Meni je bilo dosta!

[joesspappa]

U tom trenutku bilo mi je potpuno svejedno da li idem na sastanak Anonimnih narkomana, preglasnih sljivara, da li idem u reto, ili nesto peto, poput ciciban kluba, da li je to u crkvi, dzamiji, na Himalajima... jednostavno... HTEO SAM NAPOLJE. A nisam znao kako!?

Usao sam sa potpunom zebnjom i strahom, vodio sam cak i majku sa sobom, kapirao sam da mi je lakse ako bude bar neko koga poznajem. Na kraju sastanka jedina osoba koju nisam poznavao bila je upravo ona. Ovi ljudi koji su sedeli su mi bili blizi, nista ja nisam razumeo, osim da su se drogirali i da sad ne uzimaju nista i da pomazu jedni drugima da ostanu cisti. Nesto je bilo posebno kod njih, otvoreno su pricali o sebi, o detaljima koji su govorili o meni, koji su bili samo meni poznati.

Pomogli su mi da se identifikujem sa njima, a ono sta sam video u njihovim ocima me je kupilo. Iskra zivota, sjaj kojim blista covek cist 20 dana, koji zeli da ostane cist, je nesto sto sam zeleo za sebe.

Oni su razumeli. Znali su gde sam dosao. Znali su odakle sam dosao. Znali su sta sam prosao. Oni su me prihvatali, bez reci, bez istorije, bez pravdanja, bez ikakvog povoda i motiva, bez moranja, bez zahteva, bez obaveze. Samo su zeleli istu stvar kao i ja. Da se ne drogiraju.

Za jedan sat, imao sam 4 nova prijatelja. Ne drugara, ne poznanika, nego prijatelja. Prijatelji ti zele dobro... prijatelji ti kazu NE MORAS VISE NIKAD DA SE DROGIRAS AKO TO NE ZELIS.

[Vuk]

Obožavam one reči koje počinju sa SAMO: samosažaljenje, samoizolacija, samouništenje, samoprezir, samodovoljnost, samopravednost....nekako me postavljaju na mesto, shvatam koliko stvari nisu bilo onakve kakvim sam ih video i predstavljao samo da bih održao prividnost svoje normalnosti i dao još gasa svojoj zavisnosti da se ljuti na ceo svet...koliko je ustvari sve to do mene.
Kada je već uveliko prestalo da bude zanimljivo drogirati se i kada se sve pretvorilo u samo jurcanje za još i još polako sam počeo da budem ljut na ceo svet. "...svi su me zajebali..." "...mogao sam da budem skroz OK momak ali vidi sad ovo..." "...prestao bih ja možda i da se radim ali vidi ovaj svet na šta liči, u njemu nije moguće normalno živeti..." "...i ti ortaci, bivši drugovi i prijatelji, da znaju koliko je meni teško bili bi mi zahvalni što sam uopšte i živ..." "...jeste da sam ih sve zajebao milion puta ali morali su da me razumeju, nisu fer!" "...i ta familija, jeste da sam im ukaro sve što sam mogao ali kakva je to familija koja me ne razume i ne zna koliko je meni teško..." "...i taj šef, da on zna koliko je meni zajebano da radim na motoru po ceo dan u zikri bio bi mi zahvalan, a ne još da mi daje otkaz..." "...dobro istina, sam sam dao otkaz, a i slupao sam dva motora na smrt za mesec dana i da sam motor koristio da valjam dop u radno vreme ali bi bilo lepo da me razume..." "...i ta devojka, zar joj nisam dao sve štosam mogao, išli na more redovno, izlazili, kako sad može da me ostavi posle pet godina..." "...dobro jesam je varao i stalno bio drogiran, jeste da se nisam prema njoj baš najbolje odnosio ali kad bi ona samo znala koliko je meni teško da postignem i da se drogiram i da budem sa njom više bi sve to cenila..." I tako u nedogled. Jedna za drugom stvari koje u meni izazivaju samosažaljenje i vuku me u samoizolaciju, Kada mi se ceo svet učinio lošim okrenuo sam se sebi i samo sebi, valjda zato što sam smatrao da sam jedino ja normalan.
Polako sam počeo da shvatam da ni to baš nije istina, polako da priznajem da jesam ja kriv za većinu stvari koja mi se dogadja ali od toga mi u tom trenutku nikako nije bilo lakše. Samo sam se još više samosažaljevao i više se drogirao da ubijem taj samoprezir koji sam gajio. Što sam se više radio više sam mrzeo sebe što to radim i više mi je bilo žao mene samog. Što sam se više zatvarao u ta osećanja više sam se izolovao od sveta što je samo pojačalo sve te osećaje. Nisam više ni želeo da se skinem, ni da se skinem ni da živim, samo sam vegetirao, od dana do dana, od šeme do šeme i to je bilo sve. Iako sam uzimao i dalje od sveta sve što sam mogao da zgrabim i dalje sam bio ljut jer sam smatrao da to i jesu stvari koje mene pripadaju, ja sam pretplaćen na sve to, sve što vidim automatski odmah postaje moje i nema tu spora. Govorio sebi da sam samom sebi dovoljan, a ipak licemerno ne priznajući koliko zapravo nisam sposoban ni za šta. Mislio da je jedini pravi način da se gleda na stvari upravo onaj kako ih ja vidim, ja imam pravo da sudim i osuđujem sve, a mene niko jer je moja istina jedina i prava. Naravno kako niko nije delio moje mišljenje tonuo sam dublje u samosažaljenje, samoizolaciju, samouništenje, samoprezir, samodovoljnost, samopravednost...jer moj ego nije mogao da dozvoli da prizna da nisam u pravu i da je ceo moj život bio promašaj.
Istina je naravno kao i uvek upravo negde između ali mi je trebalo skoro pa godinu dana da do toga sam dođem, priznam sebi kako jeste i kako nije i kako stvari stoje. Došlo je zapravo kao veliko olakšanje sve to. Nisam više morao da nosim ta govna svuda sa sobom, neke stvari koje su se dogodile nekoliko godina ranije ja sam još vrteo u glavi...neko mi je kasnije jednostavno rekao, a ja sam bio tada dovoljno otvoren i voljan da prihvatim da: Nikada više ne moram da nosim ta sranja sa sobom, mogu slobodno da ih ovde ostavim! Ali to je bilo kasnije, prvo mi je sledio totalni mrrak, jbg, noć je najtamnija pred zoru...
U jednom trenutku sam se čudom skinu, po ko zna koji put u životu ali nekako drugačije. Nisu me na to terali, nisam bio pritisnut dugovima ili nekim većim problemima u to vreme u kakvim sam bio ranije. Jednostavno više dalje nisam mogao. Nije to da ja nisam više želeo da se drogiram, to odavno nisam želeo pa ništa, nisam više želeo ni da živim. Onesvestio sam se i bukvalno posle par dana pao u komu, ovaj deo mi je i dalje jako mutan ali opet mnogo jasniji nego što je bio u vreme kada sam bio tek par meseci čist. Posle nekoliko nedelja, možda dva meseca, mogao sam da hodam sam. U medjuvremenu sam samom sebi u naletu ludila naneo ozbiljnu povredu kako bih se delom kaznio a delom ejdnostavno sprečio da siđem u prizemlje do dilera da se "još samo jednom sredim". Mogao sam da hodam ali nisam imao gde da odem. Dva meseca čist, u medjuvremenu odjeban i od lekara i od familije i od prijatelja, nisam baš imao mnogo izbora. Nekako sam dan za danom odlagao da se uradim pijući blokatore i sedeći kod kuće. Učinilo mi se da bih možda mogao da preživim čist, da preživim ali nikako da živim. Nikakva integracija u društvo nije dolazila u obzir. Znao sam da ću se uraditi prvi dan kad krenem da glumim normalan život, to se toliko puta do tada dogodilo da mi je taj deo bio kristalno jasan.Priznao sam sebi iskreno koliko sam tada mogao svoj deo u celom sranju koje sam živeo proteklih deset godina, bio sam i prilično otvoren da primim bilo kakvu ideju koja bi me mogla vratiti na normalan put koliko toliko. Ali volja mi je bila potpuno ubijena. Nisam imao nade da ću ikada više moći da živim normalno i to je ubijalo moju volju za svime. Ako ću ponovo početi da se drogiram, a počeću, čemu onda sve ovo? Stvarno mi je bilo dosta ali nisam videš šta dalje...
Ovaj forum je delom dosta zaslužan za moj oporavak kasnije. Tu sam počeo da čitam tuđe priče i u moru ludila i narkomanskih priča koje sam živeo i do tada i kojih mi je bilo dosta naleteo sam i na nekoliko sasvim normalnih. Ljudi koji su živeliprilično slično kao i ja do tada imali su ipak nekako blaži i normalniji pristup svemu tome. To me i odvuklo na prvi sastanak NA. Definitivno mogu da se identifikujem sa tvojom pričom JP sa prvog sastanka. Bilo me baš briga da li je sekta, da li je crkva, da li je reto, da li je samo nekoliko zavisnika koji svojim iskustvom pomažu drugima, bilo mi je svejedno. Samo sam znao ono što sam video, a to je da su ti ljudi definitivno pričali moju priču i živeli moj život a danas su već godinama čisti i više nemaju onaj crni oblak iznad glave koji je svako od nas do tada nosio sa sobom. Tu sam dobio nadu da je moguće živeti čisto, da je moguće stvoriti nešto u životu posle svega, da imam vremena i da nikako nije kasno kako mi se do tada činilo. Ta nada je ubrzo oživela i moju volju da nešto preduzmem po pitanju svoje bolesti...i preduzeo sam...i nastavio da radim to do danas...za mene radi i dalje...

[joesspappa]

NA je program akcije, program za one koji zele da se oslobode zelje za drogiranjem i za one koji su voljni da poslusaju jednostavne preporuke kako bi pronasli nov nacin zivota.
Neke od njih su mi omiljenje... i stvarno rade...

[joesspappa]

Cvece, prolece, sreca, sreca, rados` , jutarnja kafa, uzivanje u mirisima, topla kancelarija, sto pun papira. Secam se dana kad mi je bilo tesko da pomerim levu ruku da se pocesem, kad mi nije bilo ni do cesanja, a kamoli do pomeranja i poredim sa ovim danas. Ja putujem preko 30 km svako jutro na posao, u drugi grad, autoputem, preko ravnice i po prvi put u zivotu primecujem kako se priroda budi. Svako je jutro drugacije. Savrseno i neponovljivo. Ranije sam ziveo na 300 metara od posla, i mrzelo me je da se dovucem, a i kad bi to radio, nisam nista primecivao, sve je bilo mracno, zamagljeno, tamno.
Danas donosim slike proslosti na diskovima, nekom sam obecao da cu to da sredim i evo posle 2 godine ispunjavam obecanje. Zaeban proces, nisam imao volje da se suocim sa secanjima. Izbrisanim. Zaturenim. Neko ovde napisa, kako je to ciscenje proslosti proces, ja mogu samo da svedocim o tome koliko je to dobar proces za mene. Danas se nalazim se na sigurnom mestu, imam Visu silu uz sebe i sredjujem delic po delic proslosti. Coveku je u genima da zaboravlja ruzna desavanja, meni su u secanjima bile zapisane lose stvari koje su ljudi meni cinili, sto rece Vuk, da bi nasao opravdanje za svoje postupke koji su bili jako "samopravedni". A jbg, sad kad pogledam toliko sam bio neposten prema tim ljudima da nije cudo sto ih nema vise u mom zivotu. Mnogo sam lose ophodio prema njima i po automatizmu zaboravljao ono sta sam ja radio njima. To mi je davalo prostor da ostanem u ljutnji i na kraju krajeva njihovoj kontroli. Danas sam slobodan da uzivam u ovom trenutku, oslobodjen okova zavisnosti i voljan da tako i ostane. Ako je sredjivanje slika proslosti emocionalno, mentalno i duhovno naporno, voljan sam da prodjem kroz taj proces, jer sada znam sta dobijam kada se oslobodim jednog dela tereta. Jos slobode.
Od prvog sastanka, prihvatio sam to sto je dobro za mene, to sto me oslobadja. Do tridesete sam trcao uz planinu sa ogromnim rancem i teretom proslosti koji me je sputavao, kada sam samo za trenutak zastao i spustio taj teret, osetio sam potpunu slobodu i prodisao ponovo. Vise nista nije bilo isto. Mogao sam da zastanem i da uzivam u pogledu.

[joesspappa]

Prosto je fascinantno kad se podsetis svega sto si prosao u vreme drogiranja, i zacudis se jbt, kako sam ja ziv. Dobro je da jesam. Hvala Bogu da sam ziv. Sa tom recenicom se budim skoro pa tri godine. Zivot mi je maltene svakog dana bio ugrozen, sam sam ga ugrozavao, a nisam znao kako da prestanem. Od kada sam dosao na sastanke i upoznao jos neke ljude koji su uspeli da prestanu u unistavanju sebe, zeleo sam da docekam dan kada cu biti zahvalan za sve sto mi se dogodilo. Da prestanem da se unistavam, na prvom mestu.

Mnogo sam bio ljut u tim danima, na ljude, situacije i institucije. Mrzeo sam sve i svakog. Nekako mi je po navici bilo usadjeno da krivim druge i da bezim od sopstvene odgovornosti. Jbg, plasio sam se toga. Nisam ni znao da se plasim. To mi je bilo duboko usadjeno. Toliko sam prikrivao svoj strah, da mi je bilo draze da me zovu sebicnim, egocentricnim, arogantnim gadom, nego da pokazem da se ja plasim. Plasio sam se da pitam za savet, plasio sam se da prihvatim bilo sta, ali me je to u isto vreme i privlacilo. Kako to neko cist 8 godina, sedi i prica kako se i on plasi. Cega, majke ti, ti imas da se plasis!? Jbt cist si koliko ja imam polomljenih prstiju na rukama. Kako je vreme odmicalo kapirao sam da se ni on ni drugi koji su nesebicno pokusavali da mi pomognu, imaju taj strah, isti kao i ja. Od preuzimanja odgovornosti za svoje postupke. Ali da je u isto vreme strah od onog pakla drogiranja, mnogo veci. Rekli su mi da nastavim da dolazim. Nastavio sam.

Dolazenje mi je bila obaveza, odgovornost prema samom sebi, mozda prva moja svesna odluka da ispostujem ono sto mozda moze da mi pomogne. I mnogo sam voleo taj osecaj kada medju ljudima istim kao ja podelim ono sta mi je na teretu i odem kuci olaksan. Vidjali smo se jednom ili dva puta nedeljno, ali ono sto mi je bilo potrebno mogao sam da iskoristim u bilo koje doba dana ili noci. Mogao sam nekog da okrenem telefonom i da pricam satima o necemu bez razmisljanja sta i kako cu reci. Jednostavno mogao sam da se ispraznim. I polako su mi se kockice slagale.
Bio sam mnogo lud kada sam dosao. To jednostavno deljenje mi je otvaralo delove sebe koje nisam ni znao da posedujem. Grabio sam tu priliku, kao sto davljenik hvata slamku spasa. Koristio sam te ljude da izbacim svoje ludilo i koristio da popijem kafu sa njima kad god. Samo da preskocim svoj strah od usamljenosti. I radilo mi je. Radilo me je. Nisam bio ni sam ni usamljen. Krug prijatelja se sirio. Nalazio sam na pozitivne ljude i nekako sam se kacio za njih. One negativne sam uvazavao zbog njihovih godina cistoce ili nekih stvari meni do tad nepoznatih. Dopustao sam da budu tu. Prisutni u mom zivotu. Iz sebicnog razloga. Nisam nikako voleo da budem sam. Ali i to je bilo sjajno... Nisam bio sam.

[joesspappa]

Kisa pada, vreme je katastrofalno, tmurno i bezveze je. Negde iza oblaka je sunce. Sada znam. Ni najlosiji dan od kako se ne drogiram nije toliko los kao najbolji u vreme kada sam se drogirao.

Danas mogu da biram, da li cu i kad da ustanem, da li cu da idem na posao, da li cu da se okrenem na drugu stranu i da pogasim telefone i da spavam. Mogu da biram sta cu da obucem, sta cu da jedem, sta cu da pijem. Da li cu da uzmem kisobran, kabanicu, da sednem u auto, da zovem taksi, da se gnjavim u busu. Danas mogu da biram da li cu da se svadjam ili da volim. Danas imam pravo izbora kako cu da se ponasam. Tuzno je kako to pravo izgubis u vreme drogiranja. Prvo se mucis da zaspis, kad uhvatis malo sna, vec posle par prospavanih minuta, razmisljas o shemi i tome kako da dodjes do jos.

Jbg, tezak je taj narkomanski zivot, 24/7 posao, non stop razmisljanje, shemiranje, ludilo, dileri, pare, gudra, sve nekako u haosu a ti mislis da si normalan. A ne provaljujes koliko nisi. Svi oko tebe to odavno vide i znaju a ti si ubedjen da je sve ok.

Koliko je udobno biti u mojoj kozi danas!? Mnogo. Da je mogu podeliti sa vama, rado bih. Trenutno mi je najveci problem u zivotu da li cu da pijem hladnu kafu ili cu da idem da skuvam drugu. Zato pokusavam da vam podelim ono sto sam dobio potpuno besplatno. Ako iko od ovog mog deljenja dobije tracak nade, ja sam zadovoljan. Doduse ja sam zadovoljan i samim pisanjem ovde.

Danas, moj zivot je u mnogim sferama sredjen. Imam prijatelje, i svaki dan sticem ih jos. Imam svoj stan. Svaki dan ustedim minimum 20 evra koje sam ranije davao na dop. Od tih para mogu da kupim svasta. Imam solidan posao, koji mi placa racune. Placam i dugove svojeg drogiranja. Imam porodicu na okupu. Vidim ponos u njihovim ocima, kada pricamo, kada se smejemo. Uzivam u trenucima odrastanja svog sina. Uzivam u malim stvarima. Uzivam u velikim stvarima. Danas mogu da kazem da sam u zadnje 3 godine obisao fenomenalna mesta, proputovao dosta, pokupio razna iskustva, upoznao zaista sjajne ljude, koji su ugradili sebe u moj zivot i moj oporavak.

Danas hodam sa podignutom glavom, ponosan na sebe i svoj uspeh. Danas vidim drage ljude kako su podigli glavu i koracaju pored mene sa istim tim ponosom. Niko mi ne moze vise uzeti taj uspeh. Znam koliko sam suza, krvi i znoja ulozio u to i sta sam dobio. Hvala Bogu. Hvala na slobodi koja je divna.

[ivon]

Jedno veliko BRAVO

[Vuk]

I ja sam nešto bio u iskušenju da napišem kako mi je gotivnih bilo poslednih nekoliko dana ali ni to se nije baš desilo preko noći, sve je to proces koji je sada tu gde je ali kako sam i do sada uvideo ne mogu ni da sanjam kako će biti kroz još neko vreme. Sve se toliko brzo popravlja i kreće uzlaznom putanjom već evo skoro godinu i po da ni sam to sebi ranije nisam mogao poželeti tako dobro. Počelo je ipak polako i samo malo po malo, kao i sve u životu ali ja, zavisnik, teško prihvatam takav koncep. Malo radiš pa malo dobiješ pa opet malo radiš i još malo dobiješ...hmmm...uvek sam hteo baš sve ili mi ništa ne treba i trebao je vremena da se naviknem na ono kako svet zaista funkcioniše umesto kako što sam egocentrični ja zapovedao da bi on trebao funkcionisati.
Za početak je i sama otvorenost i iskrenost sa drugim bila prilično nov koncept za mene. Kako sam se bavio svime i svačime da bih preživeo skoro ceo svesni život naučio asm jednu stvar koje sam se držao ko sleapc, a to je da ne verujem apsolutno nikome i da uvek, ali uvek čivam leđa od svih. Nisam došao u NA tek tako otvoren i iskren sa drugima, na to me je navela otvorenost i iskrenost drugih. Sećam se kad sam tek došao, sedeli smo kod JPa i on mi se ničimizazvano =) otvorio i počeo da priča o svojoj prošlosti, familiji, bivšoj ženi, detetu, porodici, poslu, problemima i lepim stvarima....Bilo mi je gotivno da slušam jer sam znao da govori istinu i da sve to govori samo da bi podelio, nije bilo trika u tome, nije bilo nikakvih očekivanja. Samo pomoć jednog zavisnika drugom. Sa svih strana slušao sam razne priče i sve te priče bile su i moja priča ali ljudi su to tako slobodno delili sa mnom da mi u početku ništa nije bilo jasno. Ipak to je i kod mene proizvelo određenu dozu opuštenosti pa sam i sam polako počeo da se otaram ne čuvajući leđa više toliko. Potpuno nova stvar za mene. Tako oslobađajuća u tom trenutku, ne moram da mislim šta ko misli, šta ko radi, šta ko meni misli, šta ko od mene hoće....fenomenalno!
Polako sam sa ljudima počinjao da delim i svoju priču, da se otvaram i što smo više delili jedni sa drugima to sam više identifikacije nalazio, što sam više prepoznavanja video to sam jače počinjao da verujem da i ja, kao i oni, mogu da budem čist i nastavim sa životom. U to vreme jedino što mi je bilo zamislivo bio je život bez droge ali u priličnoj zbrci i agoniji od nepoznatog sevta, tako je bilo sve vreme do tada pa zašto bi se to i promenilo. Hteo sam onu opuštenost i bezbrižnost koju su ti ljudi imali nasuprot mojoj zategnutosti i uplašenosti pa sam počeo da radim polako ono što su mi rekli da je i njima pomagalo. Rekli su mi da ako ja budem radio na tome nagrada će stići...i zaista...

[ivon]

To važi za sve u životu,ako nešto dobro i iskreno radiš,zaista nagrada dođe kad tad...

[ivon]

Pardon,mala digresija...jer hoće neko da mi objasni kako da citiram postove,tj. neke pojedine delove.Znam za citiraj ceo post,ali nikako ne mogu da se snađem da nekad citiram samo delove...hvala unapred