DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Ovo je mjesto na kojem možete slobodno otvoriti svoju dušu i podijeliti svoje emocije s nama.

Moderator: sanela

User avatar
oci boje meda
Posts: 568
Joined: Tue May 13, 2008 11:20 am
Location: NS

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Post by oci boje meda » Tue Nov 18, 2008 11:53 am

Kada mi je hladno ..... Sklupčana ..... Sa čežnjom..... Kad milujem tišinu ...... Kada volim...... Kada plačem.... Kada se smejem.... U zagrljau noći , pred svitanje dana , pomalo u strahu .... Hrabrost dozivam
pitas se sta je cilj?
tvoja spremnost da krenes.
***
sta znaci smiriti potrese
u dubinama sebe?
znaci:ugasiti glas.

M.Antic Hodajuci na rukama

User avatar
oci boje meda
Posts: 568
Joined: Tue May 13, 2008 11:20 am
Location: NS

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Post by oci boje meda » Fri Nov 21, 2008 2:11 pm

Zivot me nervira, cinjenice mi idu na nerve, istina je zlonamerna!
Lazite me, samo neka je drugacije i lepo!
Sit sam dokaza, alergican na argumente, nauka je neprijatelj progresa!
Vodite me negde de se sanja!
Ne vidim, ne cujem i ne znam!
Oslobodite me prisustva istine!...
Ovakav zivot ne zanima me!...
Pevajte mi nesto o buducnosti...
Ja nemam nerava i nemam vremena!...
Prikazite mi makar odlomak iz filma, o krajnjem cilju. I smislu!
Spasite me!...
Udavicu se u pravoj kisi i u pravom blatu!
Ubite me ako je to najkraci put.
Vodite me nekuda iza zivota, van zivota!...
Silom sam dosao na svet!...
Ja zivim u pogresnom svetu! Ovo nije moj zivot!
Ja jedini imam zdrava cula.
Sve sam okusio i probao. Nas su prevarili!
Ovde nista nije po meri coveka!
Mi zivimo u tudem svetu!...
Bezimo, dok nas nisu pojeli!
Mora postojati nesto drugo!...
Gde je onaj zivot koji smo slutili, o kojem smo sanjali?
D.Radovic 1974.
pitas se sta je cilj?
tvoja spremnost da krenes.
***
sta znaci smiriti potrese
u dubinama sebe?
znaci:ugasiti glas.

M.Antic Hodajuci na rukama

User avatar
oci boje meda
Posts: 568
Joined: Tue May 13, 2008 11:20 am
Location: NS

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Post by oci boje meda » Fri Nov 21, 2008 2:19 pm

Postoji jedno mesto. A ja sam baš u tom pravcu, tog mesta, krenula.
U polumraku iz zasede je iskočio on. Haotični dobrica, naoružan do zuba.
Nanišanio je. Ruka mu je samo u jednom deliću sekunde zadrhtala, a leva obrva iskrivila u onu opasnu krivinu, tipičnu, za njegove crte lica. I ničije vise.
Rupica na desnom obrazu je savršeno ukrasila šarmantni osmeh otkrivajući niz belih zuba i najinteresantniji polomljeni deo na jedinici levo. Okrznut. Ukoso. Linija koja se u savršenom skladu podudara sa uglom kosine nasmejanih očiju. To je taj naoružan osmeh. I naoružani divljacki pogled.
Ostavljam tebe,
užareni izlazak sunca,
barku, pesak, gitaru,
morsku zvezdu i onaj naš dvorac što smo pravili od peska.
Ostavljam nebesko plavetnilo i samo još par sati, pa savršeno ispunjen mesec. Gledali smo noćas kako se smeje dok su nam tela plutala u zagrljaju mora, a pogledi kao hipnotisani zurili ka gore, ka bezbrojnim sazvežđima dok su se talasi nežno nizali niz obalu u savrsenom ritmu. Kao da su nesto malo gunđali. Tako se bar meni učinilo.
I ostavljam mesečevo oko, i njegovu auru, i levante.
Ostavljam vas moji drugari.
Čuvajte se.
A ja, ja sam krenula na ono mesto, gde se isto snalazim nekako neobično. Možda intuitivno.
Dok je tu, gde sam krenula moj jedini vodič, sećanje. Valjda. Kretaću se ulicama kojima više ne znam cak ni ime, ali kao pod nekom inercijom znam tačno gde i kako da se krećem. Plan rodnog grada odavno više nije tako snažno memorisan, kao nekad.
Sećanja su emocionalna zamka ako ih stalno gledaš. Njihovo brisanje je samo jedan prirodni proces koji se dešava nezavisno od nas samih. I vreme, kao savršeni saradnik sećanja.
Više ne posmatram vreme kao nešto apstraktno, već kao prijatelja. Onda ti baš pomaže. Drugi tvrde suprotno. Sve je samo stvar ugla posmatranja.
A šta se desi, kada se strah od straha sakrije?
Ovaj mali rebus ostavljam tebi.
pitas se sta je cilj?
tvoja spremnost da krenes.
***
sta znaci smiriti potrese
u dubinama sebe?
znaci:ugasiti glas.

M.Antic Hodajuci na rukama

User avatar
simon_says
Posts: 566
Joined: Thu Aug 21, 2008 12:14 am
Location: Beograd

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Post by simon_says » Fri Nov 21, 2008 4:10 pm

Petak
Dođe mi da potrčim, trčim...odem daleko, bez cilja.

Kada bih imao kondicije.

Šta ako bi mogla da uđeš u moje vene i potečeš, stigneš do mozga, poradiš malo, opraviš, i zadržiš se u mom srcu?

Petak uveče, izašao sam. Živa svirka, nije nešto, pregledam po klubu ima li nešto zanimljivo. Hmmm...eno jedne, dobro bi mi stajala...pet minuta kasnije ode. Eno još jedne, takođe je plava i kovrdžava... „Što si se zabila u uglu, nepristupačna si!?“ Nema veze, ionako nije kao Ti.

Ne pije mi se ni pivo. Zagledao sam se u čašu, osetim nečiji lakat. I dalje gledam u čašu. I dalje osećam lakat, okrećem se...

-Ćao, nešto si tužan?

-Ne, nego muzika loša.

-Pa jeste, ako ovo nekom valja, šta mu ne valja.

-Ja sam Danny.

-Dragana.

-Ovaj tvoj lakat baš probada.

-Trudim se.

-Heh...pa nisam vredan truda.

-To si ti rekao.

-Izvini. Treba mi svež vazduh, nepušač teško podnosi dim.

Da ti pravim društvo?

-Ne.

…umoran sam od lutanja
.
svaka tuđa ruka me grebe
kreni, kreni kroz vene, uđi, uđi u mene”
ANONYMOUS does not forgive

User avatar
oci boje meda
Posts: 568
Joined: Tue May 13, 2008 11:20 am
Location: NS

NEVREME U MENI

Post by oci boje meda » Fri Dec 19, 2008 8:09 pm

Ovo što pada kiša i nije tako strašno.
Čudni su ovi oblaci što se motaju po glavi.
Zatrpavaju. Teško ih je nosti.
Oće da prelome u neku oluju ili grmljavinu,
u najmanju ruku.
Gomilaju se i ne pitaju.
Ne znam ni odakle, ni kada su stigli.

Neka bića primećuju
i kao po inerciji,
pokušavaju da vuku,još više, ka dole.
Čovek to nikada ne radi.
Nije dovoljno nevreme sa kojim se nosiš,
nego i u rupu bi da te zakopaju.
Čudna je to dinamika.
Uglavnom, posle, postaneš još snažniji.
A oni, nisu ni svesni da ti svojom pakošću pomažu.
Sam proces je bolan. Ego je etar koji verno nosi sve te oblake.
To mu je posao. I pritiska. I steže obruč.
Učestvujem kada ga zagrlim ali gledam da se što pre izvučem.
Čim postanem svesna šta se ustvari, dešava.

Ponekad gledam sa strane. Kažem mu doviđenja.
U samom startu. I ne dozvolim da mi priđe.
Sada menjam boje svim tim ego imidzima i čekam na prelom, obrt.
Ušuškavam se u sebe i zauzimam poziciju.
Sve manje smeta...razvedriće se.
I onda ću opet da zviždućem.
I da plešem sa svojom dušom.
Zamoliću je za ples. I zagrliti čvrsto.
I šutnuti voštanu figuru.
Opet ću se vratiti sebi.
Do sledećeg pada.
Šta ja znam, ipak je sve to samo malecni običan život
na marginama materije i duha.
pitas se sta je cilj?
tvoja spremnost da krenes.
***
sta znaci smiriti potrese
u dubinama sebe?
znaci:ugasiti glas.

M.Antic Hodajuci na rukama

User avatar
oci boje meda
Posts: 568
Joined: Tue May 13, 2008 11:20 am
Location: NS

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Post by oci boje meda » Wed Feb 11, 2009 3:25 pm

Kao zora zimskog jutra, resko i bezobzirno, kroz glavu mi prolazi misao i gubi se u magli podsvesti. Zamracene ulice i ponoc u njima, iako je dan u punom jeku, kriju neke ideje. Napolju je sneg pokrio led, a led je napravio koru nad zemljom cineci je nekim dalekim snom. Sneg je dubok, iako je napolju leto i Sunce, iako je sparno i tesko vreme. Hodam po snegu i led ispod nogu mi budi cula. Zvuci sa ulice stizu do mog uha umotani u koprenu sna, kroz zataskane snegom ulice, opet pojacane tisinom noci. Mrzim led ispod suvog, belog i bajkovitog snega. Gledam kuda gazim iako se od pokrivaca ne vidi nista, noge su mi malo savijene u kolenima a stopala u cizmama se grce i pokusavaju da zagrabe stabilnost. Klizne noga kad podignem pogled, ali trudim se da ne gledam. Do usiju ne stizu zvuci, umotani su u pahulje koje padaju sa vrelog letnjeg sunca, zatrpavaju me kao vekovna prasina, umotavaju kao paucina i uspavljuju u nekoj mirisnoj memli…
Sanjam da smo zivi nas dvoje i da pravimo figure u ovom snegu od prasine, u snegu od sunca. Oko nas u krug trce deca sa maskama idola i smeju se smehom odraslih ljudi. Reci koje izgovaram su kao baloncici, deca ih jure i oni nestaju u malenom prasku; oni koji im umaknu nestaju u dodiru sa materijom ili odlecu ka suncu koje ce ih uviti u svoje vatrene snove. Daleko sam od tebe, citav treptaj rastojanja, a u njemu su senke i zvuk koji je obojen, suvise si daleko i ne vidim te; nazirem da ti se usne pomeraju i mrmljaju neke nepoznate reci, guse se u magli, njihovi lesevi plove po kosmosu dosade. Okrecem glavu i vidim zid ispred sebe sa vratima koja su toliko mala da kroz njih jedva moze dete da prodje. Iako su nacrtana, znam da zid prolazi kroz mene, ali pejzaz se ne menja; isti je kao sa druge strane zida, ali tu su neki drugi ljudi koji nemaju oci. Sa druge strane lica su prazna i zvuk noci je ostar. Koza poprima plavicastu boju od hladnoce, ali ne znam kako da se vratim jer je zid nestao, a sa njim sve sto je bilo sa druge strane.
Vreme tece sporo preko koze i pravi opekotine i male posekotine koje krvare. Hodam po barama usirene krvi i gledam paucinu koja oblaze drvece, cudno i crno drvece golih grana koje raste sa druge strane. Ovo nije Raj, ovo nije Pakao, ovo nije Nirvana, ovo nije Cistiliste, ovo nije Beskraj, ovo nije podzemlje i korenje niti vrh drveta ili ledenog brega. Ovo je prostor beskrajne svesti i u njemu sam sama, u njemu sam stvarna, jer ovde je materija apstraktan pojam, isto kao sto je ideja sa druge strane.
Hodam i postojim, iako nemam oci, gledam, utapam se u otrovni vazduh zelenih mocvara i sivog vazduha. Svakim korakom koji pravim ka sumi misli bliza sam stvarnosti, svakim korakom sve vise shvatam da ne postoji drugi svet, da je sve vreme bio deo onog prvog. Sve vreme je bio tu, u dzepu vazduha, u kosmickom ogledalu u prostorno-vremenskom zakrivljenju. Postojao je, kao ti, kao ja.
pitas se sta je cilj?
tvoja spremnost da krenes.
***
sta znaci smiriti potrese
u dubinama sebe?
znaci:ugasiti glas.

M.Antic Hodajuci na rukama

User avatar
oci boje meda
Posts: 568
Joined: Tue May 13, 2008 11:20 am
Location: NS

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Post by oci boje meda » Mon Feb 23, 2009 9:32 am

Manifestacija ljubavi. Predivna stvar.
Dugo sam tragala za lepotom u ljubavi, ali nailazila sam samo na blede imitacije tog sjaja, na lazne boje koje kriju olovnosive namere, ljude izasle iz industrijskog kalupa.
Dugo sam tragala za neznosti u ljubavi, ali nikad nisam nasla osobu koja sme da bude nezna, koja misli ono sto cini i cini ono sto misli.
Dugo sam tragala za vanvremenskim osecanjem, za osmehom izjutra, za svetloscu kojom isijava bice dotaknuto bozanskom energijom… retka su bila takva jutra, jos redja iskrenost u njima.
Prijateljstvo. Osnova svake ljubavi. Ne mozes voleti nesto sto makar malo ne poznajes, tj. ako ne mozes da projektujes sebe na nekoga. Ne mozes voleti neciju ljusturu, mozes je samo obozavati i zeleti. Ne mozes uzivati u nekome ako ne znas makar jednu malu tajnu o toj osobi koju niko drugi ne zna. Ne mozes voleti ako ne postujes, ako ne verujes. Danas ima mnogo ljudi koji ne veruju.
Lepota u ljubavi jeste prepustanje toj energiji - ona te vodi, ona cini da spoznas lepotu bivstvujuceg. Lepota se gleda unutrasnjim ocima, oseca se iz utrobe. Lepota je kad gledas manifestaciju ljubavi u najobicnijem poljupcu, zatvorenih ociju, napucenih usana. Tako detinjasto, ali jedina formula istinske srece.
Navikla sam da budem masina, bez osecanja, prazna iznutra, mracnih, olovnih misli i zakopanih secanja. Navikla sam da se zaljubljujem u pokrete usana, pokrete tela, u sjaj u ocima, u nesto sto mi ne pripada, u olovne reci, u imitacije i kopije lepote. Navikla sam da prihvatim manje nego sto zasluzujem, ljude koji su zatvoreni u svoje male svetove u koje bezuspesno pokusavaju i mene da uvuku. Vezujem se za insekte i gmizavce sto bauljaju po povrsini, krila mi se kvase i blate u niskosti, dok se ja smesim i teram sebe da poverujem da JE TO TO! Nije nikad bilo, nikad nece ni biti. Imam krila da bih letela, ali zaboravila sam kako da ih koristim. Na momente mogu da ugledam prelepu princezu Ljubav, koja mi pokazuje beskraj, koja mi pokazuje nesebicnost, smeh, igru. Onda se vracam u svoju isposnicku celiju gde patim u mehanizmu ledenog racionalnog uma.
Mi. Nas troje. On, ona i ja - jedno bice, jedan um. Ljubav. Bilo je prelepo gledati kako ta ljubav obasjava svaki mracni kutak, kako se radja sreca, toplina… nezni dodiri usnama, vreli dodiri jezicima. Uzavrela krv koja struji nasim venama postala je krv jednog bica. Troje u stvaranju. mi ne zelimo da funkcionisemo, mi ne zelimo ono sto oni zele, tu kvazi-ljubav. Mi zelimo da volimo i da budemo voljeni. To je vise od prijateljstva, ujedno i vise od same ‘ljubavi’. Ujedno, to je samo jedan nacin izrazavanja sopstva. Sve, i nista.
Drustveni tabu. Svi zele da ga prekrse. Nije mi to jasno, zbig cega ga ne krse ako vec zele, a on kao takav ne povredjuje integritet individue ili zajednice? Priznajem da ih uvek rusim jer su za mene bedna brana institucija, koja sprecava mocne reke da teku. Niko me nije sprecio i videli smo ljubav, postali smo ono sto jesmo - jedan fluid, jedna misao, animalno jedinstvo u svom apstraktnom postojanju.
Cudno je to, reci cete. Vise nego cudno, odgovoricu vam. Da li ste pozeleli nekad da se u nekom dubljem smislu priblizite svom najboljem prijatelju, bez obzira na pol? Mislim da svi jesmo. I mislim da svi u sebi nosimo deo dualne sustine, muskozenske, jin i jang. Stvar je u tome da li ces prihvatiti svoju sustinu ili neces. Ceo zivot je stvar izbora, ali covek ne moze biti samo crn ili samo beo.
Spoznaja sledeceg jutra da sam savrseno srecna, podstakla me je da osetim leptirice u stomaku i zakucam osmejak na lice, sto me je opet podsetilo da je dan sastavljen i od svetlosti, ne samo od tame. Nova dimenzija stvarnosti. Prelepa, sarena, vesela, zaljubljena. Prelep, prelep osecaj, kao da si metrima visoko u vazduhu!
Rusenje tabua, pomeranje granica, ignorisanje sistema, hedonizam u cijoj osnovi je mazohizam. Zivot je, ustvari, prelep.
pitas se sta je cilj?
tvoja spremnost da krenes.
***
sta znaci smiriti potrese
u dubinama sebe?
znaci:ugasiti glas.

M.Antic Hodajuci na rukama

User avatar
oci boje meda
Posts: 568
Joined: Tue May 13, 2008 11:20 am
Location: NS

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Post by oci boje meda » Mon Feb 23, 2009 9:58 am

ohkogh
Last edited by oci boje meda on Wed Sep 02, 2009 10:51 am, edited 1 time in total.
pitas se sta je cilj?
tvoja spremnost da krenes.
***
sta znaci smiriti potrese
u dubinama sebe?
znaci:ugasiti glas.

M.Antic Hodajuci na rukama

User avatar
oci boje meda
Posts: 568
Joined: Tue May 13, 2008 11:20 am
Location: NS

Re: DALEKO JE DAN ZABORAVA i jos ponesto

Post by oci boje meda » Tue Mar 17, 2009 1:57 pm

Ti.
Ne mogu poreci da ne razmisljam o tebi.
Svakodnevno.
Ne znam zasto. Daleko sam od vatre, u vecnom snegu i ledu, a ipak razmisljam o tebi.
Ne znam da li postoji nacin da budemo blizi. Nikad nisam bila bliza ni sa kim. Ali zelim te i na drugi nacin.
Ali to je samo varnica zivotinjskog bica.
U sustini te zaista zelim ovako. Kao sada. Da budes tu i da pricamo, da se gubimo, da…budes tu. Ne zelim da se to izgubi. Dajes mi inspiraciju. Za nove stvari, nove poglede. Pa i za novi dan i sve gluposti u njemu, sto da ne. Ponekad se pitam da li me samo animalitet vezuje, ali ne moze to biti tako jednostavno. Kao drug, kao brat, kao muskarac. Kao drug. Kao neko ko kapira. Mozda i ne. Ali neko cija blizina mi totalno prija.
Ponekad pozelim samo da skocim na tebe.
Ali ne cinim to.
Nije da se plasim; mozda je sve to drustvena maska, ali ne cinim to.
Razmisljam, sve bi bilo drugacije.
Mozda i ne. Shvatam da bi mogao da me imas kad god pozelis. Mislim da to znas. I verovatno mi se smejes. I treba.
Prokleta zena. To se zove prokleta zena. Najsrecnija kad je zabranjeno, kad je nedostizno, kad je nemoguce.
Ali to je to - srecna sam. Nemam te, ali opet si sve vreme tu, u mojoj blizini, u mislima… Svidja mi se ta sloboda. Svidja mi se ta neizvesnost, neodredjenost, ivica. Ja se nikad necu vise vezati, jer sam jednom osetila sta znaci vezati se.
Za pogresnu osobu.
I necu to ponoviti nikada.
Naravno da se uvek vezem. Ali ne tako. Nikad vise tako.
Zato mi se svidja da ne postoji nista. U sustini smo dva razlicita sveta. Ja sam tu ona koja ce poroditi tebe kao bice koje ces tek postati; umrecu na tom porodjaju. Neka druga ce te uzeti… ali meni nije zao sto ce se tako sve zbiti. Meni je zao sto cu ja ostati ona sto lezi u lokvi krvi. Sama. Ustacu, odbauljacu se do sledece dimenzije i postojati tamo, nikad potpuna, obuzeta gluposcu, uzivljena u ulogu, u ukrocenu ludost. Uzivljena u svoj bol, jer u njemu sam najsigurnija. Necu naci nikog boljeg, jer necu imati snage.
Izgubila sam tu snagu.
Kada bi sad otisao negde, ne znam sta bih radila. Plasi me pomisao na to da sam se navukla. Na tvoje bice. Da je tu. U mom umu.
Nemoj da ides, nikada… umrecu ako se to desi. Umrecu potpuno, nece se vise radjati iskrice koje ce se razvijati u sumske pozare; umrecu ako ostanem a tebe ne bude bilo.
Zakoracicu u tacku.
Nista ne traje vecno, ljudi se menjaju, okolnosti se menjaju, a sve u stvari ostaje isto.
Samo nas nema.
Nikad vise u ovom filmu.
Idemo dalje.
pitas se sta je cilj?
tvoja spremnost da krenes.
***
sta znaci smiriti potrese
u dubinama sebe?
znaci:ugasiti glas.

M.Antic Hodajuci na rukama

pavaoiztarza
Posts: 30
Joined: Fri Mar 13, 2015 7:41 pm

Re: moj Bog

Post by pavaoiztarza » Thu Jun 25, 2015 12:27 pm

oci boje meda wrote:Doci ce
jednom
oprostiti
gresnom detetu
na bludnim mislima
Uzece njegovu krv
u svoje sake
Piti
Popiti svu morbidnost ljudskog postojanja
Uhvatiti
odbegli dah
I zauvek ga smestiti u svoja usta
Ostavice trag
na jadnoj ljusturi
Obuci ce je u belo
i odneti negde gore...
Bez gresaka...
Bez napora...
Bez suza....Pobedice jos jednom.
Oprost se već dogodio. Mislim, nemaš potrebe pisati o tome u budućem vremenu. Već ti je Bog oprostio u Kristu.

Post Reply