Zaboravio sam da spomenem, bio sam tek pet dana u kući kada sam uradio test na HIV i HCV, shodno trenutnom raspoloženju, bio sam potpuno ravnodušan prema rezultatima. Ipak, bio sam jako srećan kada sam čuo da sam zakačio hepatitis C, bilo me je briga za to(nisam ni imao puno pojma o čemu se radi), glavno je bilo samo to da nisam pokupio HIV. A bilo je prilika...Bio sam na gajbi sa još nekoliko đankija, 11 uveče, ja u zikri i stiže roba, naravno nemam gan(špric), a dežurna apoteka je daaaaleko. Imao je jedan od likova koji su tu bili, matorac sa 25 godina iskustva, ko da je izašao iz Pejzaža u magli, čak je i tako pričao, tražio sam od njega, a on ladno neće da mi da. Ja poludeo, počeo da ga molim, a on mi kaže (ko bi očekivao tolko ljudkosti) da sigurno ima hepatitis, a moguće i HIV. Važi, kažem ja, a sad mi daj gan...Bolelo me je uvo za sutra, za sve bolesti ovog sveta, meni je bilo potrebno samo da se sredim, a i onako u tom periodu nisam računao na to da ću ikada da se skinem, već sam bio u fazonu da čekam kraj predstave...
Sa hepatitisom nikada nisam imao neke veće probleme, tu i tamo je bilo malaksalosti i nekog žiganja, ipak, došlo je do promene u mom načinu razmišljanja kada sam se skinuo i shvatio sam da ću morati da se pozabavim tim problemom.
Ubrzo po mom izlasku iz centra, aplicirao sam za dobijanje besplatnog programa za lečenje Pegazisom i ribavirinom, terapiju sam završio pre godinu dana i rezultati su dobri, tj. više nemam hepatitis.
Narkomanija je IZLEČIVA bolest
Moderator: sanela
ja ne razumijem,?svaka cast ,i divim ti se da si uspio,i pomazes mi (a da i ne znas) sa svojom pricom,ali ne razumijem zar ovisnik nema bas nista u sebi...da bi se zapitao za druge,ono nesto sto se zove savjest,ljubav prema sebi i drugima?
pitam te,ne osudjujem ,jer trazim odgovor,ja sam bila u vezi sa ovisnikom ...i grozno je kada pomislis da si bio u vezi s nekim kome nije ni najmanje stalo do tebe,a jos gore do njega samog?nadam se u dubini duse da nije tako...ne trazim...da mi bude lakse ali zbog sebe bi voljela razumjeti...grozne i strasne su to price i htjela bi da svi uspijete,a sebi da se vise nikada ne sretnem s takvim zlom...
danas ako i pogledam nekok decka da mi se svidja ,najradje bi ga odvela na 2 litre vode(
pa ce morati na wc) pa bi mu gurnula tester u ruke...ako je cist,e onda mozemo razgovarati...tesko je zivjeti sa strahom od ovisnika i ovisnosti ...ako me razumijes
i grozno mi je,najezila sam se...pa zar vama koji imate cure koje su ciste ne padne na pamet hej pa ja je mogu zaraziti,ne ,to nije ok...uhvati me bijes i tuga
pitam te,ne osudjujem ,jer trazim odgovor,ja sam bila u vezi sa ovisnikom ...i grozno je kada pomislis da si bio u vezi s nekim kome nije ni najmanje stalo do tebe,a jos gore do njega samog?nadam se u dubini duse da nije tako...ne trazim...da mi bude lakse ali zbog sebe bi voljela razumjeti...grozne i strasne su to price i htjela bi da svi uspijete,a sebi da se vise nikada ne sretnem s takvim zlom...
danas ako i pogledam nekok decka da mi se svidja ,najradje bi ga odvela na 2 litre vode(
pa ce morati na wc) pa bi mu gurnula tester u ruke...ako je cist,e onda mozemo razgovarati...tesko je zivjeti sa strahom od ovisnika i ovisnosti ...ako me razumijesi grozno mi je,najezila sam se...pa zar vama koji imate cure koje su ciste ne padne na pamet hej pa ja je mogu zaraziti,ne ,to nije ok...uhvati me bijes i tuga
Vidi, ovde je puno tzv. suovisnika, najčešće su to devojke, u većini slučajeva nisu čak nikada ni probale drogu...I nekako sam do sada uvek izbegavao da pišem o tome, da ne bih nekoga možda povredio ili mu srušio neke neke nade u kojima živi...Istina, je bar što se tiče mene, da su emocije nestale vrlo brzo pošto sam počeo da se drogiram, da sam menjao devojke samo zbog svog zadovoljstva ili da bih mogao da ih iskoristim, na bilo koji način. Postojala su, donekle, osećanja prema onoj devojci sa kojom sam bio dve godine, u stvari tada sam to tako mislio, više je to bila neka patološka posesivnost i potreba da imam nekog pored sebe ko će da me voli. Uostalom, prava ljubav nije sebična, prava ljubav ima potrebu da daje...I da li neko ko voli, može da povređuje voljenu osobu iz dana u dan? Kakva je to ljubav, ako te iskorištavam i svojim delima to ne pokazujem ni na jedan način. Narkoman ima samo reči kojima te može ubediti u sve, pa čak i da te voli, a problem je što većina devojaka koje su sa narkomanima, grčevito žele da veruju u to. I u to da je čist, da je ovo bilo zadnji put, da je sada sve drugačije...Kao i roditelji, koji ga vole i koji su isto u stanju da se prime na svaku priču...
A narkoman je emotivni invalid, osoba kod koje vremenom nestaje sve što je ljudsko, sve što je pozitivno...I ne želim,opet to kažem, ovim što pišem nekoga da dezanimiram, borite se za drage osobe ali budite i svesni sa čim se suočavate.
A narkoman je emotivni invalid, osoba kod koje vremenom nestaje sve što je ljudsko, sve što je pozitivno...I ne želim,opet to kažem, ovim što pišem nekoga da dezanimiram, borite se za drage osobe ali budite i svesni sa čim se suočavate.
da,totalno smo sebicni,hladnokrwni i bezobzirni.daj samo da se ja sredim,pa cemo posle da se wolimo..naprawicu i puding u tom stanju,samo da se oprawdam kod sebe shto sam takwa bezosjecajna ....nije me bilo briga da li moji imaju od cega da ziwe{njih 4},nisam mogla ni da saslusham-samo uplatite mi 300evra sutra obawezno,moram da platim stan...i ujutru se prwi nacrtamo ispred banke,prije otwaranja-pokupimo kesh i odma u shemu...imali smo tad dosta para-on je razbijao kako je radio nawukao je cio wozdowac i banjicu..pa i rodjenog zeta.ironija.zato nas je posle jurilo njh 10tine da nas ubiju.a opet ja nisam imala weze s tim,nisam radila nista protiw zakona-gudrala sam se za swoje pare.hocu da kazem da je veoma moguce da se covjek drasticno promijeni,ako ostavi drogu...recimo ja sad osjecam ljubaw prema sestricama,naprawim im slatkis-obradujem ih,poslove u kuci sam pruzela jer prij ami malo praznjenja-a bicu od koristi mami.DAKLE,VEC MI SE JAWLJAJU EMOCIJE,GRIZA SAVJESTI,STRAH,RADOST SITNICAMA...ONE ZIWOT ZNACHE
PER ASPERA AD ASTRA...
Sale, ljubav jeste sebicna, i kad dajes u ljubavi cimis to da bi ti se vratilo, i svako ko prica drugacije laze i sebe i druge.
Zasto se ljudi ubijaju zbog ljubavi (naravno, ima tu patologije)? Zato sto njima vise nece biti lepo. Da je ljubav davanje i da nema posesivnosti, ti bi onda bio presrecan kad vidis devojku koja te je ostavila pre tri dana kako se sva radosna ljubi na ulici sa novim deckom. Ti bi onda trebalo da si srecan jer je njoj prelepo!
Pa zasto se tako ne osecamo kada nas ostavi neko koga mnogo volimo?
Zato sto je ljubav sebicna i posesivna.
Istina je da droga ljude izmeni i da nista drugo u zivotu nije vazno. Isto tako ne znaci da ribe ne bi menjao tako i da nisi bio narkoman (ja znam gomile strejt tipova koji to rade). U stvari, nije tebi vazna droga, nego ti sam sebi, da svoju potrebu podmiris. To je osnova zavisnickog karaktera, zato smatram da je stvar izlecenja pronalazenje zdravog obrazca na koji ces se "nakaciti" sa istom strascu kao i na dop, jer je u osnovi tog karaktera to da si sam sebi uvek ti najpreci.
Ovo ne govorim sa nekom strascu zato sto sam neko vreme provela sa nekim ko se drogira, posebno sto je to vreme sve bila borba i neki limbo prostor, ni tamo ni ovamo. Mislim da sam ga videla i u najboljem i najgorem, svasta prosla. I srecu i ocaj, kao neko instant izdanje.
Smatram da svako ima pravo da u zivotu bude sta hoce, pa i narkoman. Neki svesno i izaberu da tako zive bez obzira na sve. Veci deo stalno kuka da mora da prestane, ja mislim zbog grize savesti i bas tih emocija koje imaju, ali koje otupe. Najlakse je nastaviti sa drogiranjem, tu ti je put izvestan. Vracanje u zivot je avantura.
Zasto se ljudi ubijaju zbog ljubavi (naravno, ima tu patologije)? Zato sto njima vise nece biti lepo. Da je ljubav davanje i da nema posesivnosti, ti bi onda bio presrecan kad vidis devojku koja te je ostavila pre tri dana kako se sva radosna ljubi na ulici sa novim deckom. Ti bi onda trebalo da si srecan jer je njoj prelepo!
Pa zasto se tako ne osecamo kada nas ostavi neko koga mnogo volimo?
Zato sto je ljubav sebicna i posesivna.
Istina je da droga ljude izmeni i da nista drugo u zivotu nije vazno. Isto tako ne znaci da ribe ne bi menjao tako i da nisi bio narkoman (ja znam gomile strejt tipova koji to rade). U stvari, nije tebi vazna droga, nego ti sam sebi, da svoju potrebu podmiris. To je osnova zavisnickog karaktera, zato smatram da je stvar izlecenja pronalazenje zdravog obrazca na koji ces se "nakaciti" sa istom strascu kao i na dop, jer je u osnovi tog karaktera to da si sam sebi uvek ti najpreci.
Ovo ne govorim sa nekom strascu zato sto sam neko vreme provela sa nekim ko se drogira, posebno sto je to vreme sve bila borba i neki limbo prostor, ni tamo ni ovamo. Mislim da sam ga videla i u najboljem i najgorem, svasta prosla. I srecu i ocaj, kao neko instant izdanje.
Smatram da svako ima pravo da u zivotu bude sta hoce, pa i narkoman. Neki svesno i izaberu da tako zive bez obzira na sve. Veci deo stalno kuka da mora da prestane, ja mislim zbog grize savesti i bas tih emocija koje imaju, ali koje otupe. Najlakse je nastaviti sa drogiranjem, tu ti je put izvestan. Vracanje u zivot je avantura.
Narkoman ne izabere svesno da bude to, on nije svestan, nema svoju volju, nije slobodan da odlučuje o bilo čemu, ja nisam doneo "čvrstu" odluku da se skinem, bio je to, bar u početku, takav sticaj okolnosti.
A o ljubavi i dalje ostajem pri svom stavu da prava ljubav nije sebična, sa čvrstim pouzdanjem da je to moguće doživeti, pružiti, osetiti...
A o ljubavi i dalje ostajem pri svom stavu da prava ljubav nije sebična, sa čvrstim pouzdanjem da je to moguće doživeti, pružiti, osetiti...
A evo i nastavka ispovesti...
Manje - više, naša komuna počinje da dobija neke obrise, iako smo u početku mnoge stvari radili na o-ruk, puno grešili ali se i učili na tim greškama. Iako u početku nismo praktikovali sva pravila Reto centra, vremenom smo, na osnovu vlastitog iskustva, menjali stvari, ukinuli smo gledanje tv programama, ostali su samo filmovi i sport, prestali smo sa slušanjem muzike, uveli smo striktno poštovanje sistema senki, prestali sa pušenjem... Sredinom 2001. prestajemo sa programom pripreme za Rusiju, naš centar se odvaja od GOD-a, menjamo ime u Avala centar i nastavljamo dale potpuno sami. Nije bilo nikakve podrške, u priči ostaje Boris, ja(još uvek u svojim ludilima) i petorica momaka u tom trenutku. Bilo je trenutaka kada nam je bilo jako teško, najveći problem je bila kinta, cenovnik koji smo primenjivali je iznosio - 1. mesec - 2000 evra, 2. mesec - 1000 evra i 3. mesec - 500 evra, to je bilo sve, bez obzira koliko ko želi da ostane u programu, a mi smo preporučivali bar godinu dana. Problem je bio žto večina momaka, u tom početku, nisu plaćali tu cifru, koja izgleda ogromna, ali obično smo primali po jednog momka u mesec dana, tako da i nije baš bilo jednostavno preživeti...Znam da će verovatno biti račundžija koji će sada uzeti digitron u ruke i reći kako su to ogromne pare(što i jesu), ali uvek smo imali frku i uvek smo se pitali da li ćemo opstati...
Pošto je Reto centar hrišćanskog karaktera, želeli smo da potražimo duhovnu pomoć, tako da smo se obratili bratstvu manastira Studenica i Kovilj, koji su imali puno sluha za nas, tako da smo često odlazili kod njih u posetu, onako grupno i ostajali po dve-tri nedelje. U Studenici sam upoznao i oca Branislava, koji je u to vreme živeo sa porodicom u blizini manastira. Tamo smo imali divna iskustva ali ta iskustva su se završavala po povratku iz manastira, u Beogradu smo tražili pomoć od crkve ali se sve to završilo nekako jalovo, bez puno interesovanja za ono šta radimo. A nama je definitivno bila potrebna duhovna pomoć, shvatili smo vremenom da narkomanu treba ponuditi nešto mnogo jače od droge, a to nije mogao biti ni samo rad, ni samo novo okruženje niti bilo šta odonih stvari koje smo imali ceo život.
Vidim da sam opet počeo da ubrzavam, oko neki stvari sam i nmerno nedorečen(mislim na prestanak sardnje sa GOD-om), zato opet molim sve vas, koji ovo čitate, da slobodno postavite i dodatna pitanje. A i želja mi je da ovaj deo mog boravka u komuni što pre pređem, o tim stvarima možete puno čitati i u drugim ispovestima i na drugim sajtovima, želeo bih da se usresredim na deo posle izlaska iz centra.
Manje - više, naša komuna počinje da dobija neke obrise, iako smo u početku mnoge stvari radili na o-ruk, puno grešili ali se i učili na tim greškama. Iako u početku nismo praktikovali sva pravila Reto centra, vremenom smo, na osnovu vlastitog iskustva, menjali stvari, ukinuli smo gledanje tv programama, ostali su samo filmovi i sport, prestali smo sa slušanjem muzike, uveli smo striktno poštovanje sistema senki, prestali sa pušenjem... Sredinom 2001. prestajemo sa programom pripreme za Rusiju, naš centar se odvaja od GOD-a, menjamo ime u Avala centar i nastavljamo dale potpuno sami. Nije bilo nikakve podrške, u priči ostaje Boris, ja(još uvek u svojim ludilima) i petorica momaka u tom trenutku. Bilo je trenutaka kada nam je bilo jako teško, najveći problem je bila kinta, cenovnik koji smo primenjivali je iznosio - 1. mesec - 2000 evra, 2. mesec - 1000 evra i 3. mesec - 500 evra, to je bilo sve, bez obzira koliko ko želi da ostane u programu, a mi smo preporučivali bar godinu dana. Problem je bio žto večina momaka, u tom početku, nisu plaćali tu cifru, koja izgleda ogromna, ali obično smo primali po jednog momka u mesec dana, tako da i nije baš bilo jednostavno preživeti...Znam da će verovatno biti račundžija koji će sada uzeti digitron u ruke i reći kako su to ogromne pare(što i jesu), ali uvek smo imali frku i uvek smo se pitali da li ćemo opstati...
Pošto je Reto centar hrišćanskog karaktera, želeli smo da potražimo duhovnu pomoć, tako da smo se obratili bratstvu manastira Studenica i Kovilj, koji su imali puno sluha za nas, tako da smo često odlazili kod njih u posetu, onako grupno i ostajali po dve-tri nedelje. U Studenici sam upoznao i oca Branislava, koji je u to vreme živeo sa porodicom u blizini manastira. Tamo smo imali divna iskustva ali ta iskustva su se završavala po povratku iz manastira, u Beogradu smo tražili pomoć od crkve ali se sve to završilo nekako jalovo, bez puno interesovanja za ono šta radimo. A nama je definitivno bila potrebna duhovna pomoć, shvatili smo vremenom da narkomanu treba ponuditi nešto mnogo jače od droge, a to nije mogao biti ni samo rad, ni samo novo okruženje niti bilo šta odonih stvari koje smo imali ceo život.
Vidim da sam opet počeo da ubrzavam, oko neki stvari sam i nmerno nedorečen(mislim na prestanak sardnje sa GOD-om), zato opet molim sve vas, koji ovo čitate, da slobodno postavite i dodatna pitanje. A i želja mi je da ovaj deo mog boravka u komuni što pre pređem, o tim stvarima možete puno čitati i u drugim ispovestima i na drugim sajtovima, želeo bih da se usresredim na deo posle izlaska iz centra.
da,ali vjerujem da je to tako kad si cist...saša-ex wrote:Narkoman ne izabere svesno da bude to, on nije svestan, nema svoju volju, nije slobodan da odlučuje o bilo čemu, ja nisam doneo "čvrstu" odluku da se skinem, bio je to, bar u početku, takav sticaj okolnosti.
A o ljubavi i dalje ostajem pri svom stavu da prava ljubav nije sebična, sa čvrstim pouzdanjem da je to moguće doživeti, pružiti, osetiti...
ma nema veze,
zanimljiva je tvoja prica i da ih barem ima jos,a vjerujem da svojim primjerom i dajes nadu da ce ih jos biti
a o ljubavi....