Narkomanija je IZLEČIVA bolest
Moderator: sanela
sale,tek sad prochitah tvoju ispovijest.milion zmaraka uz kichmu mi je proshlo..to si tako dobro opisao,svaki detalj,da me je uvatila frka.hahha.pronalazim se u dosta toga tvoga,smo sto se ja nisam bola(3-4 puta),i nisam krala od meni bliskih ljudi.nego sam radila kao krvnik,i sreca u nesreci je bila ta sto sam prvih pola god bila na foliji-tek posle sam vidjela koliko je to isto kao igla.zikre od folije su ludachke.i meni su se roditelji razveli kad sam imala 2 god,i ja sam bila centar svijeta,mama mi je uciteljica...dosta sam citala,nisu me zanimale stvari koje su tad zanimale moje vrsnjake..ja sam se cak i u osnovnoj izdvajala..isla sam na balet,dzudo,plivanje..bila sam odlican djak.e da i teorija,kako ja necu dazivim bijedno kao moji-vec ja od zivota ocekujem vise,ja sam faca hahahaa.eto i ja se vracam u nedelju,pa jedva cekam da procitam ostatak...puno pozz,ulivash mi snagu.
PER ASPERA AD ASTRA...
Evo me u Ohridu, nasao sam se u hotelu u kome svaka soba ima komp, pa kako odoleti...
I pored plana da pijem caj neko kratko vreme, on postaje moja svakodnevna navika, po mnogim pokazateljima i gori nego sto je bio heroin...U to vreme mi se i desavalo da se zaposlim, uglavnom kao konobar po nekim klubovima ili kaficima, problem je bio sto sam izdrzavao samo po nekoliko dana, najvise nedelju dana, obicno su se ti moji pokusaji zavrsavali tako sto bih nesto ukrao i zapalio. Koliko god da je moja fizicka kriza bila pokrivena, onu unutrasnju zedj nista nije moglo ugasiti...Kako sam upoznao Ivana, poceo sam da dolazim na sastanke Generacijskog odgovora drogama (zvacu ga GOD), jedanput nedeljno u Domu omladine su se okupljali narkomani, bivsi narkomani, njihovi roditelji i razni drugi koje je zanimala ova problematika, pricali smo o svojim iskustvima, trudili se da pomognemo jedni drugima. Kao ideja to je bilo o.k., ali u praksi nije davalo puno rezultata. Ivan je negde u septembru dobio ponudu od Dr. Zobina iz Rusije (kod koga se i on sam skinuo), da radi pripremu momaka koji odlaze na tu metodu, tj. da brine o njima tri nedelje pre nego sto odu na inekciju, da ne uzmu nesto na bazi opijata. Tako on odlucuje da u sklopu GOD-a otvori kucu gde ce da se boravi tri nedelje, taj program je kostao 4,500 maraka(plus deo kod Zobina koji je u to vreme bio oko 15,000 maraka), a kao pomocnika zove Borisa, coveka sa kojim se znao iz doba gudriranja, a koji se skinuo u Retu, u Spaniji. I tako polako krece prica sa otvaranjem prve komune u Srbiji...
I pored plana da pijem caj neko kratko vreme, on postaje moja svakodnevna navika, po mnogim pokazateljima i gori nego sto je bio heroin...U to vreme mi se i desavalo da se zaposlim, uglavnom kao konobar po nekim klubovima ili kaficima, problem je bio sto sam izdrzavao samo po nekoliko dana, najvise nedelju dana, obicno su se ti moji pokusaji zavrsavali tako sto bih nesto ukrao i zapalio. Koliko god da je moja fizicka kriza bila pokrivena, onu unutrasnju zedj nista nije moglo ugasiti...Kako sam upoznao Ivana, poceo sam da dolazim na sastanke Generacijskog odgovora drogama (zvacu ga GOD), jedanput nedeljno u Domu omladine su se okupljali narkomani, bivsi narkomani, njihovi roditelji i razni drugi koje je zanimala ova problematika, pricali smo o svojim iskustvima, trudili se da pomognemo jedni drugima. Kao ideja to je bilo o.k., ali u praksi nije davalo puno rezultata. Ivan je negde u septembru dobio ponudu od Dr. Zobina iz Rusije (kod koga se i on sam skinuo), da radi pripremu momaka koji odlaze na tu metodu, tj. da brine o njima tri nedelje pre nego sto odu na inekciju, da ne uzmu nesto na bazi opijata. Tako on odlucuje da u sklopu GOD-a otvori kucu gde ce da se boravi tri nedelje, taj program je kostao 4,500 maraka(plus deo kod Zobina koji je u to vreme bio oko 15,000 maraka), a kao pomocnika zove Borisa, coveka sa kojim se znao iz doba gudriranja, a koji se skinuo u Retu, u Spaniji. I tako polako krece prica sa otvaranjem prve komune u Srbiji...
Ovo je do sada najbolja,najiskrenija,najdirektnija i najbezosecajnija (hehe,izvini,salim se) prica-ispovest. A glavno da je najzanimljivija,a ja sam pomalo sebicna pa citam ono sto mi prija a ne zalim tamo nekog jadnika niti ga citam- ko mu kriv kad ne ume da pise ovako kao ti ! Opet se salim,neko ce pomisliti da sam zla...Nastavi,Sasha! Puno pozdrava 
OVO JE VREME BRZIH,A NE PAMETNIH
Negde početkom oktobra te 2000. godine, dolazi prvi momak sa kojim treba da se radi priprema za odlazak u Rusiju, u to vreme ja odlazim redovno na sastanke u Domu omladine, svako jutro redovno pijem 2 litra otrova, bez koga ne bih mogao da živim, sve češće radim dop i bolno sam svestan da sam i dalje u istom sranju. Posle raznih gluposti koje sam pravio u "Plavom jahaču", "Prestižu" i još nekim kafićima, otkaz dobijam i u "Sat"-u, u stvari jedno veče dok sam radio u bašti privode me panduri i to je bilo to...
Kako sam probao sve načine za lečenje koji su tada postojali kod nas a za Rusiju nemam para (mada mi je u tom trenutku delovala vrlo primamljivo - rti dana, inekcija i problemi su rešeni), počinjem kod Borisa da se raspitujem za Reto centar, međutim problem je što sam već prodao pasoš i nema šanse da dobijem novi. Tu opet počinjem da gubim volju za životom, opet mi se ruše sva maštanja o tome kako ću da se probudim jednog jutra potpuno slobodan, bez ikakve potrebe da nešto uzmem kako bih uopšte mogao da ustanem.
Ipak, stvari se odvijaju drugačije, posle još jednog sastanka GOD-a, odlazimo na kafu svi zajedno, tu je i moja majka, sedimo, pričamo i u jednom trenutku Borus me pita - hoćeš ti da se lečiš? Ja potpuno zbunjen, nisam očekivao takvo pitanje, kažem - naravno da hoću. Dobro, kaže Ivan, krećemo. Ja pitam - čekaj malo, gde krećemo? Pa da se lečiš, ideš sa nama, na Zvezdaru. U to vreme se kuća nalazila tamo, obična kuća u običnoj ulici, u tom trenutku su tamo bila tri momka koja su čekala da odu u Rusiju. Au, šta ću sad, mislim se, ovo je baš iznenada, kažem ja njima - a jel mogu sutra, moram da završim još neke stvari, a u sebi razmišljam, gde ću sad, daj bar još jedanput da se sredim. Srećom po mene, ova dvojica se nisu mnogo obazirale na moje narkomanske fazone, tako da sam to veče, 10.12.2000. otišao na svoje poslednje lečenje od narkomanije.
Kako sam probao sve načine za lečenje koji su tada postojali kod nas a za Rusiju nemam para (mada mi je u tom trenutku delovala vrlo primamljivo - rti dana, inekcija i problemi su rešeni), počinjem kod Borisa da se raspitujem za Reto centar, međutim problem je što sam već prodao pasoš i nema šanse da dobijem novi. Tu opet počinjem da gubim volju za životom, opet mi se ruše sva maštanja o tome kako ću da se probudim jednog jutra potpuno slobodan, bez ikakve potrebe da nešto uzmem kako bih uopšte mogao da ustanem.
Ipak, stvari se odvijaju drugačije, posle još jednog sastanka GOD-a, odlazimo na kafu svi zajedno, tu je i moja majka, sedimo, pričamo i u jednom trenutku Borus me pita - hoćeš ti da se lečiš? Ja potpuno zbunjen, nisam očekivao takvo pitanje, kažem - naravno da hoću. Dobro, kaže Ivan, krećemo. Ja pitam - čekaj malo, gde krećemo? Pa da se lečiš, ideš sa nama, na Zvezdaru. U to vreme se kuća nalazila tamo, obična kuća u običnoj ulici, u tom trenutku su tamo bila tri momka koja su čekala da odu u Rusiju. Au, šta ću sad, mislim se, ovo je baš iznenada, kažem ja njima - a jel mogu sutra, moram da završim još neke stvari, a u sebi razmišljam, gde ću sad, daj bar još jedanput da se sredim. Srećom po mene, ova dvojica se nisu mnogo obazirale na moje narkomanske fazone, tako da sam to veče, 10.12.2000. otišao na svoje poslednje lečenje od narkomanije.
Cekaj,i to je to? I gotovo?saša-ex wrote: ... tako da sam to veče, 10.12.2000. otišao na svoje poslednje lečenje od narkomanije.
Bravo! Znaci,7 godina si cist...ali mene zanima jos nesto,ono sto je doslo posle,jer,skidala sam se i ja, i bila cista, ali bila sam sama,bez posla,bez para, i bez hrabrosti da pare "uzmem" na neki drugi nacin,zivot mi je pakao bio,pakao ostao,sa dopom na jedan,bez dopa na drugi nacin...U prvom slucaju (dok sam se drogirala)krizirala sam kad nema droge,a u drugom slucaju (kad se nisam drogirala) mastala sam kako bih volela da pojedem pravu veliku cokoladu ali nemam para,i zapitam se kako sam onda imala para za drogu ako sad nemam za cokoladu...pa prosto,dok sam se drogirala,radila sam po ceo dan,bilo kakve poslove,uz put zickala,varala,lagala,trazila,a kad sam se skinula bilo me sramota takve stvari raditi pa sam ostala sedeci sama u kuci i jedva imajuci da jedem...Sad se NE DROGIRAM,nemam ni nulu na telefonu,jedva imam i mobilni,neki krsh,pusim jeftine cigare,nemam ni da izadjem,ni da se obucem...i internet sam uplatila dial-up posle par meseci,a dok sam se drogirala nekako usput mi je bilo da uplatim kablovski net i to non stop...Jesam li ja jedina koja ima vise para kad se drogira nego kad se ne drogira? Sta je to sa mnom? Zelim da upoznam i druge ljude,ceo zivot sam sa robijasima i narkomanima,druzim se,zabavljam sa njima...sto rekla moja majka "Ti,jadna,ne znas za bolje"...
Izvini,Sasa,sto ti upadam u temu,zapravo sam htela da te pitam sta i kako dalje...kako da upoznam strejtere kad nemam para da izadjem nigde,ni da se bavim nekim hobijem,nemam ni sta da obucem niti sa kim da izadjem...svi koje ceo zivot znam su ili narkomani ili dileri...Najradije bih se preselila u drugi grad...
OVO JE VREME BRZIH,A NE PAMETNIH
Koji si ti lik?! Odavno se nisam ovako nasmejao!saša-ex wrote:Vrhunac je bio kada sam obio stan u kome je živela sa još dve drugarice i opljačkao ih, naravno sve tri......
Bas si bio
Inace prica ti je odlicna. Nemoj da zalis sto ne mozes bas dobro da opises neke trenutke. Ja ih razumem izmedju redova, a verujem i vecina ovde.
Za tebe je 99` bila pakao, dok sam ja pikao fucu sa ortacima, i skidao cega kad cujem avione. Bio sam u osnovnoj.
Inace, oni periodi "agonije" koje opisujes, su mi veoma poznati, i jezim se kad ih se setim, da ne pominjem paranoju! To je pakao, a ne droga, naravno droga je uzrok, ali mi uzivamo u uzrocima, a posledice pokusavamo da lecimo uzrocima, ali to tako ne moze
I love you, but I don`t like you.