Zora li ce?

[Vuk]

Mnogo zahvalnosti za mnogo, mnogo stvari koje sam dobio i koje dobijam svakodnevno rađaju još jednu bitnu stvar koja me stavlja na mesto - poniznost.
Koliko god se trudio, upirao svim snagama, držao koliko mogu i gurao da sve ide u moju korist, da sve što želim sakrijem i sve što želim da prikažem drugima prikažem, da uvek imam koliko želim i da se uvek osećam dobro, nikada nije bio izvodljivo. Sve je polako ali vrlo očigledno išlo do đavola. Svima vidljivo osim, izgleda, meni jer sam se ja i dalje koprcao da svaku i najmanju stvar kontrolišem kao da mi život od toga zavisi, zapravo sam i verovao da zavisi. Pustiti i priznati nemoć je umetnost, nije mi se to dogodilo i nisam to tek tako shvatio pa počeo da primenjujem, više kao da je sve puklo. Sve se raspalo i ostao sam da ležim ko pas pošto ga zveknu kola negde između Malog Ničega i Gornjeg Nemanja. A ipak sam preživeo.
Digo sam ruke od svega, prestao da filozofijom, pametovanjem ili novcem tražim bezbolan, najbrži i najjednostavniji način da se sve to završi...a ipak se desilo. Svu svoju snagu dok sam koristio da kontrolišem svoju zavisnost, svoje drogiranje, svoju apstinenciju, svoj život i svoja osećanja - nije išlo, postajao sam samo sve luđi i luđi. Tek kad sam digao ruke od svega sve je polako počelo da dolazi na svoje mesto. Istina da su moje namere ranije možda i bile dobre (po mene naravno) ali metode kojima sam sprovodio svoje ludosti definitivno mi nisu mogle doneti slobodu. Trebao mi je neki novi obrazac, neki koji ja očigledno nikada nisam naučio.
Sto puta sam reao koliko mislim da me nešto čuva, ne onako svesno možda ali negde tamo definitivno postoji ljubav za mene. Čim sam odlučio da ne teram dalje svoju samovolju, da preispitam ipak definiciju da sam ja centar sveta i čim sam smao poželeo da radim nešto dobro iako nisam znao kako vrata su se sama otvorila. Ponovo sam morao da donesem odluku da ne nastavim kako sam ranije išao nego da pokušam da na ta vrata i uđem. Ušao i dobio gomilu stvari koja mi može pomoći. I opet sam morao da odlučim da ne poslušam ludaka u sebi koji je mislio da ipak može malo i po nekad samo malo da se radi nego da pratim taj put. Malo po malo odluke su postajale veće, a nagrade nezamislive.
Sve vreme ta ljubav je tu za mene i čuva me sve što je trebalo da uradim jeste da odlučim da mi je dosta života kako sam ga živeo i da se otvorim za ideju da možda, samo možda, postoji i neki drugi način koji ja sveznajuć (čudom nekim) ne znam. I koliko je onda velika ta energija, taj bog koji me voli kada me voleo i pružao mi šansu čak i dok sam bio u najgoroj fazi i radio najgore moguće stvari sebi, drugima i onima koje sam voleo. Uz sve to i dalje sam bio prihvaćen kao takav i dato mi je da biram da li hoću da prihvatim tu ljubav ili da teram po svome još malo pa do kraja kakav je obično u ovakvim pričama. Ta veličina boga kada sam je shvatio i količina ljubavi i prihvatanja koje su za mene oduvek postojali i samo čekali da se okrenem i uzmem me je postavilo na mesto pokazujući mi koliko sam zapravo mali.
Nedeljama sam išao gradom gledajuće nas sve kao mrave, posmatrajući nas sve kao jednake u svetu ovakvom kakav je i sebe u toj ravni, potpuno jednakog, ni većeg ali ni manjeg. Niti sam više bio kralj sveta bog nad bogovima niti sam bio crv koji nije bio vredan ni pogleda. Jednostavno sam gledao kako ljudi oko mene sa svojim različitim sudbinama i stvarima koje im se dešavaju žive i dalje. "Normalni ljudi" zvao sam ih. A onda sam upoznao i gomilu onih za koje to nisam mogao da kaž+em tako lako. Čuo sam njihove priče i svi do jednog bili su apsolutno ludi koliko i ja, a ipak lepo živeli i već neko vreme bili čisti. Sinulo mi je: "Samo je odluka u pitanju!" I zaista tako mislim i dan danas, i dalje mogu da se okrenem, poslušam par svojih ludila i krenem putem kojim sam išao i ranije, malo po malo sigurno bi me vratilo tamo gde sam već bio. Ili mogu da pokušam i drugačije, da se makar potrudim da uradim samo jednu stvar za sebe kako bi mi bilo dobro napokon. Da uradim samo prvu sledeću dobru stvaer koja me voli i pruža mi osećaj mira. Svaki put i u svakoj situaciji da ne stavljam sebe iznad svega nego naprotiv da shvatim svoji pravu veličinu, 180cm-75kg (dobro možda i 80) i jako mali i slab pred silama koje se oko mene igraju. Samo da shvatim da ja ne mogu da upravljam celim svetom, drugim ljudima, onime što će oni raditi, misliti ili osećati, ishodima raznih situacija....
Uz dar koji sam dobio i nov pogled na svoju veličinu ne mogu a da ne budem ponizan pred svime što je oko mene jer ja čak i u najboljoj formi dok sam se trudio da kontrolišem sve i sva napravio sam samo loše, pa koliko je onda veliki taj bog što mi je dozvolio da samo odlukom da nisam najveći i najbolji mogu da počnem da popravljam sve što sam godinama zaseravao.
Kako da ne budem ponizan pred svim dobrim što sam dobio iako sam toliko lošeg učinio i kako da ne budem ponizan pred drugima koji imaju svoje mozgove i svoje živote i žele sebi samo najbolje, a meni je to shvatanje tako dugo bilo tako daleko. To kako sam gledao na svet ranije bilo mi je neophodo i to je sigurno. Morao sam tako da bih održao sebe u životu jer sam se video živim jedino ako se radim, a mogu da se radim jedino ako sebi nekako objasnim sve drugo što uz to ide. Kako da ne budem ponizan kada je za tako kratko vreme nešto toliko duboko ukorenjeno u meni počelo da izlazi.
Verovatno nikada neće sve to izaći i nestati, to ni ne tražim. Uvek će se javiti kako što se i javlja onaj zavisnik sa svojim idejama i planovima za brži i kraći put do cilja ali danas ne moram da ga slušam, znam da ima mnogo sigurniji način da tamo stignem i znam kuda su me stari obrasci svaki put odveli. Nastaviću ipak da radim na tome da se i taj zavisnik javi što ređe jer je tako i meni lakše da normalno živim dok radim prvu sledeću dobru stvar za sebe. A znam da na tom putu, samo ako ga se držim, nemam čega da se plašim i da nema ničega što bi me moglo zaustaviti.

[Vuk]

Priča dečka sa foruma me podsetila fino na sva ludila koja sam prolazio u vreme dok sam bio ON - OFF. Kao da se u moje telo uselio lik koji pojma nije imao šta sam sve prošao i šta sam sa kime kada pričao i radio. Ubeđen da imam svašta da čuvam bio sam siguran da će se ceo univerzum srušiti ako budem tražio pomoć. Naravno da su svi oko mene, pa čak i svi oko njih, znali šta se događa sa mnom. Pa za deset godina drogiranja, laganja, krađa, dilovanja, varanja, pokrivanja, raspadanja, kriziranja svi su mogli videti u kom sam stanju. Ali ja nisam.
Bio sam potpuno uveren da imam mnogo toga što bih trebao da sačuvam. Nalazio sam sebi hiljadu objašnjenja zašto da ne kažem ljudima oko sebe šta mi se događa i da tražim pomoć. Moji bi crkli, mislio sam...ma da, pa znali su već godinama i tako i tako....društvo bi se razočaralo u mene...ma da, pa sve sam ih do jednog već zavrnuo na ovaj ili onaj način, pozajmljivao pare, lagao, znali su oni sve...na faxu bih pukao....a kao nisam, pa poslednji ispit u to vreme dao sam dve godine ranije...hiljadu stvari sam našao koje će hraniti moje ludilo i podržavati ideju da ću se sam izvući.
Realno da je samo droga bila problem možda bih se ja i izvukao tako. Skinem se i kad sam čist onda droge više nema pa je i problem nestao jel tako? Ne! Da je tako nikada se nebih ni vraćao na dop, a naročito to nebih radio nekoliko puta godišnje godinama u nazad svaki put kad sam se, šatro, bio skinuo. Problem je bio mnogo dublje i to da priznam, na žalost, morao sam prvo da prođem sve one "mogu ja sam" i "samo mi treba pomoć porodice" ili "samo da se odselim na par meseci" faze. Ništa od toga nije pomagalo. Problem je bio toliko duboko u meni da ga nisam mogao tek tako odbaciti i krenuti dalje. Problem je bio toliko duboko da nikakvim fizičkim stvarima nije mogao da bude rešen. Ja pored fizičke bolesti zavisnosti i psihičkih problema i karakternih mana usled iste imam i mnogo dublji problem, onaj oko koga je sve i počelo, rupu koju sam uporno nečime popunjavao. Kada je droga otišla neko vreme sam to isto radio sa raznim drugim stvarima, dramom, alkoholom, sexom, adrenalinom, pa onda drugim drogama i na kaju ponovo dop. Dop je davao mom telu ono što je falilo mojoj duši, onaj topao, ušuškan, mekan, "sve će biti OK" osećaj. Trebalo je mnogo više od samog ležanja u krevetu par dana pa da to nestane, da potpuno izgubim želju za drogiranjem.
Morao sam da počnem da polako primenjujem neke moralne principe koji mi nisu bili poznati skoro ni malo do tada. Morao sam za početak da budem iskren sa sobom. Da prznam da ako nastavim da pokušavam da pokrijem kako imam problem (koji i onako svi vide jer mi na čelu piše) neću uskoro uimati život u kome bih čuvao sve te sitne stvari. Porodica, posao, škola, prijatelji, ljubav, šta je od ovoga trebalo žrtvovati da bih stvarno i ozbiljno počeo da se oporavljam. Sve! Nišra od toga i tako nebih imao da sam umro nekoliko meseci ili godina kasnije, pa šta ima da se čuva, na prvo mesto sebi sam stavio svoj oporavak i to jejedini način. Nema sramote, nema blama, nema prećutkivanja više, nema laži, sve na sunce, takva i takva stvar. Svima okolo. Kako je ko reagovao manje je bitno, ono što je bitno je to što sam dobio podršku od onih ljudi kojima zaista jeste bilo stalo. To je sve što mi je trebalo.
Spao mi je ogroman kamen sa srca. Osim toga radeći prvu dobru stvar, priznavajući problem, momentalno sam dobio i nagradu. Umesto da sada sam pokušavam da nastavljam da lažem i sebe i ceo svet mogao sam da budem iskren i zaigram u istom timu sa tim svetom. To mi je malo dalo snage da nastavim sa takvim stvarima pa sam nastavljao da budem iskren sa ljudima koji su mi pomagali i ponovo dobio još. Pokazujući (delima a ne rečima) iskrenu želju da se oporavim dobijao sam i iskrenu pomoć tih nekoliko ljudi. Svaki put kada bi shvatili da ne foliram više i da govorim stvari koliko god crne bile izlazili su mi u susret koliko su mogli. Bilo da je tu šetnja sa drugarom po kraju da nebih otišao sam da se uradim, bilo da je to menjanje zavoja na nozi koju sam u besu i ludilu pokušao da "odstranim" sebi, bilo šta. Doktori su mi s druge strane rekli da ne znau kako da mi pomognu kada sam se skinuo (kao što nisu znali ni pre toga osim da me stave na još i još lekova) ali sam nastavio da se trudim. Bio je glas u glavi, naravno, koji je govorio:"Eto, pokušao si, ne ide ajmo sad lepo nazad, tamo bar znamo kako stvari idu!" Potražio sam pomoć na netu. Ovde. Puno raznih priča ali i nekoliko koje su zvučale prilično zdravo i realno. Odatle sam otišao na sastanak NA i tamo polako nastavio da se oporavljam i do danas. Morao sam iskreno da ispratim svoje odluke, nije bilo dovoljno samo da ih saopštim, ali ono što sam usput novom iskrenošću dobio je i pomoć u ostvarivanju toga. Iskreno sam govorio i kada mi je bilo loše i kada sam mislio da nemam snage i kada sam se plašio da nastavim i kada me sve vuklo ka dopu. Iskreno sam rekao da sam možda pronašao nešto gde bih mogao da se obratim i iskreno rekao da mežda to i nije za mene, možda tamo ima narkomana . Ponovo sam dobio podršku. Prvi put posle godina i godina samo sa nekoliko vezanih iskrenih momenata dobio sam više nego u poslednjih deset godina pokušavanja manupulacija, laži, precara, izazivanja sažaljenja, kukanja, obećavanja, još obećavanja....
Bio sam iskren da priznam, otvoren da čujem da možda, samo možda negde postoji rešenje i voljan da ispravim to koliko god se plašio! Ova tri principa za mene rade i danas, Više sam iskren nego ikada, otvoren za sve i svašta jer vidim koliko rešenja mogu biti blizu ali sam samo ja slep da ih vidim i voljniji nego ikada jer verujem da dok idem tim putem nemam čega da se plašim, dokazalo se na bezbroj malih, pa malo većih i vrlo velikih stvari koje sam radio od kada sam u oporavku...

[Vuk]

Ubi me pun mesec...
Kako je samo moje pamćenje selektivno. Godinama se izgradio obrazac po kome kad mi je loše ja se uradim...ustvari uradim se u svakom slučaju ali godinama sam naučio da koliko god da mi je loše samo jednim potezom mogu to da izbrišem i popravim. To je naravno ostavilo debeo uslovni reflex na sve što je loše u mom životu. Kao da sam sebi vremenom uvrteo u glavu da će sve biti dobro ako se samo sredim. Dobro, a ne loše.
Nije ni čudo što nisam umeo da ostanem čist koliko god puta se skidao dok nisam počeo da radim 12 koraka. Nekako je to stvar koja je dekodirala sve te uslovljene reakcije, pre svega na život kakav jeste. Selektivno mi navru sećanja na retke dobre momente i onda moram da sednem (ili u ovom slučaju prošetam) i setim se svega što sam radio, sve do čega me je dovelo drogiranje, sve moguće načine na koje sam lagao i sebe i druge, stvari koje sam radio, kako nikada nisam uspeo da se zaustavim u drogiranju i nikada neću ni umeti. Da se podsetim svih dobrih stvari koje sam u oporvku dobio. Slobode koju sam doživeo kada sam spoznao da više nikada ne moram da se drogiram protiv svoje volje, da mogu da radim sve što poželim, da postoji ljubav u izobilju za mene i samo treba da je prihvatim.
Napunio sam baterije juče na mp3 i krenuo. Znam za foru, znam od kada znam za sebe, pun mesec jednostavno tako utiče na mene, kao da me pukne nekom setom, energijom koju ne umem još dobro da iskanališem, samosažaljenjem i žalom za neostvarenim željama. Deset kilometara u krug po Brdu i Košutnjaku (uz malo Linkin Parka) je sve što mi je trebalo. Momenat da se podsetim zašto sam tu, šta se sve dogadjalo i kako je danas. Jednostavno je ali moj opsesivni mozak koji teži jakim pa time često i lošim osećajima jednostavno ranije nije umeo da nađe izlaz sa tog mesta.
Šetam se i gledam grad potpuno drugačije nego što sam ga gledao ranije. Umesto gomile ljudi prepune para koje meni trebaju (i ideje kako da se to odmah izmeni ) vidim grad pun mogućnosti, nove blještave stvari, jel sam pomenuo žene? Idem i na svaki taj stari san sada mi ulazi nova ideja, da, to je ostvarivo, čak je i vrlo realno, pa zašto da ne krenem odmah ujutru, korak po korak, malo po malo. Srećan i slobodan čak i u najlošijim trenucima ili trenucima kada sam potpuno preplavljen emocijama pa čak i zbunjen istim, sve to ima dva kraja, sve to može biti upotrebljeno i da me pokrene na dobre stvari. Pa zašto sam onda godinama birao samo onaj loš završetak. Istina je da, zapravo, nisam birao završetak, samo sam se nadao da neće biti najgori, a ono što sam birao bio je pokušaj momentalnog zadovoljenja rupe koja je vrištala da joj nešto fali. Pre svega bila je to vera da se nešto može promeniti i nada da je to moguće. Sada sa tom nadom u srcu i nije tako teško, čak i kada se ponovo nađem zbunjen i po malo izgubljen sve što mi treba je da razbistrim glavu. Meditacija uglavnom pomaže svakodnevno ali ima momenata kada mi je potrebna i dodatna fizička aktivacija u tom procesu pa uradim ovo što sm i uradio. Sve sam ranije radio da bih došao do droge pa zašto onda ne bih isto to uradio i da se osećam dobro, a da pri tome ostanem i čist i spokojan. Sve što je potrebno. A nije mnogo potrebno.
Vratio se kući posle sat i 45, potpuno drugačijeg raspoloženja, napisao mail sponzoru, čuo se sa prijateljem iz oporavka da podelim osećanja koja sam vrteo za to vreme i legao da spavam, miran...i čist.
Neke nove stvari naviru tek sada, posle godinu ipo dana, valjda im je sada vreme. Prolazeći kroz razne krajeve grada vrteo sam događaje i osećaje koje sam imao tu pre X godina. Tek sada, kada upoznajem sebe sa svim manama koje su me vozile tolike godine, mogu da iskreno pogledam i kažem sebi šta se stvarno događalo u određenim situacijama. Da priznam sebi stvari koje sam radio, zašto sam ih radio i, što je najvažnije, da budem miran sa time znajući da se nikada više neće ponoviti ako ja to ne budem želeo. Ništa više protiv svoje volje!

[Vuk]

Polako počinjem da verujem u ceo taj koncept: radiš - dobiješ, napredak malo po malo. Bio mi je jako stran ranije ali vremenom kako sam pokušavao da oslušnem sebe i pogledam šta je ono što mi zaista treba pa polako išao za time umesto da hoću sve i odmah ovaj koncept dobijao je smisao.
Prošle godine sam radio tek nekoliko manjih šljakica, tek toliko da imam dovoljno za sebe i osnovne stvari i najvećim delom se posvetio oporavku. Naravno da je i danas najveći dao upravo tu ali kako mi ide fino tako mogu sve više i više da ponesem sa sve manjim naporom, neke stvari dolaze skoro spontano, da ih skoro i ne osetim, a ranije mi je trebao jak želudac i dosta gudre da te stvari preguram. Malo po malo vidim kako nikad neću ostati bez onoga što mi je potrebno dokle god radim dobre stvari, sad već polako počinju da mi se javljaju stvari za koje nisam mislio da ću ikada biti spreman, ne daj bože voljan.
Dakle bivši narkoman traži neki posao, govori tri jezka, tečno barata sa tri borilačke veštine, nema prošlost, a za budućnost ćemo videti. ...i nije mi neki CV al znam da će se namestiti taman onako kako treba, za početak poenta je samo da završim kupatilo u gajbi i odem malo na konvenciju u Trogir pa produžim boravak na moru, od mene dosta.
Pogledam ovaj plan, nekako zvuči sasvim ok, ljudski, nekako običan, nema ludila tu mnogo...pih, dođe mi nekad da prizovem onog džankija što je živeo u mom telu da ga pitam šta bi on hteo, samo da me malo nasmeje...

[Vuk]

Davanje? Jedino što sam mogao ranije da kažem u vezi sa davanjem bilo je: Dam ti Qrac! Nema logike u tome da nešto daješ da bi dobio, pa valjda treba da uzimaš da bi imao, bar sam tako mislio. I zaista mi ovo drugo i danas zvuči matematički ispravnije, sreća pa ne znam matematiku, ali biće da se svet ipak ne sastoji od matematike nego od mnogo lepših stvari.
Davno sam još usvojio iz kuće neke obrasce razmišljanja koji su me kasnije oblikovali i potpomogli da se u svet, odvratan kakav jeste, uključim i budem podjednako loš. "Možeš računati uvek samo na sebe, drugi će te samo zajebati!" "Moraš gomilati i uzimati da bi imao!" Hm...nekako se sve to ispostavilo kao sranje. Živeo sam koliko sam mogao u skladu sa time i čak i kada sam video da to ne funkcioniše nastavljao sam da guram samo zato što sam mislio da je do mene, da je to istina, a do mene je problem zašto tako ne mogu, pa sam onda zapinjao jače. Radio stvari na silu pa se oslanjanje na sebe pretvorilo u paranoju od drugih i samoizolaciju, a uzimanje da bih imao u otimanje i rasipanje.
Da li je prva stvar koju sam dobio bila snaga da ostanem čist dan po dan, a ne godinu ili pet odjednom, ili je prva stvar nada da uopšte i mogu ostati čist nije ni bitno. Bitno je ono što sam ponovo dobio kada sam te stvari počeo da delim sa drugima. A kada daješ daješ iz ljubavi. Ne da bih nešto ja ponovo dobio ili zato što očekujem da neko drugi nešto uradi jer je od mene dobio to i to. Dati i ne očekivati, kao i voleti bezuslovno je dar isti za onoga koji prima kao i za onoga koji daje.
Bilo je slučajeva ljudi koji su dolazili u NA kratko čisti ili samo sa željom da se skinu. Jako sam se zalagao da im pomognem, trošio puno energije ali uz to i sam ostao čist. Kada su se neki od njih ipak vratili drogiranju morao sam da naučim i taj deo o neočekivanju. Taj deo o puštanju planova koji nisu moji da se odvijau na način na koji bi trebalo (kako god to bilo) i da u svemu ja samo treba da dam najbolje od sebe i ne očekujem ništa me je zapravo dodatno oslobodio. Kao da posle tog saznanja imam i više energije, ljubavi i prihvatanja za rad sa ljudima.
Viđam jednu devojku, svakih nekoliko meseci ponovo i ponovo urađenu sa željom da ponovo prestane. Stari ja bi se odavno nadrkao i oterao je u 3PM, ali ko sam zapravo ja da guram ljude u nešto što ja mislim da je možda dobro za njih. Pa ni sam nisam priznavao da mi treba pomoć dok to sam nisam priznao. U toliko smo više slični i u toliko toj osobi treba više pomoći, razumeti je i voleti jer danas malo ko to može. Samo biti tu, samo prihvatiti stvari i voleti ih kakve jesu, samo dati sve od sebe i ništa ne očekivati za uzvrat, bezuslovno, neograničeno...ali ne zato što sam ja super dobra osoba, već samo zato što sam video koliko to i meni pomaže da ostanem čist i rastem u svom novom životu...hehe, sebični zavisnik, kao i uvek, ali danas na jedan novi način.

[Vuk]

Ne sviđa mi se ovo jutro. Prvo - čovek nije napravljen da se budi pre 7 i to ću da potpišem u svako doba, a drugo - mart nije napravljen da u njemu pada sneg i bude minus, dosta mi je zime više.
Zapravo kako je počelo bude još i dobro. Plan je da odem s prijateljem iz oporavka i njegovim klincem na sajam automobila, mali ima 4 godine i krajnje je vreme da počne da kapira koji motori valjaju, a šta je samo šminka =).
A meni će realno sve to lepo doći da malo ne mislim na svoje probleme i da izađem iz svoje glave koja ima tendenciju da sitne stvari preuveličava kako bih se oseto loše. Znači sajam i pravac sastanak. Pišem samo da sebe dovedem na mesto s kog mogu da krenem, da se podsetim šta da ne radim i valjda da podelm ovo kako loš osećaj od jutros nebi nastavio da se razmnožava.Godinama mi je taj loš osećaj bio jedino gorivo za koje sam znao. Držao se za njega jer je bilo provereno da će izazvati tako neophodnu dramu u životu. Zapravo sa tog jednog mračnog mesta ceo svet izgleda mračno pa nisam ni bio u stanju da vidim da može i drugačije, da ne moram zaista to sebi da radim. Tek kada sam uspeo da se izvučem sa tog mesta shvatio sam koliko je zapravo malo u pogledu na ostatak sveta, pa nije ni čudo onda što većina ljudi tu nikada i ne završi. Tek kad staneš iznad bunara vidiš da je to samo jebena rupa, dok si u njemu čini ti se da je pao mrak na ceo svet i da je sve otišlo u Q. Zašto se nebih udavio kad i tako osim mraka i duboke vode i nema ničeg drugog.
Kad malo bolje razmislim zahvalan sam što mogu da biram gde ću da krenem ovo jutro. Koliko god tmurno i hladno bilo i dalje ne postoji ona jedna stvar koju obavezno moram da uradim da bih funkcionisao. Mogu da razgledam motore i gledam za šta sledeće da se skuplja kinta kako bih otišao na konvenciju sledeće godine u Trogir na dva točka, ko čovek. A i ne moram. Lepo!

[Vuk]

Nekako s vremenom u oporavku učio sam prvo da prihvatam, sebe, druge, situacije, stanje u državi...polako je sa time dolazila i ljubav, prvo na najočiglednijim mestima, tamo gde je bilo i najlakše pa se polako širila i na delove koje nisam nikada verovao da će zahvatiti. Mogao sam da volim nekoliko ljudi, onih najbližih ili najdražih, devojku, prijatelje, tek 5-6 ljudi sve ukupno. Bilo mi je nepojmljivo, a kamo li izvodljivo, da volim sve oko sebe. Ne kažem da sam danas pun ljubavi za sve ludosti ovog sveta ali sam definitivno tome bliži nego što sam bio. Makar u toliko što verujem da postoji ljubav u izobilju i da je samo zatvorenost ljudskog uma ono što je ograničava.

Može čovek nekoga prihvatati ali ga i ne voleti, prihvatiti onakvog kakav jeste, sa svim njegovim manama i vrlinama bez želje da se išta promeni ali ne i iskreno voleti, možda se ta druga osoba jednostavno ne uklapa u stvari i ponašanja kakva cenimo. Druga osoba će se ipak osetiti toplo i prihvaćeno, nosiće te u srcu.
Može čovek da voli ali ne i u potpunosti da prihvata. Iskrena ljubav samo zbog dobrobiti druge osobe (ne brkati sa zaljubljenošću kada smo tu za druge samo zbog svojih osećanja tj zbog sebe) ali ne i potpuno prihvatanje, postoji želja da se druga osoba malo promeni. Ta druga osoba osetiće to neprihvatanje i neku nelagodu u vazduhu pa koliko god mi nju nosili u srcu ona nas neće.
Ako se, ipak, voli i prihvata srodiće se te dve duše i nositi jedna drugu kroz život.

Ne mora sve to biti ograničeno na uzan krug ljudi, jednostavno - postoji ljubav u izobilju samo treba da budem dovoljno otvoren da je svu i dajem kako bih znao kako da je i primim. Tek kada se potpuno voli i prihvata duša postaje cela.

[Vuk]

Daj kada nemaš!
...reče mi skoro jedan prijatelj...
...da budem iskren dopala mi se ideja ali sam ipak razmišljao dosta o tome...
Nađem se u situaciji da stvarno mislim da nemam ništa što vredi i što nekome mogu da dam. Ništa što bi neko cenio. Ni sada trenutno nisam daleko od toga. Zbog silnog zatvaranja i vrtenja samosažaljenja i besa po sebi uzduž i popreko zaista ume da mi se učini da nemam apsolutno ništa što bi nekome moglo nešto da znači. Učinim se samom sebi kao dete kreten koje ima svoje "specijalne" prijatelje i ne mnogo toga okolo.
Moj je izbor svaki put bio da živim kako sam živeo pa i nije čudo da prijatelje iz prošlog života nemam, a da sam i mnoge druge odnose uspeo da uništim. To što str8 nikad ništa dobro nisam uradio, a da je usput i po zakonu isto je bila moja odluka. Moja je odluka i to da sada polako krenem da učim kako da započnem život ponovo. Pa, ipak, ne treba mi puno da se zatvorim i osetim jako loše s vremena na vreme, kako bih onda mogao nešto nekome da dam osim patnje? Nemam više prava da mizerišem jer znam istinu sada. Mogu da kažem da neću ali nemam pravo da serem kako ne mogu, ne umem ili kako ništa ne valja. Jer istina je da postoji ljubav u izobilju, da postoje dobra u izobilju, dovoljna za ceo svet, samo ih malo ljudi deli, a veliki broj ne zna ni da postoje. Ako je tako onda samo davanjem mogu da pokažem sebi da uvek ima nečega vrednog u meni kako god se ja osećao. Davanjem i prepoznavanjem toga zapravo i sam umem da prepoznam vredno i uzmem i za sebe, a da nije osobe kojoj bih dao ni sam ne bih znao da je to u meni.
Ostaje onda još samo jedna reč:
HVALA!

[Vuk]

Moj poslednji dan drogiranja:
Ležim na krevetu nesposoban da se čak i uradim još jednom...nesiguran jel kriza dolazi ili ono beše prolazi, jer sam se uradio ili ono beše nisam i da li uopšte imam nešto još kod sebe ili treba da siđem u nabavku?
Jako umoran od svega, od poslednjih 10 godina, od svih jurnjava, kriziranja, ljudi, usamljenosti, odbačenosti, nemogućnosti da se vratim u život...umoran od krize i umoran od droge...umoran od života!
U jednom trenutku kao da mi je bilo svejedno da li ću se uraditi ili pustiti da me ubije kriza kao i hiljadu puta do tada, kao da me mrzelo da odem da uzmem iako sam znao šta nailazi...ležim na krevetu, soba izgleda kao da tu ljudsko biće baš i ne može da živi, na krevetu pored mene odeća nošena u poslednjih 6 meseci, ne može da se hoda od praznih flaža, opušaka cigareta ispalih iz prepunih piksli ko zna kada, trebalo je zaobići i ovo što sam neki dan ispovraćao po podu i gurnuo malo u strane kako nebih svaki put ugazio u to...prijatelje nemam, već neko vreme ih nemam, bilo kakav drugi odnos sa ljudima završava se na kupovini droge, podeli iste ili u ređim slučajevima samo zajedničkih gluposti kako bi došli do nešto para. Odavno mi već niko ne veruje, poslednja dobra stvar koju sam uradio za nekoga bila je...nije bila...a poslednja stvar koju sam uradio za sebe...hm, ni toga nije bilo...ali ako se setim nečega ubaciću naknadno. Umoran, usamljen, bez snage da se dalje čak i plašim za svoj život ili bilo šta drugo...nema dalje. isam se to jutro uradio samo jer sam bio previše umoran od svetga, samo sam se komirao...

Moj poslednji dan:
Budim se, odlazim na sastanak na kome se skupilo oko 30ak ljudi iz regiona jer je u pitanju neka mala konvencija...gomila ljudi od kojih velika većina zna moje najintimnije stvari i ne osećam se nelagodno zbog toga. To je bila moja odluka da živim tako da budem transparentan sa ljudima, da prihvatam i sebe i druge onakve kakvi smo. Gomila prijatelja. Neki ljudi su došli iz Novog Sada gde smo pre neki dan imali sastanak samo zato što im se možda svidelo. Da se bolje upoznamo valjda...dolazi i jedan potpuno nov momak, vidim mu u očima ono što sam i ja imao kada sam prvi put došao, pitanje: Zar je posle svega što smo prošli ovo zaista moguće? Odlazimo na večeru svi zajedno...pa na još jednu večeru (dobro, možda malo preterujemo sa klopom ) u nešto manjoj, privatnijoj ekipici, nastavljamo druženje. Poslove smo odložili na par dana samo da bi uživali...može nam se da uživamo u životu, moguće je...novi momenti...novi...
Ako se baš i umorim imam gde da se vratim. Stan, sređen, sa čak i nekim detaljima koje sam rekao da nikada neću imati jer su samo šminka. Dom, onakav kakav sam želeo uvek ali nisam mogao da imam, pa čak i kada stanem tu da se odmorim ne ograničava me da u njemu moram i da se zadržim, mogu i druge stvari, mogu da odem odatle, mogu da otputujem, uvek imam gde da se vratim...novi momenti...novi...
Upravo sam ispratio prijatelja koji se vraća u Skoplje posle četvorodnevne ekskurzije ovde. Bio je kod mene nekoliko dana, nismo se baš najbolje poznavali kada je došao, videli smo se samo jednom i pričali preko skajpa u poslednje vreme redovnije. Došao je da bude malo na sastancima i da nam pruži podršku da se pokrene NA u Novom Sadu. Javio mi se pre nekoliko minuta da mi kaže da je izašao iz BGa, prošao neplatnu rampu i da kaže ono što sam i ja njemu rekao kada je odlazio - hvala! Ne samo da sam ja brinuo da li će naći izlaz iz grada iz prve nego je čak i on znao da ću brinuti...novi momenti...novi...
...novi život...hvala!

[sunrise]

Hallo

Samo mi je zadnja stranica ostala za procitati no i to cu kasnije.
Zanima me momenat koji opisujes kao dao se Bogu, kad si se njemu dai i prihvatio ga onda je.......kako se to dogadja,kkako si to odradio....kad vec tako lijepo pises molim te da mi to objasnis,kako ide taj proces i kako bi i drugi to mogli shvatiti,razumjeti a moza i promijeniti na sebi

Hvala i pozzz