MELEK/ANĐEO JEDNOG DJETETA
Bilo jedno dijete koje se pripremalo da dođe na Svijet.
Jednog dana ono upita Gospodara:
- Gospodaru, rekli su mi da ćeš me sutra poslati na Svijet, ali ja sam tako sitan i nemoćan, kako ću živjeti tamo?
- Od svih meleka izabrao sam jednog za tebe. On će te če¬kati i štititi.
- Svaki dan će ti pjevati i smiješiti se.
- Tako ćeš ti osjetiti njegovu ljubav i bit ćeš sretan.
- Dobro, kako ću ih razumjeti kad mi nešto kažu, kada ne znam njihov jezik?
- Melek će ti govoriti najljepše i najslađe riječi, koje ćeš moći čuti na Svijetu i pažljivo i sa ljubavlju će te naučiti da pričaš.
- Dobro, Gospodaru, šta ću raditi kada poželim pričati s Tobom?
- Tvoj melek će te naučiti da mi se moliš, šireći svoje ruke.
- Čuo sam da na Zemlji ima dosta loših ljudi, ko će me štititi?
- Tvoj će te melek stalno štititi, pa bilo to i po cijenu njego¬vog života.
-Ali ja sam veoma tužan što Te više neću moći vidjeti.
- Tvoj će ti melek uvijek o meni pričati i naučit će te pute¬vima koji vode do mene.
Tada u dženetu/raju nastade tišina i glasovi sa Zemlje dopriješe do njega.
Dijete shvati da treba da ide i postavi posljed¬nje pitanje:
- Gospodaru, ako sad trebam ići, molim Te reci mi kako se zove moj melek.
- Nije važno kako se zove, ti ćeš ga MAJKO zvati.
S turskog: Dijana Šuša
"Priče"
Moderator: sanela
Re: "Priče"
Priča o mudrom ljekaru
Jedan sultan, po imenu Kemāl, bijaše na brodu sa nekim od svojih najboljih dvorjana. Jedan od njih rođen je i odrastao na planini i nikada se prije nije vozio brodom. Čučao je u jednome ćošku broda i vrištao, plakao, molio i jecao. Ostali su bili ljubazni prema njemu i moliše ga da se smiri. Ali njihova molba dopiraše samo do njegovih ušiju, ne i srca.
Sultan Kemāl nije mogao podnositi mladićeve krike i kuknjavu te se vožnja po plavome moru i pod plavim nebom pretvori u nelagodu. Tada mu jedan mudri ljekar reče: „Ako dopustite, ja ga mogu umiriti.”
Bez oklijevanja sultan dade dozvolu. Ljekar naredi kapetanu broda da mladića baci u vodu. Ovaj jedva dočeka. Mladić pljusnu u vodu, poče se boriti za zrak, jedva se uhvati za kraj broda i poče moliti da ga vrate. Kapetan ga vrati u brod a on se šćućuri negdje u prikrajku i ućuta. Niko više nije čuo ni glasa od njega. Sulatn se zadivi pa upita ljekara: „U čemu je mudrost?” Ljekar odgovori: „Nikada nije kušao slanoću mora niti je znao kakve sve opasnosti voda krije. Zato ne mogaše ni cijeniti ljepotu mirnoga plutanja po vodi. Samo onaj ko je kušao opasnost zna istinski cijeniti smirenost i mir.”
(šejh Sādī Šīrāzī, Đulistan)
Jedan sultan, po imenu Kemāl, bijaše na brodu sa nekim od svojih najboljih dvorjana. Jedan od njih rođen je i odrastao na planini i nikada se prije nije vozio brodom. Čučao je u jednome ćošku broda i vrištao, plakao, molio i jecao. Ostali su bili ljubazni prema njemu i moliše ga da se smiri. Ali njihova molba dopiraše samo do njegovih ušiju, ne i srca.
Sultan Kemāl nije mogao podnositi mladićeve krike i kuknjavu te se vožnja po plavome moru i pod plavim nebom pretvori u nelagodu. Tada mu jedan mudri ljekar reče: „Ako dopustite, ja ga mogu umiriti.”
Bez oklijevanja sultan dade dozvolu. Ljekar naredi kapetanu broda da mladića baci u vodu. Ovaj jedva dočeka. Mladić pljusnu u vodu, poče se boriti za zrak, jedva se uhvati za kraj broda i poče moliti da ga vrate. Kapetan ga vrati u brod a on se šćućuri negdje u prikrajku i ućuta. Niko više nije čuo ni glasa od njega. Sulatn se zadivi pa upita ljekara: „U čemu je mudrost?” Ljekar odgovori: „Nikada nije kušao slanoću mora niti je znao kakve sve opasnosti voda krije. Zato ne mogaše ni cijeniti ljepotu mirnoga plutanja po vodi. Samo onaj ko je kušao opasnost zna istinski cijeniti smirenost i mir.”
(šejh Sādī Šīrāzī, Đulistan)
"Slatko i gorko; može se upoznati samo okusom, a nikako preko riječi,,
Re: "Priče"
Pohlepa uvijek vodi u propast (Isa, a.s.)
Putovao Isa a.s. sa jednim čovjekom pa pošto silno ogladniše i dođoše u blizinu nekog sela Isa mu reče davši mu nekoliko novaca:
- Idi i nabavi nam nešto za jelo!
Čovjek ode a Isa se pripremi za namaz i poče da klanja. Kada čovjek dođe donese sa sobom tri pogačice i sjede isčekujući da Isa završi svoj namaz, a kako mu se to čekanje odulji on pojede jednu pogaču.
Isa je, kada je čovjek dolazio, primjetio da on nosi tri pogače, a kada završi namaz vidje da imaju samo dvije te on upita čovjeka:
- Gdje je ona treća pogačica?
Čovjek odgovori: - Samo dvije pogače sam donio!
Onda oni pojedoše te dvije pogače i krenuše dalje. Kasnije naiđoše na krdo gazela koje su pasle travu i Isa pozva jednu gazelu koja im odmah sama dođe. Oni je zaklaše i jedoše koliko im je bilo potrebno, pa onda Isa reče tom čovjeku:
- Tako ti onoga koji ti je omogućio da vidiš ovo čudo, reci mi ko je pojeo onu treću pogaču?
Čovjek odgovori: - Samo dvije pogače sam donio!
Oni krenuše dalje i dođoše u neko selo a Isa pozva Uzvišenog Allaha da im dadne nekog ko će ih izvijestiti o tom selu. Allahovim izunom i moći jedna cigla progovori i izvijesti ih o svemu što je Isa pitao i htjeo da zna. Čovjek koji putovaše s njim se čudio svemu tome, a Isa ga opet upita?
- Tako ti onoga ko ti je dao da vidiš ovo čudo, reci mi ko je pojeo onu treću pogačicu?
Čovjek opet odgovori: - Samo dvije pogače su bile!
Nakon što su krenuli dalje naiđoše na jednu rijeku a Isa uze čovjeka za ruku i pređoše preko rijeke hodajući po površini vode. Čovjek začuđeno uzviknu:
-Subhanallah!
Isa ga i tada upita za onu treću pogaču, a čovjek opet jednako odgovori da su samo dvije pogače i bile!
Idući dalje naiđoše na napušteno selo, a na sred sela tri velike gomile pijeska. Isa tada reče: - Sa Allahovim izunom budi zlato!
Na veliko čuđenje tog čovjeka sve tri hrpe pijeska se pretvoriše u tri hrpe zlata, a Isa dalje reče:
- Jedna hrpa meni, jedna tebi, a treća onom ko je pojeo onu treću pogaču!
Tada čovjek uzviknu: - Ja sam pojeo onu treću pogaču!
Isa mu dade sve tri hrpe zlata i napusti ga te ode svojim putem, a čovjek ostade ne znajući kako toliko zlato da ponese sa sohom.
Tuda naiđoše tri čovjeka, razbojnika, pa kada ga vidješe sa tim zlatom ubiše ga kako hi sve uzeli sebi. Onda jednog između sebe poslaše u susjedno selo po hranu, a kada on ode reče jedan od one dvojice što ostadoše drugome: - Kada onaj dođe ubićemo ga i svo zlato podijeliti između nas dvojice! - Drugi razbojnik se odmah složi s tim.
Što se tiče onog trećeg, on ode razmišljajući kako da se riješi svojih ortaka. Tako odluči da u hranu koju im donese stavi otrova, pa kada je njih dvojica pojedu da se otruju.
On tako uradi, donese hranu, a ova dvojica ga po dogovoru ubiju a zatim pojedu onu otrovanu hranu pa i njih obojica umru!!
Kasnije Isa ponovo tuda naiđe pa kada ih četvoricu ugleda kako mrtvi leže oko onog zlata reče: - Ovako dunjaluk postupa sa onima koji se samo za dunjaluk bore!
Putovao Isa a.s. sa jednim čovjekom pa pošto silno ogladniše i dođoše u blizinu nekog sela Isa mu reče davši mu nekoliko novaca:
- Idi i nabavi nam nešto za jelo!
Čovjek ode a Isa se pripremi za namaz i poče da klanja. Kada čovjek dođe donese sa sobom tri pogačice i sjede isčekujući da Isa završi svoj namaz, a kako mu se to čekanje odulji on pojede jednu pogaču.
Isa je, kada je čovjek dolazio, primjetio da on nosi tri pogače, a kada završi namaz vidje da imaju samo dvije te on upita čovjeka:
- Gdje je ona treća pogačica?
Čovjek odgovori: - Samo dvije pogače sam donio!
Onda oni pojedoše te dvije pogače i krenuše dalje. Kasnije naiđoše na krdo gazela koje su pasle travu i Isa pozva jednu gazelu koja im odmah sama dođe. Oni je zaklaše i jedoše koliko im je bilo potrebno, pa onda Isa reče tom čovjeku:
- Tako ti onoga koji ti je omogućio da vidiš ovo čudo, reci mi ko je pojeo onu treću pogaču?
Čovjek odgovori: - Samo dvije pogače sam donio!
Oni krenuše dalje i dođoše u neko selo a Isa pozva Uzvišenog Allaha da im dadne nekog ko će ih izvijestiti o tom selu. Allahovim izunom i moći jedna cigla progovori i izvijesti ih o svemu što je Isa pitao i htjeo da zna. Čovjek koji putovaše s njim se čudio svemu tome, a Isa ga opet upita?
- Tako ti onoga ko ti je dao da vidiš ovo čudo, reci mi ko je pojeo onu treću pogačicu?
Čovjek opet odgovori: - Samo dvije pogače su bile!
Nakon što su krenuli dalje naiđoše na jednu rijeku a Isa uze čovjeka za ruku i pređoše preko rijeke hodajući po površini vode. Čovjek začuđeno uzviknu:
-Subhanallah!
Isa ga i tada upita za onu treću pogaču, a čovjek opet jednako odgovori da su samo dvije pogače i bile!
Idući dalje naiđoše na napušteno selo, a na sred sela tri velike gomile pijeska. Isa tada reče: - Sa Allahovim izunom budi zlato!
Na veliko čuđenje tog čovjeka sve tri hrpe pijeska se pretvoriše u tri hrpe zlata, a Isa dalje reče:
- Jedna hrpa meni, jedna tebi, a treća onom ko je pojeo onu treću pogaču!
Tada čovjek uzviknu: - Ja sam pojeo onu treću pogaču!
Isa mu dade sve tri hrpe zlata i napusti ga te ode svojim putem, a čovjek ostade ne znajući kako toliko zlato da ponese sa sohom.
Tuda naiđoše tri čovjeka, razbojnika, pa kada ga vidješe sa tim zlatom ubiše ga kako hi sve uzeli sebi. Onda jednog između sebe poslaše u susjedno selo po hranu, a kada on ode reče jedan od one dvojice što ostadoše drugome: - Kada onaj dođe ubićemo ga i svo zlato podijeliti između nas dvojice! - Drugi razbojnik se odmah složi s tim.
Što se tiče onog trećeg, on ode razmišljajući kako da se riješi svojih ortaka. Tako odluči da u hranu koju im donese stavi otrova, pa kada je njih dvojica pojedu da se otruju.
On tako uradi, donese hranu, a ova dvojica ga po dogovoru ubiju a zatim pojedu onu otrovanu hranu pa i njih obojica umru!!
Kasnije Isa ponovo tuda naiđe pa kada ih četvoricu ugleda kako mrtvi leže oko onog zlata reče: - Ovako dunjaluk postupa sa onima koji se samo za dunjaluk bore!
"Slatko i gorko; može se upoznati samo okusom, a nikako preko riječi,,
-
PROČITAJ ME
- Posts: 865
- Joined: Tue Sep 25, 2007 8:46 pm
- Location: bosna
Re: "Priče"
Bravo Amere ovo mi se masu sviđa... oduševio si me ovim pričama.. nastavi pisati molim te... Napisat ću ti i ja koju.. super ma nema dalje... pozdrav od Jace...
Između izvjesnog i neizvjesnog - postoji tanak led.
Re: "Priče"
" Htio neki djecak da iskusa mudraca i upita ga: "Pogodi da li je ova pticica sto je krijem u dlanovima ziva ili mrtva?"i pri tome razmislja-ako mudrac kaze da je ziva, ja cu je pritisnuti dlanovima i ubiti, a ako kaze da je mrtva-pustit cu je da odleti.
Mudrac pogleda djecaka i samo kratko rece: "SVE JE U TVOJIM RUKAMA".
Mudrac pogleda djecaka i samo kratko rece: "SVE JE U TVOJIM RUKAMA".
Last edited by klara60 on Mon Mar 01, 2010 4:39 pm, edited 1 time in total.
Re: "Priče"
DOŽIVLJAJI JEDNE ANE(glava XV), Momo Kapor.
U kojoj jedan psihijatar pokušava da izleči Anu od ljubavi na prvi pogled; dok ona hrabro uzvikuje: »Živeo poljubac na čelu sa poljupcem u čelo!« Ovo poglavlje je zabranjeno za omladinu ispod trinaest godina jer u ogromnim količinama govori o seksu.
- Deca su zaista ogromna obaveza! - reče moj matori, pokušavajući da po ko zna koji put kuhinjskim
nožem izvuče neku kintu iz mog gipsanog praseta. Što se tiče love, bio je potpuno liht! Moj London,
sa šestodnevnim programom zaboravljanja Mišelina, sasvim ga je izlihtio.
Lovijanović, koji je ispadao iz kasice, bio je u apoenima sličnim onim što se dobijaju na stepeništu crkve Sv. Marka uoči krsnih slava, ili u trenutku kada neka budala vikne pred opštinom: »Kume, izgore ti kesa!«
- Kakva ste to generacija? - mrmljao je matori -ni za šta niste! Pogledaj, sve sam sitniš! Stvarno, koliko ti ono beše godina?
- Osamnaest...
- U tvojim godinama meni je već bilo dvadeset i tri! - reče taj genije od čoveka, odlazeći iz sobe u koju je upravo ufuravala maman u svom najnovijem jutarnjem izdanju. Prva strana, sva u slikama.
- Opet buljiš u prazno? - zacvile još s vrata. -Ona opet bulji u prazno... Sine, zašto ne kažeš mamici šta te muči?
- AKO već hoćeš da znaš - odgovorih - muči me najviše to što neprestano upadaš u moju sobu bez kucanja...
- Ali, dete moje, mi smo svi tako zabrinuti za tvoju..mentalnu higijenu. Posmatram te poslednjih nedelja: ti nešto kriješ od mene! Na primer, taj budilnik ispod tvog jastuka? Misliš li da ne znamo da ga svake noći navijaš i stavljaš pod jastuk? To nije normalno! Gospode! -Razgovarala sam sa starom Popovićkom... nastavi maman - može urediti da te primi doktor Robert Mandžuka.
- - Je li to to neka nova društvena igra?
- -Psihijatar! I to najbolji u gradu. Popovićkina Beba ne izlazi iz njegove ordinacije. A ona nije ni
za dlaku osetljivija od tebe.
I tu maman najzad izbaci preostale karte na talon. Ispostavi se da sve devojke iz boljih kuća odlaze tome doktoru Mandžuki. Doktor Robert ne leči svakoga. Treba biti pametan, i svi beogradski saloni biće otvoreni za mene čim upoznam taj svet oko doktora Mandžuke. Maman je uvek osećala da sam prepuna različitih kompleksa, samo da ih krijem - iz skromnosti.
- Opet buljiš u prazno! - reče. - Da mi je samo da znam o čemu razmišljaš! Da mi je samo načas zaviriti u tu tvoju glavu!
- Razmišljam o jednoj sirotoj Olji koja nije smela da doktorira...
- Zašto? - uleti maman.
- Pa zbog toga što bi morala da stavlja Dr ispred imena. A zove se Olja (DR OLjA)!
Doktor Robert Mandžuka nosio je umesto naočara dve veličanstvene lupe. Virio je kroz njih s izrazom naučnika koji upravo izučava kretanje buba-švabe po dnu bele glatke kade, dok se ona upinje da izgilja napolje.
- Koliko imate godina? - upita.
- Osamnaest.
- Da, da... - promrmlja nešto sebi u bradu, zapisujući. A kako stojite sa seksom?
- S čim?
- Sa seksom? - ponovi on.
- Uglavnom, apstiniram...
- Zbog čega, ako smem da znam?
- Da vam pravo kažem, doktore, ne znam šta ljudi uopšte nalaze u tim smešnim pokretima? - odgovorih, načinivši usput nekoliko grčevitih trzajeva levim uglom usana i krajičkom oka.
Svaka dva minuta, računajući vreme po doktorovom satu, pokušala bih da s vrha nosa sklonim nevidljivu muvu.
Doktor mi se iznenada unese u lice:
- Osećate li kakve smetnje?
- Nalazim se u stanju opšte uznemirenosti, patim od neodređenog straha, teskobe,napregnutosti i nespokojstva - odverglah.
- Anksioznost! - odahnu on sa zadovoljstvom čoveka koji je u emisiji televizijskog kviza „Pokaži šta znaš“ prepoznao otprve Vuka Karadžića po drvenoj nozi i rajsnegli kojom je pričvršćavao čarapu, jer ga je nerviralo to što mu neprestano klizi naniže. Naravno da je anksioznost kad sam baš te simptome nabubala iz leksikona. Nije, valjda, išijas!
- Lečenje će potrajati malo duže...reče doktor Mandžuka, ispustivši veliku mrlju mastila iz svog nalivpera na čist list hartije. Zatim je presavio list napola a onda ga naglo rastvorio i gurnuo prema meni.
-Šta je sad pa to?
-Roršahov test-odvrati. -Opišite mi na šta vas podseća ova mrlja!
Samo slobodno! Opustite se i opišite na šta vas podseća!
Uzeh čitavu tu jaku naučnu stvar u ruke. Istini za volju mrlja me je strašno, ali strašno, podsećala na razliveno mastilo. Ali nisam htela da razočaram doktora Mandžuku. Makar i na moju štetu!
Vidim jednu plavušu koja vam radi o glavi... Tu je i neko uniformisano lice, a stoji vam i jedan kraći put...Pritisnite prstom ovde!
Tu mu iznenada ščepam kažiprst i pritisnem u centar razlivene mrlje. Nije stigao da kaže ni britva.
- Ali to nije šoljica za kafu!
- Zap nije isto? - iskezih se manijački. Zgužvao je besno papir sa gospodinom Roršahom i bacio ga u korpu za otpatke. Pokuša s novim mrljom.
Mislim da sam sad shvatila u čemu je štos!-rekoh, zagledavši se u mrlju.-Treba da istrkeljišem na šta me podseća mrlja, jel da? E pa, čini mi se da vidim kao neku mačku koju je pregazio kamion od šest tona ; e pa ta me mrlja podseća na krv razlivenu po asfaltu, pomešanu sa ulepljenom dlakom i smrskanim rebrima.Vidim i kao jedno ispalo mačje oko kako bulji u prazno...Treba li još?
Doktor Mandžuka se diskretno držao za stomak.
Bio je bled kao krpa.
Da li ste u detinjstvu mučili životinje? -procedi.
- Samo sam ih pomalo doterivala...
-Na koji način?
Znate smetali su mi njihovi ekstremiteti. (Dva nervozna trzaja glavom ulevo). I danas smatram da su ekstremiteti kod životinja stvar nesavršenosti prirode.Verovatno ste primetili, dragi doktore, ako me već pitate za moje mišljenje, mislim, vi ste prvi potegli tu temu, verovatno ste primetili da je život sam po sebi korigovao skulpture starih Grka. kada ste uopšte videli makar i jednu jedinu Milosku Veneru sa rukama?-upitah, sumanuto se cerekajući.-Zašto onda i muve ne bi izgledale mnogo lepše bez krilla i nogu, a?
Gledao me je sa blagom panikom u očima:
- Jeste li doneli svoj dnevnik:?
-Naravno!
Maman mi je kazala da doktoru svakako odnesem dnevnik. Dnevnici su mu, kao, pomagali kod iznalaženja traume i primene različitih terapija. Zašto ne? Meni se dopada. Doktor Mandžuka se na trenutak zadubio u tekst. Što je ufuravao dublje unutra, ono malo dobro raspoređene kose na glavi sve je više podsećalo na ofucani muf bivše ruske grofice, prilikom školskog eksperimenta s elektricitetom.
- Vidim odavde da imate prijatelja? - reče posle duže pauze.
-Imam
-Šta radite kada ste zajedno?
- Grebemo se.
- Noktima?
-I rukama i nogama-objasnih. Mišelino je pravi grebatorski genije.To bi trebalo da vidite! To kako on ume da se grebe! Da kojim čudom ima plemićki grb, na njemu bi se svakako morao nalaziti češalj ili makar češagija.
Doktor je zapisivao svaku reč u svoj notes. Kada bi uvek postizao takve brzine, mogao bi glatko da se zaposli u bilo kojoj novinskoj agenciji. Majke mi, TASS, APF, MENA, ROJTER, UPI, TANJUG plaču za njim. Moja bakuta najviše voli TANJUGA. Ona je godinama mislila da je taj TANJUG apsolutno najbolji jugoslovenski novinar. »Kako samo uspeva da stigne na toliko mesta odjedanput?« - pitala se svakog jutra.
Što se tiče mog doktora, kladila bih se u šta god hoćete da će se na sledećoj sednici dopisnih članova Srpske akademije nauka pojaviti sa referatom »Grebanje kao sistem odbrambenog mehanizma protiv frustracije u okviru psihoneuroze«.
-A gde se grebete?-nagnu se prema meni poput javne tužibabe(tako mi u ulici zovemo javne tužioce), trenutak pre nego što će dobiti priznanje od okrivljenog.-U krevetu? U mračnim podrumima? U kapelama? Na groblju? Gde?
Najviše pred Kinotekom!-priznadoh.-Po Knez-Mihajlovoj, takođe. Može se slobodno reći da se grebuckamo gde stignemo...
Čitala sam naopačke šta je zapisivao:
»...pacijentkinja izvodi čin grebanja uglavnom na javnim mestima, što govori u prilog potisnutog egzibicionizma, jer su za sam čin potrebni i posmatrači.. «
Bilo mi je dosadno da džonjam tu i gledam kako on piše. Da bih stvar prekratila, stavih dlan na usta i u mrtvačkoj tišini ispustih svoj čuveni ratni poklič iz plemena Sijuksa, na šta doktoru ispade pero iz ruke. Kada sam prestala da arlaučem, kristalni luster u njegovoj ordinaciji još uvek se tresao kao šlogiran.
Šta vam je_-viknu.
-Molim?-vratih se istog časa u kožu mlade dame iz bolje kuće.
-Zašto ste vikali?
-Ja vikala? Bože, doktore, šta vam pada na pamet!
Mislim da je za danas dosta...-promuca.-Nastavićemo sutra. vi ste, draga moja, ozbiljno bolesni i lečenje će možda trajati dugo, veoma dugo.
... Recite gospođi mami da mi se javi posle podne.
-Hvala vam mnogo doktore! Posle razgovora sa vama osećam se mnogo bolje! Mislim, nekako olakšano. Izlazeći, ugasih cigaretu u oko Sigmunda Frojda čiji je portret visio na zidu ordinacije. Primetila sam da je doktor i to zapisao u notes.
:rolleyes:
U kojoj jedan psihijatar pokušava da izleči Anu od ljubavi na prvi pogled; dok ona hrabro uzvikuje: »Živeo poljubac na čelu sa poljupcem u čelo!« Ovo poglavlje je zabranjeno za omladinu ispod trinaest godina jer u ogromnim količinama govori o seksu.
- Deca su zaista ogromna obaveza! - reče moj matori, pokušavajući da po ko zna koji put kuhinjskim
nožem izvuče neku kintu iz mog gipsanog praseta. Što se tiče love, bio je potpuno liht! Moj London,
sa šestodnevnim programom zaboravljanja Mišelina, sasvim ga je izlihtio.
Lovijanović, koji je ispadao iz kasice, bio je u apoenima sličnim onim što se dobijaju na stepeništu crkve Sv. Marka uoči krsnih slava, ili u trenutku kada neka budala vikne pred opštinom: »Kume, izgore ti kesa!«
- Kakva ste to generacija? - mrmljao je matori -ni za šta niste! Pogledaj, sve sam sitniš! Stvarno, koliko ti ono beše godina?
- Osamnaest...
- U tvojim godinama meni je već bilo dvadeset i tri! - reče taj genije od čoveka, odlazeći iz sobe u koju je upravo ufuravala maman u svom najnovijem jutarnjem izdanju. Prva strana, sva u slikama.
- Opet buljiš u prazno? - zacvile još s vrata. -Ona opet bulji u prazno... Sine, zašto ne kažeš mamici šta te muči?
- AKO već hoćeš da znaš - odgovorih - muči me najviše to što neprestano upadaš u moju sobu bez kucanja...
- Ali, dete moje, mi smo svi tako zabrinuti za tvoju..mentalnu higijenu. Posmatram te poslednjih nedelja: ti nešto kriješ od mene! Na primer, taj budilnik ispod tvog jastuka? Misliš li da ne znamo da ga svake noći navijaš i stavljaš pod jastuk? To nije normalno! Gospode! -Razgovarala sam sa starom Popovićkom... nastavi maman - može urediti da te primi doktor Robert Mandžuka.
- - Je li to to neka nova društvena igra?
- -Psihijatar! I to najbolji u gradu. Popovićkina Beba ne izlazi iz njegove ordinacije. A ona nije ni
za dlaku osetljivija od tebe.
I tu maman najzad izbaci preostale karte na talon. Ispostavi se da sve devojke iz boljih kuća odlaze tome doktoru Mandžuki. Doktor Robert ne leči svakoga. Treba biti pametan, i svi beogradski saloni biće otvoreni za mene čim upoznam taj svet oko doktora Mandžuke. Maman je uvek osećala da sam prepuna različitih kompleksa, samo da ih krijem - iz skromnosti.
- Opet buljiš u prazno! - reče. - Da mi je samo da znam o čemu razmišljaš! Da mi je samo načas zaviriti u tu tvoju glavu!
- Razmišljam o jednoj sirotoj Olji koja nije smela da doktorira...
- Zašto? - uleti maman.
- Pa zbog toga što bi morala da stavlja Dr ispred imena. A zove se Olja (DR OLjA)!
Doktor Robert Mandžuka nosio je umesto naočara dve veličanstvene lupe. Virio je kroz njih s izrazom naučnika koji upravo izučava kretanje buba-švabe po dnu bele glatke kade, dok se ona upinje da izgilja napolje.
- Koliko imate godina? - upita.
- Osamnaest.
- Da, da... - promrmlja nešto sebi u bradu, zapisujući. A kako stojite sa seksom?
- S čim?
- Sa seksom? - ponovi on.
- Uglavnom, apstiniram...
- Zbog čega, ako smem da znam?
- Da vam pravo kažem, doktore, ne znam šta ljudi uopšte nalaze u tim smešnim pokretima? - odgovorih, načinivši usput nekoliko grčevitih trzajeva levim uglom usana i krajičkom oka.
Svaka dva minuta, računajući vreme po doktorovom satu, pokušala bih da s vrha nosa sklonim nevidljivu muvu.
Doktor mi se iznenada unese u lice:
- Osećate li kakve smetnje?
- Nalazim se u stanju opšte uznemirenosti, patim od neodređenog straha, teskobe,napregnutosti i nespokojstva - odverglah.
- Anksioznost! - odahnu on sa zadovoljstvom čoveka koji je u emisiji televizijskog kviza „Pokaži šta znaš“ prepoznao otprve Vuka Karadžića po drvenoj nozi i rajsnegli kojom je pričvršćavao čarapu, jer ga je nerviralo to što mu neprestano klizi naniže. Naravno da je anksioznost kad sam baš te simptome nabubala iz leksikona. Nije, valjda, išijas!
- Lečenje će potrajati malo duže...reče doktor Mandžuka, ispustivši veliku mrlju mastila iz svog nalivpera na čist list hartije. Zatim je presavio list napola a onda ga naglo rastvorio i gurnuo prema meni.
-Šta je sad pa to?
-Roršahov test-odvrati. -Opišite mi na šta vas podseća ova mrlja!
Samo slobodno! Opustite se i opišite na šta vas podseća!
Uzeh čitavu tu jaku naučnu stvar u ruke. Istini za volju mrlja me je strašno, ali strašno, podsećala na razliveno mastilo. Ali nisam htela da razočaram doktora Mandžuku. Makar i na moju štetu!
Vidim jednu plavušu koja vam radi o glavi... Tu je i neko uniformisano lice, a stoji vam i jedan kraći put...Pritisnite prstom ovde!
Tu mu iznenada ščepam kažiprst i pritisnem u centar razlivene mrlje. Nije stigao da kaže ni britva.
- Ali to nije šoljica za kafu!
- Zap nije isto? - iskezih se manijački. Zgužvao je besno papir sa gospodinom Roršahom i bacio ga u korpu za otpatke. Pokuša s novim mrljom.
Mislim da sam sad shvatila u čemu je štos!-rekoh, zagledavši se u mrlju.-Treba da istrkeljišem na šta me podseća mrlja, jel da? E pa, čini mi se da vidim kao neku mačku koju je pregazio kamion od šest tona ; e pa ta me mrlja podseća na krv razlivenu po asfaltu, pomešanu sa ulepljenom dlakom i smrskanim rebrima.Vidim i kao jedno ispalo mačje oko kako bulji u prazno...Treba li još?
Doktor Mandžuka se diskretno držao za stomak.
Bio je bled kao krpa.
Da li ste u detinjstvu mučili životinje? -procedi.
- Samo sam ih pomalo doterivala...
-Na koji način?
Znate smetali su mi njihovi ekstremiteti. (Dva nervozna trzaja glavom ulevo). I danas smatram da su ekstremiteti kod životinja stvar nesavršenosti prirode.Verovatno ste primetili, dragi doktore, ako me već pitate za moje mišljenje, mislim, vi ste prvi potegli tu temu, verovatno ste primetili da je život sam po sebi korigovao skulpture starih Grka. kada ste uopšte videli makar i jednu jedinu Milosku Veneru sa rukama?-upitah, sumanuto se cerekajući.-Zašto onda i muve ne bi izgledale mnogo lepše bez krilla i nogu, a?
Gledao me je sa blagom panikom u očima:
- Jeste li doneli svoj dnevnik:?
-Naravno!
Maman mi je kazala da doktoru svakako odnesem dnevnik. Dnevnici su mu, kao, pomagali kod iznalaženja traume i primene različitih terapija. Zašto ne? Meni se dopada. Doktor Mandžuka se na trenutak zadubio u tekst. Što je ufuravao dublje unutra, ono malo dobro raspoređene kose na glavi sve je više podsećalo na ofucani muf bivše ruske grofice, prilikom školskog eksperimenta s elektricitetom.
- Vidim odavde da imate prijatelja? - reče posle duže pauze.
-Imam
-Šta radite kada ste zajedno?
- Grebemo se.
- Noktima?
-I rukama i nogama-objasnih. Mišelino je pravi grebatorski genije.To bi trebalo da vidite! To kako on ume da se grebe! Da kojim čudom ima plemićki grb, na njemu bi se svakako morao nalaziti češalj ili makar češagija.
Doktor je zapisivao svaku reč u svoj notes. Kada bi uvek postizao takve brzine, mogao bi glatko da se zaposli u bilo kojoj novinskoj agenciji. Majke mi, TASS, APF, MENA, ROJTER, UPI, TANJUG plaču za njim. Moja bakuta najviše voli TANJUGA. Ona je godinama mislila da je taj TANJUG apsolutno najbolji jugoslovenski novinar. »Kako samo uspeva da stigne na toliko mesta odjedanput?« - pitala se svakog jutra.
Što se tiče mog doktora, kladila bih se u šta god hoćete da će se na sledećoj sednici dopisnih članova Srpske akademije nauka pojaviti sa referatom »Grebanje kao sistem odbrambenog mehanizma protiv frustracije u okviru psihoneuroze«.
-A gde se grebete?-nagnu se prema meni poput javne tužibabe(tako mi u ulici zovemo javne tužioce), trenutak pre nego što će dobiti priznanje od okrivljenog.-U krevetu? U mračnim podrumima? U kapelama? Na groblju? Gde?
Najviše pred Kinotekom!-priznadoh.-Po Knez-Mihajlovoj, takođe. Može se slobodno reći da se grebuckamo gde stignemo...
Čitala sam naopačke šta je zapisivao:
»...pacijentkinja izvodi čin grebanja uglavnom na javnim mestima, što govori u prilog potisnutog egzibicionizma, jer su za sam čin potrebni i posmatrači.. «
Bilo mi je dosadno da džonjam tu i gledam kako on piše. Da bih stvar prekratila, stavih dlan na usta i u mrtvačkoj tišini ispustih svoj čuveni ratni poklič iz plemena Sijuksa, na šta doktoru ispade pero iz ruke. Kada sam prestala da arlaučem, kristalni luster u njegovoj ordinaciji još uvek se tresao kao šlogiran.
Šta vam je_-viknu.
-Molim?-vratih se istog časa u kožu mlade dame iz bolje kuće.
-Zašto ste vikali?
-Ja vikala? Bože, doktore, šta vam pada na pamet!
Mislim da je za danas dosta...-promuca.-Nastavićemo sutra. vi ste, draga moja, ozbiljno bolesni i lečenje će možda trajati dugo, veoma dugo.
... Recite gospođi mami da mi se javi posle podne.
-Hvala vam mnogo doktore! Posle razgovora sa vama osećam se mnogo bolje! Mislim, nekako olakšano. Izlazeći, ugasih cigaretu u oko Sigmunda Frojda čiji je portret visio na zidu ordinacije. Primetila sam da je doktor i to zapisao u notes.
:rolleyes: