KNJIŽEVNOST - NARKOMANIJA
Moderator: sanela
KNJIŽEVNOST - NARKOMANIJA
Priče i odlomci iz romana koji su direktno, ili indirektno povezani sa narkomanijom...
Re: KNJIŽEVNOST - NARKOMANIJA
- DAMIR -
Damir umire u svojoj tridesetdrugoj godini potpuno sam. Narkoman je od svoje šesnaeste. Lečen je hiljadu puta, izlečen je isto toliko… hiljadu puta se skidao, navodno uvek uspešno, i uvek počinjao iznova i iznova. Nema mu spasa. Bar tako kaže, i ja bar tako mislim… Deo jetre mu je odstranjen. Želudac mu je u potpunosti uništen. Sve na njemu otkazuje. Koža menja boju. Ima hepatitis, ima strašne bolove… Lice mu je skroz sasušeno, izborano i unakaženo nesvakidašnje velikim podočnjacima. Telo sve više počinje da bazdi na trulež, izgleda starije od mnogih staraca, izgleda kao sopstvena karikatura, izgleda kao sopstvena senka, ili na nešto što je još gore od svega toga…
Damir ima još dosta toga, da ti ne pričam, ali nema, što je najgore, nema ljude oko sebe. Nema apsolutno nikoga. Mrak popločen mrakom. Ne kupa se. Ni ne planira da se kupa. Ne priča, jer ni nema šta da kaže… Prepušten je na milost i nemilost sebi. Prepušten je valu beznađa koje ga rastura… Svuda su ga vodili, dok su naravno mogli – od manastira do komuna, od najpoznatijih stručnjaka pa do nadrilekara – svi su obećavali brz i lak oporavak, svi su obećavali sve, dok, realno, niko od njih nije mogao ništa da uradi. Ili on, realno, nije mogao ništa od toga da prihvati, đavo će ga znati…
Uglavnom, on se spašava tako što se lagano predaje, on se bori tako što se ne bori uopšte, on se bori tako što odustaje od svake borbe…
Stariji je od mene desetak godina. Ne više. U daljem smo srodstvu, ali ništa bitno. Nije me primećivao sve do nedavno, do pre par godina, samo bi prošao pored mene i okrenuo glavu na drugu stranu, ali to je najmanje važno… Oduvek je bio privlačan devojkama, i to isključivo mlađim od sebe, nikako svojoj generaciji. Oduvek je bio najglasniji u društvu, uvek doteran, markantan, pun love. Uvek je imao neki svoj fazon, iako na njemu, naravno, nije bilo ništa njegovo. Međutim, sada, otkako su mu se sva vrata zatvorila, otkako su mu svi finansijski izvori presušili (porodični sponzori bankrotirali ili poumirali), otkako je sa solidnih devedeset spao na mizernih pedeset kilograma, odjednom je počeo da dolazi kod mene, da me posećuje…
Živimo, naime, u istom selu, samo nas dve ulice razdvajaju… Obojica smo deca iz grada koja su silom prilika morala da napuste isti taj grad. Obojica smo tražili neki svoj duhovni mir, neko svoje utočište. On zato što je bežao od drugih a ja zato što sam tražio sebe… Ne znam, samo se pojavi odnekud na vrata, bane kao provalnik, javi se bez pozdrava, pruži mi ruku kao da mi pruža mrtvog pacova, uđe i to je to… Isuviše je tih, preosetljiv, glas mu je slabašan, gotovo nečujan, toliko je ponižen da ne možeš ni da ga uvrediš. Malo me se stidi, više me se plaši. Za tili čas se pretvori u dete, u dete koje je u fazi puberteta, dok se ja, odjednom, od nekoga ko je do nedavno pokorno sa strahopoštovanjem postavljao pitanja pretvorim u odraslog čoveka koji samouvereno daje odgovore…
Razgovaramo ponekad. Pričamo o svemu. Niti on meni može nešto posebno da pomogne, niti ja njemu, ali se poprilično dobro razumemo. Da. I to najverovatnije zato što se ni ne trudimo da razumemo jedan drugoga. Obojici kao da je svejedno. Mene ne zanima šta drugi misle, šta će reći, njega ne zanima uopšte da misli, niti realno može… Isto kao što je on navikao da sluša moju priču o sreći, isto tako sam ja navikao da slušam njegovu priču o nesreći. Isto kao što on ravnodušno doživljava moj život, bez emocija, tako bih ja, verovatno, doživeo i njegovu smrt. Mada, sumnjam… Trudi se da mi smeta što manje, i uspeva mu, dok se ja trudim da mu pomognem što više, ne znam da li mi uspeva. Niti on očekuje nešto posebno od mene, niti ima prava, niti ja očekujem nešto naročito od njega, niti mogu…
Nije najstrašnije što nema šta da jede, najstrašnije je što više ni ne može da jede. Nema ko da ga opera, nema ko da mu pomogne, nema bukvalno nikoga… Živi sam samcijat u toj kući, nasamo sa neokrečenim zidovima i paučinom, u toj pustari koja je do pre par godina bila jedna od najživljih kuća u selu, dok je sada leglo demona – tipična narkomanska jazbina, skladište promašaja, deponija ljudskih ostataka… Spuštene roletne, sve zatamljeno, kuća samo što se ne sruši, ograda srušena odavno, svuda korov, svuda pseća govna i razbacane stvari po dvorištu, tačnije otpad, miris ustajalosti, miris očaja. Nigde nikoga – ni u kući, ni oko kuće a iskreno ni u selu. Sve napušteno, sve prepušteno valu vremena na završnu obradu…
To selo je nekada predstavljalo život, rađanje, radost, kao i ljudi koji su živeli u njemu, dok danas, predstavlja samo smrt. Tek poneki starac zaškripi ulicom, podseti na poslednje trzaje čovečanstva, ili malobrojna rodbina koja dolazi, jednom u pet godina, da poseti iste te starce, i to je to…
Damir umire u svojoj tridesetdrugoj godini potpuno sam. Narkoman je od svoje šesnaeste. Lečen je hiljadu puta, izlečen je isto toliko… hiljadu puta se skidao, navodno uvek uspešno, i uvek počinjao iznova i iznova. Nema mu spasa. Bar tako kaže, i ja bar tako mislim… Deo jetre mu je odstranjen. Želudac mu je u potpunosti uništen. Sve na njemu otkazuje. Koža menja boju. Ima hepatitis, ima strašne bolove… Lice mu je skroz sasušeno, izborano i unakaženo nesvakidašnje velikim podočnjacima. Telo sve više počinje da bazdi na trulež, izgleda starije od mnogih staraca, izgleda kao sopstvena karikatura, izgleda kao sopstvena senka, ili na nešto što je još gore od svega toga…
Damir ima još dosta toga, da ti ne pričam, ali nema, što je najgore, nema ljude oko sebe. Nema apsolutno nikoga. Mrak popločen mrakom. Ne kupa se. Ni ne planira da se kupa. Ne priča, jer ni nema šta da kaže… Prepušten je na milost i nemilost sebi. Prepušten je valu beznađa koje ga rastura… Svuda su ga vodili, dok su naravno mogli – od manastira do komuna, od najpoznatijih stručnjaka pa do nadrilekara – svi su obećavali brz i lak oporavak, svi su obećavali sve, dok, realno, niko od njih nije mogao ništa da uradi. Ili on, realno, nije mogao ništa od toga da prihvati, đavo će ga znati…
Uglavnom, on se spašava tako što se lagano predaje, on se bori tako što se ne bori uopšte, on se bori tako što odustaje od svake borbe…
Stariji je od mene desetak godina. Ne više. U daljem smo srodstvu, ali ništa bitno. Nije me primećivao sve do nedavno, do pre par godina, samo bi prošao pored mene i okrenuo glavu na drugu stranu, ali to je najmanje važno… Oduvek je bio privlačan devojkama, i to isključivo mlađim od sebe, nikako svojoj generaciji. Oduvek je bio najglasniji u društvu, uvek doteran, markantan, pun love. Uvek je imao neki svoj fazon, iako na njemu, naravno, nije bilo ništa njegovo. Međutim, sada, otkako su mu se sva vrata zatvorila, otkako su mu svi finansijski izvori presušili (porodični sponzori bankrotirali ili poumirali), otkako je sa solidnih devedeset spao na mizernih pedeset kilograma, odjednom je počeo da dolazi kod mene, da me posećuje…
Živimo, naime, u istom selu, samo nas dve ulice razdvajaju… Obojica smo deca iz grada koja su silom prilika morala da napuste isti taj grad. Obojica smo tražili neki svoj duhovni mir, neko svoje utočište. On zato što je bežao od drugih a ja zato što sam tražio sebe… Ne znam, samo se pojavi odnekud na vrata, bane kao provalnik, javi se bez pozdrava, pruži mi ruku kao da mi pruža mrtvog pacova, uđe i to je to… Isuviše je tih, preosetljiv, glas mu je slabašan, gotovo nečujan, toliko je ponižen da ne možeš ni da ga uvrediš. Malo me se stidi, više me se plaši. Za tili čas se pretvori u dete, u dete koje je u fazi puberteta, dok se ja, odjednom, od nekoga ko je do nedavno pokorno sa strahopoštovanjem postavljao pitanja pretvorim u odraslog čoveka koji samouvereno daje odgovore…
Razgovaramo ponekad. Pričamo o svemu. Niti on meni može nešto posebno da pomogne, niti ja njemu, ali se poprilično dobro razumemo. Da. I to najverovatnije zato što se ni ne trudimo da razumemo jedan drugoga. Obojici kao da je svejedno. Mene ne zanima šta drugi misle, šta će reći, njega ne zanima uopšte da misli, niti realno može… Isto kao što je on navikao da sluša moju priču o sreći, isto tako sam ja navikao da slušam njegovu priču o nesreći. Isto kao što on ravnodušno doživljava moj život, bez emocija, tako bih ja, verovatno, doživeo i njegovu smrt. Mada, sumnjam… Trudi se da mi smeta što manje, i uspeva mu, dok se ja trudim da mu pomognem što više, ne znam da li mi uspeva. Niti on očekuje nešto posebno od mene, niti ima prava, niti ja očekujem nešto naročito od njega, niti mogu…
Nije najstrašnije što nema šta da jede, najstrašnije je što više ni ne može da jede. Nema ko da ga opera, nema ko da mu pomogne, nema bukvalno nikoga… Živi sam samcijat u toj kući, nasamo sa neokrečenim zidovima i paučinom, u toj pustari koja je do pre par godina bila jedna od najživljih kuća u selu, dok je sada leglo demona – tipična narkomanska jazbina, skladište promašaja, deponija ljudskih ostataka… Spuštene roletne, sve zatamljeno, kuća samo što se ne sruši, ograda srušena odavno, svuda korov, svuda pseća govna i razbacane stvari po dvorištu, tačnije otpad, miris ustajalosti, miris očaja. Nigde nikoga – ni u kući, ni oko kuće a iskreno ni u selu. Sve napušteno, sve prepušteno valu vremena na završnu obradu…
To selo je nekada predstavljalo život, rađanje, radost, kao i ljudi koji su živeli u njemu, dok danas, predstavlja samo smrt. Tek poneki starac zaškripi ulicom, podseti na poslednje trzaje čovečanstva, ili malobrojna rodbina koja dolazi, jednom u pet godina, da poseti iste te starce, i to je to…
Re: KNJIŽEVNOST - NARKOMANIJA
Šta god da mu dam on uzima. Retko kada nešto traži od mene, gotovo nikad, ali zato sve što mu ponudim on prisvaja bez razmišljanja. Ne bira, a iskreno i nema nekog naročitog izbora… Isekli su mu struju tako da nema gde ni da se okupa a kako vreme prolazi neće imati više ni šta da okupa… Nema apsolutno nikoga. Otac mu je odavno umro. Pre dvadeset godina. Majka nedavno. Rodbina ga ni ne gleda. Za njih je Damir zvanično mrtav otkako su saznali da uzima herion, dok sada samo formalno čekaju da odrade sahranu i gotova stvar. Mada i za tu sahranu sumnjam. Videćemo…
Slučajevima kao što je on niko se ne bavi. Pred njim su sva vrata zatvorena. Nema budućnosti. Nema prošlosti. Nema snage da radi, nema pameti, nema ničega… Leš koji hoda. Čovek koji sam licitira svoju smrt kao u kockarnici. Čovek za koga je smrt dobitak a ne gubitak. Čovek koji sebe ne smatra čovekom… Iako bi, verovatno, još nešto moglo da se uradi sa njim, mada sumnjam, nema više kome da se obrati, nema više koga da moli. Nisu mu pomogli ni kada je imao novac, ni kada je bio zdraviji, ni kada je imalo šta da se spašava, a neće ni danas kada je sve izgubljeno, kada je sve samo zaludno trošenje vremena i saniranje posledica…
Kada ga nema par dana uplašim se. Smeta mi kada stalno dolazi, dosadan je, smeta mi kada ne dolazi uopšte, navikao sam na njega. Svim silama teram sebe da odem do njega, da ga potražim, međutim, baš u tom trenutku, ili nešto kasnije, on se samo pojavi odnekud. Dođe kod mene. Tiho pokuca na vrata, uvuče se u kuću i izvali se lagano na poljski krevet, na krevet koji je namenjen psima. Više mu ni ne treba, kako voli da kaže,...
Iskreno, u početku sam se plašio od njega. Nisam ga puštao u kuću. Izmišljao sam kojekakve poslove samo da bih ga otkačio. Nisam ga baš ponižavo, ali verujem da se osećao tako… Nismo imali izgrađen odnos, sve što sam znao o njemu, kao i o narkomanima uopšte, zasnivalo se na predrasudama. Doživljavao sam ih kao zveri a ne kao ljude… Mislio sam da i Damir može da me povredi, da mi nešto ukrade, što i nije daleko od istine, dok ga sada, na neki način, smatram osobom od poverenja, pa u neku ruku i prijateljem, iako sam dobro svestan da ništa ne mogu da očekujem od njega…
Kada mi neko dođe, a on se zateknu tu, istog momenta, ili se negde izgubi, sakrije, ili jednostavno zanemi. Stidi se ljudi… Pokušavam da ga predstavim kao ličnost, odnosim se prema njemu kao prema čoveku, pričam ljudima o njemu, kako mi pomaže, kako je dobar, međutim, on se toliko postidi kao da će da iskoči iz kože. Neprijatno mu je, trese se… Pre bih pridobio naklonost Jelena, ili matorog vuka, koga niko nikada nije pomazio, niti nahranio, nego Damira. Toliko je uništen da ne može da podnese čak ni najobičniji kompliment. Svestan je da su sve hvale upućene na njegovu adresu lažne, a kritike na mestu. Preslab je, razoren sa svih strana da gotovo ne postoji svetla tačka u njegovom životu kroz koju bih uspeo da provučem neku pozitivnu priču o njemu gde bi on izašao kao pobednik, kao heroj. Ma kakvi, oguglao je na sve. Ne može od srca ni da se nasmeje, a o nekoj pobuni, ili suprostavljanju i da ne govorimo…
Skuvam mu tako ponekad čaj, odnesem mu nešto za klopu… dok razgovaram sa njim kao da razgovaram sa prazninom, kao da reči udaraju u zid i vraćaju mi se natrag. Doduše, na momente je trezven, tačno zna šta hoće, priča sasvim normalno. Međutim, odjednom, čim se seti ko je i u kakvom je stanju, momentalno počinje da se povlači u sebe, da gubi svaku potrebu za razgovorom i da naprasno menja raspoloženja. Toliko je ponižen da ne postoji stvar koja bi mogla da ga ponizi još više. Više ga vređa kada ga hvalim, nego kada pljujem po njemu. Na uvrede je navikao, na komplimente očigledno nije…
Najtužnije u svemu tome je to što je Damir sazrevao kao narkoman a ne kao čovek. Da je počeo koju godinu kasnije, verujem da bi lakše podnosio sve i da bi se, na kraju krajeva, lakše i skinuo. Dok ovako, nemoguće je…
Pokušavam da mu zaokupim pažnju, da mu skrenem nekako misli, da ga zabavim, pokrenem, bilo šta. Međutim, on ne samo što nije razvio nijednu veštinu osim veštine lenčarenja i kukanja, nego nekada voli i da me zajebava… Protiv sam video igrica, pričao sam ti, takođe sam i protiv onih knjiga iz pozitivne psihologije… ali to Damiru i ljudima koji su u sličnim govnima najtoplije preporučujem. E sad, on umesto da ih čita, da podigne sebi bar tako samopouzdanje, bar prividno, on moli mene, zamisli, da ih pročitam pa da mu ih kasnije ukratko prepričam. Budala. Na sav glas mi se žali kako nema koncentraciju, kako mu redovi igraju pred očima, dok mi se posle u poverenju pravda da ništa u životu nije ni pročitao, a kako stvari stoje ni ne planira. Zatim mi priča kako su video igrice čisto zaglupljivanje, da uništavaju mozak, baš tim rečima, što i nije problem, slažem se donekle sa njim… međutim, problem je što mi to kaže ubedljivo najzaglupljeniji čovek koga poznajem sa potpuno razorenim mozgom…
Nekada osećam kao da mogu da mu pomognem, kao da postoji neko rešenje, neki način. Nekad, dok pričamo, kao da me sluša, kao da počinje nešto da se menja u njemu. Ipak, nakon samo par trenutaka bude još gori nego što je bio. Proradi neka sujeta u njemu, nešto, i obavezno počinje da me vređa… Čim uđem u ozbiljniji razgovor, u nešto dublje, on automatski krene da mi govori kako je sve izgubljeno, kako je pametnije da ne gubim vreme, da gledam svoja posla, da se pravim kao da on nije tu… Kao da mu zasmeta kada mu poklonim više pažnje nego što je potrebno, kada ga uvažim više nego što zaslužuje, a ponaša se ponekad tako da je ne zaslužuje uopšte. Kaže mi da ga smaraju moje priča, da ih zna napamet, da ih sluša otkako zna za sebe. Objašnjava mi šturim jezikom da je njegov život samo njegova stvar. Objašnjava mi da je njegova stvar a sve vreme mi priča o njemu, dolazi kod mene, davi me, kao da je njegov život i moja stvar…
Najgore je što nema saosećanja za druge a o samopoštovanju i da ne pričamo. Oseća se kod njega ono ljudsko, bljesne na momente, često zaplače, znači mu kada ga zagrlim, kada mu prebacim ruku preko ramena, kada ga pohvalim. Ipak, Damir je toliko zatrovan da bukvalno ne postoji strana sa koje čovek može da mu priđe. Nema je… U njegovoj terminologiji ne postoji pojam besmisla, apsurda, ili bilo kakve simbolike koja njegovo postojanje može da podigne na jedan viši nivo. Sve je puko preživljavanje, pacovska filozofija koja se zasniva na principu pronalaženja što bolje i mračnije rupe u koju ćeš da se zavučeš i tamo da ćutiš danima. Nema poistovećivanja sa nekom višom silom koja bi ga nadahnula, nahranila životnom energijom, koja bi mu ulila dodatnu snagu. Nekad, doduše, pomene Boga, pozove se na njega, ali ne zato što je nešto naročito religiozan, kamo te lepe sreće, već zato što je u celoj filozofiji samo za Boga i čuo, ili možda zato, podsvesno se nada, što još jedino on može da ga spase…
Najsmešnija situacija a ujedno i najtužnija je kada Damir iz čista mira počne da mi mi drži moralne lekcije i da me savetuje da se nikada ne drogiram. Samo ustane, uperi prst u mene kao da sam na optuženičkoj klupi, kao da sam ja narkoman sa petnaestogodišnjim stažom, i svu svoju nesreću, sav bol kroz koji je prošao, počne da projektuje na mene. Svestan je čime se bavim, kakvi su mi stavovi, ipak, uprkos tome, on preuzima inicijativu i umesto za svoj život počinje da se bori za moj. Od nekoga ko uništava sebe i svet oko sebe pretvara se u čoveka koji se svim silama bori za spašenje tog istog sveta. Priča mi kako želi da drži predavanja o tome, da putuje po Srbiji, kaže: “dovoljno je da me vide pa će im sve biti jasno…”
Posmatrajući njega, i ljude slične njemu, vidim koliko čovek može da se spusti nisko. Svakim danom je sve neprimetniji. Njegovo beznađe traje toliko dugo da se poodavno pomirio sa sudbinom. Čak i tragedije svojih drugova prihvata ravnodušno, isuviše lako, nekako očekivano, starački. Smrt je za njega nešto sasvim normalno, na smrt je navikao, sve vreme razmišlja o tome, ne može da ga iznenadi, dok na život, izgleda, još nije… Na momente kao da se obraduje kada čuje vest o njihovoj tragediji srećan zato što nije jedini, srećan zato što nije među njima, a na momente, opet, savije glavu i zaćuti zato što ta ista sudbina očekuje i njega vrlo brzo…
Zaista mi nije jasno šta ga još uvek održava u životu. Kada čovek uzme u obzir šta mu se sve desilo, šta je sve proživeo, nikako ne mogu da razumem tu silu koja ga i dalje gura napred. Svako iole normalan bi se raspao pred takvim bolom, ubio bi se, spalio, obesio, ne znam ni sam… jer ne postoji motiv za koji može da se uhvati. Nema te slamke. Nema tog izlaza. Rodbina ga je napustila, nema nijednog jedinog prijatelja, dok o devojkama može samo da sanja… da je sreće da bar ima kompjuter, internet, da bar malo slaže sebe, da bar na trenutak skrene misli na određeno vreme i da počne da se povezuje sa ljudima bar virtuelno, bar tako ako ne može nikako drugačije. Naprotiv, on je sve vreme nasamo sa sobom, oči u oči sa ništavilom koje je sve gore…
Nemam pojma. Nikako mi nije jasno kako nikada do sada nije osetio potrebu nešto da pročita, ili da bar nešto napiše, da podigne svoju patnju, svoj bol, na jedan viši nivo, da ga podeli sa drugim ljudima i da patnju drugih ljudi pronađe u sebi. Ma ne, sebičan je čak i u tome…
STEFAN SIMIĆ
Slučajevima kao što je on niko se ne bavi. Pred njim su sva vrata zatvorena. Nema budućnosti. Nema prošlosti. Nema snage da radi, nema pameti, nema ničega… Leš koji hoda. Čovek koji sam licitira svoju smrt kao u kockarnici. Čovek za koga je smrt dobitak a ne gubitak. Čovek koji sebe ne smatra čovekom… Iako bi, verovatno, još nešto moglo da se uradi sa njim, mada sumnjam, nema više kome da se obrati, nema više koga da moli. Nisu mu pomogli ni kada je imao novac, ni kada je bio zdraviji, ni kada je imalo šta da se spašava, a neće ni danas kada je sve izgubljeno, kada je sve samo zaludno trošenje vremena i saniranje posledica…
Kada ga nema par dana uplašim se. Smeta mi kada stalno dolazi, dosadan je, smeta mi kada ne dolazi uopšte, navikao sam na njega. Svim silama teram sebe da odem do njega, da ga potražim, međutim, baš u tom trenutku, ili nešto kasnije, on se samo pojavi odnekud. Dođe kod mene. Tiho pokuca na vrata, uvuče se u kuću i izvali se lagano na poljski krevet, na krevet koji je namenjen psima. Više mu ni ne treba, kako voli da kaže,...
Iskreno, u početku sam se plašio od njega. Nisam ga puštao u kuću. Izmišljao sam kojekakve poslove samo da bih ga otkačio. Nisam ga baš ponižavo, ali verujem da se osećao tako… Nismo imali izgrađen odnos, sve što sam znao o njemu, kao i o narkomanima uopšte, zasnivalo se na predrasudama. Doživljavao sam ih kao zveri a ne kao ljude… Mislio sam da i Damir može da me povredi, da mi nešto ukrade, što i nije daleko od istine, dok ga sada, na neki način, smatram osobom od poverenja, pa u neku ruku i prijateljem, iako sam dobro svestan da ništa ne mogu da očekujem od njega…
Kada mi neko dođe, a on se zateknu tu, istog momenta, ili se negde izgubi, sakrije, ili jednostavno zanemi. Stidi se ljudi… Pokušavam da ga predstavim kao ličnost, odnosim se prema njemu kao prema čoveku, pričam ljudima o njemu, kako mi pomaže, kako je dobar, međutim, on se toliko postidi kao da će da iskoči iz kože. Neprijatno mu je, trese se… Pre bih pridobio naklonost Jelena, ili matorog vuka, koga niko nikada nije pomazio, niti nahranio, nego Damira. Toliko je uništen da ne može da podnese čak ni najobičniji kompliment. Svestan je da su sve hvale upućene na njegovu adresu lažne, a kritike na mestu. Preslab je, razoren sa svih strana da gotovo ne postoji svetla tačka u njegovom životu kroz koju bih uspeo da provučem neku pozitivnu priču o njemu gde bi on izašao kao pobednik, kao heroj. Ma kakvi, oguglao je na sve. Ne može od srca ni da se nasmeje, a o nekoj pobuni, ili suprostavljanju i da ne govorimo…
Skuvam mu tako ponekad čaj, odnesem mu nešto za klopu… dok razgovaram sa njim kao da razgovaram sa prazninom, kao da reči udaraju u zid i vraćaju mi se natrag. Doduše, na momente je trezven, tačno zna šta hoće, priča sasvim normalno. Međutim, odjednom, čim se seti ko je i u kakvom je stanju, momentalno počinje da se povlači u sebe, da gubi svaku potrebu za razgovorom i da naprasno menja raspoloženja. Toliko je ponižen da ne postoji stvar koja bi mogla da ga ponizi još više. Više ga vređa kada ga hvalim, nego kada pljujem po njemu. Na uvrede je navikao, na komplimente očigledno nije…
Najtužnije u svemu tome je to što je Damir sazrevao kao narkoman a ne kao čovek. Da je počeo koju godinu kasnije, verujem da bi lakše podnosio sve i da bi se, na kraju krajeva, lakše i skinuo. Dok ovako, nemoguće je…
Pokušavam da mu zaokupim pažnju, da mu skrenem nekako misli, da ga zabavim, pokrenem, bilo šta. Međutim, on ne samo što nije razvio nijednu veštinu osim veštine lenčarenja i kukanja, nego nekada voli i da me zajebava… Protiv sam video igrica, pričao sam ti, takođe sam i protiv onih knjiga iz pozitivne psihologije… ali to Damiru i ljudima koji su u sličnim govnima najtoplije preporučujem. E sad, on umesto da ih čita, da podigne sebi bar tako samopouzdanje, bar prividno, on moli mene, zamisli, da ih pročitam pa da mu ih kasnije ukratko prepričam. Budala. Na sav glas mi se žali kako nema koncentraciju, kako mu redovi igraju pred očima, dok mi se posle u poverenju pravda da ništa u životu nije ni pročitao, a kako stvari stoje ni ne planira. Zatim mi priča kako su video igrice čisto zaglupljivanje, da uništavaju mozak, baš tim rečima, što i nije problem, slažem se donekle sa njim… međutim, problem je što mi to kaže ubedljivo najzaglupljeniji čovek koga poznajem sa potpuno razorenim mozgom…
Nekada osećam kao da mogu da mu pomognem, kao da postoji neko rešenje, neki način. Nekad, dok pričamo, kao da me sluša, kao da počinje nešto da se menja u njemu. Ipak, nakon samo par trenutaka bude još gori nego što je bio. Proradi neka sujeta u njemu, nešto, i obavezno počinje da me vređa… Čim uđem u ozbiljniji razgovor, u nešto dublje, on automatski krene da mi govori kako je sve izgubljeno, kako je pametnije da ne gubim vreme, da gledam svoja posla, da se pravim kao da on nije tu… Kao da mu zasmeta kada mu poklonim više pažnje nego što je potrebno, kada ga uvažim više nego što zaslužuje, a ponaša se ponekad tako da je ne zaslužuje uopšte. Kaže mi da ga smaraju moje priča, da ih zna napamet, da ih sluša otkako zna za sebe. Objašnjava mi šturim jezikom da je njegov život samo njegova stvar. Objašnjava mi da je njegova stvar a sve vreme mi priča o njemu, dolazi kod mene, davi me, kao da je njegov život i moja stvar…
Najgore je što nema saosećanja za druge a o samopoštovanju i da ne pričamo. Oseća se kod njega ono ljudsko, bljesne na momente, često zaplače, znači mu kada ga zagrlim, kada mu prebacim ruku preko ramena, kada ga pohvalim. Ipak, Damir je toliko zatrovan da bukvalno ne postoji strana sa koje čovek može da mu priđe. Nema je… U njegovoj terminologiji ne postoji pojam besmisla, apsurda, ili bilo kakve simbolike koja njegovo postojanje može da podigne na jedan viši nivo. Sve je puko preživljavanje, pacovska filozofija koja se zasniva na principu pronalaženja što bolje i mračnije rupe u koju ćeš da se zavučeš i tamo da ćutiš danima. Nema poistovećivanja sa nekom višom silom koja bi ga nadahnula, nahranila životnom energijom, koja bi mu ulila dodatnu snagu. Nekad, doduše, pomene Boga, pozove se na njega, ali ne zato što je nešto naročito religiozan, kamo te lepe sreće, već zato što je u celoj filozofiji samo za Boga i čuo, ili možda zato, podsvesno se nada, što još jedino on može da ga spase…
Najsmešnija situacija a ujedno i najtužnija je kada Damir iz čista mira počne da mi mi drži moralne lekcije i da me savetuje da se nikada ne drogiram. Samo ustane, uperi prst u mene kao da sam na optuženičkoj klupi, kao da sam ja narkoman sa petnaestogodišnjim stažom, i svu svoju nesreću, sav bol kroz koji je prošao, počne da projektuje na mene. Svestan je čime se bavim, kakvi su mi stavovi, ipak, uprkos tome, on preuzima inicijativu i umesto za svoj život počinje da se bori za moj. Od nekoga ko uništava sebe i svet oko sebe pretvara se u čoveka koji se svim silama bori za spašenje tog istog sveta. Priča mi kako želi da drži predavanja o tome, da putuje po Srbiji, kaže: “dovoljno je da me vide pa će im sve biti jasno…”
Posmatrajući njega, i ljude slične njemu, vidim koliko čovek može da se spusti nisko. Svakim danom je sve neprimetniji. Njegovo beznađe traje toliko dugo da se poodavno pomirio sa sudbinom. Čak i tragedije svojih drugova prihvata ravnodušno, isuviše lako, nekako očekivano, starački. Smrt je za njega nešto sasvim normalno, na smrt je navikao, sve vreme razmišlja o tome, ne može da ga iznenadi, dok na život, izgleda, još nije… Na momente kao da se obraduje kada čuje vest o njihovoj tragediji srećan zato što nije jedini, srećan zato što nije među njima, a na momente, opet, savije glavu i zaćuti zato što ta ista sudbina očekuje i njega vrlo brzo…
Zaista mi nije jasno šta ga još uvek održava u životu. Kada čovek uzme u obzir šta mu se sve desilo, šta je sve proživeo, nikako ne mogu da razumem tu silu koja ga i dalje gura napred. Svako iole normalan bi se raspao pred takvim bolom, ubio bi se, spalio, obesio, ne znam ni sam… jer ne postoji motiv za koji može da se uhvati. Nema te slamke. Nema tog izlaza. Rodbina ga je napustila, nema nijednog jedinog prijatelja, dok o devojkama može samo da sanja… da je sreće da bar ima kompjuter, internet, da bar malo slaže sebe, da bar na trenutak skrene misli na određeno vreme i da počne da se povezuje sa ljudima bar virtuelno, bar tako ako ne može nikako drugačije. Naprotiv, on je sve vreme nasamo sa sobom, oči u oči sa ništavilom koje je sve gore…
Nemam pojma. Nikako mi nije jasno kako nikada do sada nije osetio potrebu nešto da pročita, ili da bar nešto napiše, da podigne svoju patnju, svoj bol, na jedan viši nivo, da ga podeli sa drugim ljudima i da patnju drugih ljudi pronađe u sebi. Ma ne, sebičan je čak i u tome…
STEFAN SIMIĆ
Re: KNJIŽEVNOST - NARKOMANIJA
- RAZGOVOR SA NARKOMANKOM -
- Znate šta, ja bih najviše volela da herion podmlađuje, da je pun vitamina i da produžava život, da svakim ubodom skinem po jednu boru… Naravno, volela bih da je legalan, a i društveno prihvatljiv, pa da zasednemo svi oko kazana, poput onih što peku rakiju, i da mešamo opijum – kao što seljaci mešaju džibru. Ali jebi ga – nije tako… -
U donjem parku, u mom rodnom gradu, pre par godina, a kao da je bilo juče, slušao sam ispovest jedne devojke. Bila je student, apsolvent, ostala su joj još par ispita do kraja. Apsolvent nečega što tada nisam uspeo ni da izgovorim a kamoli da zapamtim…
Međutim, ono što je posebno uokvirilo biografiju te mlade žene bio je njen višegodišnji narkomanski staž…
- Svi smo mi samoubice – započela je svoju teoriju – razlikujemo se samo u vremenu egzekucije… dok se mi, drugačiji, ubijamo momentalno, vi, obični smrtnici, se ubijate polako… vi ste samoubice na duže staze. Niko se još nije spasio, a koliko znam i neće, zašto bih ja uopšte pokušavala…”
Bila je potpuno ispijena. Ispijena a mlada. Da li ima nešto gore od kombinacije… I to u kasnim dvadesetim, ako ne i mlađa. Silueta njenog slabašnog tela odisala je onom vanvremenskom lepotom koja krasi svaku mladost. Bledo lice uokvireno drečavim talasima šminke samo je pojačavalo ton staklastog pogleda usmerenog negde daleko…
- Bilo gde da se pojavim, a retko izlazim, čini mi se kao da svi blenu u mene, i traže mi manu. Jebote, imam taj prokleti osećaj da svi oko mene žive, ceo svet, samo se ja izjedam danima… i neverovatno kako određeni ljudi, koje inače boli kurac za mene, imaju napade mudrosti, i svi oni znaju šta je najbolje za moj život… sa kim trebam da se jebem, šta treba da večeram, kada treba da večeram… e, majke mi, ne možete da verujete koliko seru… a veliki je luksuz kenjati nekome u današnje vreme… ma, trulo je sve… kad puknem palim opet u komunu – da sadim krompir i da se molim Bogu. I to istom onom Bogu za koga me takođe boli kurac… -
Okružili smo je, mi nadobudni dečaci željni života i da ne kažem još čega… Okružili smo je svako na svoj način i svako iz svojih razloga. Satima smo udubljeno piljili u nju i upijali svaku njenu reč. Merili smo je našim gladnim pubertetskim pogledima pomešanim uzavrelim bujicama bluda i požude sa dozom odvratnosti i straha…
Svako od nas je na njoj pronalazio nešto što ga je uzbuđivalo. Od undergraund stila pa do utegnutih farmerica. Od žargona velegrada pa do neposrednosti provincije… Prijala nam je njena pažnja, neka naručita sloboda koja se osećala u svakoj rečenici… a kome ne bi. Prijalo nam je sve to, a pogotovu njene godine…
- Tada sam, mislim, skontala da ne mogu bez dopa… moji su slali kintu. Živela sam na Dorćolu sa bivšim, bio je diler, narkić u razvoju, frajer do bola, orgijali smo svakog dana. Iskreno, bolelo me je za sve… ono kao moral i ta sranja, mislim, jebalo mi se baš za to. Fora je samo da zbrišeš iz geta, napustiš ovu selendru, ove ljudske pizde, mislim, dobiješ krila i gotovo…-
Imali smo po šesnaest godina, ne više, dovoljno godina da radimo loše stvari, ali, ipak, nedovoljno da se suočimo sa njima i da preuzmemo odgovornost…
Ne znam kako smo počeli da razgovaramo, znam samo da nas je u priču uvukla njena totalna iskrenost koja prevazilazi male gradove. Takođe znam da sa takvim ljudima razgovori uvek traju, traju neprekidno, nevažno što su završeni odavno, kao što su odavno završili i oni. A jesu, nažalost…
- …mi se tako nađemo, uradimo se, i onda ležimo i izjavljujemo ljubav jedno drugom… ponekad pijemo i neki viski, i hvatamo se za sise… tako danima dok nas ne šutnu na ulicu… pa onda ponovo… -
Želja za zabranjenim uvek pobedi. Kada si mlad, pa još nevin, a oko punoletstva svi su nevini, pa i nakon toga… nikakve osude ne postoje. Svaka nova zabrana je novi povod i nova šansa. Iza sebe imaš samo oronulo groblje iz koga moraš što pre da pobegneš, a ispred sebe milion nasmejanih leševa koji vrebaju svaki trenutak da te zadave. Korak napred – gotov si. Korak nazad, gotov si ionako. Nemaš kud…
Izlaza nema. Dobro, možeš da izabereš nebo i zvezde poput nje. Ali većina tražeći zvezde na nebú nađe zvezdu pod zemljom. I nemoj da zaboraviš kajanje, ono uvek ide na kraju. Ukoliko, naravno, kraj ne dođe pre kajanja. Ukoliko dođe, onda…
-…I, jebote moji provale… prvo sam ih lagala, znaš ono, moram kod ortaka i to… posle kada su umislili da je ozbiljno počeli su da me vezuju za radijator i da me zaključavaju u sobu kao uličnu džukelu… ma budale matore… posle me nabili u neku kliniku za retardirane… mislim… i na kraju sam bila, jebote, u nekom manastiru… znači horor… znači da ne poveruješ… -
Moji ortaci su se sve više primali na priču… a ja na nju. Mene nije toliko zanimala njena priča, dosadi kao i svaka druga, zanimala me je ona…
Zato je ženu nekad najbolje doživeti kao telo, razmišljao sam tada (doduše neki uvek tako razmišljaju), skinuti sa nje sve problema, lošu sudbinu, frajere koje je imala. Odbaciti sa nje sve zablude, komplekse, koješta… Skinuti sa nje sve ono što je godinama strpljivo navlačila. Knjige koje je čitala. Reči koje je naučila. Pa i navike koje je stekla,… I ostaviti na njoj tek pokoju perverznu krpicu koja će samo podgrejati nagone uspavane životinje u nama i ništa više…
I da je voliš takvu – divlju, neukrotivu, bez pardona, bez ustezanja, bez ikakvog poštovanja i bez ikakve odgovornosti. Do kraja, ukoliko kraj uopšte i postoji…
-…Tako mi raspoloženje varira od apatije do histerične agresije… u godinama sam kada nisam ni mlada, ni matora… i nije mi problem da ostavim… ostavljala sam dop hiljadu puta… nego, znaš, narkoman nikada ne može da kaže tačka i kraj… jebiga, uvek idu tri tačke… -
Užurbano je napuštala poslednje stanice mladosti hitajući ka prvim redovima. Bez kajanja, sa mešavinom totalnog blaženstva i totalnog bola, uzvišene nirvana i razarajućeg pakla… Sa iskrivljenim oreolom smrti obešenim oko vrata koji je blještao zracima potpunog ništavila… Jurila je tamo svom silinom. Tamo, odakle svi beže. Letela je nošena dahom belog praha gubeći se predelima užasa…
* * *
Što se tiče ove devojke – umrla je nedugo zatim Morala je, a i nije se moglo drugačije… Takvi ljudi umiru, nažalost, i pre smrti. Ne moraju, u stvari ni da umru, nevažno, već su sahranjeni i prežaljeni. Provincija umesto da utihne na par minuta ona bruji o tome danima, pa i duže. Više ih proklinje nego što ih blagosilja, više slavi njihovu smrt, raduje se, nego što ih žali…
Ne znam, narkoman nije samo narkoman, on je i Čovek, Čovek koji se drogira… Tako je i sa alkoholičarima, samoubicama, tako je sa svima. Najgore od svih iživljavanja je kada vlastitu nesreću iživljavaš u tuđoj…
Sreli smo se neposredno pre njene smrti. Sreli smo se a kao da nismo, kao da smo sve vreme bili zajedno… Doduše više je bila ona sa mnom, nego ja sa njom. Pitanje je da li me je uopšte i zapamtila. Pa i da nije… Uglavnom, prošlo je pet godina, kao da je znala šta hoće, delovala je nekako pametnije, mada pitanje je da li čovek na samrti, oko tridesete, uopšte i može da deluje pametno, ili da zna šta hoće…
Nastavila je da mi priča, i nastaviće kako stvari stoje. Njen posao je da mi priča, a moj je da zapisujem…
- Kako zašto Stefane? Zašto ti pišeš? Pa svest da nećeš ništa da uradiš u životu. Da ćeš uvek imati nekoga iznad sebe da te gazi, da te sputava… – njen monolog je nastavio da teče - Oduvek sam morala da budem najbolja u svemu, i to po želji onih idiota koji su me napravili, i uvek sam bila najgora u svemu, po mojoj želji. Ma zabole me iskreno za njih, ma zabole me bre za ljude, oni su najobičnija govna, stoka… njih treba sve pobiti, mada ne možeš bez njih, mada si i ti za njih stoka. Živela sam kako sam želela. Jesam. Priznajem. I bolje od toga… Druga stvar je što neću da završim kako želim. Verovatno i gore od toga… -
- Ma zaglavljena sam svuda, na svakom koraku, gde god da se pojavim ja se sjebem. Nemoćna sam. Nedorečena. Kao da ne postojim, kao da mi svi žele sve najgore… Niko me ne primećuje iako me svi vide. Niko me ne razume, iako sa svima, kao fol, pričam. Nemam sa kim da popijem kafu, a i jebeš kafu ionako mi je muka od nje, ionako mi je muka od svega, povraća mi se… Nikome nije stalo do mene. Nikome nisam potrebna. Ja, kao ni moja razmišljanja, moj stil života, ništa moje. Osećam se kao najobičniji crv na kugli zemaljskoj koji gmiže, koji puzi pred drugima… strepeći od svakog đona. A što je najgore ljudi su postali đonovi, svi do jednog, svako svakoga gazi. Umesto da ih bar zaobiđu, mene na primer, kada već ne mogu da se saviju i da pomognu, oni te namerno, onako na silu, onako iz sve snage, krajnje mučki, gaze i lome tamo gde si najslabiji. A ja sam svuda slaba. Gde god da pipneš to se raspada, ja se raspadam… -
- Narkomanka sam. Jesam. Pa šta, ko nije, bar priznajem… Po tome sam posebna, po tome me svi poznaju, i zbog toga niko ne želi da me stvarno upozna… To košta. Ali sve košta. Sve boli. Zamisli svakodnevno beznađe u kome se nalazim, ambis, mrak sa svih strana, porazi, bedni ljudi, bedna zanimanja, kavezi, lanci, omče koje te pritiskaju, koje te guše, dave, problemi, nikakva perspektiva. Sve što je iole vredno – ismejano je. Ti misliš da sam ja kul. Ako sam ja kul onda si ti budala. Ja sam bre kreten, pogledaj me našta ličim, najveći kreten koga je ovaj svet ikada video… Šta mi vrede studije kada mogu još večeras da crknem. Šta mi vredi zanimanje kada se za mene niko ne zanima. Šta mi vrede pare kada nemam šta da kupim. Sve sam kupila u životu, i više od svega, još ljude da počnem da kupujem, a kupovala sam ih… -
- Koga boli kurac za mene? Sve što vredi u meni je zgaženo Poniženo. Ja sam ponižena, ceo svet je ponižen… Svi me izbegavaju, i oni koji me poznaju, i oni koji tek treba da me upoznaju, tačnije odbace… Nema ničeg u meni. I ono što je bilo sagorelo je… Nema ničeg u svetu. Nigde. Nema putokaza, nema pravila, nema istorije, nema budućnosti, nema ničega. Totalni ambis, apatija, beznađe… Samo džipovi, matore tetke što ih voze, ošišani tipovi, polulude i polugole devojke, ljudski smrad i ološ na sve strane… i propadanje. Večito propadanje… -
- Naravno da boli, još strahovi izbijaju na površinu… Nemogućnost da kažeš ono što znaš, nemogućnost da nešto kažeš uopšte… Svi se kurče. Svi sve znaju. Nemam nikoga pokraj sebe koga bih volela, koga bih mrzela… nema nikoga. Apsolutno nikoga. Sve je prazno. Sve stoji, i sve se raspada… Osećam se kao fleka, kao žvaka zalepljena na mrlji, kao govno, kao ništa… tako ću i završiti. A završila sam odavno, a završila sam pre svih… –
STEFAN SIMIĆ
- Znate šta, ja bih najviše volela da herion podmlađuje, da je pun vitamina i da produžava život, da svakim ubodom skinem po jednu boru… Naravno, volela bih da je legalan, a i društveno prihvatljiv, pa da zasednemo svi oko kazana, poput onih što peku rakiju, i da mešamo opijum – kao što seljaci mešaju džibru. Ali jebi ga – nije tako… -
U donjem parku, u mom rodnom gradu, pre par godina, a kao da je bilo juče, slušao sam ispovest jedne devojke. Bila je student, apsolvent, ostala su joj još par ispita do kraja. Apsolvent nečega što tada nisam uspeo ni da izgovorim a kamoli da zapamtim…
Međutim, ono što je posebno uokvirilo biografiju te mlade žene bio je njen višegodišnji narkomanski staž…
- Svi smo mi samoubice – započela je svoju teoriju – razlikujemo se samo u vremenu egzekucije… dok se mi, drugačiji, ubijamo momentalno, vi, obični smrtnici, se ubijate polako… vi ste samoubice na duže staze. Niko se još nije spasio, a koliko znam i neće, zašto bih ja uopšte pokušavala…”
Bila je potpuno ispijena. Ispijena a mlada. Da li ima nešto gore od kombinacije… I to u kasnim dvadesetim, ako ne i mlađa. Silueta njenog slabašnog tela odisala je onom vanvremenskom lepotom koja krasi svaku mladost. Bledo lice uokvireno drečavim talasima šminke samo je pojačavalo ton staklastog pogleda usmerenog negde daleko…
- Bilo gde da se pojavim, a retko izlazim, čini mi se kao da svi blenu u mene, i traže mi manu. Jebote, imam taj prokleti osećaj da svi oko mene žive, ceo svet, samo se ja izjedam danima… i neverovatno kako određeni ljudi, koje inače boli kurac za mene, imaju napade mudrosti, i svi oni znaju šta je najbolje za moj život… sa kim trebam da se jebem, šta treba da večeram, kada treba da večeram… e, majke mi, ne možete da verujete koliko seru… a veliki je luksuz kenjati nekome u današnje vreme… ma, trulo je sve… kad puknem palim opet u komunu – da sadim krompir i da se molim Bogu. I to istom onom Bogu za koga me takođe boli kurac… -
Okružili smo je, mi nadobudni dečaci željni života i da ne kažem još čega… Okružili smo je svako na svoj način i svako iz svojih razloga. Satima smo udubljeno piljili u nju i upijali svaku njenu reč. Merili smo je našim gladnim pubertetskim pogledima pomešanim uzavrelim bujicama bluda i požude sa dozom odvratnosti i straha…
Svako od nas je na njoj pronalazio nešto što ga je uzbuđivalo. Od undergraund stila pa do utegnutih farmerica. Od žargona velegrada pa do neposrednosti provincije… Prijala nam je njena pažnja, neka naručita sloboda koja se osećala u svakoj rečenici… a kome ne bi. Prijalo nam je sve to, a pogotovu njene godine…
- Tada sam, mislim, skontala da ne mogu bez dopa… moji su slali kintu. Živela sam na Dorćolu sa bivšim, bio je diler, narkić u razvoju, frajer do bola, orgijali smo svakog dana. Iskreno, bolelo me je za sve… ono kao moral i ta sranja, mislim, jebalo mi se baš za to. Fora je samo da zbrišeš iz geta, napustiš ovu selendru, ove ljudske pizde, mislim, dobiješ krila i gotovo…-
Imali smo po šesnaest godina, ne više, dovoljno godina da radimo loše stvari, ali, ipak, nedovoljno da se suočimo sa njima i da preuzmemo odgovornost…
Ne znam kako smo počeli da razgovaramo, znam samo da nas je u priču uvukla njena totalna iskrenost koja prevazilazi male gradove. Takođe znam da sa takvim ljudima razgovori uvek traju, traju neprekidno, nevažno što su završeni odavno, kao što su odavno završili i oni. A jesu, nažalost…
- …mi se tako nađemo, uradimo se, i onda ležimo i izjavljujemo ljubav jedno drugom… ponekad pijemo i neki viski, i hvatamo se za sise… tako danima dok nas ne šutnu na ulicu… pa onda ponovo… -
Želja za zabranjenim uvek pobedi. Kada si mlad, pa još nevin, a oko punoletstva svi su nevini, pa i nakon toga… nikakve osude ne postoje. Svaka nova zabrana je novi povod i nova šansa. Iza sebe imaš samo oronulo groblje iz koga moraš što pre da pobegneš, a ispred sebe milion nasmejanih leševa koji vrebaju svaki trenutak da te zadave. Korak napred – gotov si. Korak nazad, gotov si ionako. Nemaš kud…
Izlaza nema. Dobro, možeš da izabereš nebo i zvezde poput nje. Ali većina tražeći zvezde na nebú nađe zvezdu pod zemljom. I nemoj da zaboraviš kajanje, ono uvek ide na kraju. Ukoliko, naravno, kraj ne dođe pre kajanja. Ukoliko dođe, onda…
-…I, jebote moji provale… prvo sam ih lagala, znaš ono, moram kod ortaka i to… posle kada su umislili da je ozbiljno počeli su da me vezuju za radijator i da me zaključavaju u sobu kao uličnu džukelu… ma budale matore… posle me nabili u neku kliniku za retardirane… mislim… i na kraju sam bila, jebote, u nekom manastiru… znači horor… znači da ne poveruješ… -
Moji ortaci su se sve više primali na priču… a ja na nju. Mene nije toliko zanimala njena priča, dosadi kao i svaka druga, zanimala me je ona…
Zato je ženu nekad najbolje doživeti kao telo, razmišljao sam tada (doduše neki uvek tako razmišljaju), skinuti sa nje sve problema, lošu sudbinu, frajere koje je imala. Odbaciti sa nje sve zablude, komplekse, koješta… Skinuti sa nje sve ono što je godinama strpljivo navlačila. Knjige koje je čitala. Reči koje je naučila. Pa i navike koje je stekla,… I ostaviti na njoj tek pokoju perverznu krpicu koja će samo podgrejati nagone uspavane životinje u nama i ništa više…
I da je voliš takvu – divlju, neukrotivu, bez pardona, bez ustezanja, bez ikakvog poštovanja i bez ikakve odgovornosti. Do kraja, ukoliko kraj uopšte i postoji…
-…Tako mi raspoloženje varira od apatije do histerične agresije… u godinama sam kada nisam ni mlada, ni matora… i nije mi problem da ostavim… ostavljala sam dop hiljadu puta… nego, znaš, narkoman nikada ne može da kaže tačka i kraj… jebiga, uvek idu tri tačke… -
Užurbano je napuštala poslednje stanice mladosti hitajući ka prvim redovima. Bez kajanja, sa mešavinom totalnog blaženstva i totalnog bola, uzvišene nirvana i razarajućeg pakla… Sa iskrivljenim oreolom smrti obešenim oko vrata koji je blještao zracima potpunog ništavila… Jurila je tamo svom silinom. Tamo, odakle svi beže. Letela je nošena dahom belog praha gubeći se predelima užasa…
* * *
Što se tiče ove devojke – umrla je nedugo zatim Morala je, a i nije se moglo drugačije… Takvi ljudi umiru, nažalost, i pre smrti. Ne moraju, u stvari ni da umru, nevažno, već su sahranjeni i prežaljeni. Provincija umesto da utihne na par minuta ona bruji o tome danima, pa i duže. Više ih proklinje nego što ih blagosilja, više slavi njihovu smrt, raduje se, nego što ih žali…
Ne znam, narkoman nije samo narkoman, on je i Čovek, Čovek koji se drogira… Tako je i sa alkoholičarima, samoubicama, tako je sa svima. Najgore od svih iživljavanja je kada vlastitu nesreću iživljavaš u tuđoj…
Sreli smo se neposredno pre njene smrti. Sreli smo se a kao da nismo, kao da smo sve vreme bili zajedno… Doduše više je bila ona sa mnom, nego ja sa njom. Pitanje je da li me je uopšte i zapamtila. Pa i da nije… Uglavnom, prošlo je pet godina, kao da je znala šta hoće, delovala je nekako pametnije, mada pitanje je da li čovek na samrti, oko tridesete, uopšte i može da deluje pametno, ili da zna šta hoće…
Nastavila je da mi priča, i nastaviće kako stvari stoje. Njen posao je da mi priča, a moj je da zapisujem…
- Kako zašto Stefane? Zašto ti pišeš? Pa svest da nećeš ništa da uradiš u životu. Da ćeš uvek imati nekoga iznad sebe da te gazi, da te sputava… – njen monolog je nastavio da teče - Oduvek sam morala da budem najbolja u svemu, i to po želji onih idiota koji su me napravili, i uvek sam bila najgora u svemu, po mojoj želji. Ma zabole me iskreno za njih, ma zabole me bre za ljude, oni su najobičnija govna, stoka… njih treba sve pobiti, mada ne možeš bez njih, mada si i ti za njih stoka. Živela sam kako sam želela. Jesam. Priznajem. I bolje od toga… Druga stvar je što neću da završim kako želim. Verovatno i gore od toga… -
- Ma zaglavljena sam svuda, na svakom koraku, gde god da se pojavim ja se sjebem. Nemoćna sam. Nedorečena. Kao da ne postojim, kao da mi svi žele sve najgore… Niko me ne primećuje iako me svi vide. Niko me ne razume, iako sa svima, kao fol, pričam. Nemam sa kim da popijem kafu, a i jebeš kafu ionako mi je muka od nje, ionako mi je muka od svega, povraća mi se… Nikome nije stalo do mene. Nikome nisam potrebna. Ja, kao ni moja razmišljanja, moj stil života, ništa moje. Osećam se kao najobičniji crv na kugli zemaljskoj koji gmiže, koji puzi pred drugima… strepeći od svakog đona. A što je najgore ljudi su postali đonovi, svi do jednog, svako svakoga gazi. Umesto da ih bar zaobiđu, mene na primer, kada već ne mogu da se saviju i da pomognu, oni te namerno, onako na silu, onako iz sve snage, krajnje mučki, gaze i lome tamo gde si najslabiji. A ja sam svuda slaba. Gde god da pipneš to se raspada, ja se raspadam… -
- Narkomanka sam. Jesam. Pa šta, ko nije, bar priznajem… Po tome sam posebna, po tome me svi poznaju, i zbog toga niko ne želi da me stvarno upozna… To košta. Ali sve košta. Sve boli. Zamisli svakodnevno beznađe u kome se nalazim, ambis, mrak sa svih strana, porazi, bedni ljudi, bedna zanimanja, kavezi, lanci, omče koje te pritiskaju, koje te guše, dave, problemi, nikakva perspektiva. Sve što je iole vredno – ismejano je. Ti misliš da sam ja kul. Ako sam ja kul onda si ti budala. Ja sam bre kreten, pogledaj me našta ličim, najveći kreten koga je ovaj svet ikada video… Šta mi vrede studije kada mogu još večeras da crknem. Šta mi vredi zanimanje kada se za mene niko ne zanima. Šta mi vrede pare kada nemam šta da kupim. Sve sam kupila u životu, i više od svega, još ljude da počnem da kupujem, a kupovala sam ih… -
- Koga boli kurac za mene? Sve što vredi u meni je zgaženo Poniženo. Ja sam ponižena, ceo svet je ponižen… Svi me izbegavaju, i oni koji me poznaju, i oni koji tek treba da me upoznaju, tačnije odbace… Nema ničeg u meni. I ono što je bilo sagorelo je… Nema ničeg u svetu. Nigde. Nema putokaza, nema pravila, nema istorije, nema budućnosti, nema ničega. Totalni ambis, apatija, beznađe… Samo džipovi, matore tetke što ih voze, ošišani tipovi, polulude i polugole devojke, ljudski smrad i ološ na sve strane… i propadanje. Večito propadanje… -
- Naravno da boli, još strahovi izbijaju na površinu… Nemogućnost da kažeš ono što znaš, nemogućnost da nešto kažeš uopšte… Svi se kurče. Svi sve znaju. Nemam nikoga pokraj sebe koga bih volela, koga bih mrzela… nema nikoga. Apsolutno nikoga. Sve je prazno. Sve stoji, i sve se raspada… Osećam se kao fleka, kao žvaka zalepljena na mrlji, kao govno, kao ništa… tako ću i završiti. A završila sam odavno, a završila sam pre svih… –
STEFAN SIMIĆ