PRICA

[Samantha]

prica je kompletno bez veze. ja tu nigdje ne vidim emocija. ako mislite ono za taknuo joj kosicu, pazi da je ne pocupa, umjetnicke ruke...smijesno.
ja citam takve melove djece od 13 godina.

[paramparcad]

au legolase,legolase...

[Baba Naca]

Nastavi da nam pises i drzim ti :smt023 da istrajes u svojoj nameri da (p)ostanes CIST.

[bojanol]

Ja ovde ništa ne kapiram, ali ko me jebe kad sam glup.

[lela]

istina je da logika guši emocije, ali po meni su narkomanija i emocije nespojivi. već sam negde rekla da mislim da narkomani imaju ego kao soliter i da tu baš i nema mesta za neke iskrene emocije.

hahahaha nemas pojma koliko grijesis.Upravo zato sto smo jako veliki emotivci,a ne znamo sta bi sa tim silnim emocijama mi se i drogiramo,bar sam se ja drogirala velikim djelom zbog toga.I naravno drogom potisnemo,ubijemo,zakopamo emociju i onda stupa ego na snagu.

ovo gore što si napisala je školski primer egoizma.
u fazonu - ''kada Ja ne mogu da izađem na kraj sa Svojim silnim emocijama onda uzmem heroin da bi olakšala Sebi, a kako će se zbog toga osećati moji roditelji,brat,sestra...o tome ću misliti sutra.''
nebitno...
elem, ovo je poslednji put da pišem na forumu. niko me nije ni uvredio ni naljutio, naprotiv. razlog zbog kog idem je taj što sam se previše navukla na ovaj forum i mislim da to baš i nije dobro za mene jer ja ipak nisam iz ove priče.

...sve vas pozdravljam i želim vam sve najbolje.čuvajte se.

[Grof]

Zdrao bila.
Ja sam se drogirao zato sto sam htio drogom da "prosirim i produbim" emocije, ali sam svatio da ne ide:)

[bez veze]

-Halo, jel’ to… Lav?
-Da, jeste, izvoli...
-Pa... Ovde Marko... Juče si mi na ulici dao neki letak... Neko udruženje... Za narkomane...
- Aha, jeste, NA, super što si zvao, baš sam mislio dal ćeš da se javiš... Hoćeš da dođeš danas na sastanak?
- Pa ja ne znam... Zvao sam da vidim da nije neka izvala... A potrebna mi je pomoć... Na ulici sam, navučen, nemam gde...
- Brate, ako imaš želju da se skineš, samo dođi, to je sve što ti je potrebno... Svi smo bili u tom sranju...
- E ali ja sam prljav, spavam na ulici... A i urađen sam sad, jel smem takav da dođem...
- Ma kad ti kažem, nema veze, samo dođi, hajde kreni odmah, stići ćeš malo ranije, ja ću te sačekati, taman da malo popričamo pre sastanka...
- Ok. Evo krećem odmah, vidimo se...
_ _ _ _
Sastnak počinje. Dva nova lika. Jedan totalno urađen, prljav, mršav kao skelet, nema više od 25 godina. Vidi se da spava na ulici. Stondira na stolici. Sav je u onoj nevidljivoj toploj heroinskoj lebdećoj vuni koja mu amortizuje svaki pokret, koja ga štiti od vazduha oko njegovog tela, koja ne da mom pogledu da prodre do njega... Imam utisak da nas ne vidi i da ništa ne čuje...
Sima čita NA format: ...„ Molimo vas da ako kod sebe imate neke droge ili pribor, izađete napolje, sakrijete ih a onda se vratite na sastanak. Ovo nije moralna ili osuđujuća izjava već služi za zaštitu grupe i ovog prostora“...
Marko ustaje (i ona vuna sa njim), kreće ka izlazu, šuška nešto napolju a onda se vraća i seda na stolicu. Prostorijom se širi gromoglasan aplauz. Čovek je u čudu... Koji su ovo ludaci, što mu tapšu... Danima, godinama ga niko ne primećuje, prljavog drogiranog beskućnika koji tumara ulicama... U radnje mu ne daju da ulazi, piše mu na čelu da će da ukrade. Ljudi na ulici skreću pogled od njega. Nevidljiv je. Niko mu ne kaže zdravo danima, a sada mu odjednom deset ljudi tapše...
Ali mi znamo... Iskrenost prema sebi i drugima je prvi stabilni kamen u tom mekanom, plutajućem, razdrobljenom zavisničkom univerzumu. Umesto da se utopi u to plutanje čovek je poslušao sugestiju i izneo svoj pribor iz prostorije u kojoj se ljudi bore za svoj oporavak. Aplauz za iskrenost, za muda, za dobru volju. Svaka čast majstore!!!
Kreću deljenja. Lav priča o svojim krizama, o tome kako je jednog dana legao da umre... Kako je shvatio-ne samo da ne može više da se drogira nego da ne može više ni da živi...
Mirsad je čist tek dvadeset dana. Još uvek mu igra svaki mišić i svaki nerv u sistemu. Ne može da spava. Moli se Bogu za noć spokojnog sna. Kaže: „ Još dugo vremena će proći pre nego što budem sposoban da nekom pomognem ovako kako meni ovi ljudi pomažu... Ja sam sad samo u stanju da primim pomoć...“
Ah, kakva zabluda,mislim u sebi... Ako Marku išta može da pomogne u ovom trenutku, onda je to ovo tvoje deljenje.
Ali Marko stondira. Izgleda da ništa ne dopire do njega. Tone u onu toplu vunu. Gubi se.
Pauza na pola sastanka. Marko ustaje i prilazi Mirsadu. Pruža mu ruku. Pogled u oči. Duboko.
Čuo ga je.
U tom momentu shvatio je da tu pripada. Otpadnik od sveta. Pripadnik nama.
Posle pauze,u drugom delu sastanka, primećujem da se nešto čudno se dogodilo sa Markovim pogledom. Njegove oči nisu više dve prazne jazbine, rupe u kojima ne obitavaju ni život ni smrt, već samo praznina i ništavilo. Njegov pogled se budi, bistri, sreće naše poglede i upija ih. Kakve lepe i tužne oči ovaj čovek ima, kako se, još uvek sa nevericom, ogleda u našim licima, kao da prvi put u životu vidi svoj lik u ogledalu... Usamljen, napušten, ostavljen, gladan tuđeg pogleda, tuđeg osmeha, mimike, stiska ruke, zagrljaja, dodira, gladan potvrde da postoji i da je ljudsko biće... Osećam kako mi srce puca na pola... Sećam se svojih dana i noći na ulicama Amsterdama, sećam se toga kako je biti drugi, zadnji, nevidljiv, neopran, gladan, progonjen kao zver... Jedina razlika je u tome što sam ja i tada imala izbor, i mesto gde mogu da se vratim, a ovaj čovek to nema. On je jedan goli ranjeni život koji na ulici čeka da ga zgaze kao neku napuštenu mačku...
Posle sastanka pričamo sa Markom o tome kako da mu pomognemo da se skine. Nema dokumenta, ne možemo da ga vodimo u Drajzerovu. Dok se ne očisti i ne iskrizira prvih par dana, dok ne pokaže volju i spremnost, nema šanse da ga bilo ko primi - ni manastiri, ni komune, ni prihvtailišta. U napuštenom vagonu u kome živi teško da može da pregura krizu. Razgovaramo kako da nađemo prostor, gde bi mogao da se okupa, da pojede toplu supu, kako da skupimo odeću, hranu, pokrivače... U jednom trenutku on širi ruke i kaže: „ Ma ljudi, pa ja ću na suvo da se skinem, treba mi samo par bensendima, da imam kad počne srce jako da mi lupa... Sad kad imam sve vas mogu ja to... Meni je samoća problem, sam ne mogu, sa vama mogu...“
Dogovaramo se da rešavamo stvari dan po dan. Marko obećava da će se sutra javiti Lavu čim ustane, da će doći na sastanak pa ćemo videti šta ćemo dalje.
Počinjem da se molim za njega, molim Boga da otvori neka vrata, da pošalje neko rešenje. Molim se sve do kuće, a onda odmah zovem Lava telefonom... „ On je spreman, vidim to u njegovom pogledu“ kažem mu, „ i ja hoću da se borim za njega“.
„Da“ kaže Lav,“ ovo nije borba za narkomana, ovo je borba za život. Nadam se svim srcem da će se javiti sutra, to mi je dovoljno da budem uz njega po ceo dan, samo neka pokaže malo dobre volje...“
U ponoć mi stiže poruka od Lava. Marko je zvao, odmah... Rekao je da će se javiti čim se probudi...
_ _ _ _ _ _
Mirsad se javio ujutro... Prva noć koju je spavao... Ne može da veruje da je skrpio sedam sati sna...
„To tako ide Mirsade“ kažem mu, „ koliko pomažeš drugima toliko spokoja u svoje srce unosiš. Bog se kroz tebe obratio Marku i tako dotakao tvoje srce.“
_ _ _ _ _ _
Danas čekamo. Ne znam koliko možemo da učinimo. Spremili smo jorgan, odeću, hranu, dva termosa supe i čaja... Iscrpljenom, smrznutom, gladnom čoveku koji je proveo zimu u hladnom vagonu kriza bi prošla u trodnevnom snu, samo kada bi imao sobu i krevet.
Bože pomozi mu. Pomozi nam. Verujem u Tebe.

p.s. Retro, sinoć si mi falio na sastanku

Kao što prethodni pevač priče reče, sve sličnosti sa događajima su slučajne a likovi izmišljeni

[lizard]

Piča je za 10! Mislim kao priča. Meni je sjebala par sati života. Ne kao priča, već probuđena sjećanja na jedno od najljepših bića koji sam imao priliku upoznati. U sliku se su dozvali i ostali sa kojima sam nekad imao zajedničkog pajdu. Jednom riječu TUGA! Totalno nepotrebno, fakat ne znam koji qrac čitam ovaj forum. Ne treba mi u životu, a posebno NE sati dumanja šta bi bilo, da sam, ili da je, bla, bla, bla... U ostalom historija služi samo da se ne zaboravi.
Sad raspravljat o emocijama i pitat se ko je kriv ili da li je kriv. Ne hvala! Pogledam sa vremena na vrijeme Dnevnik, meni dovoljno, čak i previše za emocije.

[lizard]

@Bez veze, tvoja priča je baš na mjestu 1/1

[SuperSynthetic]

Bilo je leto. Vrucina teska. Valjam dop nekim tipovima koji rade na jednoj TV stanici, na zadnjem spratu visoke zgrade.
Ulazim u wc. U wc-u Rale, Mare i Kicha. Mare pisa. Kicha drzi nogu na vratima da neko ne bi usao. Rale me odmah spopada. Trpa mi kintu u ruku.
-Daj brate, zurim. Radim vesti a u strasnoj sam zikri .
Ispravljam zguzvanu kintu od 20, 50, 100 dinara. Ispadaju mi neki metalni novcici.
-Daj brate ima tacno, stvarno zurim- trese se Rale.
-Nije ti Retro baba sera da mu dajes dinarcice, budalo jedna narkomanska. Da sam ja na
njegovom mestu nebi ti nista dao- slihta mi se Mare dok otresa kurac.
-Polako Rale, pare su za brojanje- stavljam papirne pare u dzep. Vracam mu metalne novcice. Dajem mu terkvo dopa u paketicu od srebrnog staniola.
Rale grabi paketic. Zakljucava se u kabinu.
Mare mi prilazi. Klati se onako frajerski. Pruza mi butic para od po 1000 din.
-Prvo operi ruke. Posle pisanja se peru ruke ili se mozda u tvom selu to ne radi?- malo maltretiram Mareta. Cisto pedagoski. Vaspitno. Prventivno pre svega. Mora da se zna ko je ko i gde je cije mesto.
Mare poslusno vraca svoj butic u dzep. Prilazi lavabou. Pusta vodu. Pere ruke.
-Sa sapunom.- kazem mu najozbiljnije.
-Nema sapuna brate, stvarno nema.- Kaze Mare zbunjeno i zabrinuto.
-Sa sapunom, rekao sam!- sada sam vec nadrkan.
-Pa nema sapuna brate, gde da nadjem sapun?- jada se Mare sav u cudu.
-To je tvoj problem. Kicho pusti ga napolje da nadje sapun.- resen sam da ga naucim higijeni.
-Daj Retro, mojne brate, naici ce neko, koji ti kurac. pokusava Kicha da me odobrovolji.
Gledam Kichin tuzan izraz lica. Cutim. Gledamo se. Kicha sklanja nogu sa vrata.
-Kad se vratis kucaj 3 puta pa 2 puta. Tup tup tup, tup tup.- objasnjava Kicha Maretu. Pusta ga po sapun.
-Sta ces ti?- pitam Kichu.
-Lutku brate.- nekako nezadovoljno kaze Kicha.
-Sta je Kicho? Ruke se peru sapunom. Ne moram valda i tebe da ucim?- opet ga gledam. Cutim.
-U pravu si Retro.- slaze se Kicha. Osmehuje se.
Uzimam mu soma din. Dajem mu polutku u baloncicu-kesici.

NASTAVAK SLEDi, MOZDA SUTRA A MOZDA TEK ZA NEKI DAN- Da li je Mare nasao sapun?
Da li je Rale stigao da uradi vesti? Da li je bilo mrtvih i ranjenih?
DA LI JE MOGUCE DROGIRATI SE I ZIVETI???