moja priča

[Scarlett1]

Ovo je teže nego što sam mislila. Odakle da počnem? U osnovnoj školi sam bila vukovac, obožavala sam književnost, i bila preokupirana planovima za budućnost. U 7. razredu sam počela da izlazim, naravno, ubrzo sam otkrila alkohol i cigarete. I dalje sam bila super đak, dok sam vikendima pila, pušila, i dokazivala se novostečenoj ekipi. Ubrzo je prošao sedmi, zatim i osmi razred, i nekako sam držala ravnotežu između škole, i opijanja sa društvom koji su postali sve redovniji. Za razliku od većine, trava nije prva droga koju sam probala, već spid. Kada sam završila prijemni, i upala u super razred, odlučila sam da 'završim' spid od starijih drugara koji su tada mnogo pričali o njemu. To je bio moj hir, a ja sam bila sto posto sigurna da sam jaka ličnost, i da ni jedna droga ne može da ovlada sa mnom i učini me zavisnom. Povukla sam, u stanu jednog od njih, i osećaj je bio fenomenalan. Pričala sam, i pričala, i smejala se, šetkala se u krug i osećala da mogu sve. Ostalo mi je malo za sutradan. Naravno, stigle su me i posledice. Kako nisam spavala i jela dva dana, povraćala sam, znojila se i osećala se užasno... odlučila sam da ne želim više da ga uzimam. Alkohol mi je bio nešto provereno, činio je da imam samopouzdanja i da se super provedem. Krenula sam u srednju školu. Nekako baš tada sam se i posvađala sa starom drugaricom, i srećom, u mom razredu su bila divna deca, ambiciozna i pametna, pa sam počela sa njima da se družim. Ne mogu da kažem da sam se ludo zabavljala, ali imala sam odlične ocene i ispunjen život. Naravno, bila je tu i poneka čaša alkohola vikendom, ali ništa vredno pomena i brige. Pred kraj prve godine, javila mi se stara drugarica. Želela sam je opet. Volela sam nekako taj loš utisak koji imamo jedan na drugu, naše razgovore, smisao za humor, neizvesnost... Pitala me je da li pušim? Pušila sam. Rekla je da ima nešto bolje. Znala sam da misli na travu, i znala sam da ću je već popodne probati. Našle smo se popodne, malo pomučile da dođemo do lokalnih momaka koji je prodaju. Sećam se da smo otišle na groblje, kako nas niko ne bi video. Sećam se kako je mrvila taj zeleni grumen, i kako sam je ja u neverici gledala. Tada nas je bilo sramota da kupimo rizle, pa je 'smotala' u cigaretu, i za flop je iskoristila kutiju. Popušile smo. Dugo se nismo videle, i pod dejstvom marihuane smo bile skroz opuštene, smejale smo se, prisećale starih vremena. Postala sam deo ekipe. U početku, kada se 'duvalo' odbijala sam ponekad. Ponekad me je grizla savest, ponekad sam primećivala da mi koncentracija opada...prvih godinu dana smo konstantno pušile travu,pile alkohol, i to je postao sastavni deo izlazaka, ili svakodnevnice, kada su u pitanju rapusti. U toku škole, morala sam da se primirim, kako bih održala dobre ocene, i kako ne bih izazvala sumnju. A i znala sam da je to samo prolazna faza, i da ću se u bilo kom trenutku vratiti svojim planovima. Ali, nisam razmišljala o tome kad...nakon godinu dana, otkrile smo i lekove. Bensedini, bromazepami... svi sa trouglićima, najbolje pomešani sa travom ili alkoholom. Okruženje mi se potpuno promenilo. Drugu godinu sam izgurala i dalje sa super ocenama, ali sa mnogo manje interesovanja. Hobije, kao što su čitanje i pisanje sam potpuno zanemarila, i fokusirala sam se da završim što pre obaveze sa školom i prepustim se begu od realnosti... Naravno, ubrzo sam našla i dečka, na kraju druge godine, koji je bio u mom 'novom fazonu'. Dilovao je travu, ponekad i nešto drugo. Počela sam da eksperimentišem. Ekseri, kristali, ajs...nisam se brinula, bilo je to samo ponekad. Srećom, kada sam raskinula sa njim, nisam imala pristup često tim stvarima, pa sam se uglavnom vraćala alkoholu, lekovima i travi... ali bio je i neopisiv osećaj sreće kada 'uleti' nešto drugo. Treća godina mi je bila noćna mora. Ni sad mi nije jasno kako, ali prosek sam grčevito održavala. Valjda od straha da me ne razaznaju i od toga da ne povredim mamu...ali sam se osećala užasno. NISAM MOGLA VIŠE SA BUDEM STREJT. Sve je bilo tako crno...izgubila sam volju. Kao robot sam izvršavala svoje obaveze i jedva čekala da se prepustim porocima. Polako se i saznalo. Ljudi su počeli da me gledaju drugačije, a mene nije bilo briga. Pored konstantnih misli o tome kako nabaviti pare, gde se sakriti naredno veče, prestala sam da obraćam pažnju na ljude oko sebe... Ne znam kako mi je prošla ta godina, ali kada je došao raspust (ovo leto) otrgla sam se kontroli. Pijana, naduvana, našmrkana..šta god...ili sve od jednom. Nisam mogla da se suočim sa sobom. Pronalazila sam besmisao u svakoj situaciji, svakoj izgovorenoj reči... Juna sam pokušala da se ubijem, progutavši preko 80 lekova za usporavanje rada srca...završila sam na urgentnom, sve je prošlo kako treba, i kako nisam htela da ostanem na psihijatriji potpisala sam da izlazim na svoju odgovornost. Mislila sam da je to novi početak. Da je dosta. Ali nisam znala, šta sada? Malo po malo, nastavila sam po starom, izbegavajući realnost. Jedan deo stranice mog dnevnika nedelju dana nakon izlaska iz bolnice: VIDELA SAM SE TREZNA SA DEČKOM. SEDELI SMO I PRIČALI. TREZNI. Bilo je super, a ja sam bila, pogodite šta? TREZNA. Koji je stadijum niskosti kada se ponosiš ovakvom stvari? Jer se ja ponosim. Kada razmislim o tome, pitam se da li sam kukavica ili ološ. Sigurno i jedno i drugo.
Nisam ostala kod njega kako smo planirali. Otišla sam u školu. Mislim da je tada sreća bila na mojoj strani. Ne želim da me upozna još uvek. Ne želim da se otkrijem. Možda ću i pobeći pre nego što budem morala... Vidim naš kraj, svaki kraj je isti... Čovek bi pomislio da sam puna neizvesnosti, međutim kraj je predvidiv. Tužno je kada znaš kako će se nešto završiti i pre nego što počne. Pogled pun razočarenja i par glupih fraza. Želim da mene neko razočara, želim da osetim nož u svojim leđima, dosta mi je bio u rukama. Umorila sam se od zamaha. Ne želim da ljude koje volim na mene podsećaju ožiljci koje sam im nanela. Namerno, nenamerno, iz dobre ili loše namere, ishod je isti, zar ne? I ja sam sva od ožiljaka...sama sam ih napravila, sada je red na nekoga drugog. Da preuzme krivicu. Kao da je zalepljen za moje ruke. Ne mogu da ga kontrolišem. Treba da odsečem ruku. Kukavica u meni mi to ne dozvoljava, ološ možda i voli što je tako.

Bila sam loše. Pravila sam gluposti, konstatno. A to je bilo sebično, želim opravdanje, a nemam ga. Bilo je dosta incidenata proteklih par meseci, i pre dve nedelje sam odlučila da batalim sve. Lekove, travu...od tad sam se napila nekoliko puta. Možda i 10 puta. I nisam bolje. Depresivna sam. Osećam se užasno, treba mi krivac... a to sam ja. Postala sam svoj najveći neprijatelj. Ali, uspeću. I ovo je samo još jedan korak ka tome, imam još uvek perpektivu, imam donekle dobre ocene iza sebe i još jednu godinu srednje škole. Volela bih da odem odavde da studiram. Ali ne znam kako ću podneti još godinu dana okružena sadašnjim životom. Moram da nateram sebe da istrajem. Ne za godinu dana, SAD.

[preispitivac]

Romantizirana verzija dzepne narkomanije, zenska i fina, koliko samo moze biti. Koliko li si puta juce proverila ima li odgovora, jedno 1000, a?

[demijan]

ih bre prevodilac
ja moram nesto drugo da iskomentarisem.Juce odnesem cerki ranac,ekstra ranac ali sa slikama barbike,neku garderobicu i to i dete mi kaze,tata to je za decu a ja sam tinejdjer...Iz nemacke mi je doneo drug ekstra ranac ali sa slikom barbike ali to je kaze za decu...I sada ti meni kazi sta ja da mislim kada procitam da dete 7 razred i to devojcica pocinje sa alkoholom...Mnogo smo kao svet otisli nastranu...Ni deca se vise ne ponasaju kao deca...Devojcice treba da igraju lastis,zmurke da se bave sportom i to a ne da izigravaju decake i pocinju sa tim tako rano.A i ruzno je kada zenska deca se opijaju,vare travu i ostalo...
Jesam zastareo bas...

[Scarlett1]

Zapravo ne, ali ne vidim koliko je to važno? Mislim da je okrutno i stvarno nepotrebno ismevati ovde ne koga, ma koja njegova priča bila... ovde je zato što želi nešto da kaže.
Pisanje je moj način da se izrazim...naravno, mnogo je teže da to i podeliš sa hiljadu ljudi, no, čitala sam ovde na stotine ispovesti, i primetila da svi tvrde da osete olakšanje kada ispričaju svoju priču ljudima kod kojih neće naići na osudu. Gde ljudi neće biti zaprepašćeni. I gde će biti dobronamerni. Iskreno, nije mi lakše. Možda jer nisam pisala zaista o svemu što me muči, možda zato što sam pokušala da ulepšam stvarnost... Svesna sam toga da su ovde ljudi prolazili kroz pakao, i da je moja priča 'malo dete' za ostale, ali želela sam da ispričam makar deo onoga šo me muči, pa makar i u verziji 'romantizirane džepne narkomanije.'

[demijan]

Praznis sebe i pises za sebe...Bas te briga za druge...Nije tvoja prica malo dete ni za koga.Vecina prica pocnu tako pa zavrse sa peticom dnevno na igli bez zivota i perspektive...I svaka nova prica je barem meni nesto novo.Mala digresija od tvoje teme sa moje strane,izvinjavam se za to,nastavi da pises...Pozzz

[zeleni]

I sada ti meni kazi sta ja da mislim kada procitam da dete 7 razred i to devojcica pocinje sa alkoholom...Mnogo smo kao svet otisli nastranu...Ni deca se vise ne ponasaju kao deca...Devojcice treba da igraju lastis,zmurke da se bave sportom i to a ne da izigravaju decake i pocinju sa tim tako rano

demijane, zvučiš ko neka dokona tetka sa ladnom trajnom

ja i dalje ne mogu da verujem da se ovde svako malo spominje šta je za dečake, šta je za devojčice. omašio si vek čoeče, dva zapravo. kažeš da si iz beograda, a kao brate u murtenici da si rastao. koje su to priče više? je l za žensko nije ni da se školuje, nego da sedi kući i kuva ručak?
i da bude ludje od svega, tebi ne smeta što su to deca u pitanju, nego što "devojčice imitiraju dečake". daj bre...

skarletna o hara, šta voliš da čitaš?

[sanela]

Scarlett, dobrodošla i samo nastavi da pišeš. Što demijan reče, pišeš radi sebe, dok to radiš piši ono što osjećaš, što razmišljaš, biće ti lakše. Ne pišeš pismeni sastav za ocjenu, pišeš za sebe o sebi. Biće raznih komentara, nemoj se osjećati napadnuto, izabrala si javno pisati o sebi, nije to lako.

Piši s kakvim se situacijama i problemima susrećeš, to je tvoj život, nema veze jel nečiji život teži, tebi je tvoj najteži, jer ga tebi valja živjeti. Nije lako i neće biti lako bez podrške ljudi koji te vole i kojima je zaista stalo do tebe. I kad odeš na fakultet neće se ništa spektakularno desiti, nije bitno gdje si. Šta je s roditeljima? Šta je s rajom koja je okej i koja se ne drogira?

[Scarlett1]

zeleni, još uvek otkrivam šta volim, eksperimentišem i čitam sve po malo, posebno mi se dopada realizam i renesansna književnost. Obožavam Dostojevskog, sestre Bronte, Trejsi Ševalije, Doris Lesing... skoro sam počela da čitam i knjige vezane za psihologiju (naravno u poslednjih godinu dana čitam slabo bilo šta), ali moram priznati da me nisu mnogo zainteresovale.
Sanela, hvala na dobrodošlici Moje staro društvo je super, zabavlja se, izlazi i dopadaju mi se...ali ja ne mogu sa njima da se zabavim. Nije to to. Dosadno je. Ljudi ovde bi to trebali da shvate...nekada sam kalkulisala, i imala dve grupe ljudi, za opuštanje, i za 'normalan' život. Sada više nisam zainteresovana...postalo mi je mučno da pričam sa njima o stvarima koje su meni postale besmislene, nevažne...da popijem dve čaše vina i tripujem sebe kako se super zabavljam. Nemam granice, ne znam da budem umerena. I ne mogu da odbijem ništa, alava sam, kada vidim spid, kristale, tablu lekova zasijaju mi oči i znam da će to biti super veče. I ako nema nikakvih šema, ni ne žeim da izlazim iz kuće...jednostavno, ostanem, gledam neki film, jer znam, smoriću se. Sramota me je od ljudi...shvatam da sam ih toliko upoznala, unezverena u gradu, da ih se kasnije i ne sećam..sramota me je od prepričavanja šta sam uradila sinoć, koga sam nazvala, a koga napala...osećam se loše, a jedini način da to popravim je da uzmem nešto, da to bude još jedno super veče, i da me sutra oped bude sramota. Kao neki začarani krug...
Što se tiče mojih roditelja, imam divnu mamu, sa njom sam odrasla...svemi je pružila, imamo super odnos, iako sam je jako povredila mojim pokušajem samoubistva...bila je u šoku, mislim da je još uvek, ali jaka je, misli kako je to samo jedan tinedjžerski ispad, kako sam shvatila koliku sam glupost mogla da napravim...a nisam sigurna da jesam. Radi treću smenu uglavnom, pa i ne zna kada i u kom stanju dođem kući...a ja uspevam da je uverim u svaku svoju priču, sa sve osmehom bezbrižnog deteta na licu. Mislim da je ona najveći razlog zbog koga želim nešto da promenim, želim da je učinim ponosnom...Sa tatom ne živim, on pije, duva i uzimao je svakakve vrste droge, što mi je i sam pričao, jer kako kaže 'bolje od njega da čujem, nego sama da isprobavam'. Oduvek je pokušavao da ima drugarski odnos sa mnom, kada se javi i kada se vidimo uopšte. Čak je i duvao sa drugarima preda mnom kada sam bila klinka. Što sam starija, ređe se viđamo, možda smo se u poslednjih par godina videli nekoliko puta, a poslednjih 2 meseca se nismo čuli. Ne mari mnogo za mene, a meni to i ne smeta. Ne mogu njega da krivim, svu potrebnu ljubav i vaspitanje sam dobila od mame, i on mi nije izgovor, oduvek sam znala da je njegov način života loš, i bio je primer kako ne treba. Sada mu izgleda sude za silovanje neke devojke, to se vuče već dve godine - naravno on tvrdi da je to laž, ne znam kako ide ta procedura i koliko je bio iskren... iskreno i ne zanimam se mnogo, volela bih da prekinemo svaki kontakt jer mi ne prija njegovo prisustvo, i ne osećam bliskost...i sigurna sam da on nema nikakav uticaj na probleme sa kojima se suočavam, bar ne u velikoj meri...

[demijan]

demijane, zvučiš ko neka dokona tetka sa ladnom trajnom

ja i dalje ne mogu da verujem da se ovde svako malo spominje šta je za dečake, šta je za devojčice. omašio si vek čoeče, dva zapravo. kažeš da si iz beograda, a kao brate u murtenici da si rastao. koje su to priče više? je l za žensko nije ni da se školuje, nego da sedi kući i kuva ručak?
i da bude ludje od svega, tebi ne smeta što su to deca u pitanju, nego što "devojčice imitiraju dečake". daj bre...

jeste i ja to vidim ali sta cu kada je to jace od mene i ne mogu da se suzdzim,mislim to da ponekad se ponasam kao baba neka...Inace Zelena ja zivim u Beogradu ali nisam rodjen ovde i rastao sam u jednom manjem mestu
Nemoj molim te mene da prozivas da sam za to da zene samo sede kuci i kuvaju rucak i da odvajam decu po polu...dete je dete ali devojcice i zene treba da budu zene a ne muskarace...Sta ce im to kada im je priroda dala prednost u odnosu na muskarce?One treba da budu stub porodice na prvom mestu a isto tako moraju da se spreme da budu sposobne da se snalaze i napreduju u zivotu...da se skoluju,nauce i malo ulicnu neku skolu i fazone i da budu mangupi naravno jer ovaj svet je sve drugo samo nije idealan...
Nemoj to meni molim te oko zena.Zene su opasnije od puske pusti ti to da ja njih podcenjujem...

[demijan]

Što se tiče mojih roditelja, imam divnu mamu, sa njom sam odrasla...svemi je pružila, imamo super odnos, iako sam je jako povredila mojim pokušajem samoubistva...bila je u šoku, mislim da je još uvek, ali jaka je, misli kako je to samo jedan tinedjžerski ispad, kako sam shvatila koliku sam glupost mogla da napravim...a nisam sigurna da jesam. Radi treću smenu uglavnom, pa i ne zna kada i u kom stanju dođem kući...a ja uspevam da je uverim u svaku svoju priču, sa sve osmehom bezbrižnog deteta na licu. Mislim da je ona najveći razlog zbog koga želim nešto da promenim, želim da je učinim ponosnom...Sa tatom ne živim, on pije, duva i uzimao je svakakve vrste droge, što mi je i sam pričao, jer kako kaže 'bolje od njega da čujem, nego sama da isprobavam'. Oduvek je pokušavao da ima drugarski odnos sa mnom, kada se javi i kada se vidimo uopšte. Čak je i duvao sa drugarima preda mnom kada sam bila klinka. Što sam starija, ređe se viđamo, možda smo se u poslednjih par godina videli nekoliko puta, a poslednjih 2 meseca se nismo čuli. Ne mari mnogo za mene, a meni to i ne smeta. Ne mogu njega da krivim, svu potrebnu ljubav i vaspitanje sam dobila od mame, i on mi nije izgovor, oduvek sam znala da je njegov način života loš, i bio je primer kako ne treba. Sada mu izgleda sude za silovanje neke devojke, to se vuče već dve godine - naravno on tvrdi da je to laž, ne znam kako ide ta procedura i koliko je bio iskren... iskreno i ne zanimam se mnogo, volela bih da prekinemo svaki kontakt jer mi ne prija njegovo prisustvo, i ne osećam bliskost...i sigurna sam da on nema nikakav uticaj na probleme sa kojima se suočavam, bar ne u velikoj meri...

Skarlet iz prohujalo sa vihorom...Nazalost poznajem gomilu likova koji su kao tvoj otac i znam koliko je tesko i traumaticno odrastanje u takvom okruzenju i uz takve roditelje...Meni je tesko jer sam isto otac da kazem to ali bolje je sto niste u kontaktu.Ja sam radio svasta u zivotu ali pred cerkom nikada nisam ni opsovao a kamoli duvao ili nesto drugo...Pre vise godina sacekali su me neki neprijatelji ispred ulaza u zgradu dok sam izlazio sa bivsom zenom i detetom,nisam pobegao niti se otimao a bio sam da kazem naoruzan ali jedina molba mi je bila da se moji sklone i da ne vide sta se desava...sam sam usao u auto sa njima i tako ali one nisu nista videle...
Ovo je surov svet i po tvom dosadasnjem pisanju imam utisak da ako prevazidjes probleme sa alkoholom i travom imas sve predispozicije da budes jednog dana svoj covek a neko za ceo zivot ne dozivi ono sto si ti sa svojih nepunih 18 dozivela i videla ili neki drugi ovde...Tako da ti je to eto mozda i prednost...Znas sta je muka a inteligentna si dovoljno da to preokrenes u svoju korist...
Pozdravlja te dokona tetka koja je ocigledno promasila vek u kojem je rodjena