Lično, danas, ne verujem u nekog boga koji ima neko posebno ime, svakako ne i prezime. Na samu reč bog sam se navikao jer bolju nemamo ali pod time teško da podrazumevam nekog sveznajućeg, svemoćnog tipa punog planova za mene i ceo svet. Zapravo je za mene sve to mnogo jednostavnije. Sviđa mi se složenica koju u NA često koristimo "bog kako ga je ko ponaosob shvatio" ali je predugačka za pisanje, viša sila je možda malo prijemčivije ali i dalje meni nije to to. Jednostavno to nešto zvaćemo - bog.
Ne verujem da je neki bog lično pisao knjige, niti ih diktirao ljudima. Sumnjam da je govorio latinski bolje od grčkog, a hebrejski ili hindi bolje od nemačkog ili kineskog. Jezik koji sa nama govori mnogo je jednostavniji od toga. Ali nikako ne odbacujem knjige napisane u raznim religijama. Svaka u sebi ima delić tog boga jer ga sve oko nas ima. Istorijskim ličnostima pripisane su razne stvari kako bi se narodu dalo jednostavno i čitljivo uputstvo za upotrebu života bez filozofskih petljavina koje bi mnoge neobrazovane samo odbile. Neke od najpametnijih i najduhovnijih stvari pronašao sam upravo u takvim knjigama. Organizovanu religiju sam odbacio (ili bolje rečeno udaljila me je od sebe) iz razloga što je ne vidim nikako drugačije nego kao politiku vere. Sve ono važno uveovanju, poverenju, nekim sjajnim i velikim stvarima ljudi su hiljadama godina imali potrebu da stave u šablone, potčine sebi još ljudi, daju priznanja ljudima ili ih toga lišavaju, nameću strahopoštovanje, započinju i prekidaju ratove...jednostavno bave se politikom vere. Nisam preterano obrazovan pa nemam kapacitet da shvatim tu politiku, a ipak sam dovoljno pametan da ne shvatim jednu knjigu ili predanje bukvalno od reči do reči ali kao obično ljudsko biće mogu da čujem glas kojim su, kako neki kažu, pisane te knjige - ljubav!
Moje shvatanje svega toga menjalo se kroz proces koji sam prolazio u oporavku. Pre svega sam o bogu mislio kao o nečemu što postoji tamo negde ali baš i nisam želeo da imam ništa s njim. Ako i postoji onda može videti sve što radim paje možda i bolje da ga nema, jer ako jeste tu puknuće me neki grom ili tramvaj u najboljem slučaju. Kako sam osetio polako buđenje nade i oslobođenje od stvari koje sam uradi tako je počela da mi se vraća i vera u to "nešto", a ime za to nešto je kod mene kao i sama suština toga nečega jako jednostavno - ljubav! Kako sam polako sebi počeo da opraštam na potrošenim godinama, ljudima koje sam povredio i stvarima koje sam uradio počeo sam da osećam koliko sam u stvari mali u odnosu na sve iako sam mislio da sam ja zapravo taj koji upravlja svojim životom najbolje što mogu. Polako sam počeo da se otvaram za ideju da možda negde tamo ima nešto što me voli jer da nije tako odavno bih već crko.
Nije moj bog neko ko pravi planove za mene, neko ko me osuđuje, govori mi kako treba i kako ne treba da živim. Ima samo jednu stvar od koje se sastoji i tu jednu stvar mogu da uzmem ako želim - ljubav. Toliko me voli da mi je čak dao mogućnost da biram da li ću uopšte i verovati, da li ću mu dati ime, prezime ili nadimak, da li ću uzeti to što mi se nudi ili ipak terati po svome, svejedno je i dalje sam jednako voljen. Razliku čine samo moji postupci. Ako teram samovoljno, samoživo i sebično nešto ću možda i dobiti ali do sada nije bilo dobro. Sve loše što je proizašlo od mene upravo je zbog toga što sam jako hteo sve da kontrolišem, u svemu da učestvujem, sve da se pitam ali pod mojim uslovima. Čak i tada te ljubavi za mene nije bilo manje, samo sam ja odlučivao da je ne uzmem. Polako sam počeo da je osećam kako sam počeo da se otvaram za ideju da ja ipak ne znam najbolje na svetu jer me je upravo ono što znam dovelu tu gde jesam.
"Dao se bogu"...da...verovatno da je to moja rečenica od nekud...kao i za samu reč bog ni za tu stvar jednostavno nemamo jednostavnu složenicu ili nešto čitljivije i razumljivije. Nije bilo trenutka kada sam se ja kao "dao nekome", nisam se krstio na neki čudesan način i bio ispunjen nekim svetim duhom ili nečim, nisam poverovao ni u šta mnogo drugačije nego u to što je od uvek u meni i što sam u delovim a mogao da osetim uvek ali čitajući "knjige" bio prilično uveravan da to nije to. Moja religija je prilično jednostavna, ako neko nađe jednostavniju neka mi ponudi koncept otvoren sam za sve
: Verujem da postoji ljubav u izobilju! Toliko jednostavno. Verujem da postoji izobilje, kako duhovno tako i materijalno. Samo ga treba uzeti i podeliti sa drugima kako bi ga bilo više jer dok drugi ne znaju da mogu biti voljeni, da ne moraju biti gladni ili umirati od bolesti koje su izlečive to će i nastaviti da se dešava. Postoji izobilje. Sve loše što se događa ne vidim lično kao kazne sa neba, osvetu nekog boga ili đavola, vidim jednostavno kao manjak želje da se izobilje podeli sa ljudima na isti načlin na koji je ljubav podeljena sa nama. Samovolja je ono što je mene dovelo do potpune duhovne praznine. Moj način da sprovodim božiju volju svodi se na vrlo jednostavno deljenje tog izobilja koje polako dolazi meni. Neograničena ljubav i prihvatanje. Svakog sekunda donosim odluku da li hoću ili neću da radim tako, da li ću možda ovaj put uzeti nešto više za sebe ili ću možda više dati nekome drugome. Ne govorim ovim da stalno radi onu bolju stvar već samo da stalno imam mogućnost odluke. Jedna me je dovela tamo gde sam bio, druga tamo gde sam sada ali i dalje poželim da uzmem više za sebe. Uglavnom se sada osetim loše kada to radim pa su ti slučajevi sve ređi ali i dalje moja egocentričnost radi kojiko je radila i u vreme najcrnjeg drogiranja, jedina je razlika što sad znam da se svemir neće srušiti ako ne budem pratio svoju tamnu stranu. Svaki put da uradim prvi sledeći dobar korak za sebe, onu jednu stvar koja me voli i to je sasvim dovoljno. Ne moram biti svestan nikakvog boga u toj radnji, taj kod je negde duboko u meni usađen i samo treba da ga osetim. Rođen sam pun ljubavi i prihvatanje, negde usput, kroz ovakav svet to se izgubio, sada samo želim da to vratim koliko je moguće jer osećam da mi prija i da mi čini život lakim.Ništa od ovoga nije nešto što sam morao da shvatim, sve je nekako došlo vremenom, igrao sam se sa time, pucao i promašivao, probavao razne načine, saso mange, na kraju sam došao do toga da je samo najjednostavnije ono što meni treba. "Ono što nije jednostavno nije ni duhovno" piše u jednoj knjizi, u Osnovnom textu NA. Boga, energiju, višu silu ili jednostavno - ljubav nisam dobio sa neba pa je tako spoznao, dobio sam je od ljudi, onih ljudi koji su tu ljubav slobodno delili sa mnom. Menjalo mi se shvatanje svega toga, nekad na jednostavnije, a nekada me ostavi zbunjenog da razmišljam ali sve u svemu jedno je bitno - za mene radi.
