Re: ne ne ne ne ne je sve sto kazem ja
Posted: Fri Jun 05, 2009 4:04 pm
Jedan trenutak je potreban da me promeni.
Jedan jedini.
Posle vise godina mraka, osetila sam pravu sebe.
Hrabru, nasmejanu osobu koja se bori za ono sto jeste, koja se najbucnije smeje i voli suncane prolecne dane.
Osetila sam stari zar, staru veru, kad sam videla staro nebo nad starim gradom, I sve je lakse.
I tone obaveza, i pritisak realnosti. Jer vise ne bezim od te realnosti. Dobro je biti ja.
Bila sam slepa.
Ali i ja sam samo mali covek zavijen u svoj bol i ne vidim ocigledne stvari.
Probudila sam se. Osetila sam se jacom nego ikada, jer u svakom periodu hibernacije jaca i stari moje JA, hrabrija sam i ojacana za otrov sveta. Smejem mu se u lice.
Ne zelim vise da budem lazna, a lagala sam dugo i bila ono sto nisam, i patila, i umirala… i radjala se ponovo – mrtva.
Zaboravila sam ko sam i sta sam.
Verujem u energiju ljubavi. Borim se za nju, da je osetim, da je drugi osete. Borim se da namestim osmeh na tuzna lica, da im vratim veru, kroz pricu, muziku, knjige, nove poglede.
Borim se za sunce. Da ga osetim na kozi, u prolecno jutro, dok sedim na tvrdjavi i gledam zamisljena u Dunav.
Borim se da se osetim dobro cak i kad sam sama.
Da. To sam prava ja.
A ne neka ogorcena cura koja smatra da je bolje ne ziveti.
Borim se za ono sto smatram da je dobro i ispravno.
Udelim ti osmeh, iako se ti meni mrstis; pokazem ti plavo nebo, iako ti zelis kisu; zagrlim te, ako ne verujes u ljude; izbacim iz takta, ako treba; povedem te na put svetlosti, gde god on bio… Ako ne zelis to, tvoj problem.
Jedina greska je bila moja, kad sam se pretvarala. Jedina, najveca, mozda kobna. Ali ne kajem se, po obicaju, sta je – tu je, sada i odmah traje, proslost se ne moze vratiti niti buducnost promeniti. Vreme postoji samo u glavama.
Predugo sam camila u svojoj tamnici . Vreme je za prave stvari.
Vreme je za osmeh i veru i nadu. I snagu, da krenem dalje, bez obzira na sve. Ako dovoljno jako zelim i duplo vise se trudim, bice nesto od mojih snova…
I sitnice, sitnice… U sitnicama su velike stvari, stvari koje praktikujemo nas vode do sustine… to su sve one stvari u koje unesemo celo svoje unutrasnje bice baveci se njima. Uhvati samo onu nit sto osecas u stomaku, onaj tracak energije, uhvati i zajasi, i sve opet ima smisla.
Jedan jedini.
Posle vise godina mraka, osetila sam pravu sebe.
Hrabru, nasmejanu osobu koja se bori za ono sto jeste, koja se najbucnije smeje i voli suncane prolecne dane.
Osetila sam stari zar, staru veru, kad sam videla staro nebo nad starim gradom, I sve je lakse.
I tone obaveza, i pritisak realnosti. Jer vise ne bezim od te realnosti. Dobro je biti ja.
Bila sam slepa.
Ali i ja sam samo mali covek zavijen u svoj bol i ne vidim ocigledne stvari.
Probudila sam se. Osetila sam se jacom nego ikada, jer u svakom periodu hibernacije jaca i stari moje JA, hrabrija sam i ojacana za otrov sveta. Smejem mu se u lice.
Ne zelim vise da budem lazna, a lagala sam dugo i bila ono sto nisam, i patila, i umirala… i radjala se ponovo – mrtva.
Zaboravila sam ko sam i sta sam.
Verujem u energiju ljubavi. Borim se za nju, da je osetim, da je drugi osete. Borim se da namestim osmeh na tuzna lica, da im vratim veru, kroz pricu, muziku, knjige, nove poglede.
Borim se za sunce. Da ga osetim na kozi, u prolecno jutro, dok sedim na tvrdjavi i gledam zamisljena u Dunav.
Borim se da se osetim dobro cak i kad sam sama.
Da. To sam prava ja.
A ne neka ogorcena cura koja smatra da je bolje ne ziveti.
Borim se za ono sto smatram da je dobro i ispravno.
Udelim ti osmeh, iako se ti meni mrstis; pokazem ti plavo nebo, iako ti zelis kisu; zagrlim te, ako ne verujes u ljude; izbacim iz takta, ako treba; povedem te na put svetlosti, gde god on bio… Ako ne zelis to, tvoj problem.
Jedina greska je bila moja, kad sam se pretvarala. Jedina, najveca, mozda kobna. Ali ne kajem se, po obicaju, sta je – tu je, sada i odmah traje, proslost se ne moze vratiti niti buducnost promeniti. Vreme postoji samo u glavama.
Predugo sam camila u svojoj tamnici . Vreme je za prave stvari.
Vreme je za osmeh i veru i nadu. I snagu, da krenem dalje, bez obzira na sve. Ako dovoljno jako zelim i duplo vise se trudim, bice nesto od mojih snova…
I sitnice, sitnice… U sitnicama su velike stvari, stvari koje praktikujemo nas vode do sustine… to su sve one stvari u koje unesemo celo svoje unutrasnje bice baveci se njima. Uhvati samo onu nit sto osecas u stomaku, onaj tracak energije, uhvati i zajasi, i sve opet ima smisla.
