U beskraju zivota u kome se nalazim, sve je savrseno celo i potpuno, a ipak zivot se neprestano menja. Ne postoji pocetak a ni kraj, samo stalno kruzenje supstance i dozivljaja. Zivot nikada ne zastaje, nije statican, niti bljutav, jer svaki je trenutak uvek nov i svez. Ja sam bice puno bas te Snage koja me je stvorila i ta Snaga podarila mi je moc da kreiram sopstvene okolnosti. Raduje me saznanje da posedujem snagu svog licnog uma i mogu da ga koristim na nacin kaji sama odaberem. Svaki trenutak zivota nova je pocetna tacka u momentu kada krecemo od one stare. Za mene je ovaj trenutak nova tacka pocetka, bas ovde i bas sada. U mom svetu sve je dobro.
- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovdje bas zato da se pripremimo na zivot poslije rodjenja.
- To je glupost. Nema zivota poslije rodjenja. Kako bi taj zivot uopce izgledao?
- Ne znam tocno, ali uvjeren sam da ce biti vise svjetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.
- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, poslije rodjenja nema zivota. Pupcana vrpca je prekratka.
- Uvjeren sam da postoji nesto poslije rodjenja. Nesto posve drugacije nego ovo sto zivimo sada...
- Ali nitko se nije vratio od tamo. Zivot se poslije rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije nista drugo nego postojanje u uskoj i mracnoj okolini.
- Pa ne znam bas tocno kako izgleda zivot poslije rodjenja, ali cemo u svakom slucaju sresti nasu mamu. Ona ce zatim brinuti za nas.
- Mama?!? Ti vjerujes u mamu, pa gdje bi po tvome ta mama bila?
- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujuci njoj smo zivi, bez nje ne bismo uopce postojali.
- Ne vjerujem! Mamu nisam nikada vidio, zato je jasno da ne postoji.
- Da, moguce, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, mozemo je cuti kako pjeva i miluje nas svijet. Znas, uvjeren sam da zivot poslije rodjenja zapravo tek zapocinje....
"Molite i dace vam se!Trazite i naci cete! Kucajte i otvori ce vam se!
Da bismo se oslobodili proslosti moramo biti spremni da prastamo
Da bismo promenili zivot na bolje, moramo svesno odabrati oprastanje sebi i drugima. Mozda i ne znamo kako se prasta, mozda podsvesno ne zelimo da oprostimo i zaboravimo nepravde, ali nema druge. Cim odlucimo da oprostimo, na putu smo ozdravljenja. Imperativ naseg boljeg sutra je da se oslobodimo proslosti i oprostimo svima. "Oprastam ti sto nisi bio onakav kakvim sam te ja zamisljala, sto nisi bio ono sto sam ja zelela. Oslobadjam te svake krivice, oprastam ti."
Takav stav nas oslobadja proslosti.
U beskraju zivota u kome se nalazim, sve je savrseno celo i potpuno. verujem u moc daleko vecu od svoje, koja svakog dana, u svakom trenutku tece kroz mene. Otvaram se unutrasnjoj mudrosti znajuci da u ovom Univerzumu postoji samo jedna Inteligencija. Ta Inteligencija daje nam sve odgovore, sva resenja, sva isceljenja, sve nove kreacije. Imam poverenja u tu moc i Tu Inteligenciju i znam da sve sto treba da saznam ukazace mi se, sve sto mi je potrebno stici ce do mene u pravi cas i na pravom mestu. U mom svetu, sve je dobro.
U CEMU JE PROBLEM?
“Bezbedno je zagledati se unutra”
Moje telo nije u redu
Osecam bolove, imam krvarenje, svrab, curi mi iz nosa, patim zbog modrica, udaraca, godina, ne vidim dobro, ne cujem najbolje, trulim… Sve sto vam moze pasti na pamet, vec sam cula. Ljubavne veze mi ne idu od ruke Guse me, odsutni su, postavljaju zahteve, ne podrzavaju me, uvek me kritikuju, ne vole me, nikada me ne ostavljaju na miru, stalno se na mene izdiru, tvrde d aim dosadjujem, napustaju me, nikada me ne slusaju…- sto god jos smislite. Da, sve sam i to vec cula. Finansijska situacija mi je losa
Nemam para, retko ih imam, nikada dovoljno, uvek mi izmaknu, lakes potrosim nego sto zaradim, ne sastavljam kraj sa krajem, imam “suplje prste”… Naravno, i to sam sve cula. U zivotu mi nista ne ide od ruke Nikad ne dobijam ono sto zelim. Ne mogu da zadovoljim nikoga. Ne znam sta hocu. Nikada nemam vremena za sebe. Moje zelje i potrebe su uvek na poslednjem mestu. Ja sve radim da bih zadovljila druge. Ja sam samo otirac. Nikome nije stalo do mene, do onoga sto ja zelim. Nemam talenta ni za sta. Nista ne uradim kako treba. Uvek oklevam i odgadjam stvari. Nikada mi nista ne polazi od ruke. I jos stotinu stvari koje biste mogli reci o sebi. Sve sam to cula i jos mnogo vise.
Kad god novog pacijenta pitam sta misli o svom zivotu, upotrebi jednu od gore navedenih fraza, ili cak nekoliko istovremeno. I misli da zna u cemu je problem. A ja znam da su te prituzbe samo spoljni efekti unutrasnjih problema. Unutra, duboko u coveku, je osnova, polaziste svih pomenutih spoljnih efekata
-Vezba: Treba da…
Ja treba da____________________________________________________
Trazim da recenicu zavrse na pet-sest nacina. Nekima je tesko i da pocnu, a neki imaju toliko toga da napisu da ne mogu da ih zaustavim.
Onda trazim da procitaju sta su napisali. I na svaku od recenica kazem: “Zasto?”
Odgovori su karakteristicni i otkrivaju mnogo, kao:
Moja majka je govorila da treba to da uradim.
Jer se bojim da to ne uradim.
Jer moram da ispunim ocekivanja.
Pa, zato sto svako to treba da uradi.
Zato sto sam suvise lenj, suvise mali, suvise visok, suvise debeo, suvise mrsav, suvise glup, suvise ruzan, suvise beznacajan.
Ti odgovori mi otkriju njihove predrasude i ono sto sami smatraju za svoja zivotna ogranicenja.
Ne komentarisem odgovore. Kada sacine spisak, razgovaram sa njima o glagolu TREBA DA.
Verujem da je to jedan od najopasnijih izraza u nasem jeziku. Kad god upotrebimo “treba da”, u podsvesti je nesto sto je “pogresno”. Treba nam veca mogucnost izbora. Ja bih da izraz TREBA DA zauvek izbacimo iz recnika. Zamenila bih ga sa MOGAO BIH (MOGLA BIH). “Mogao bih” nam daje mogucnost izbora i ne podrazumeva gresku.
TO BE CONTINUED
NASTAVAK:
Zato zamolim pacijente da ponovo sve ispisu, ali ovoga puta pocinjuci sa "Da sam, zaista, zelela, mogla sam____________". Ili, "Mogao bih da____________". To svemu dodoaje novi smisao.
A kada to napisu, pitam "Zasto niste"? odnosno "Zasto ne biste"?. Onda cujete sasvim razlicite odgovore:
Ne zelim.
Bojim se.
Ne znam kako.
Jer ne bih umela.
itd.
Pokaze se da neki ljudi godinama kinje sebe sto nisu uradili nesto sto uopste nisu ni zeleli da urade. Ili kritikuju sebe zbog nezavrssavanja necega sto i nije bila njihova zamisao. Cesto je to samo nesto sto im je neko drugi rekao da treba da urade, a kada sami to shvate, na njihovoj listi "treba da" je jedna stvar manje. To je veliko olaksanje.
Pogledajte ljude koji se godinama trude da ostvare karijeru, iako im se uopste i ne dopada, samo zato sto su im roditelji rekli da budu zubari ili profesorke. Koliko puta smo se inferiorno osetili samo zato sto su nam rekli da bi trebalo da smo pametniji, bogatiji, kreativniji - kao tamo neki rodjak.
Razmislite sta je to na vasem spisku "treba da" cega biste se sa olaksnjem resili.
Cim se oslobode necega sa liste moji pacijenti pocinju da na zivot gledaju drugacije. Shvate da mnoge stvari za koje su verovali da treba da urade, oni uopste ne zele da urade i da su radeci ih samo pokusavali da zadovolje neke druge ljude. Najcesce zato sto su se bojali da kazu istinu ili su smatrali da nisu dovoljno dobri, ako ne ispune ocekivanja.
Problem se sada sagledava iz drugog ugla. Ja sam podstakla proces oslobadjanja od osecanja da "Nesto sa nama nije u redu" ukoliko ne ispunimo tudje standarde.
Onda objasnim svoju filozofiju zivota. Verujem da je zivot sasvim jednostavan. Ono sto dajemo to nam se vraca. Kosmos u potpunosti podrzava svaku nasu misao, ili ubedjenje. Promene su moguce od danas.
Voleti sebe
Bez obzira na to kakav vas problem muci, ono od cega treba poceti je-Zavoleti sebe. Ljubav je cudesni lek. Ako volimo sebe, cuda se dogadjaju u nasem zivotu.
Ne mislim pritom na tastinu, uobrazenost, niti na ponasanje "punjene ptice", jer to i nije ljubav prema sebi. To je odraz straha. Ja mislim da treba samog sebe visoko uvazavati, postovati, uzivati u cudu zivota.
"Ljubav" je za mene prihvatanje sebe tako da se srci ispuni i osecanja preteknu. Ljubav moze ici u bilo kom pravcu. Mogu osecati ljubav prema:
Samom procesu zivota.
Radosti zivljenja.
Lepoti koja me okruzuje.
Drugoj osobi.
Znanju.
Razmisljanju.
Svom telu i nacinu na koji ono funkcionise.
Zivotinjama, pticama, ribama.
Vegetaciji u svim oblicima.
Kosmosu i njegovim putevima.
Imate li i sami nesto da dodate?
A sada da vidimo sta odaje da ne volimo sebe:
Beskonacan prezir i kritika svega sto cini nas same.
Maltretiranje naseg tela pogresnom ishranom, alkoholom i drogama.
Zabluda da nas niko ne voli.
Osecanje da nam je neprijatno da se izborimo za pravu cenu onoga sto radimo?
Stalna kuknjava kojom dovodimo sebe do bolesti i bola.
Odugovlacenje sa stvarima koje bi nam dobro donele.
Zivot u haosu i bez reda.
Zaduzivanje i prihvatanje previse obaveza.
Privlacenje ljubavnika ili prijatelja koji nas ponizavaju.
Sta biste ovom spisku mogli sami da dodate?
Ako na bilo koji nacin radimo protiv sebe , to je zato sto ne volimo sebe dovoljno. Nedostatak samopouzdanja je jedan od oblika nedostatka ljubavi prema samome sebi.
Na pr.:
-Nas kolega je umoran i nervozan. Mi se odmah pitamo cime smo ga uvredili, sta smo mu nazao ucinili.
-On izadje sa nama jednom-dva puta i nikada se vise ne javi. Mi odmah sebi prebacujemo da nama nesto fali.
-Nas brak se okonca razvodom i mi smo uvereni da smo mi krivi za neuspeh.
-Plasimo se da zatrazimo vecu platu.
-Nase telo ne zadovoljava manekenske standarde i mi se osecamo inferiorno.
-Nismo uspeli nesto da prodamo ili da dobijemo, i zato odmah pomisljamo da "nismo ni za sta".
-Bojimo se seksualnih intimnosti i zato ne dozvoljavamo nikome da nam se priblizi, zato zivimo sami ili se uvek opredeljujemo za prolaznu avanturu sa potpunim strancem.
-Tesko donosimo odluke, jer uvek polazimo od toga da ce biti pogresne.
Nikada ne prihvatam kada moji pacijenti pokusaju da me ubede da su grozni, ili da njih niko ne voli i ne moze da voli. Moj zadatak je da ih vratim u stanje duha kada su znali kako da vole sebe.
Onda zamolim pacijenta da uzme malo ogledalo, da se pogleda, da izgovori svoje ime i kaze: "Volim te i prihvatam tacno takav kakav si"
To je toliko tesko mnogim ljudima! Retko naidjem na smirenu reakciju, jos redje da nekome prija ovaj eksperiment. Neki cak placu ili su blizu suza, neki se razbesne, neki glasno podcenjuju crte svoga lica, ili karakterne osobine, neki insistiraju da to NE MOGU da ucine. Imala sam cak jednog pacijenta koji je bacio ogledalo u drugi kraj sobe i pokusao da pobegne. Bilo mu je potrebno nekoliko meseci da mirno uspostavi vezu sa sobom u ogledalu.
Godinama sam se gledala u ogledalo samo da bih kritikovala ono sto vidim u njemu. Secam se sati i sati koje sam provela cupajuci obrve i pokusavajuci da uradim sa sobom nesto kako bih izgledala makar pristojno. Sada me to zabavlja. Secam se da sam se ponekad plasila da pogledam sebi u oci.
Ova jednostavna vezba sa ogledalom otkriva mnogo. Za manje od jednog sata otkriva se sustinski problem osobe koja koristi ogledalo.
....
Prekomerena tezina je jos jedan dobar primer kako mozemo da gubimo dragocenu energiju pokusavajuci da ispravimo problem koji, zapravo i ne postoji. Znate i sami ljude koji se godinama bore protiv debljine i opet su debeli. Opravdanja za sve sto nam se ruzno desava nalaze se u tome sto su predebeli. A prekomerna tezina je, zapravo samo spoljna manifestacija nekog dubokog, intimnog problema. Po meni, iza debljine se krije strah i potreba za zastitom. Kada se osecamo uplaseni, nesigurni ili "nedovoljno dobri", mnogi od nas ce nabaciti nekoliko suvisnih kilograma - zastite radi.
Provoditi vreme kritikujuci sebe zbog preterane tezine, osecati grizu savesti zbog svakog pojedenog zalogaja, prezirati sebe zbog svakog dobijenog kilograma, predstavlja gubljenje vremena. I nakon 20 godina bicemo u potpuno istoj situaciji, ukoliko se ne suocimo sa pravim problemom. Sve sto slicnim ponasanjem postizemo je da se jos vise uplasimo, da postanemo jos nesigurniji, a onda nam je potrebno jos vise kilograma - radi zastite.
Zato ja odbijam da se koncentrisem na dijete. Dijete ne daju nikakve rezultate. Jedina dijeta koja daje efekte je mentalna - dijeta izbegavanja negativnih misli.
