minijature

[raskorak]

Ovu sam sročio pre nekoliko godina, ali mi je, iako dečija, jako draga.

Gase se svetla, budi se grad
Ti hodaš sama...
Iza tvojih koraka
ne ostaje ništa...
Osim pukotina
na asfaltu...

Crna rupa,
pijana noć...
Slika na telefonu
Da te seti s kim si bila...
Koliko si kurčeva popušila
večeras, moja draga?

I dalje se pitaš
da li znaš
Kuda vodi ovaj
dobro poznati put?

I dalje se pitaš
da li želiš da znaš
Kuda vodi ovaj
dobro poznati put?

[bojanol]

A ona će...

Od jaja do jaja putujem ja,
moj put je bez kraja,
jer mnogo je jaja....

jeeeeeee.

[raskorak]

Napravi rez
Iz kojeg krv se sliva,
Neka lije danima
Neka peče
Neka boli...
Ionako nema veze
Ionako je kugla stala
Juče, danas, sutra...
Nebitan trenutak
Nebitna reč...

Spavaj dok sanjaš
Najcrnje more,
Sanjaj dok trguješ
jeftinom rečju
Koja ispada iz mojih usta.
Neka teče
Neka boli...
Stvori sliku, a potom je spali
Ionako je lažna
Poput krvi što se sliva
Poput more koju sanjaš...

[raskorak]

Zaboravljeni snovi,
Skriveni u tmini
Zapuštenog puta
Pune tvoje nozdrve...

Usnuli od smrada
Ostataka mene –
Inspiracije i kuge,
Skovali su želje.

Kad nervozne vrane polete u nebo,
Zaleteće se svako sebi
I ulicama moga grada
Odjeknuće urlik – „reči ne gore“!

[mvp]

jos jedana noc
zora
dan
put me ne brine
polazim

stariji sam za bol
za strah
za poraz
navike me ne brinu
imam ih

sad kad sam sam
tudj
sed
Godine me ne brinu
nestaju

jos jedna noc
zora
dan
na padalistu zvezda
brojim ih

[raskorak]

Po ulicama hodam, na nogama čvrsto
Ima ime, većinu čini,
A lažna predstava u tebi se krije...
Da bi magla gušila jednako,
Sud svoj da li bi, većina imala?
Što iz duha, a po pravu,
Da priroda tu granicu čini...
Pogledom jednim na mase istih,
Što svesnost svoju, bolesnom čine
I budućnost odnosa zanemaruju.
Koliko snage uz volju da bude,
Neko bi dao zarad života?
Jednom samo, za primer neka,
A da se biće u krug ne vrti,
Zar da kroz silu konačno kako,
Posluži biće čoveka jednog
Što ubeđen jeste da sluga nije,
Bez cilja postojati smeo?...

[raskorak]

NIŠTAVILO

Još jedna priča iz ogoljenog grada je privedena kraju, dok je njen glavni junak u pokušaju odjahao ka zori sa prvim petlovima. Dakle, još jedna interesantna, a ni po čemu različita noć...

Probudio sam se oko 18h, a Jelena se zadesila u mojoj sobi već oko 19,30h. Blenuli smo u glupavi tv program (koji je jedino gluplji nedeljom) i pričali o gomili bitnih i manje bitnih stvari. Predložih joj da buljimo u film, što smo i učinili. „Klrks“, iliti „Prodavci“ Kevina Smita. Da ova priča ne bi postala jedna od onih „pismeni iz petog“ signačr sastava na briljantnu temu „Još jedan ponedeljak“, pobrinuo se jedan telefonski poziv...

Sa druge strane je bila ortakinja, od milja prozvana – Tetka (da, to je niknejm). Jedne večeri koja je polako prelazila u noć i ono što narod naziva „mrkli mrak“, obavešten sam o postojanju izvesnih lejzi begova (one naprave koje izgledaju kao da su maznute iz kuće Velikog Brata). Nalazili su se na samo nekoliko desetina minuta vožnje busom od našeg skrovišta, od one gajbe gde više ne pripremam obed za jednu osobu u sitne sate. Dobro de, stigla je i dojava o vutri, ali ne bih da cepidlačim... Malo je glupo nastavljati bušenje kada pronađemo naftu, zar ne?

Otperjali smo tamo i usput našu deformaciju doveli do jebene savršenosti. U magnovenju je Jelena razaznala reči neke dvojice iz busa. Začula se reč fleš. Da, da, čudna deformacija je kada ti u uvo ulete tako nostalgične stvari. I...

... stigosmo k tetki, čija je soba osim tih begova, koji savršeno prijanjaju uz dupe, pretrpela još neke sitne izmene. Soba. Iz gomile prastarih postera sa zida, jedan se baš iritantno cerio i pretio da nas proguta tog ponedeljka, dana koji se od milošte može zvati Princ Dosade (ipak je nedelja neprikosnoveni Kralj). „Heroji nisu na heroinu“, pisalo je na njemu, a ispod je valjda neki oronuli džanki, koji samo potvrđuje moju teoriju koliko je umetnička sloboda izražavanja zapravo mač sa dve oštrice. Na sredini sobe je dominirao niski sto sa ogromnim monitorom na njemu. I jebena muva u decembru. Kako mi je jezik često brži od pameti, prozvah je obad i taj se izraz odomaćio. Kasnije mi je bilo malo krivo... Kasnije sam poželeo da je doživim kao neku opaku ce-ce muvu, koju bih zvao Ceca. Pogane su i jedna i druga.

Po jedna Mars čokoladica, turska kafa & buksna na prozoru te socrealistične zgrade, dok zblanuta trojka vari tu istu buksnu u jednom socrealističnom stanu u toj istoj zgradi.
Poslednji dnevni je uskoro polazio sa zadnje štajge. Vozač se spremao da otalja i tu vožnju, a posle verovatno trčećim korakom išao da deli postelju sa strancem koga je uzeo za ženu pre par decenija. Kad malo bolje razmislim, možda i nije išao tamo. Možda je išao u neku birtiju i sa svojim pajtosima sanjao ’68. godinu. To ipak ostaje enigma za mene i moju radoznalost.

Elem, ispratismo Jelenu i vratili se Tetkinoj jazbini gde smo nastavili da se rasplinjavamo uz buksne, uporno razvodnjavajući neke old skul priče. I, moram reći da je situacija bila u najmanju ruku paradoksalna. Evo i zašto: Ja, koji sam godinama u mrak i tama fazonu, odjednom sam u tripu – „Đe si raja, meni je do jaja“. Na kraju prethodne rečenice je trebao da stoji i jedan uskličnik, ali me sada jednostavno mrzi da se vraćam nazad i prepravljam. Eto, nastavljam da bušim kroz naftu. Ukoliko zanemarimo prethodno, možemo se vratiti na već pomenuti paradoks. Jebena gomila jebenih iz okruženja izgleda uvek mora biti u kontrastu sa mnom. Dok sam ja loše, oni se junački kotrljaju kroz nešto što se život zove, a sada imam utisak kao da se ceo jebeni svet oko istih ruši. Čudno... Par sati sam dakle slušao ispovesti...

Jebeni obad je i dalje zujao u sobi. Na monitoru moj i tvoj svemir. Gomila istih u sličnom pakovanju. Te noći sam skapirao da sam ja jedan od retkih frikova koji se prema tome odnose sa gomilom sarkazma. U mom i tvom svemiru smo i gledali fotke neke cice, čiji je ten totalno u nekom gliter fazonu (ah taj spejs i svi urbani izrazi!). Stvarno, ribi se koža jebeno sija od masnoće i gomile pudera. Novi modni krik je izgleda sa zakašnjenjem primećen u mom oku...

Al’ zato se na listi besomučno vrtela muzika koju volim da zovem „teška jebačina“. Slejer, iliti Koljač i famozna Pantera. I... opet taj obad. Stalno se motao oko moje čaše sa sokom. Da nas nije previše mrzelo da ga jurimo, kapiram da bi smo ga mučili satima. Nožica po nožica. I jedno krilo bih mu iščupao. Koren bih zalivao dok krilo ne izraste ponovo, sve sa razlogom da bih ga ponovo istrgao. Ali ne, obad nije odustao dok se nije udavio u mom soku! Prineo sam čašu ustima, otpio gutljaj, a zatim ugledao stravičan prizor: poveća decembarska muva, koju sam do malopre nazivao obad, položila je svoju dušu u mom soku od višnje. Ispljunuo sam crvenu tečnost i nastavio da meditiram o ništavilu i besmislu života.

Mislim da sam bio na sedmom transcedentalnom stepenu kada sam uvideo jedan nedostatak koji je zasmetao toj idili i snu svakog lenjivca poput mene: nestalo mi je pljuga. Tika-taka je šljakala 04,45h.

Vreme je za oproštaj i odlazak na konak. U pizdu materinu baksuznu, pobeže mi prevoz koji mi više odgovara. Ušao sam u drugi, a glava mi je odzvanjala od one „teške jebačine“. Gomila misli bez ikakvog reda i smisla su se rojile. Mislio sam na Jelenu, kojoj sam i poslao poruku. Setih se i onog obada, koji je, doduše, u mojoj glavi još uvek plutao Tetkinom sobom, koju je on iz svoje perspektive doživeo kao kosmos.

Priprema je bila gotova. Topli sendvič je pojeden. Fanta oranž je sa jedne strane monitora. Pljuge i pepeljuga sa druge. U mojoj sobi nema obada, vampira, svemira i lejzi begova. Tako je nastala ova različita, a ni po čemu interesantna priča.

[raskorak]

DAN KADA JE SVE STALO

Bio je ponedeljak. Bio je to sasvim iznenađujući i neobičan majski ponedeljak. Dan je bio u skladu sa godišnjim dobom i modnim trendovima. Nekolicina njih je sedelo u hladovini jednog starog kestena u dvorištu. Svako je kukao na sopstvenu muku, totalno ubeđen da je baš njegova najteža. Umesto dijaloga, među prisutnima su se smenjivali monolozi. Jedan sedi i brkati čovek je upravo govorio svojim sagovornicima o svom bubrežnom oboljenju. Kasnije je doduše zaboravio na svoju boljku i sada već u kontrastu jednog ubogog čoveka, što je on svakako bio, svojim poznanicima govori o nekim prošlim vremenima i autoritetu koji je posedovao. Slušali su ga sa neskrivenim ushićenjem dok je govorio:

- Nekad se bre znao red! Nije mogao neki nadobudni klinac da me prekida rečenicom ’Jedi bre govna matori!’. Znalo se šta se radilo sa takvima. Prvo ga odvedeš na šišanje, onda ga JA propitujem od koje je sorte. Eeee, nema toga više... – ovo poslednje je izgovarao sa setom u glasu, paleći još jednu cigaru.

- Udbaš! – oglasio se još jedan heroj u pidžami na pruge. Treba li napomenuti da je cela reč odjekivala neskrivenim sarkazmom?

- Jeste, major UDBE u penziji! – reče brka ponosno.

- Vidim, bubrezi su ti otišli od lomljenja kostiju...

- Lomio bih ja kosti i dalje takvima kao što si ti, samo da nije bilo ONOGA.

- U to ne sumnjam.

Neprijatna tišina.

Sada svako ćuti, smišljajući šta bi mogao da kaže, samo da se još malo oseti život tog prepodneva. I baš u trenutku kada mi je ovo palo na pamet, duboki bas je prekinuo muk:

- Polako, drugovi. Šta je bilo, bilo je. Hajde bar u ovom trenutku da umiremo dostojanstveno. Što da se lažemo? Svi smo stari i nije nam još puno ostalo...

Svi su klimnuli glavom u znak odobravanja i nakon nekog vremena mogli smo videti onog ’sarkastičnog’ kako govori o svom problemu sa srcem:

- Već šest meseci me vuku od jednog do drugog. Žena mi je umrla pre jedanaest godina, sirotica, i ovo mi bar dobro dođe da progovorim sa nekim. Znate, brat mi je živ, ali on je već trideset godina u Australiji, a deca... Eh, deca... Ćerka u Americi, a sin u Nemačkoj... – poslednje informacije je izgovarao sporim i drhtavim glasom.

Major ga je zagrlio kao dete koje je palo sa bicikla i pokušavao da ga uteši.

Pošto je to bilo sve vredno mojih očiju, zavirio sam u drugi kraj dvorišta. U moru kamenih lica sam prepoznao i dva koja odudaraju od ove slike. Bila su to lica dve sredovečne gospođe. Jedna je bila, hmm, punija, a druga je imala kovrdžavu kosu.

- Kakve su prognoze? Zna li se šta?

- Čula sam jutros razgovor koji su vodile dve medicinske sestre. Kažu da mu je malo ostalo i da...

- Ma, šta slušaš te ženturače!? – glas punije gospođe je prekinuo izlaganje kovrdžave. Besno je odbrusila kako „one samo ispijaju kafe i tračare i nemaju pojma“.

- Kako god bilo – ne valja. Dugo je već bolestan i ne znam šta ćemo ako ne izdrži.

- Ma izdržaće, šta je sve on prevalio preko glave u ONA vremena, ovo mu dođe kao blaži grip. Ne brini, nadživeće on sve nas. Je l’ si videla kakvo on držanje ima?

- Znam ja sve to, ali godine su to, ej! I šta posle? Bićemo samo stado bez pastira.

- Ne lupaj glavu zbog tih crnih misli. Ja sam stoprocentno sigurna da će sve biti u redu. Ako mnogo gubimo nerve zbog budućnosti, kako misliš da živimo svoje živote SADA?

- U pravu si. Mogle bi da promenimo temu. Jesam li ti pričala možda o onom novom receptu za pitu sa višnjama? Znaš...

... U tom trenutku se oglasila sirena. Svi su stajali u stavu ’mirno’ (moram priznati da i sada, u trenutku dok ovo pišem, ja stojim mirno). Sve je stalo, samo je sirena zavijala poput jagnjeta koje kolju. Visok i ravan ton je prelamao celo dvorište. I kamena lica i major u penziji i ’sarkastični’ i kovrdžava, i punija – svi su stajali mirno do trenutka kada je sirena utihnula. Nedugo zatim je nastao žamor među prisutnima, izuzev onih kamenih. Oni su se naprosto takvi rodili i takvi će i u zemlju poći. Vidimo kovrdžavu kako plače. Ubrzo joj se pridružila i druga...

U tom trenutku sam zavirio u jednu prostoriju. Unutra su bile medicinske sestre, baš one što piju kafe i tračare. Kao da im to nije dovoljno, morale su da uključe i TV prijemnik. Nepomično su gledale jedno lice sa ekrana i otvorenih usta slušale ono što lice izgovara:

„Prekidamo program zbog saopštenja predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: ’Svim narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Rapublike Jugoslavije – Umro je drug Tito.“

Sve je stajalo, a njemu više niko nije pirio u muda.