspektive? ovih uspesnih, drustveno prihvacenih? sta znaci drustveno prihvacen? necu da me ovi danasnji primaju u njihovo drustvo. to bi za mene bila uvreda. a opet, pozicija vecitog posmatraca koji samo zakera me ubi vise... kazem, konfuzija je beskrajna.
opet kenjam...

[tamarra]

Hej Zeleni, ako će ti išta značiti, u takva beznađa padaju i najčistiji strejteri.
Prolazimo kroz razne faze, a neke su uistinu teške i mučne, izazvane kojekakvim spletovima okolnosti ili našim unutrašnjim strahovima koje kamufliramo ili potiskujemo.

To što si opisala, kao da slušam svoju jako blisku prijateljicu, prije neke tri godine, samo što ona nije imala volje za ništa. Govorila je za sebe da se osjeća kao da odrađuje vlastiti život, uz minimalno emotivno uključivanje u bio koju radnju. Riješila je problem kasnije kod psihijatra.

Dobro je da si svjesna toga kako se osjećaš. Pričaj s nekim o svemu.

Puno te pozdravljam!

[nanii]

Ma ne kenjaš uopšte, to je normala kada je hors u pitanjuu i baš zeznuta situacija

? ako se odreknem sebe narkomana, koji je nesto u zivotu kao, iz one poremecene narkomanske vizure, i uradio, sta mi ostaje? ostaje jedna potpuno defektna osoba. koja ne ume da se snadje u svetu oko sebe. neprilagodjena. koja uci da hoda. i cim osetim podsmeh i prezir, sa bilo cije strane, odmah se vracam tamo gde je sigurno - ma jebo vam svima pas mater, nemate vi pojma ko sam ja i sta sam sve u zivotu... a ta je prica kurac. i ta je prica opet linija manjeg otpora.

I baš si to dobro opisala, mi smo tako dugo bili narkomani i narkomanija je toliko srasla sa nama da bez nje više nismo pojma imali ko smo...........i na neki perverzan način smo je voljeli i bila nam je utočište.............Ja još uvijek otkrivam ko sam ja u stvari, ali je meni Bog toliko pomogao u svemu tome da ja o tome prosto ne mogu da šutim...ja sam se uvijek na najmanji znak podsmijeha i prezira vraćala na stari dobro poznati teren na kpojem sam barem znala ko sam i kako da se ponašam,a i drugi su znali. Neki refleks da napravimo nešto loše kada nam se nešto loše desi, samo što to pravimo sebi samima............kao budala sa nekim smiješnim opravdanjima za pad za koje se očajnički hvatamo da opravdamo sebe...........
i u pravu si, to je samo linija manjeg otpora..........
Al kako god da je, dobra stvar je da je trenutno i prolazno, ti se rađaš ponovo na neki način, a ni jedan porođaj nije bez bolova..........bitno je da izdržiš i vidjećeš kako kockice lagano počinju da se slažu u mozaik.
Drž se jarane, pa ipak si ti stari ratnik
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=4B9AKh8BqEo[/youtube]

[zeleni]

Ja još uvijek otkrivam ko sam ja u stvari, ali je meni Bog toliko pomogao u svemu tome da ja o tome prosto ne mogu da šutim...

bez trunke ironije i zadnjih misli - ja bih volela da mogu da osetim boga na taj nacin na koji ga osecas ti ili recimo selma. shvatam da vam je to dalo neki smisao. da vas hrabri da izgurate kad vam je tesko. da vam omogucava da verujete da ce na kraju sve dobro ispasti.
ne kapiramo se bog i ja. nikako. to je moj hendikep. sakata sam za osecanje boga. ja to dozivljavam kao gotova resenja. boga ili prihvatas ili ga ne prihvatas. verujes ili ne verujes. nema tu preispitivanja. nema mesta sumnji. cim pocnes da se pitas to je propala prica. volela bih da verujem da postoji sila visa od svih nas koja nam vodi zivote. volela bih da verujem da nama ne vlada samo slucaj. da nismo samo mi odgovorni za uspehe, i sto je jos vaznije za neuspehe. da je to deo nekog bozijeg plana. da svaciji zivot ima smisla. da postoji razlog moje nesrece.
al, ne verujem. jebiga. uostalom, ne razumem ni sto sam uvrtela u glavu da u zivotu moram da budem srecna...

p.s. za sve robove iluzija
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Cq8LFWUzOK4[/youtube]