Na ovom forumu možete ispričati svoju ispovijest, od početka do kraja. Alkoholičari, ovisnici, suovisnici, svi ste dobrodošli. Samo ispovijesti, molimo Vas da ne pišete komentare i odgovore.
Klimava glava zove zavisnulju
Dan je prosao odlicno s`obzirom kako je poceo. Za to su "krive" dve osobe i hvala im za to!Lepo je imati iskrene prijatelje pored sebe na koje se mozes osloniti. Cuvajte ono sto je dobro i budite dobri. Jos jednom od srca im hvala. Inace sam prvi put sa vama, pa ne znam koliko smem da se zezam,a verujte da znam!?
Sto se tice zezanja: prema pravilniku clan 69. stav x. hromozom y. u prvih 20 godina cistoce izricito se zabranjuje vredjanje na rasnoj, politickoj, seksualnoj i po svim drugim osnovama. Takodje se ukida pravo na zajebanciju i smeh. Ne pise nista za zezanje pa pretpostavljam da po cvrstim kanonskim propisima budizma, niko nece imati nista protiv. A ko se ljuti u.l.e.t.i. mu k.r.u.t.i.
Takodje je oduzeto svako pravo da se na bilo koji nacin eksponiraju i pokazuju svoje talente. Dozvoljen je samo jad, beda i cinizam
A sad ozbiljno:
Osnovni postulat cistoce je ne drogirati se. A osnovni postulat cistog zivota je zivot pun zadovoljstva. Sta mi vredi da sam cist i u grchu. Bolje da sam predmet zajebancije nego operativno interesantno lice osnovane sumnje izvrsenog krivicnog dela.
Dobro ti nama nadosao i Klimav dan je bolji nego "drogiran" dan
Pozzz
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
i ovom prilikom bih zeleo da u bunar zelja turim koju paru... za sve drage ljude, familiju, prijateljsku bagru, predivne ljude, probisvete, nestrpljivce, mazohiste, sadiste, lutalice, izgubljene duse, emotivce, najbolje od najboljih, osudjenike i osudjenice, robove iluzije, majstore nad majstorima, zavisnike, su/ko/za/ovisnike... svako vam dobro zelim i srecna nova godina svim forumasima i onima koji su tu slucajno "upali".
:smt084 - ovaj samo lici na santa klausa
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
malopre procitah kod dopefree-a na temi retrospektiva post o sunovratu i priznanju poraza...
Pre neki dan vratio sam se iz Podgorice, sa konvencije koja mi je jasno i glasno pokazala ko sam i sta sam bio. Posto imam maniju i zelju da to izbacujem iz sebe iznova i iznova, mozda ce prica o zadnjem danu mog uzimanja i priznavanja poraza nekom pomoci. Pazljivo sam ispratio moju temu i video da nema puno o tome, pa stoga evo puno detaljnije... izvinjavam se na duzini... ali ko nece ne mora da cita.
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
Godina 2007. Maj. Dan rada. Probudio sam se u paklu krize. Trebalo je otici sa zenom na plac njenih roditelja, provesti lep dana sa prijateljima i rodbinom. Kako kad me je svaka koscica bolela? Ne znam ni da li sam sklopio oci vec je bilo jutro. Posle 14 neprospavanih noci, kosmarnih... dosao je i taj DAN RADA... heh, kako mi je tad trebalo uraditi se. Samo malo. Samo da skinem teret. Koji se nakupio. Skupljao se mesecima unazad.
Secam se...
U septembru 2006, priznao sam zeni i otisli smo u banju neku na 7 dana. Poneo sam dovoljno za taj jedan dan, da mogu da odvezem auto. Vozili smo i sina. Kriza na suvo. Tri dana, jaka prehlada, trzaji nogama, nesanica. Cetvrti dan virus obara i zenu i sina. Ja zaboravljam na svoj problem i trcim po banji da kupujem kasice, vode, lekice, voce... izlazim kao pobednik, vracam se kuci, pravo kod doktortke i pijem svoj prvi blok. Samo nekoliko sati kasnije stize me psihicka kriza, za koju nisam imao resenja sem... da, odlazim kod dilera, dajem poslednje pare i radim se. Nista ne osecam... Blok deluje... Deluje naredna 4 meseca. Medjutim kriza me drma i dalje, psihicka, zena mi je postavila uslove, posvetila se klincu i izasla iz moje price. Krivica me razjeda i njen prezir - Trpim, a sve mi je gore. Nema pomoci kakvu bi ocekivao od nekog sa kim delis dobro i zlo. Podsvesno prizeljkujem dan kada cu prestati da pijem blok. Iz inata. Iz besa. Skupljam pare. Oko mene nastavlja da se odvija pakao. Ljudi umiru. Negde pre Nove godine umire kevina majka, keva izlazi iz price sa mnom. Posle Nove, umire caletov otac. Cale izlazi iz price sa mnom. Oni su me koliko toliko kontrolisali da li pijem blok. Radili mi testove sa vremena na vreme. U panici i haosu u kom su oni prestaje bilo kakva kontrola. Nije mi dugo trebalo da to i sam provalim. Provaljujem prvo u svoj stek, a potom i zajednicki, uzimam kredit, sve u cilju kupovine narkotika... heroina. Kao samo cu da prodajem. Da vazi... Ali smireniji sam. Imam droge koliko zelim. Ali... prokleto ali. Nikad nije dosta. Samo jos jednom, malo... prestao sam da pijem blok. I pocinje. HAOS. 40 dana ili ti parastos sam docekao na 57 kg, par desetina hiljada eura u dugu, krivicnom prijavom, dva sudara i velikom rupom u grudima koju nisam mogao da popunim ma koliko sam uzeo. I ma koliko cega. Metadon. 2 dana na njemu, 2 bez iceg, 2 na heroinu, 3 na suvo, subotex, suvo... ludilo. suvo.... pravo...
Klackalica! Klackalica koja me je u jutro prvoga maja probudila u gadnoj krizi sa zombi dusom u zombi telu. Kostur sa 57 kg, bez trunke strasti i zelje za zivotom. Sa jedinom zeljom da se snadje za kesh... i gudru... ukrao sam od sina. Onda sam izjurcao na semu. Bez trunke sazaljenja.
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
Bio je prelep dan... Taj prvi maj 2007. Sunce, procvetala priroda. Selo. Rostilj. Prijatelji. Ljudi sa kojima sam odrastao. A ja u krizi. Nisam za pricu. Nisam za smeh. Svaki njihov smeh me ubija. Sedim na lezaljci sam, na samo 10 metara od centra desavanja. Tresem se, palim cigaretu za cigaretom, a davi me dim. Ne mogu ni vede da pijem. Udavicu se. Paranoja... Oni svi sede za stolom, cirkaju, zezaju se... pricaju o meni... znam ali niko ne sme da me bilo sta pita... ja ne smem da ih pogledam u oci... mozda kada bih se sredio, bih smeo... ma sigurno. Tada nemam potrebe da se krijem...
Na kraju odlazim... na kraj placa, u potrazi za mirnim mestom gde bih obavio svoj ritual. Sedam na zemlju, za mene u tom trenutku previse hladnu, naslanjam se na zid od drvenog wc... septicka jama je ispod mene, ako sad propadnem, nece biti velika steta, pomislim. Uzimam ... Osecam olaksanje, ali samo na kratko. Sada postajem besan na sebe. Kako sam mogao da se uradim, po ovako lepom danu. Kako ne mogu normalno da se smejem sa ljudima... Preko puta sebe stoji kontejner, sa suvim granama i djubretom... ja sam djubre, ja sam deo tog kontejnera, deo septicke jame na kojoj sedim. Od takve sudbine deli me par santimetara drvenog stuba. Parce zicane ograde. Jedan obilazak djubretara. Jedan jedini litar benzina, me deli od deponije. Ja sam na deponiji svog zivota. Sve ono sto imam nista mi ne vredi. Ni dete koje pokusava da hoda... ni zena koja me zabrinuto trazi... ni kum, koji odavno zna da sa mnom nesto nije u redu... ni tast, ni tasta, ni roditelji... ni brat, ni posao, ni kolege. Ama nista mi na ovom svetu ne znaci koliko ovaj smotuljak, grumen zutine i prljavstine na srebrnoj foliji. Upaljac, kartica i papirna cev... sve sto vredi menjam za ovo... Za ovaj komad smrti... sigurne... izvesne... momenat odluke je tu... preda mnom... lomim se.. vidim... znojim, toplo mi je... vise se ne tresem... Ali smeh u pozadini me razbija... nabija mi komplekse... okrecem karticu nervozno... stavljam jos jedan dim i gledam u karticu... pise... specijalisticka klinika za psihoterapiju... otkud to kod mene... a da, pokupio sam pre neki dan sa stola... kod roditelja... telefon... imam kredita... nervozno okrecem broj...
Dobar dan... umilni zenski glas sa druge strane zice... ovde... klinika ... Dobar dan, meni treba pomoc... Izvoli... dosao bih... kada... odmah... izvolite... tutututu... ostatak praha bacam u kontejner... cepam papir... foliju... upaljac... sve za prahom odlazi djubretarima na zadatak... odvesti na deponju, umesto mene... odvesti i spaliti... da se vise ne...
Pozdravljam se sa svima... lagano... gledaju me sa cudjenjem... gde ces bre ti sad ce rucak... vraticu se... zeni govorim gde idem... ne i zasto... idem na razgovor kod psihijatra... lose mi je... mozda mi pomogne... Cini mi se da prelazim na tamnu stranu... Ni tad nisam imao hrabrosti da kazem istinu... Ni sam nisam znao gde idem, ni sam nisam znao da li cu i kad cu se vratiti... samo sam otisao.
Sledece cega se secam je da sam lezao na beloj postelji sa infuzijom u ruci... tablete na stolu, casa vode... injekcija za bolove... i telefon... koji pokazuje... missed calls ... message ... "Ne verujem vise u nas, ne verujem tebi, ne verujem u tebe"... poraz... krah... sistem down... off...
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
hvala ti na razumevanju, ali nema potrebe za kontrasmiletom, sve je to moralo da se desi, da bi shvatio ko i sta sam i kako da dodjem do ovde. skoro 4 godine kasnije.
Preksinoc sam se izmerio imam 82 kg i nisam jos dovoljno debeo Smeh mi prija. Drugari su na okupu, a ja, ja sam smiren i spokojan bez icega. Prosto sam zadovoljan sobom. Mogao bih reci i ponosan.
Ali odakle sam krenuo ne zaboravljam... to je valjda sustina, svaki dan priznajem poraz i zivim slobodan od gudre i bede u kojoj sam bio. Sto i vama zelim.
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
Znam da neki ljudi rade lose stvari da dodju do gudre, ma rade uzasne stvari, petljaju, lazu, kradu, itd... Ti si to radio isto, ali kod tebe osecam uzasnu krivicu zbog toga, kod vecine ne. Oseca se patnja u svim recenicama, a kako ti je bilo u glavi, kad probam da zamislim samo dobijem kontrasmajlic. Ti si dobar lik Joespappa, covek. Zastranio si, ali se nisi dao. Zato i narocito postujem tvoju snagu i karakter. Nemas zla u sebi, za razliku od dosta njih koji ovde pisu. Not a danger for society, at all. Pozdrav
