Hvala svima vama sto ste mi dali podrsku da pisem i da se otvorim i napisem jedno veliko podsecanje samom sebi.
Hvala Vuce sto me podsecas kako je bilo na pocetku. Kako je to cudno i isceljivo kad mozes da ispricas nesto bez osvrtanja iza ledja i koliko te tajne koje sam cuvao godinama, kad izadju na svetlost umiru. Postanu podnosljive. I nebitne na kraju krajeva. Divno je kad podeljen strah nestane.
Sanela, tebi se necu ponovo zahvaljivati, cevape nisi platila ni ovog puta.
Hvala Pawa sto si usla u moj prostor bez kucanja i bez dobar dan, ne znam kako bi te drugacije primetio
.
Hvala Bobane sto si i ti primer da postoji nada da je izlazak iz pakla moguc. Zelim ti puno srece i uspeha na kontroli.
To sto kazes narkomansko-grebatorskog je jako poznat obrazac. Ako moze sve za nista bilo bi ok. Nekako taj deo moje licnosti, prikazan kroz mane karaktera je stvar koja me je mnogo vise gurala u ludilo drogiranja od bilo koje druge stvari. To su u stvari bili destruktivni obrasci. Ne droga koju sam uzimao, nego taj deo licnosti koji je bio jasno vidljiv svima osim meni. Ma koliko ja osecao da sam dobar i da su svi drugi krivi, i duzni da mi nesto ucine, nisam nikad gledao na to da sam ja uzrok svojim problemima. Ja sam jednostavno koristio svaku priliku da uzmem i otmem nesto za sebe. Nema tu neke nauke. Nauka je to promeniti.
Kako sam poceo da radim na sebi i otklanjanju uzroka drogiranja, trenuci bez droge su mi bili sami po sebi jako teski jer nisam imao pokrice za svoje ponasanje. Dolazilo je do toga da pogledam unazad i vidim jasno kako i zbog cega sam se ponasao drsko, bezobrazno, arogantno, samosazaljivo, mazohisticki, sadisticki i jednom recju lose u svojoj proslosti. Zbog cega i kada sam se ponasao po onim obrascima opisanim u smrtnim grehovima i jos dvadesetak preko!? Verujem da mi nije padalo na pamet da pogledam taj deo sebe ranije. Iako sam ja samo hteo da se ne drogiram, ovog puta vuklo me je da pronadjem kod sebe stvari koje su me uvek toj drogi vracali. I da pokusam da ih otklonim.
Jedna od prvih mana na koju sam nailazio je bila lenjost. Svakako najpokvarenija od svih. Koliko je mene mrzelo da se pomerim i koliko sam samo mislio da je dovoljno da pozelim nesto i da to bude stvoreno za mene. I koliko sam imao samopravednosti da budem besan kada se ne ostvari to sto zelim. Znao sam danima da lezim u krevetu i da ne pomerim prst i da se posle gusim u samosazaljenju kako je ovaj svet nepravedan prema meni i da se ljutim na sebe samog sto sam propustio sve prilike u zivotu, sto me brada od tri dana svrbi i sto ima gomila neopranih sudova i eto ja sad nemogu nijednu cistu casu da nadjem. Nekad je trebao bager da me pogura da se pomerim. I naravno da ja moram da se drogiram, ko ce da izdrzi takav nered u kuci i haos. Opravdanja, poricanje, manipulacija, verovanje u sopstvene lazi... kako lep nacin da se sve zabasuri i gurne pod tepih. Strah od uspeha i strah od neuspeha u isto vreme me je paralisao i pokrivao da mogu da se ponasam kako se ponasam. A onda neka budala dodje i kaze mi budi iskren prema sebi i voljan da to promenis. Sta da menjam? Pa meni je ovako super. hehe
Ta iskrenost je toliko bitna u oporavku, da me je prosto zaprepastila cinjenica da ja u stvari nisam nikad bio iskren prema sebi. Radio sam stvari po instinktu, pokrivao ih lazima i poricanjima, toliko dobro srocenim, da je bilo za neverovati da sam ne poverujem u njih. A kad sam ih stavio sebi pred oci, jednu po jednu... bilo je iluzorno ocekivati da ce one da me rade i dalje. Pocinjao sam da verujem da postoje neke druge stvari, recimo iskrenost, koju bih mozda mogao da primenim i da bi mi zivot bio laksi. Nekako prirodno dobio sam i volju da to pokusam da primenim.
Nekad je uspevalo, nekad nije, ali nastavljanje i pokusavanje mi je postalo novi obrazac. Ponavljanje stvari koje su dobre za mene. Iskreno dobre i iskreno su radile. Polako mi je postajalo jasno kako ta otvorenost uma radi. Ako je ludilo zavisnosti ponavljanje istih gresaka uz ocekivanje razlicitih rezultata, onda je oporavak, volja da se pokusa nesto novo bez previse ocekivanja.
Secam se u Podgorici natpisa na ulasku u prostorije NA : Ako radite ono sto ste oduvek radili, dobijacete ono sto ste oduvek dobijali. Ne mozes sejati krompir i ocekivati da ces jesti kupus.
Meni su te jednostavne stvari bile potpuno nove, ocekivao sam rezultate bez truda i nagrade onakve kakve sam zamisljao. Mnogo vremena mi je trebalo da skapiram da svet nece da se vrti oko mene. Mnogo glup neki svet. Trebalo mi je oko godinu dana da shvatim i prihvatim da nisam najbitniji i da postoje i drugi ljudi na ovoj planeti koji isto kao i ja imaju svoje zelje i svoje potrebe. Trebalo mi je isto toliko da prihvatim da moje potrebe ne moraju uvek biti zadovoljene na nacin koji sam ja zamislio i sa strane na kojoj ja ocekujem. Trebalo mi je da se oslobodim proslosti, da se oslobodim osecaja krivice i samosazaljenja, ljutnje i prezira prema sebi i drugima. Trebalo mi je da pocnem da volim sebe. I da poverujem da postoji nesto sto me voli bez obzira na sve sta sam radio u proslosti. Trebalo mi je da oprostim sebi i drugima. Trebalo mi je da prestanem da se plasim. Trebalo mi je da se pokrenem na akciju. Nesto da uradim za sebe. Bilo je pitanje sta i kako!?
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
