under the bridge

[diamanda]

Gledajuci unazad - kako je sve ovo moglo da se desi? Toliko smo puta imali vise srece nego pameti, zapravo. Kako smo se nasli u US of A? Uz mnogo srece, i tek po neku mudru odluku. Ali...kada je setnja sunset bulevarom prestala da bude san? Kako je san postalo - da samo zelim normalan zivot? Dosadu. Dorucak-rucak-veceru. Budjenje. Prijatelje...dom?

Suvise stari da probamo to zlo, to je tacno, ali shvatismo da nikad nije kasno za glamur. Sve sto nas je stvarno zanimalo imalo je veze sa demonima. Sa drogom. We can be heroes just for one day. Take a walk on the wild side i tako to.
Droga je jevtina, a mi se osecamo skupo. To je to - ja sam pre svega neustrasiva. Nedodirljiva. Konacno nesto da mi da auru misterioznosti. Nas diler ima dobru robu i jos bolje price. Koga sve nismo sreli u toj hotelskoj sobi! Ponekad nas dvoje ostanemo kod kuce beskrajno dugo, vrteci vizuelne sadrzaje sa nekoliko monitora. Verujem da tada osecam...cistu ljubav?!?

Medjutim, svakog ponedeljka ja zapravo moram na posao. Neverovatan bol i iziritiranost koju osecam nakon samo jednog razuzdanog vikenda mi govori da necu izdrzati...da moram izdrzati. Kazem svom decku da mi obeca da nikada necemo otici dalje od ovoga. U realnosti koju treba ziveti bar 4 dana u nedelji...mi nemamo nikog u ovom gradu andjela, sav novac neko treba da zaradi. Nemamo nikog do sami sebe i jedno drugog. Vencavamo se u Las Vegasu. Onako kako smo sanjarili tamo, na brdovitom Balkanu. Ruta 66 u iznajmljenom kadilaku. Moteli. Americana.

Sve cesce mi ponedeljci padaju sve teze. Svaki put pomislim kako mogu sebe da dovedem u stanje da ne mogu da ustanem iz kreveta. Moj dragi mi kaze da se ohrabrim dopom i smanjim bol. Prezrivo ga gledam i mazem 3. sloj sminke.

Novca je sve manje, mada mi zapravo i ne smeta da se o racunima pre svega brinem ja. Skoro i da nemam dovoljno za drogu, pa uzmem koliko mi on da. Jednog dana on me optuzuje da sam mu ukrala dop za koji cak i ne znam gde ga drzi. Ovo je bio dan kada sam morala shvatiti da je navucen. Ali nisam. Moj prilicno ograniceni um me je uveravao da ako nisam navucena ja - ne moze biti ni on. Znala sam da uzima vise nego ja, ali evo ni sad ne razumem do koje je to mere bilo. Kada je ta mera postala ocigledna, vec je bilo kasno.

Sve cesce me hvataju duboke depresije, napadi placa i agresivnosti. Kad god sam sama sa sobom, pocinjem da beskrajno ponavljam u sebi i naglas, sve pozitivno i dobro sto mi se dogodilo i sto imam u zivotu. Nekako uvidjam da nemam razloga za toliku patnju, nekako shvatam da me hors baca u ovakva stanja?! Ali u isto vreme, ne mogu da zamislim zivot bez njega? Onda razmisljam koliko mora da boli one koji ga uzimaju stalno. I tu negde pocinju i prve krize moga muza koje on naravno negira da nazove tako. Moja briga za njega raste. Iz brige proizilazi jos vise ljubavi. Iz ljubavi jos vise slabosti...cinim sve da mu bude bolje. I sve sto cini da postane jos gore. Prosle su godine dok ga nisam naterala da pocne sa metadonskom terapijom. Ali, zapravo, da iskreno priznam, nikada ga nisam naterala. Ta se intervencija desila tek kada je jos neko iz njegovog drustva krenuo sa lecenjem. Tzv. peer pressure?! Da li je to bilo pre ili nakon sto su pocele halucinacije? Ne secam se vise.

Moje drogiranje ili mozda 'drogiranje' je gotovo sasvim prestalo pod pritiskom svakodnevnog zivota. Potpuno mi je jasno do koje mere odluka SAMO CEO ZIVOT mora da bude jaka da bi se iskorenila ta ogavna bolestina. Veoma dugo u mojoj glavi je postojalo mesto za tu specijalnu car zvanu hors koju eto ne moram da radim stalno, ali kojoj bih se uvek rado vratila. Cak je i do te moje odluke moralo doci. Uobicajenu preokupacija da ljudi ne znaju sta je droga (znam ja!) da tu ima mnogo pozitivnih stvari (kreativan si...ovaj, i da otmes i opljackas kad treba)...je morala da se izvrne kao carapa.
Droga je zlo i smrt. Jos nisam znala koliko je to tacno. Naterao me je jedan fizicki kolaps (on je bio u drugoj sobi, u slicnom stanju). Obecah sebi da je to POSLEDNJI PUT. Nikada vise to ne bih uradila sebi.

Proslo je mnogo vremena pre nego sto sam sve prijavila njegovim roditeljima. Ali mnogo manje pre nego sto se desila njihova prva reakcija. Ne, nisu dosli da vide sina dok je bio u bolnici. Tek kad je zavrsio u zatvoru. Bio je to pakao. Normalno, ja sam bila kriva za sve. Ako mi je tako lose, kako mi je tako dobro? Jedva su odveli su sina sa sobom u Srbiju. Iako smo bili u svakodnevnom kontaktu, nikada stvarno necu pouzdano znati sta se desavalo. Znam da nije krenuo ni na kakvo lecenje. Metadon mu navodno vise nije bio potreban.
Kada sam ga videla posle nekoliko meseci, bilo ga je tesko prepoznati. Pitala sam ga da li drogirao u Srbiji, rekao je da zna samo losandjeloske dilere. Zenice su mu bile male. Rece mi da uzima lekove za smirenje, i ja ovako iskusna poverovah, iako mi je u srcu bila zebnja. To je bio poslednji put da sam ga videla zivog.

Ne znam sta sam tacno zelela ovim postom. Pretpostavljam da zelim da kazem svim suovisnicima da se pripreme na beskrajnu bitku koju ce najverovatnije izgubiti. To je statistika, i brojevi ne lazu. Ovo se posebno odnosi na supruge, zene i devojke koje ulazu ono najdragocenije - svoje bioloski najvrednije godine. Roditelji na kraju ostaju najveci i najmotivisaniji pomagaci sopstvenog deteta, ali mislim da i oni moraju u sebi naci granicu preko koje nece ici. Roditeljima i clanovima porodice koji su u neverici da se to desava bas njima i njihovom detetu, zelim da kazem da sto pre prihvate cinjenice i organizuju rigorozan tretman. Svima - zvucace kao birokratska fraza, ali nemam ni trunku sumnje, a verujem da imam iskustva - samo kombinacija strucne pomoci, porodicne ljubavi i izolacije koja moze da pruzi rad, red, disciplinu i drustvenu korist, pruza nadu da ce narkoman jedog dana biti zalecen.

Cesto se pitam, kako su tekli njegovi poslednji minuti, da li je znao da umire, da li je verovao da ce ikada prestati...? Nije bilo dana da nisam mislila na njega. Ponekad mi se cini da bih sada postupila drugacije i da bih mu umela pomoci, mada znam da te samo sopstvena, duboka i iskrena odluka i vera mogu usmeriti. Da budes cist ceo zivot.

[saša-ex]

hello Diamanda...

[VVV -ex prokleti]

Pozdrav i dobrodošla. I sretno u daljnjem životu, kakvim god da si ga napraviš...

[Cupika]

Zelim ti puno hrabrosti,volje srece. Hvala na postu. Poucno,iskreno,hrabro,pre svega tuzno. Zao mi je. Budi jaka. Pozz

[dopeFree]

Hors i najljepše snove može pretvoriti u pakao, lijepo si to napisala. Žao mi je zbog tvog dragog.... Nadam se da ćeš ostati dovoljno jaka da izdržiš. Izbori se za život

[diamanda]

pozdrav i hvala vam svima!

nikada nisam prestala da citam ovaj forum, cak se prilicno se dobro secam pojedinacnih prica i nekima se stalno vracam. u ono vreme sam pokusavala da i njega bezuspesno da zainteresujem , pogotovo za pozitivne primere koji se ovde mogu sresti.

i pored generalno gledano porazavajucih rezultata i licne tragicne price, zaista verujem da svaki covek u sebi ima skrivenu snagu da se izbori za svoj zivot i opstanak. verujem da svako ima i sansu da stvari oko sebe i u sebi ucini drugacijim.

ono sto oni koji su zavisni ne znaju je - da zaista postoji i da je moguc zivot izvan droge. to razumeju oni koji su tamo bili i koji znaju da se nikad vise nece vratiti nazad. za mene je to izvesno kao sto je izvesno da se nikada necu vratiti u osnovnu skolu. cak mi je tesko da celo to dugogodisnje parce svog zivota povezem sa sadasnjim 'ja'. drogi nema mesta kao sto nema mesta bilo kojoj stvari koja je 'van pameti'. drogu ne bih pozelela bas kao sto ne bih pozelela ni leukemiju. stvari postaju neverovatno jednostavno jednom kada se odluka svede na: zivot ili smrt?

teske trenutke i samosazaljenje prevazilazim skoro momentalno, samo se setivsi pakla kroz koji sam prolazila. tako je lako voleti, tako je lako raditi, tako je lako biti srecan, zapravo.

nadam se da cu jedom imati i dovoljno snage i vestine da pokusam da pomognem i drugima. mozda moj slucaj nije bio dovoljno drastican, nisam bila klasicni ovisnik, ali odlicno razumem i privlacnost tog zla i beznadje i raspad koje ono donosi.