minijature

[cokapeace]

Molim te nemoj nikada prestati da pišeš...čoveče,to zaista dobro radiš!!!

[raskorak]

tooooooo, žari me, pali me

[cokapeace]

hi ,hi ...pa nemoj tako...i ja sam ti zagorela...svašta može da se desi...

[raskorak]

Osmeh na licu
I sreća...
Ožiljci u očima su
Dobili razlog.
Konačno iza
Visokih zgrada,
U lavirintu naših
Haotičnih misli,
U krilo nas prima klupa iz parka,
Mozak vrišti.

[raskorak]

VELIKI DAN

Ustala je u pola osam i skinula masku od voća. Istuširala se, oprala kosu i zube i pojela rendane jabuke i šargarepe sa medom. Ponovo je oprala zube. Ostavila je duvan pre dobrih pola godine, ali zubi ipak nisu pobeleli. U redu, šarmiranje osmehom i nije neophodno.

Posle kraćeg kopanja po ormanu, spakovala je svoje grudi u malo manji brushalter, sakrivši i istovremeno ih otkrivši tesno pripijenom rolkom. Našminkala se za sitnu, malu, neprimetnu crticu iznad onog pristojnog, neupadljivog. Danas ipak mora da bude primećena. Nahranila je mačku koja se umiljavala pogledom, bez dodira, kao da je znala da ovoga puta neće smeti da se linja po njenoj kratkoj crnoj suknjici. Obukla je sako čije su je pepito šarice na trenutak zavrtele i potakle sitan podrig koji je progutala i zaboravila. Danas će biti jaka. Muškarci joj nisu potrebni. Potrebna je ona njima. Ona postavlja uslove, ona kontroliše situaciju. Udahnula je duboko i sporo i pogledala se u veliko ogledalo u predsoblju. Osmehnula se.

Ponovo je oprala zube. Uzela je tašnicu i spakovala stvari, tačnije, sve iz nje je istresla i u nju vratila samo ono što joj se činilo neophodnim. Navukla je cipelice sa zatvorenim prstima i iskezila se bolu kojim joj je visoka štikla sekla petu. I kez se pretvorio u osmeh. Danas je njen dan. Izašla je, zaključala stan, pozvala lift i ne želeći da ga čeka, sišla peške uprkos bolu u stopalima.

Zaustavila je taksi. Ovakva sigurno neće u gradski prevoz, među sve one ludake i prljavce. Taksista je odmerio i pokazao se kao ludi prljavi starkelja. Sela je na zadnje sedište i objasnila mu gde da je vozi. Za sve vreme vožnje trudila se da gleda kroz prozor dok su je na svakom crvenom svetlu posmatrale oči široke koliko i savijeni, razvučeni retrovizor. Svaki put kada bi stali, zagledala je izloge koji je nisu zanimali, ljude koji su je isto tako zagledali i svoj jadni mali pepito kaputić od čega joj se ponovo zavrtelo. Progutala je i taj progutani med i mirno sačekala sledeći semafor. Na tupi, bezobrazni pogled odgovorila je jednim oštrim i tako sebi omogućila udobnu vožnju do kraja puta. Osmehnula se ovoj malenoj pobedi, sigurna da će se ovako i sve ostalo završiti.

Ušavši u zgradu, potražila je toalet. Popravila je šminku, poravnala odeću i izašla do lifta. U kancelariji je sačekala žena. „Žena!“, pomislila je. „Sav trud je propao. Nemaš vezu, nemaš pare, tvoja škola je sasvim uobičajena i beznačajna...“

- Samo trenutak, molim vas.

Misli su se ređale poput domina spremnih za jedan lep pad. „Možeš istog trenutka da sedneš na svoje utegnuto dupe i otsankaš se u neku rupu u kojoj bi se lepo stidela svake gluposti koju si sebi tog jutra rekla...“

Žena je podigla pogled koji se osmehivao svakoj varki koju je pokušala.

- M... Gospođica M.
- Da.

Reči su joj bile kao olovo. I to ju je iznenadilo. Shvatila je da se oznojila, na šta se blesavo nasmejala u sebi tim istim olovnim glasom. Razmišljala je o pretvaranju i zavaravanju, o tome kako je dosad morala da glumi i koliko je to zapravo opterećivalo. Nema šta da izgubi. Neka se prepusti, neka se potpuno prepusti i uživa u ovoj drami koja je postala komedija i svakog zateknutog gledaoca napravila budalom.

- Gospodin T. će vas primiti u susednoj kancelariji.
- G-gospodin T.?
- Da.

„Hahaha ludačo!“ Osmehnula se. „L-u-d-a-č-o! Odustala si pre vremena, saberi se, pođi ispočetka.“

- Hvala.

Ušla je unutra i videla bledog, debeljuškastog momka od nekih dvadeset i pet godina. Bio je dovoljno pametan da svojom fazoniranom crnom bradicom pokrije podvaljak koji se treskao svakim 'd' u dobrom danu. Prsti su mu bili negovani, ali predebeli za bilo šta osim...

- Gospođice M.

Osmeh mu se zadržavao na ustima, dok su surovo plave oči opipavale svaku rupu u njenoj priči, pažnji i pojavi. Osećala se prestravljeno. Sva njena samouverenost je postala običan obris priče od pre par sati, taksista je bio jebeni amater, a sa onom curicom ispred bi možda i mogla da...

- Gospođice M., šta Vi možete da ponudite ovoj firmi?

Imala ga je u šaci, a za to je bio dovoljan samo jedan delić sekunde. Pogled mu se spustio do njenih grudi koje su od iznenadnog straha krenule da se podižu i spuštaju bez kontrole. „Tu li si došao dečko?“, mislila je dok je sada njen osmeh počinjao i završavao na usnama. „Dobro, hajde onda da se igramo!“

Osmeh koji je nabacila bio je dovoljan da digne iz mrtvih.

- Imam dosta iskustva što se tiče poslova koje ste naveli u opisu radnog mesta. Isto tako sam veoma motivisana vašom PONUDOM, i zato mislim da bih načinom na koji ja obavljam stvari, mogla da doprinesem poboljšanju RASTA u ovoj kompaniji...

Gledao je sa zanimanjem. Bila je sigurna u sebe i svesna toga možda čak i manje nego on.

- Vidim, ne nedostaje vam samouverenost...

Nagla se prema njemu.

- Ne... Sigurna sam da sam najbolja za ovaj posao.

Smeh je odjeknuo kao lavež psa. Oči su ostale mirne.

- Gospođice M., ja vidim da vi imate ISKUSTVA koja bi nam u nekim SLUČAJEVIMA i koristila, ali to jednostavno nije dovoljno. Ako malo razmislite, kada smo u oglasu naveli da tražimo mlade i ambiciozne osobe, granica te mladosti sigurno nije bila na vaših pedeset i sedam godina. Žao mi je, ali niste dobili posao.

Tresla se. Svaki prethodni put je bio isti i svaki put nije bila naviknuta na to. Osećaj bezvrednosti, prolaznosti, gađenja nad svakim malim prascem koji ne bi prepoznao dobro PARČE ni kada bi mu se sama namestila i uvela ga... Bila je potrošena. Pobeđena na najgori način, bez mogućnosti da se preda i tako ipak izvuče pobedu za sebe. Zgažena.

- Gospođice M...

Oči su joj se napunile suzama.

- Ne.

OVOGA PUTA OČI SU MU SE PROMENILE.

- Ne!

U njima je bilo sažaljenje.

- NE!

Vrisnula je i izletela napolje. Bila je sama u liftu i do krvi tukla metalno ogledalo. Istrčala je i sela na stepenik ispred velike zgrade od čelika i stakla. Pogledala je svoje izlomljene nokte i ispustila nemi vrisak i jecaj.

Kući se vratila prevozom.

Pojela je četiri tablete i legla.

[raskorak]

TAJNA

Ja ne znam zašto sve ovo govorim tebi?
Nepoznata si kao i daljina,
Što ravnodušnost je stvara.
Ako mržnju koristiš ko emociju,
Koja će te do kraja voditi
Istim putem saznanja znaj,
Da upoznati nekog ko u tebi još uvek znači,
Za tebe devojko mlada, biće to nedokučiva tajna!

[raskorak]

Otvorite prozor,
Čoveku je pozlilo:
Tetura se i povraća.
Otvorite prozor,
Čovek se guši
U vašem gradu.
Nemojte ga tući,
Pljuvati i psovati,
Lagati i mrzeti
Dok god se ne oporavi,
Odavde nema izlaza,
Ovde nema pomoći
Ili će se navići,
Ili će te ubiti

[raskorak]

Ovu sam napisao pri kraju jedne pijane noći. Svaka sličnost sa stvarnošću je slučajna, osim poteza od pretposlednje dvadeset sedmice do moje gajbe (disklejmer!)

Izlazim iz autobusa i tresem se. Neke mačke jurcaju po žbunju i vrište kao bebe koje su nekim smešnim slučajem već stigle da polude. Gledam ispred sebe. Ispred nogu mi izlazi neka buba kojoj ne znamo ime. Idemo ka istoj tački tako da ubrzavam da bih je prestigao i prošao, čekajući da svakog trena poraste i vrisne i pljune i pojede me. Stiže na tačku i čeka. Preskačem je i krećem dalje. Ponovo ubrzavam korak jer buba može da me pljune i pojede i sa leđa. Okrećem se. Svesna je toga.

U jednoj od garaža pored kojih prolazim gore svetlo, brener i meso sa nečijih butina. U svakoj drugoj od te sede po jedan proboden čovek i jedna pijana žena različitih godišta i shvatanja. U onim praznim stoje besna kola. Stvarno besna kola. Prolazim garaže i stižem ispred jedne od zgrada. Sa prozora na najvišem spratu puca trešenje stolnjaka. Podižem pogled i vidim ćelavog starca iza čijih debelih naočari izbija sjaj i duge, providne uši.

Vadim pištolj i pucam u tri kučeta koji jedu ostatke njegove večere. Sijaju oči, mrvice i kapljice. Sija zlato na oglodanom prstu bake koja je poslednji put strasno zagrizla one užasne uši.

Ponovo ispravljam pogled. Vidim zaljubljeni par koji će se pojebati, usmrdeti i raspasti do jutra. Ruka u ruci, njeni nokti se zarivaju i prave froncle od njegovih pritisnutih vena. Krv se sa njegovih prstiju sliva na njene i odatle pada po betonu. Nekoliko kapljica završava u šahtu i tu nastavlja put do smrdljivih usta celog živog zlobnog grada. Grada koji te gleda, njuši i prisluškuje. Grada koji degustira svaku kapljicu krvi koju si ispišao misleći da je upravo ona tvoje poslednje delo. Par prolazi, a desetak metara iza u suret mi idu dva klinca od po petnaestak godina. Jedan od njih ima oči dok drugi gleda osmehom koji sija mutno kao umazan nož.

U prodavnici sa moje leve strane, kasirka gleda vesti i dodiruje se u trenucima kada sa ekrana curi tamnocrvena farba automobila-bombi. Sa moje desne strane, u jednom mrtvom golubu živi porodica običnih, prosečnih i ni po čemu različitih belih crva. Ponovo gledam ispred sebe. Iz kontejnera mi namiguje mačka kojoj se sviđaju moje oči. Oblizuje se i zeva i okreće i odlazi bez pozdrava, poljupca i očiju. Par sekundi kasnije, čujem kako vrišti sa ostatkom ekipe.

Prelazim ulicu na mestu gde je poginulo nekoliko mojih komšija. Klinac sa trećeg sedi sa torbom na leđima i gleda levo pa desno, žena iz susednog ulaza dovikuje pojedenu baku... Treći mi se javlja i kaže da moram da pazim... gde gazim... i smejulji se glupavoj rimi kojoj nema mesta u ovako ozbiljnoj priči.

Prolazim pored mesare koju čuva najdeblje kuče u kraju. Oko te mesare nema drugih kučića. Stižem na stazu pored parka. Dve devojke na klupici čavrljaju i gledaju me kao da me poznaju. Okrećem glavu i fiksiram vrat. Devojke mi se smeju. Ulazim u zgradu u trenutku kada ispred nje staju kola čijeg vozača ne vidim od blještanja farova. Senke od ulaznih vrata igraju sa senkama komaraca i debelih, mekanih leptirića. Jedan ženski opušak i četiri kapljice krvi. Smrad u liftu. Gledam u zarđale rupe između spratova u kojima igraju pacovi i bube. Svašta je tu stavljano dok vrata nisu radila: prazne paklice cigara, reklame za picerije pa i otfikarene dečije ručice koje mi mašu između petog i šestog. Gledam u kameru iza ogledala i kreveljim se. Dva sprata pred izlazak, prosipam neku smešnu ali svakako opasnu rečenicu i okrećem se ka vratima. Odraz u mutnom armiranom staklu na vratima poseže ka kvaci u isto vreme kad i ja. Možda čak i brže. Brže. Trzam se nazad dok se vrata otvaraju sa druge strane. Jedan od dežurnih ludaka u zgradi kreće da baci smeće i čita mi misli i ljuti se zbog glupave rime kojoj stvarno nema mesta u ovako ozbiljnoj priči. Izlazim, ulazi, zatvara vrata i zvižduće jedan isti dug, ravan i visok ton. Vadim ključ koji mi ispada na stepenište. Na mom spratu je neko skinuo sijalice pa se sad jebavam oko traženja ključa sa koga sam skinuo privezak koji me je nervirao. Pipkam po stepenicima i nalazim ključ i sve vreme vešto izbegavam da rukama dotaknem ono suvo mekano vruće koje mi se češe o đonove. Pipkam po zidovima i nalazim vrata. Pipkam po vratima i nalazim bravu. Otključavam i ulazim u trenutku kada ludi komšija izlazi iz lifta.

Zaključavam vrata i gledam kroz špijunku. Vidim i komšiju koji isto tako gleda kroz špijunku. Moju špijunku. Trzam se, čekam da ode i odustajem pošto on sigurno neće. Pišam, perem ruke, slušam kapljice vode, znoja, krvi, želje mleka vode krvi i perem zube. Imam upaljene desni i pljujem pastu pomešanu sa krvlju. Ulazim u sobu i gledam u bube oko sijalice. Sedam za kompjuter i počinjem da pišem. Bube silaze i ukopavaju mi se duboko pod kožu. Češem se, jebem im majku i odustajem. Puštam da mi grizu kroz meso i kosti, da riju po meni kao po golubu, da se umorim od pričanja priče koja je obećavala samo pri početku i da lepo legnem pa da prespavam i to bolje, bezbrižno sutra.

[raskorak]

Postao sam čovek onog trenutka kada sam prestao da trčim za tobom kao pas.

[raskorak]

TRI JUNAKA U POTRAZI ZA SVOJIM FILMOM

1.

Noć.

Tipični novobeogradski bulevar osvetljen oranž uličnim osvetljenjem. Na ćošku stoji parkiran „mini moris“. Vidimo tipa i devojku kako sede u zedimljenom automobilu.

On ima smešnu kapu od pliša, ona ima smešnu frizuru od žuto farbane kose. On puši i netremice gleda u nju. Ona gleda na ulicu i pravi ogromne roza balone od žvakaće gume.

Ćute.

2.

Sviće.

Unutrašnjost tesnog automobila. Sedišta su presvučena u veštačko krzno leoparda. Na retrovizoru, pored osveživača fluorescentno-zelene boje u obliku bora, visi privezak sa retuširanom slikom Merilin Monro u pin ap pozi.

Na radiju se mešaju stanice.

Devojka se igra sa priveskom, pokušava da napravi isti izraz lica kao MM od plastike: pući usne, namiguje, žmirka kroz trepavice...

TIP: Ne, ja tebe ne razumem. Jednostavno te ne razumem i to je to.
DEVOJKA: Ne, ti mene ne poznaješ. Jednostavno me ne poznaješ i to je to.
TIP: Da te poznajem, sigurno ne bismo bili sada ovde. Možda bismo bili negde...

Tip zatvara oči. Jednom rukom vrti nevidljivi globus, prstom gađa nevidljivo mesto na planeti. Devojka zainteresovano okreće glavu ka njemu, prstom sa oguljenim roza lakiranim noktom vrti po vazduhu...

DEVOJKA: Na primer, na primer...
TIP: Negde gde ne bismo morali ništa da objašnjavamo. Negde gde ja ne bih morao ništa da pričam, a ti ne bi morala da ćutiš.

Tip otvara oči i gleda u nju. Ona pomera retrovizor i skida karmin prstima.

DEVOJKA: Ali, sada smo i te kako ovde. U Beogradu. U Srbiji. U mesecu dosadnih kiša. U noći između srede i četvrtka. Ti si samo neko. Ja samo neka, oboje smo samo dva punoletna lica... Ajde da počnemo sve iz početka. Zdravo. Ja sam Mica.
TIP: A ja sam dečko. Kako bi volela da se zovem?
DEVOJKA: Baš tako – dečko sa velikim D.
TIP: Moja Mica i tvoj dečko. A kuda oni idu sada?

Devojka uranja u sedište automobila, kao da se opustila. Zatvara oči.

DEVOJKA: Negde... Negde gde ima ljudi, mnogo, mnogo, mnogo ljudi i gde je zagušljivo. Negde gde bi mogao da me poljubiš, a da to ništa ne znači.
TIP: Onda je to „negde“ van ovog grada. U ovom gradu sve ima značaj. Veliki značaj, ili makar malo objašnjenje. I kada se ispišaš na pocepani plakat u nekoj sporednoj ulici, i kada se vratiš kući jer si ispred zgrade shvatio da si nešto zaboravio i kada...
DEVOJKA: I kada sanjaš vozove u boji. I kada jednog dana ošišaš metar kose, a ostatak ofarbaš u plavo... I kada zoveš žuti umesto plavi, a zeleni umesto žutog taksija, i kada grizeš nokte.

U tom momentu radio prestaje da krči. Jasno se čuje spikerska najava: „A sada Buzzcocks i ’Ever fallen in love’“. I tip i devojka se smeju i istovremeno kreću da ugase aparat.

Ruke su im se dodirnule.

3.

Jutro.

On pali motor iz prve, auto kreće.

U tišini, ona laktom za nokte udara neki svoj ritam kao da ima zvečku u ruci.

Dok jednom rukom drži volan, tip se saginje i traži disk među gomilom. Devojka se ne plaši, iako on ne gleda kuda vozi.

Prvi put ona se oseća sigurnom.