Šta je to čovek - papazjanija i omlet

[kataklinger]

Pozdrav ljudi. Ja kao pišem. Bar pokušavam. Ovo mi se čini kao pogodno mesto da sa nekim te škrabotine podelim, jer su sve zasnovane na ličnom iskustvu, nažalost. Evo jedne škrabotine za početak. Ne znam kako da je nazovem, razmišljam o "Sunce moje noći". Elem..

Papuče. Rasparne papuče koje tromo bauljaju po bolničkom hodniku. Iznad njih pidžama, a ispod pidžame pelene. Na zglobovima tragovi kaiša. Kažu mi da su morali da ga vežu jer je ustajao noću i preturao kante za smeće, pomerao krevete, uzimao tuđe papuče. Moj ćale. Čovek koji je do svoje šezdeset treće godine imao podlakticu kao drvoseča i svojom snagom mogao da postidi ljude daleko mlađe od sebe, čovek koji se veći deo svog života bavio fizičkim radom, i iako nikad nije propuštao da kuka o tome, nikada nije od njega bežao. Taj čovek sad stoji predamnom, ako se ta poza uslovljena hemijskom ludačkom košuljom uopšte i može nazvati stajanjem, i izgleda poput ljudskog ofingera sa kojeg visi neki moj stari džemper, neka valjda bolnička pidžama i ko zna čije papuče. Alchajmer. Tako psihijatar bar kaže. Bila je jako prijatna prema meni kada sam joj rekao da smo u neku ruku kolege, čak me je primala kod nje van vremena određenog za to, što je na šabačkoj psihijatriji priličan luksuz. Popneš se stepenicama na treći sprat, stineš zvonce pored rešetkanih vrata i posle nekog vremena se pojavi neki izmučeni medicinski jadnik, kojeg jedino zbog uniforme na njemu možeš da razlikuješ od pacijenata. Jednom sam video kako je neki sužnik stigao do rešetaka pre njega i dobrih pet minuta vrteo zgobom u visini brave, kao da otključava, držeći ljude sa spoljašnje strane u zbunjenoj i meni krajnje komičnoj situaciji. Zajebo te ludak! To samo ide u prilog gore pomenutom opisu medicinskog osoblja, jer da je taj vratar sa dijagnozom bio samo malo uporniji, mogao je da drži one ljude bar još pola sata ispred. Toliko je bilo lako pomešati ih... I onda kad na kraju nekako uđeš, pozovu dobru doktorku da ti kaže ono što znaš, ali ne smeš sam ni da pomisliš, i onda te puste da odeš u sobu kod pacijenta. A dok dođeš do njegove sobe na hodniku se sretneš sa celom Međunarodnom klasifikacijom bolesti, sa akcentom na odeljak sa psihičkim poremećajima. Dodelili im samo jedan sprat. Svima. Od najtežih do najlakših, od najsmrdljivijih do, pa dobro, manje smrdljivih. Jer ludnice smrde. Baš. Baš smrde. Ali i pored toga sam ipak ja najveće I najsmdljivije govno koje hoda tim hodnicima. Jebote idem da se vidim sa bolesnim ocem, bolje rečeno da ga vidim, jer samo on zna šta i iz kojih dimenzija gleda i kakve horore tamo zatiče, a ne mogu da izbacim iz glave misao o Njemu. Žuti Bog. Braonkast. Gorak. Najčešće u paketićima od hiljadu dinara. Lutke. Polutke. Pola grama. Kurac pola grama, retko ko stavlja preko nula triespet. Još šabački. I to od nekog lika koji zna lika što te dovede do lika... I držim se tih misli, jer ako ih pustim videću čoveka koji doslovce nestaje pred mojim očima, za kojim sam prvi put u dvadeset šest godina osetio potrebu da zaplačem (Al' nek se zna da nisam! Muškarčina!). Čoveka koji sada sedi pored mene na krevetu i grčevito me grli i ljubi u pauzama prepričavanja toga kako su ga neki konobari kidnapovali i optužili za neke račune ili već neko slično ludilo, i jebeno ponavlja, pizda mu materina, ponavlja MOJ SIN MOJ SIN MOJ SIN, kao mantru koja ga drži za ono parče realnosti koje mu polako curi iz glave direktno meni u uvo, jer sam ja jedino što prepoznaje. I što će još kratko prepoznavati. Svaka sledeća poseta je imala sve više konobara, a sve manje sinova. Dok nije izgubila celu kafanu... “Treba mi jebeni heroin!” Šta čovek drugo da poželi posle ovolike količine psihotičnih sjebova. Možda ti ne. Možda mi sudiš. Možda mi vrlo verovatno puca kurac za to. Sat vremena posle zatvaranja rešetke iza mene, otvorilo se nebo. Zvezde, vasiona, univerzum, sve u glas kliče DOP DOP DOP DOP kao što džokej bodri svoga vranca. A ja, kao i svaki istrenirani konj, balaveći galopiram ka cilju ostavljajući za sobom slinavi trag. I posle uspešno preskočenih prepona u vidu ortaka koji hoće da se ogrebe, jer jelte pa kako bih ja u gradu gde nemam nijednu šemu bilo šta završio, matori tebra bar crticu mojne si sisa too ljubi te brat, dilera koji mi je delovao kao da bi me, ako bi to bilo nužno, nonšalanto izbo nožem i nastavio da maže paštetu, i raspalog jugića koji pali bez guranja isključivo svakog trećeg četvrtka, cilj je tu. Mali, malo sumnjivo mali za novčanu mu vrednost, žućkast i gromuljičav, tehnikom i brzinom najvećeg tai či majstora crtanja dopa, kad bi takva veština postojala, podeljen leži u linijama... Par meni, par "ortaku". Izduvaš slinu, ušmrkneš milinu. Zapališ pljugu. Zabaciš se u stolici. “Ortak” najednom postaje ortak. Stolica postaje materica. Život je ponovo život, pun nade, leptira kupusara, devojaka sa zlatnim kovrdžama koje samo tebe čekaju da ih raskonjiš od kurca, ma sve super.. Izbrbljavate gluposti, tapšete se po ramenu, prisećate se predhodnih zajedničkih (u)radnih poduhvata, ma bre volite se! I tako par sati slina - milina rutine. Zaspiš. Probudiš se. Zaspiš. Probudiš se. Svanulo. A tebi smrklo. Ali znaš gde je sunce koje greje, sad imaš i njegov broj u telefonu da ti nikad ne bude zima kad se zadesiš u Šapcu. I ti hrliš suncu...dok te ne sprži...

[breakdown]

Zapališ pljugu. Zabaciš se u stolici. “Ortak” najednom postaje ortak. Stolica postaje materica. Život je ponovo život, pun nade, leptira kupusara, devojaka sa zlatnim kovrdžama koje samo tebe čekaju da ih raskonjiš od kurca, ma sve super.. Izbrbljavate gluposti, tapšete se po ramenu, prisećate se predhodnih zajedničkih (u)radnih poduhvata, ma bre volite se! I tako par sati slina - milina rutine. Zaspiš. Probudiš se. Zaspiš. Probudiš se. Svanulo. A tebi smrklo. Ali znaš gde je sunce koje greje, sad imaš i njegov broj u telefonu da ti nikad ne bude zima kad se zadesiš u Šapcu. I ti hrliš suncu...dok te ne sprži...

ovo nije forum za promociju opijata

[klarion]

Imaš super stil pisanja, samo nastavi... Odlično.

[lutalica]

Jako volim Sabac.puno me toga veze za taj grad.Pisi i dalje...