DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Ovo je mjesto na kojem možete slobodno otvoriti svoju dušu i podijeliti svoje emocije s nama.

Moderator: sanela

pavaoiztarza
Posts: 30
Joined: Fri Mar 13, 2015 7:41 pm

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Postby pavaoiztarza » Thu Jun 25, 2015 12:30 pm

oci boje meda wrote:Stvarala sam svoj dom i živela negde drugde nekoliko puta. Stalno sam bila u bekstvu. Zašto se onda teret činio nepodnošljivim? Šta je bilo to što sam nosila?

Sada shvatam da se prošlost ne rastapa kao fatamorgana. Shavatam da i budućnost, iako nevidljiva, ima težinu. Nalazimo se u prostoru delovanja gravitacionih sila prošlosti i budućnosti. Potrebna je strahovita energija-snaga brzine svetlosti-da bi se neko mogao otrgnuti od te gravitacione sile.

Koliko se nas oslobodi iz svoje orbite? Zadirkujemo sami sebe pomodnim pojavama kao što je sloboda volje i kursevima samopomoći koji nam upravljaju životom. Verujemo da sami možemo biti sopstveno čudo i da nam je samo dobitak na lotou ili Onaj Pravi, pa da se ceo svet promeni.

Drevni narodi su verovali u sudbinu jer su uviđali koliko je bilo svima teško da išta promene. Privlačna snaga prošlosti i budućnosti toliko je velika da sadašnjost biva zarobljena pod njima. Ležimo bespomoćno u strujanjima predložaka koje smo nasledili ili onih kojima smo se vratili zbog sopstvenih postupaka. Breme je nepodnošljivo.

Što sam više činila, više sam nosila. Knjige, kuće, ljubavnike, živote, sve nagomilano na mojim leđima koja su oduvek bila najjaci deo moga tela. Idem u teretanu. Mogu da podignem sopstvenu težinu. Mogu da podignem sopstvenu težinu.

Mogu da podignem sopstvenu težinu.

Želim da iznova ispričam priču.


Probaj onda ovo : "Ne oslanjaj se na svoj razum nego vjeruj Bogu svim srcem"

I "Kogod se ne rodi ponovo, ne može ući u kraljevstvo nebesko."

Tvoja pitanja imaju poantu. Kad se doda molitva Kristu prije ili poslije teretane, taj teret misli jednostavno nestaje.

Probaj da se uvjeriš sama.

pavaoiztarza
Posts: 30
Joined: Fri Mar 13, 2015 7:41 pm

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Postby pavaoiztarza » Thu Jun 25, 2015 12:39 pm

oci boje meda wrote:Kao zora zimskog jutra, resko i bezobzirno, kroz glavu mi prolazi misao i gubi se u magli podsvesti. Zamracene ulice i ponoc u njima, iako je dan u punom jeku, kriju neke ideje. Napolju je sneg pokrio led, a led je napravio koru nad zemljom cineci je nekim dalekim snom. Sneg je dubok, iako je napolju leto i Sunce, iako je sparno i tesko vreme. Hodam po snegu i led ispod nogu mi budi cula. Zvuci sa ulice stizu do mog uha umotani u koprenu sna, kroz zataskane snegom ulice, opet pojacane tisinom noci. Mrzim led ispod suvog, belog i bajkovitog snega. Gledam kuda gazim iako se od pokrivaca ne vidi nista, noge su mi malo savijene u kolenima a stopala u cizmama se grce i pokusavaju da zagrabe stabilnost. Klizne noga kad podignem pogled, ali trudim se da ne gledam. Do usiju ne stizu zvuci, umotani su u pahulje koje padaju sa vrelog letnjeg sunca, zatrpavaju me kao vekovna prasina, umotavaju kao paucina i uspavljuju u nekoj mirisnoj memli…
Sanjam da smo zivi nas dvoje i da pravimo figure u ovom snegu od prasine, u snegu od sunca. Oko nas u krug trce deca sa maskama idola i smeju se smehom odraslih ljudi. Reci koje izgovaram su kao baloncici, deca ih jure i oni nestaju u malenom prasku; oni koji im umaknu nestaju u dodiru sa materijom ili odlecu ka suncu koje ce ih uviti u svoje vatrene snove. Daleko sam od tebe, citav treptaj rastojanja, a u njemu su senke i zvuk koji je obojen, suvise si daleko i ne vidim te; nazirem da ti se usne pomeraju i mrmljaju neke nepoznate reci, guse se u magli, njihovi lesevi plove po kosmosu dosade. Okrecem glavu i vidim zid ispred sebe sa vratima koja su toliko mala da kroz njih jedva moze dete da prodje. Iako su nacrtana, znam da zid prolazi kroz mene, ali pejzaz se ne menja; isti je kao sa druge strane zida, ali tu su neki drugi ljudi koji nemaju oci. Sa druge strane lica su prazna i zvuk noci je ostar. Koza poprima plavicastu boju od hladnoce, ali ne znam kako da se vratim jer je zid nestao, a sa njim sve sto je bilo sa druge strane.
Vreme tece sporo preko koze i pravi opekotine i male posekotine koje krvare. Hodam po barama usirene krvi i gledam paucinu koja oblaze drvece, cudno i crno drvece golih grana koje raste sa druge strane. Ovo nije Raj, ovo nije Pakao, ovo nije Nirvana, ovo nije Cistiliste, ovo nije Beskraj, ovo nije podzemlje i korenje niti vrh drveta ili ledenog brega. Ovo je prostor beskrajne svesti i u njemu sam sama, u njemu sam stvarna, jer ovde je materija apstraktan pojam, isto kao sto je ideja sa druge strane.
Hodam i postojim, iako nemam oci, gledam, utapam se u otrovni vazduh zelenih mocvara i sivog vazduha. Svakim korakom koji pravim ka sumi misli bliza sam stvarnosti, svakim korakom sve vise shvatam da ne postoji drugi svet, da je sve vreme bio deo onog prvog. Sve vreme je bio tu, u dzepu vazduha, u kosmickom ogledalu u prostorno-vremenskom zakrivljenju. Postojao je, kao ti, kao ja.


Ha ! Ovo je super ! Nedavno sam pročitao priču o bogatom mladiću, koji dolazi pustinjaku (čovjek živi u pećini u Egiptu) i moli ga za savjet da li da se ženi ili ne ženi.
Pustinjak mu kaže da se vrati i napravi tu ženu - od blata !
Momak se vrati i napravi i dođe opet pustinjaku, koji mu sada kaže da napravi još dva manja kipa od blata - djecu.
Ovaj se vrati i to sve donese. Onda mu pustinjak izvuče kašiku i zamoli ga da nahrani tu ženu i djecu kašikom i hranom.
E dečko,.... Momak se okrenuo i otišao. Nije se oženio.

Pa je moguće da si ti imala vezu sa nekim, ko nije uopšte mislio sa tobom ozbiljno, to jest da te hrani i voli i tako dalje.
Na ponašanje tog čovjeka ne možeš utjecati. Ali možeš saznati razlog, zbog kojeg si ti donijela te odluke. Evo ti pomoć:

"Ne čini sebi nikakvu sliku niti kip ni od čega na nebu, na zemlji ni ispod zemlje. Ne klanjaj se tome i ne služi. Jer sam ja Gospod Bog tvoj - Bog ljubomoran."

Dakle je ulazak u vezu iz razloga sviđanja, zaljubljenosti i sličnog, idolopoklonstvo. A idolopoklonstvo dolazi u paketu sa kliničkom depresijom.

Nadam se da ti to može pomoći da razumiješ svoju situaciju. A sa razumijevanem rješenja slijede sama.

Super napisano. Predlažem da počneš pisati knjigu. Ide ti dobro zaista.

Pavao

Ha - riječi kao balončići! Super.
Djeca pod maskama idola!

Sjajno.

pavaoiztarza
Posts: 30
Joined: Fri Mar 13, 2015 7:41 pm

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Postby pavaoiztarza » Thu Jun 25, 2015 12:52 pm

ikarus wrote:KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.


Bravo majstore.

pavaoiztarza
Posts: 30
Joined: Fri Mar 13, 2015 7:41 pm

Re: OGLED O PLAVOM ZIDU

Postby pavaoiztarza » Thu Jun 25, 2015 12:55 pm

oci boje meda wrote:Kupatilo je najmanja prostorija u stanu. Tacna mera iznosi dva kvadratna metra. To je ipak, dovoljno da otac, majka, cerka, macka i macor, svakodnevno, po nekoliko puta, tu obavljaju svoje fizioloske potrebe. Takodje, pruza mogucnost neogranicenog kupanja, umivanja, cesljanja, gledanja u ogledalo, pranja vesa u ves masini, sminkanja, razmisljanja dok se vrsi velika nuzda, tihog razgovora sa samim sobom. Pruza utisak zasticenosti, skrovista, odvojenosti od prometnog sveta predsoblja. Kupatilo je cudan spoj skucenosti i slobode.
Kada je nesto skuceno izaziva potrebu za stvaranjem iluzije.
Tako je otac dosao na ideju da zid u kupatilu prekreci plavom bojom. S njim se slozila cerka, dok je majka bila sumnjicava prema efektu te vrste. Ipak, zid i plafon vise nisu beli. Stvorena je iluzija nebeskog prostranstva.
Sta je potrebno da bi iluzija postojala?
Zasto je otac i cerka imaju? Zasto im je majka ipak dopusta?
Potrebna je plava boja, krec, cetka za mazanje, merdevine. Zatim, potrebna je volja, masta, upornost, verovanje u iluziju.
Ako postoji svest da je iluzija samo iluzija ona time gubi svoju caroliju, dosadna je, nebitna.
Ako pak, sednem na WC solju i gledajuci u plavi zid imam utisak da pisam pod vedrim nebom, onda je moja iluzija pravi uzitak. Majka mi kaze da su to sve same gluposti kojima su skloni oni koji se suvise dosadjuju.
Ipak, mislim da ni ona ne moze da odoli plavom zidu, kada ugleda svoga muza, posle X godina braka, kako se zaljubljeno naslanja na nebo, kada vidi da samo u njemom kupatilu macke grebu vasionu, kada shvati da je njena porodica rasuta po svemiru i na okupu, istovremeno.

Ovo je sjajno. Kada se trebaju teške teme iskomunicirati, predlažem cijepanje tkanine: tako je caru Solomonu došao prorok, pocjepao tkaninu i rekao da će mu tako izgledati kraljevstvo, jer je prekršio Božju zapovjed.

Pa ako imaš neke teške teme za iskomunicirati majci - možeš uraditi istu stvar. Proroka je Solomon ostavio na miru (nije mu ništa bilo)

pavaoiztarza
Posts: 30
Joined: Fri Mar 13, 2015 7:41 pm

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Postby pavaoiztarza » Thu Jun 25, 2015 12:56 pm

simon_says wrote:Sve je to staklo,duso moja

Te suzice,te oci sto lutaju snovima i prostranstvima,sto ubijaju i mole
pogledom,sto su uvek u potrazi,beskrajnoj,nedostiznoj,zamisljenoj....
Suze ozbiljne,suze krvave,nezne suze... Nista do jeftinog kristala...

Ti hodnici, vremena i mesta koje nazivas domom;ti prozori sa kojih
gledas tresnje u cvatu i ulice pokrivene snegom, prljavi prozori sa kojih
golim rukama skidas ostatke svoje duse..I ta dusa da, ona koja pati i
ona koja voli...Vrata, vrata za tamo,vrata za ovde,vrata za sutra i juce...

I nade te isto...sto te zadirkuju i potpiruju,nezno poput pera golicaju
tvoja stopala..Nebo koje te doziva i kisa koja te sakriva, Sunce koje te
greje i Sunce koje umire,Sunce koje zalazi,Sunce koje ti pesme peva.

Za reci me pitas? Divne su da,bole te da..Sve te reci,sve te price
tvoje,sve bajke tvoje,uspavanke i sva strast u njima. Svi ti putevi i
ulice,zgrade i sobe u kojima se zamisljas,karte koje mislis da drzis u
ruci.

Sva ljubav,ah ta sjajna ljubav,sto te ispuni i da,sto te povredi,ali te
ispuni i sve sto zbog nje osecas i radis,planine koje pomeras,svetove
koje slikas i oh,tako bezuslovno poklanjas,sav secer i maline,jagode
tresnje i tempere crvene svih nijansi u njoj,taj suton u tebi,suton u nekoj
drugoj i taj osecaj pripadanja.

Sve je to staklo,duso moja


Zašto staklo ? U kojem smislu ? Prozirno ? Mutno ?

pavaoiztarza
Posts: 30
Joined: Fri Mar 13, 2015 7:41 pm

Re: MENE JE NEKO PREVARIO

Postby pavaoiztarza » Thu Jun 25, 2015 12:59 pm

oci boje meda wrote:Mene je neko prevario.Mene je neko obmanuo.Ja sam ponizena.Mene su ucili da su svi ljudi dobri, da ljudi mare jedni za druge, da se zelje ostvaruju, daje Istina jedina.
A onda su me obmanuli, odbacili.Izgrebali svojim dugim, krvavim noktima, osakatili, prepolovili, unistili.Polako i sigurno, deo po deo, ostavljajuci da boli i umire polagano.Onda su me ispraznili, kao kantu prevrnuli, istresli, vene mi u cvor zavezali, oci mi zamazali.
A meni je neko pricao da ima Istine, da ima Lepote.
Gde je Istina i gde je Lepota?
Ona je u krvi sto lipti od zabitih klinova, ona je u bledom slanom tragu na obrazu sto prolazi, ona je u krvi bez kiseonika, u nadanju bez ostvarenja, u smrti bez zivota. Gurnuli ste me u rupu, zatrpali zemljom, a ja se gusila, roptala, razmazivala blato po licu, krvnicki grebala, penjala se, uspevala pa padala...., a zarad cega?
Zar radi vaseg prezira i vase oholosti?
Dobro ste me prevarili.Dobro nasamarili.
Naivnost kao moju tesko je pronaci. Tesko je pronaci onoga koji veruje u dobro, u lepotu, Istinu i predskazanja!Tako je, samo gazite!Gurajte mi blato u usta, davite me, lomite, cupajte mi kosu, ispustajte krv!
Ubijte me jer sam to zasluzila!
Ja-nevernica u laz, mrznju i oholost!
Ja-gresnica dobra, lepote...!
Dotucite me vasim oholim maljem!
Ne! Nemojte maljem, to vise ne boli.
Ubijte me recju.
Ja ovde ne pripadam. Ja sam promasila i zivot i tlo, i verovatno ovde zalutah Bozjom voljom (samo on zna zasto)
Molim vas, pustite me da odem.
Dajte mi slobodu i nebo i ja cu otici.
Valjda ce svima biti lakse.


I ova je dobra. Ja sam se tako osjećao spram svoje porodice prije 10-tak godina. Ali je Bog Izraelov sve to sredio.

pavaoiztarza
Posts: 30
Joined: Fri Mar 13, 2015 7:41 pm

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Postby pavaoiztarza » Thu Jun 25, 2015 1:01 pm

simon_says wrote:Cao oci boje meda :) ,ja cu jednu na engleskom,nadam se da neces da zameris!
Ovo mi se dopada
....a Vama ?

feel

Come on hold my hand, I wanna contact the living
Not sure I understand, this role I ve been given
I sit and talk to God, and He just laughs at my plans
My head speaks a language, I don t understand

I just wanna feel, real love fill the home that I live in
Cause I got too much life, running thru my veins, going to waste
I don t wanna die, but I ain t keen on living either
Before I fall in love, I m preparing to leave her

Scare myself to dead, that s why I keep on running
Before I ve arrived, I can see myself coming
I just wanna feel real love fill the home that I live in
Cos I got too much life, running thru my veins going to waste
And I need to feel, real love in the life ever after, I can not get enough

I just wanna feel, real love fill the home that I live in
I got too much love, running thru my veins, to go to waste
I just wanna feel, real love in the life ever after
There s a hole in my soul, you can see it in my face, it s a real big place

Come on hold my hand, I wanna contact the living
Not sure I understand, this role I ve been given
Not sure I understand, not sure I understand
Not sure I understand, not sure I understand


Evo i od mene jedna na engleskom:

Kiss me—full on the mouth!
Yes! For your love is better than wine,
headier than your aromatic oils.
The syllables of your name murmur like a meadow brook.
No wonder everyone loves to say your name!

4 Take me away with you! Let’s run off together!
An elopement with my King-Lover!
We’ll celebrate, we’ll sing,
we’ll make great music.
Yes! For your love is better than vintage wine.
Everyone loves you—of course! And why not?

5-6 I am weathered but still elegant,
oh, dear sisters in Jerusalem,
Weather-darkened like Kedar desert tents,
time-softened like Solomon’s Temple hangings.
Don’t look down on me because I’m dark,
darkened by the sun’s harsh rays.
My brothers ridiculed me and sent me to work in the fields.
They made me care for the face of the earth,
but I had no time to care for my own face.

7 Tell me where you’re working
—I love you so much—
Tell me where you’re tending your flocks,
where you let them rest at noontime.
Why should I be the one left out,
outside the orbit of your tender care?


Return to “INSPIRATIVNE MISLI, STIHOVI I IZREKE”

Who is online

Users browsing this forum: No registered users and 6 guests