Na ovom forumu možete ispričati svoju ispovijest, od početka do kraja. Alkoholičari, ovisnici, suovisnici, svi ste dobrodošli. Samo ispovijesti, molimo Vas da ne pišete komentare i odgovore.
joesspappa wrote:Ja bi ako mogu samo malo da kukam unapred! Jadan ja, boli me stomak od prejedanja i smeha
a mislis na :
S sarajaevska
A administratorka za
N neozbiljno
E etiketiranje i
L lepljenje
A alplikacija
PS. Licencu mi je izdata od strane Beogradskog udruzenja likvidatora, na cijoj sam proslavi bio pre neki dan, kao i udruzenje mentalno i dusevno obolelih... obe licence se sticu iskusnim ponavljanjem gresaka a ne gubi se dozivotno
E jeste blesavi obojica.
:smt042
Nasmijaste i namrgođenu administratoricu koja odluči ovaj put da metlicu ostavi iza vrata. Ali, nemojte se previše razigrati
MENI KAD BUDE DOSTA, KAO BRANKO ĆOPIĆ, SKOČIĆU SA MOSTA ili šta znam možda ću popiti 5 terapija mojih jakih metadona 3 kutije rivotrila dve kutije po 20 tableta leka za spavanje and...good bye cruel world, there is never been enough place for me or I have never seen just one litlle place.
Dragance, drago mi je da si se vratio i da si ziv, molim te da skokove ne narucujes i ne objavljujes ovde, nego da se javis kako bi ti mozda pomogli da ostanes ziv. Sto se tice smrti, jbg, to mozes i sam. Sve najbolje ti zelim.
Ps. Provereno znam da sa brankovog mosta skokovi vise ne pale.Ili te spasi neka lepotica, koja zavrsi u surviver*-u ili te u najgorem slucaju uhapsi recna policija od ispod
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
Da ne bude kako je zivot skinutog narkomana jedan samo caroban trenutak zivljenja, pobrine se bolesni um i duh, sa svim svojim viskovima i manjkavostima. S vremena na vreme.
Prosto neverovatno deluje kako se uzjoguni i posandrca ceo sistem zavisnika, kada mu nesto nije po volji, protivno svim merilima moje sopstvene zelje i kontrole. Valjda tome sluzi mnogo toga naucenog u prethodnom periodu.
Zapravo radi se o sledecem, trazim nacin, reakciju, mogucnost da se ne osecam dobro. U trenutku kada mogu da pustim stvari da se odvijaju, ja biram da ih stopiram, a kada ih stopiram ja bi da se odvijaju onako kako ja zelim. Ceo plan, iscrtan prekrasnim nevidljivim mastilom i aplikovan do najfinijih detalja u mozgu, razradjen kao svajcarski sat... nicem ne vredi. Zavisnik sa planom, sjajno... Ima li neki koji nije takav?
Zivot je ono sto se desava dok planiras zivot... kazu neki umni ljudi. Meni se pretvori zivot u zadnjih par dana u samo planiranje i analizu plana, detaljisanje i analiziranje analize i ponovno rasklapanje vec sklopljenih kockica. Kako tipicno za mene? Jako. I jako naporno. Toliko opsesije i kompulzije je tesko podneti. Kako ovo? Kako ono? Cemu to? Sta je znacilo ono? A ovo? Uhvatio sam sebe kako ne uzivam u zagrljaju sopstvenog deteta sto me je ponovo prenerazilo i zgrozilo pred samim sobom. Hocu da sam neko drugi, plasim se da ako pustim nestajem. Moram da brinem, moram da trazim. Moram! Ah ta prokleta rec.
Ne moram! Tako dobro saznanje. Mogu da odlucim da budem lenj i da ne uradim nista. Jebeni izbor. Ako trazim resenje, ono je veoma jednostavno, ali sta ako? Evo ga opet glas! Ebo ga glas da ga ebo! Molim se da mi Bageri sklone "teret" sa puta. Pricam, pisem, crtam, putanja je prilicno jasna. Samo danas ne moram da brinem za sutra. Samo danas mogu da ne uradim nista. Samo danas!
Sva sreca pa je vec pao mrak. Mogu da PUSTIM i da kazem sebi, izvini cale za to sto se mucis, izvini i tebi za ljubav, ugasices komp i svetlo i dopustiti sebi trenutak odmora. Do sutra. Sutra je novi dan! Laku noc...
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
Bol koji osecam nije moj. To je bol ljudi koje sam povredio.
Svojih sam se bolova resio. Onda kada je kriza prestala. Onda kada sam zagrlio dete uz smeh. Kada sam osetio prolece i jesen.
Ovo je tudje sranje. Patnja i strahovi ljudi kojima sam otimao snove, unistavao porodice. Vriste i mole za milost. Ubedjuju me kako nisu krivi. Kako su nevini. Ne marim mnogo. Uzimam i otimam. Otimam i delove njihove patnje, ugradjujem u svoje srce, svoju dusu. Uzimam njihov strah. Koji postaje moj. Ucim ga. Nesanica nije moja. To je od majke. Koja je bdila godinama. To je od zene, koja je umirala svaki dan. To je od brata, koji je bio nad dedinom posmrtnom posteljom. Paranoja isto nije moja. To je od ljudi koje sam pokrao, prevario, izmanipulisao. Ljudi koji su me na izlasku iz svojih domova pretresali.
Moja je dusa zatrovana svim tim. Moj bol, moja patnja, moja paranoja i moj strah. Ne stanuju u mom srcu. To su samo naucene scene, lampice, koloseci. Moja je dusa, dusa nevinog decaka. Ona strpljivo ceka kraj ovog procesa. Procesa u kom ja ucim da cekam. Procesa koji ce moju dusu osloboditi. Vec vidim put. Jasno osecam toplinu u grudima. Ta toplina je moja.
Zver je predugo bila u kavezu. Navikla je da bude u kavezu. Vreme polako dolazi da zver utihne. Da postane nesto drugo. Nesto mekano i nezno. Da se privije i uziva. Zver zeli da vidi, oseti, razume, zagrli, pomazi... zver zeli da bude svoja... i slobodna...
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
