obecao sam vam pricu a nikako da je napisem, nikako da dobijem inspiraciju. Tako sam odlucio da samo lepo sednem i pocnem da pisem pa sta bude... Zovem se Dusan, rodjen sam 1985... cist sam od 2005.
Odakle da pocnem? Hmmm... Najbolje od pocetka.
Odrastao sam u prilicno nezdravom okruzenju (mislim na porodicu) i jos kao mali secam se da je otac bio agresivni alkoholicar (ma bio je I dzanki) i da je cesto tukao kevu i pravio kojekakve scene. To je sve rezultiralo njihovim razvodom negde pre nego sto cu ja krenuti u prvi razred osnovne skole. Kada sam krenuo u skolu postao sam besan zato sto sam bio (u svojoj glavi) drugaciji od ostale dece. Osecao sam se kao da mi nesto fali, kao da nesto nije u redu samnom. Taj osecaj se stalno potvrdjivao iznova i iznova stvarima na koje ja nisam mogao da uticem. Keva je krenula da se vidja sa kojekakvim tipovima za koje sam ja kasnije u zivotu saznao da su bili barabe svoje vrste. Kako je takva situacija bila u kuci, ja se tamo nisam nikada osecao prijatno i jos kao tako mali sam krenuo puno vremena da provodim po ulici sa puno starijim momcima od sebe. Krao sam sa njima po podrumima i svuda su me vucarali sa sobom (valjda sam im bio zanimljiv sto sam tako mali). Dosla je jos jedna potvrda da samnom nesto ne valja, keva se neizlecivo razbolela kad sam imao negde deset godina. Rekli su mi da nece umreti ali da ce ostati nepokretna, sto sam ja tada doziveo jos gorim. Ja sam u svojoj glavi shvatio tada da je zivot jedno obicno sranje i da nije puno ni bitan. Polako sam vec krenuo da pijem s vremena na vreme posto sam uvek bio okruzen puno starijim drugarima od sebe.
Kako to ide sve na ulici, otkrivam polako razne tablete, travu i sve sto ide po redu (zaboravih da pomenem u celoj prici da imam i pet godina mladju sestricu koje se iskreno iz tog perioda i ne secam). Nekako sam pronasao sebe u celoj toj prici na ulici, konacno sam dobio identitet i znao sam ko sam i sta sam, osecao sam se konacno sigurno i prihvaceno. Posto sam rekao bih generalno lik koji ide u napred sta god da radim, to se i ovde desavalo. Napredovao sam fino u svojoj narkomaniji a zivot gubio sve vise. Isao sam po tehno zurkama i drogirao se koliko god sam mogao i cime god sam mogao.
U medjuvremenu kuci mi je sve gore stanje. Sada vec znaju da se drogiram i stalno je tenzija i haos. Ja vreme non stop provodim van kuce pokusavajuci da pobegnem od atmosfere koju sam pravim. U tom periodu moj otac, koga sam ja jako voleo iako je bio takav kakav jeste je malo sredio zivot i krenuo da se interesuje za mene. Vidjali smo se dosta cesto, vodio me na klopu i slicne stvari. Bio sam srecan sto po prvi put imamo neki odnos otac-sin. To je sve potrajalo par meseci i onda mi je jedno jutro dosla keva, probudila me i rekla: Djuza je umro (bio sam osmi razred). E znate sta, to je bilo previse, osecao sam se kao da se neko igra sa mojim zivotom, bilo mi je muka od svega. U topm trenutku sam mrzeo sve oko sebe a najvise svog oca zato sto me opet napustio. Odlucio sam da cu biti najgori na svetu i da kad je zivot takav prema meni, vraticu mu istom merom. Zivi brzo umri mlad... Ionako nista ne valja.
Tada je krenula prava agonija u mom zivotu, problemi, stres, tenzija... Stvarno sam ziveo brzo i imao svaku pesrspektivu da umrem mlad. Jednog dana, ja i moj tada najbolji drug uspevamo da dodjemo do velike kolicine dopa. Znali smo sta je dop, obojica samo ga radili vec par puta ali ne, to je za one najgore narkomane, za luzere, a mi smo bili pobednici. Odlucili samo da pravimo pare i da se zezamo. Ja sam stalno bio sam kuci barem 4 meseca godisnje i tako smo mi tu kod mene ziveli. Bilo je ludilo, bilo je para, svega. Tako smo se mi izivljavali i sve vreme smrkali dop. Bilo nam je ekstra i nismo uopste razmisljali o tome, obojica smo znali vec dosta ljudi koje je dop odneo... kad su glupi, nisu mogli da kontrolisu sve kao mi. Tako je to bilo do jednog dana u skoli. Sedeo sam u klupi a nisam se uradio to jutro, nestalo nam je dopa juce a mrzelo nas je da zavrsavamo taj dan, kontali smo sutra. Odjednom sam poceo da se znojim i uvijam na onoj klupi, neverovatna tenzija u misicima. Hladno mi je bilo jako a znojio sam se, pocelo je da mi se vrti u glavi i da mi bude lose. Drugar koji je sedeo pored mene je znao sve sta se desava (a i on je posebna prica) samo me je pogledao i rekao mi: ti si navucen brate. Tog trenutka sam ustao sa svog mesta i na sred casa bez reci izasao iz ucionice. Secam se agonije dok sam putovao nazad u blokove, kao da je satima trajao put od 20-25 minuta. Okrenuo sam tog najboljeg drugara, koji mi se javio sa recenicom: sta je brate ovo? Poludecu! Iskombinovali smo dop odmah. Dan danas se secam osecaja kada sam izvukao tu liniju, secam se kako se sve polako vraca u blagostanje, kako heroin rukom odnosi svu bol, kako opet zivot postaje lep, kako se opet dobro osecam, sve za par sekundi. Da li je moguce? Postao sam narkoman... Pravi narkoman.
O onome sto je usledilo necu puno detaljisati, pokusacu samo da sumiram glavne dogadjaje u mom zivotu. Igla je dosla jako brzo, prvo lecenje u drajzerovoj desilo se sa mojih sesnaest godina. Terapije, blokatori, psihijatri, bolnca a meni je sve gore i gore. Svaki put kad se skinem za mesec, dva se navucem kao nikada do tad, polako shvatam da za mene nema spasa i da ja jednostavno nemam kapacitet da zivim bez droge. Stanje kuci? Trebam li da vam ga spomilnjem? Imam li ja kucu uopste, sta je to dom? Suludo je pisati o krizama i neprespavanim nocima, o overima, o batinama i problemima, o traumama, opsti haos, opste ludilo, nisam mogao vise, poludecu. Reci cu samo da je doslo dotle da je onaj isti moj “najbolji drug” (sada smo se samo iz koristi druzili i iskreno nismo verovali jedno drugome toliko da bi smeli da onog drugog izgubimo iz vidokruga) upucan blizu mene (hvala Bogu preziveo je). Na kraju te iste godine negde na zimu secam se da sam otisao od kuce u nekoj kucnoj trenerci i klompama i overio u jednom podrumu. Drug me nekako povratio (valjda, tako sam ja nekako to povezao) i znam samo da sam od tada bio kod babe i tetke u stanu. Ne znam odkud ja tu, ne znam sta radim tu ali bio sam tu, sa svoje 54 kile i bez ikakve zelje da zivim. Nisam ja hteo ni da umrem ali nisam hteo ni da zivim, jednostavno nije vise bilo bitno sta ce biti sutra, stvarno nije bilo bitno. Tetka mi je davala za dop samo da me neko ne ubije ili da ne overim negde u nekom wc-u, baba kupovala ciste ganove a ja sam vegetirao, mrtav, siv... nije mi vise bilo lepo ni da se radim, nista nisam zeleo vise, nisam nista imao vise. Normalne prijatelje sam odavno izgubio a sada nisam vise imao ni one nenormalne, bio sam potpuno sam.
U tom periodu moje vegetacije, tetka se pojavila sa idejom da odemo u neko tamo Raskrsce, da probamo jos jednom. Ma nisam mogao vise da se skidam, rekao sam joj odprilike da cu se pre ubiti nego da se skidam jos jednom, sto to raditi kada ionako nicemu ne sluzi, navucicu se jos gore opet kao i svki put. Ali eto ona me finansirala tih dana a i imala je snage da se i dalje cima, pa samo zbog toga odlucim da je ispostujem. Sta sad, malo cemo se vozati do Novog Sada, ionako mi je zivot truo i dosadan. Dosli smo u to mesto koje oni zovu coffee house. Iznenadilo me je to sto su tamo sve bili bivsi narkomani, meni je do tada pojam bivsi narkoman bio stan. Verovao sam u onu dobru staru: jednom narkoman uvek narkoman. Zagolicalo me je u pocetku ono sto sam video tamo iako sam dolazio jako uradjen, svi su bili nasmejani veseli, neki su imali devojke, neki zene, porodice i svima im je bilo lepo. Cak mi je moja paranoja cesto govorila da nesto nije u redu, da nesto oni zele od mene, hmmmm... Ali prijatno sam se osecao svaki put kada bih dosao pa sam zbog toga i nastavio. Nemam pojma zasto ali jedan lik me je bas tamo zavoleo i stalno me je zvao i hrabrio me i bukvalno molio da se skinem. Meni je to jako znacilo zato sto je prvi put posle vise godina nekome bilo iskreno stalo do mene. U neku ruku sam poceo da zelim to sto oni imaju ali i dalje nisam verovao da ja to mogu da postignem, nema sanse... Stalno su mi pricali kako Bog moze da promeni moj zivot, kako on ima plan za mene, kako trebam da mu se predam, a ja totoalni ateista, Bog je u mom zivotu bio samo u psovkama i sprdnjama. Secam se jednom, pozvali su me da ostanem na molitvi, mislio sam: ajd sto da ne, sta si sve radio pa ostao ziv, ovo ti sigurno nista lose nece uciniti. Ostao sam tamo i ljudi su se molili za mene, meni je bilo neverovatno koliko sam osetio ljubav i rasterecenje u tom trenutku ali mi nije bas bilo jasno. Sve u svemu, odlucim ja da udem tamo ali trebalo je cekati barem sest meseci. Taj momak koji se toliko interesovao za mene mi je stalno pricao o Bogu i pokusavao da me ubedi da se skinem nekako pre nego sto udjem tamo u program... i tako ja odlucim da se skinem i da odem na vikendicu da tamo sacekam ulazak u program. Secam se, jedan drugar me zatvorio u stan kod tetke i pocela je agonija skidanja po ko zna koji put... mislio sam da cu poludeti, jako mi je bilo tesko da se skidam ponovo, pio sam sake lekova i danima nisam spavao, mozda svakih 15 sati odspavam po 2 sata, ludeo sam od toga. Tada se desio kljucni trenutak u mom zivotu. Moja prva molitva, u svoj toj agoniji ja sam mislio da cu poludeti ako ne zaspim, bukvalno pao na zemlju i rekao Boze ja neverujem u Tebe, ne znam nista sem da cu odlepiti ovako, molim Te ako Te ima uspavaj me. Probudio sam se ujutru posle mirno prespavane noci... Ovo je meni bilo toliko neverovatno da sam milio da tripujem. Ali od tog trenutka ja sam u dubini sebe znao da Bog postoji, od tog trenutka se duboko u meni rodila vera da ipak i ja mogu da se spasim, da ipak i moj zivot moze da bude normalan. Zapravo tek tada sam zaista JA pozeleo da se promenim, do tada je sve islo po nekoj inerciji, nekako automatski. Rodila se nada...
Posle nekog vremena odlazim na tu vikendicu, i ljudi, daleko od toga da sam tada bio ok, pio sam mnogo, bio na gomili nekih terapija, nekako iz dana u dan se kotrljao samo da prezivim do programa ali sam negde duboko u srcu, znao, cuo sam taj glas koji kaze: IMA NADE, SVE CE SE PROMENITI JEDNOG DANA, ZIVOT CE BITI LEP... jesen 2005. ulazim u program...
Usao sam u program i sve mi je bilo cudno. Osecao sam se kao da sam pao sa marsa, trebalo mi je dosta vremena da se priviknem. Polako sam se ukljucio u sve aktivnosti tamo i krenuo da radim na sebi. Bilo je dosta tesko menjati se, suociti se sa samim sobom, upoznati samog sebe. Mada sve je islo ok, sve je nekako bilo na svom mestu ali nesto je falilio. Osecao sam da nije to to jos uvek, i dalje sam ja bio onaj Dule samo se sada nisam drogirao. To nije bilo dovoljno, znao sam... hteo sam nesto vise, i onda sam u jednom momentu shvatio: program je super, lepo je osmisljen i stvarno mozes da se sredis ali ima nesto vise, to vise je Bog. Bog je taj koji moze POTPUNO da te PROMENI, koji moze da te ucini novim stvorenjem (2.kor 5:17). Kada sam ja to shvatio i pustio Boga zaista u svoje srce, zaista pozeleo da zivim sa Njime, wooow, ljudi sve je krenulo da se menja. Kockice su savrseno pocele da se uklapaju, puno “slucajnosti” je krenulo da se desava, sve je nekako postalo drugacije. Otvorile su mi se oci, mogao sam da vidim sebe u buducnosti, srecnog i nasmejanog, prijatelje, posao, porodicu... Mogao sam da vidim zivot, to mi je trebalo. Vreme je prolazilo i program je dosao do kraja. Na prolece 2007. dolazim do kraja programa i sve sto sam mogao je da se okrenem i pogledam u nazad kako bledi polako slika onga sto sam nekada bio. Nisam vise mogao da se povezem sa stvarima koje sam radio, pitao sam se jesam li to stvarno bio ja? Takvu promenu u zivot moze samo Bog da donese...
Odlucio sam da ostanem da zivim u Novom Sadu i tu upisem faks... I dalje sam imao pune ruke posla, trebalo je sada navici se na zivot, mislim nisam nikada znao da funkcionisem normalan, sta sad? Kako sad? Ali polako uz Boziju pomoc, sve je krenulo postepeno i u pravom trenutku da leze na svoje mesto. Upisao sam faks, ostao pri svojoj crkvi da pomazem u radu koliko mogu, polako se formirao krug dobrih prijatelja koje sam stekao kroz program, zivot je kretao svojim tokom. Od tada bilo je mnogo uspna i padova, suza i smeha, radosti i tuge, svega onoga sto zapravo jedan normalan zivot nosi, ali dobra vest je da ni jedan dan nisam bio sam, Bog je uvek bio uz mene i vremenom sto vise vreme prolazi mogu sve kompletnije da sagledam kako se jedna po jedna puzzla savrseno uklapaju i kako se Njegov plan ostvaruje. Ej, ecate se one sestrice sa pocetka price?
upoznao sam je posle programa (posto ne mogu da kazem da sam je poznavao) i ni manje ni vise postao sam njen stariji brat, osoba kojoj najvise veruje, kojoj se poverava, od koje trazi savet. Keva? Nikada nisamo bili u boljim odnosima i mislim da ne bi ni bili u ovako dobrim da se sve nije ovako desilo. Ona je sada skoro nepokretna, ali sada sam joj barem ohrabrenje. Problema ima nemojte me pogresno shvatiti, cak sta vise ima ih bas dosta u poslednje vreme, sestra braljvi sa drogama itd. Ali hej, Bog je tu, bice dobro, mora biti dobro. Jednostavno kada zivis sa Bogom sve stvari imaju drugaciju perspektivu, svugde postoji svetlo na kraju tunela... a kako drugacije?Evo proslo je sada vec dve godine odkako sam uspesno zavrsio program a skoro cetiri da sam cist. Sta da vam kazem, ono sto sam dobio od Boga je ono sto sam oduvek zeleo a nisam ni znao da to zelim, nisam ni znao da zivot moze da bude ovako lep. Hocu da vas ohrabrim i da vam kazem da Bog nije u Rskrscu, nije cak ni u crkvi. Bog je sada tu pored tebe i ceka... na nama je sta cemo da uradimo sa time. Ja sam za svoj zivot odlucio sta cu i ne kajem se ni jedog trenutka. Ohrabrio bih vas da i vi probate Boga. Ja ne znam koji je njegov put za tebe, ali znam da on ima plan i put za tebe. Moj je bio u Raskrscu, tvoj ti moras da otkrijes gde je. Nadam se da je nekome ova prica barem malo ohrabrenja unela... ako je tako ja sam presrecan.
Eto sada se barem malo bolje poznajemo
