Narkomanija je IZLEČIVA bolest

[saša-ex]

Fakultet me je sve manje i manje privlačio, a i jedino što sam tamo radio je stondiranje, rokanje i duvanje po wc-u i smaranje sa koleginicama, koje moj fazon i vidjenje dobre zabave definitivno nije impresionirao...U to vreme sam mogao da prođem sa dva-tri sređivanja dnevno ali sam duvao bar desetak puta, živeo sam, što ja zovem, fancy drogiranje, nije bilo većih problema, izlazio sam svako veče, još uvek su me interesovale devojke, nije bilo dugova, problema sa pandurima, mislio sam da sam na vrhu...A iza brda su me čekala sva ta sranja, čekala i smeškala mi se...
U to vreme kreću studentski protesti 96/97, naravno svaki dan sam sa ekipom na ulici, želim promene u svemu, podsvesno i promene u mom životu. Na žalost, dolazi samo do promena u mom životu i to vrlo negativnih, para je sve manje, meni treba sve više i više dopa, negde u to vreme keva me provaljuje, sumnjala je dugo, ovaj but je videla štepove po rukama, tu više nije bilo mesta za neke priče, počela ja da vrišti, plače, da me udara, mislim da je to bio najteži trenutak u njenom životu, bukvalno kao pesnica u lice, srušio se svet kome je posvetila ceo život...Naravno i ja plačem, kažem joj da želim pomoć, da hoću da se lečim, da mi je dosta svega...Te prve varijante su bile standardne, ležim u krevetu 5 dana, kriziram, posle toga budem čist još 5 dana u proseku, pa krećem ponovo. Kevu isfoliram kako sam se skinuo i nastavljam dalje, dok me provali ponovo, pa idemo ispočetka...Posle krećem i sa doktorima, Drajzerova, Palmotićeva, sve varijante koje su tada postojale kod nas. To je već 97/98, za lečenje narkomanije nije postojalo toliko mogućnosti kao danas, na to se gleda(kao i danas u većini slučajeva), kao na nešto najprljavije i najgadnije.

[saša-ex]

Kada čitam ovo što sam do sada napisao, postajem svestan da ne mogu nikako da dočaram u potpunosti sliku mog života iz tadašnjeg perioda. Trebao bih da imam talenat nekog ekstra pisca, pa da na verodostojniji i slikovitiji način dočaram svima koji ovo čitaju, svu bedu, tugu, zlo...mog tadašnjeg života. Bez obzira što sam u to vreme često bio nesvestan u kom pravcu idem, postojalo je saznanje da radim nešto užasno, nešto pokvareno, prljavo...zato što narkomanije nije samo uzimanje droge, to je ceo način života, to je potpuno promenjeno ponašanje, drugačije osobine, to su laži, prevare, krađe, blud....Ali nisam imao snage da izađem iz toga, nisam uspevao da budem čistiji duže od pet dana. Ma koliko da je bilo (u početku) podrške od prijatelja, rodbine, devojke, svih koji su me okruživali, ja nisam imao snage i vremenom sam počeo da se mirim sa tim da nikada neću uspeti da se skinem.
A sada da nastavim...
U to vreme sam imao i devojku, sa njom sam proveo dve godine i iako je studirala medicinu, nikada me nije provalila. Znala je da duvam, tako da je moje "čudno" ponašanje pravdala time. Osećanja, ma kako to izgledalo surovo, narkoman nema, tako da ne mogu reći da je u našoj vezi cvetala ljubav, više je u pitanju bila moja sebična posesivnost i želja da pored sebe imam nekog koga ću da iskorištavam. Vrhunac je bio kada sam obio stan u kome je živela sa još dve drugarice i opljačkao ih, naravno sve tri...Pored heroina, sa kojim se bodem nekoliko puta dnevno, uzimam i trodone, sa kojima započinjem svaki dan, bez obzira što moj želudac reaguje tako da bukvalno moram da oijem po dva komada, stojim iznad lavaboa da bih mogao da ih ispovraćam, pa ih onda jurim i vraćam u usta, pa tako dok ne popijem 20 komada - za dobro jutro. Naravno, počeo sam da dobijam i epi napade, koji su mi ostali u užasnom sećanju, prvi sam dobio u tramvaju, pao sam sa sedišta tačno na jagodicu iz koje je liptila krv, nisam bio svestan minut, onda sam ustao, oko mene su bili ljudi koji su se trudili da mi pomognu, međutim ja sam popio jaku paranoju, tako da i dalje nisam bio svestan, narednih sat vremena se sećam samo nekih detalja, znam da sam bežao po Vojvode Stepe, krio se po nekim zgradama, ulazio u prodavnice i tražio telefon da zovem policiju pošto me neko juri...Manje - više tako je izgledao svaki moj epi napad, nisu pomagali ni bensendini, tako da sam vremenom prestao da uzimam trodone, što je opet značilo da moram da uzimam više dopa. Prestao sam i da duvam, postalo mi je nepodnošljivo, upadao sam u paranoje i od toga, imao sam neke čudne tripove. Nisam više uzimao ni eksete, tripove ili bilo šta drugo, ništa nije moglo da me iskulira osim dopa. I kad bih uzeo kokain, koji sam u početku uzimao češće, osećao sam se užasno. Polako smo ostali sami, heroin, moja majka i ja...

[saša-ex]

I polako kreće veliko finale, 23. marta 1999. me ostavlja devojka,24. pre podne me puca epi napad, a to veče kreće bombardovanje...Ceo 25. sam proveo sa kevom u jurnjavi po kliničkom centru, krizirao kao pas, sećam se da je bio sunčan dan, sve je bilo nekako tiho i mirno, život mi je izgledao bezvredniji i besmisleniji nego ikada. Odlazim u Kruševac, tamo više nisam imao kombinacije za kintu i za dop, koji je bio dosta lošijeg kvaliteta nego ono na šta sam navikao, trebalo mi je bar 30 maraka za samo jedno sređivanje, a to je moglo da me pokriva samo sat vremena. Tu nisam imao varijante za krađe, prevare i ostale stvari, krenuo sam sa pozajmljivanjem kod prijatelja i rodbine, počeo sam da iznosim stvari iz stana, vrhunac je bio kada sam rasprodao kevin butik u roku od dva dana. Ona je otišla u Makedoniju, ja sam pozvao sve dilere koje sam znao i otprilike je bila ova situacije - pošto farmerke? Gram - ja odgovoram... Vrlo brzo mi se sve smučilo, tako da sam posle dvadesetak dana otišao u SUP i hteo da se prijavim kao dobrovoljac ali ni tamo me nisu hteli...

[saša-ex]

Za vreme bombardovanja agonija postaje sve veća, izvarao sam sve ljude koje sam poznavao, sada je svima u mojoj okolini bilo jasno šta se dešava. Majka se odlučuje na poslednji očajnički korak, daje otkaz u vrtiću gde je radila preko 20 godina i sa ono malo para koje su ostale, rešavamo da odemo na Kipar, tamo je živela moja kuma. U Beogradu smo trebali da provedemo nekoliko dana, međutim ja nalazim te pare koje su trebale da nas odvedu na Kipar i naravno, potrošio sam ih za par dana. Tetka, kod smo bili dve nedelje nas izbacuje, iznajmili smo neki suturen na Dorćolu, neku rupu punu vlage i bez nameštaja, gde smo spavali na dušeku. Keva je počela da radi u nekom pica kiosku na Slaviji, uz to je čistila i kancelarije u nekoj firmi, nije se predavala...Ja sam se i dalje drogirao, morao sam da se sredim desetak puta dnevno, predao sam se i živeo bez ikakve nade...
Trebalo mi je puno para, prodavao sam travu, tripove i eksera u Studentskom parku, uz to sam morao da kradem svakodnevno po prodavnicama, sve što je moglo da se proda. Uveče sam švrljao po gradu, obijao sam tezge po pijacama, bulevaru, gde god sam šta video...Varao sam gde god sam mogao, često sam bivao provaljen, često i hapšen, srećom nikada nisam bio osuđen...Kao što se vidi, jedan klasičan narkomanski život. Često sam spavao po vagonima na železničkoj, nisam želeo da pravim dodatna sranja kevi, mada su i njoj često dolazili na vrata tražeći mene.Vene su se povukle, imao sam ožiljke po rukama i nogama, trebalo mi je po pola sata da nadjem venu, u to vreme nisam se libio da se ubodem bukvalno bilo gde, samo da bih mogao da se sredim...Da, da se sredim, to je u stvari dobar izraz, godinama već uzimanje heroina meni nije pričinjavalo nikakvo zadovoljstvo, to mi je predstavljalo potrebu bez koje nisam mogao da živim, kao što nekome treba voda ili hrana. Na dva sata bih se roknuo, samo da bih mogao da skupim dovoljno snage da mogu da krenem dalje, da se snađem za sledeću količinu...Bilo je tu još svega i svačega, bio sam na totalnom dnu, dalje nisam imao gde, nije postojalo nikakvo svetlo u tunelu u kome sam se nalazio. Doček 2000. sam proveo na Trgu, sa majkom, u 12 smo se izljubili i počeli da plačemo...Imali smo samo jednu želju...

[Fallen]

au covece dobro je sto ja nisam probao dop.ali sam se lesio sa po 50g speeda za mesec dana.to je jos gore ali sam se skinuo.mada ga volim jos ali me ne vuce nimalo.koji je trip hors.kazu mi kao trodoni.to sam probao i to mi je cool za neku spiku. ali kada sam cuo za epi napade i da su dzonovi najveci krivac za to nisam ni jedan zabo vec godinu dana niti nameravam.

[Josephine]

...nadam se da će želja biti ostvarena!!!

[Betterlife]

Sva sam se najezila, mnogo je tuzno i tesko... Ali zelja se ipak ispunila

[perica]

VREDI!!!!!!!!!!

[saša-ex]

U aprilu 2000. sam već retko svraćao kući, nisam više mogao da podnesem da psihički maltretiram majku, već smo bili u fazi da pare krije u gaćama (od čarapa je odustala kada sam joj jedanput noću izvukao), a i primećivao sam da je već bila na ivici da odustane od borbe za mene. To valjda i jeste rešenje za neke ljude, da vide da su odbačeni od svih, da su na samom dnu, tek tada se javlja želja za borbom...To je kao buđenje nekog instinkta za preživljavanjem, koji u meni nije mogla da probudi ni jedna devojka, ni jedan veliki događaj, ni jedna loša situacija koja mi se desila. Samo taj strah od toga da ostajem sam...I opet moram da ponovim, narkoman ne poseduje osećanje, nema savesti, karaktera, postoji samo želja koja je jača od svega i koja te tera da razmišljaš samo u tom smeru. Na žalost mnogih na ovom forumu, to je tako, što ne znači da treba odustati, već znači da trebate da budete spremni na dugotrajnu borbu, sa puno mučkih udaraca, puno padova, i sa puno opreznosti koja je potrebna. Neko je pitao ovde da li narkoman može iskreno da plače - ja jesam jedanput, ostao sam bez šeme i to za čaj od maka, to su bile iskrene suze, sve druge su bile sredstvo manipulacije sa drugima, najčešće sa najbližima...

[saša-ex]

Da nastavim...
Kao što rekoh, često sam bio van gajbe, spavao na raznim štekovima, tih dana u aprilu sam živeo sa tipom i ribom, bile su to stare gradske đankoze, snalazio sam se standardno za pare, jednom prilikom sam uveče oko 10 krenuo na "posao", seo sam u trolu i naleteo na dva lika, koje sam uradio nekoliko meseci ranije za neke tripove. Bili su to klinci, imali su možda po 19 godina i kako su me videli krenuli su da me maltretiraju i tuku, bile su to najgadnije batine koje sam ikada dobio. Vratio sam se u stan, glava mi je bila crna od batina, kriza me je tresla, sav očaj ovog sveta se skupio u meni, više nije bilo snage u meni, legao sam u krevet i počeo da jecam...Nisam trenuo ni sekundu te noći, jednostavno sam osećao da ne mogu više, jedini izlaz je bila smrt, ne kao patetična rečenica koju ispisujem sedam godina kasnije, nego kao realnost u tom trenutku, kao jedino rešenje za moj život u tom trenutku...Ali, stvari su se odvijale drugim tokom...
Ujutru oko 10 zazvonio je telefon, čuo sam svog ortaka kako sa nekim priča i kako govori - Da, tu je, dođi po njega. Shvatio sam da se radi o meni ali nisam imao snage ni da ga pitam sa kim je pričao i da ga pitam zašto me je drukao, kada sam mu rekao da nisam tu ni za koga. Danas sam mu zahvalan što je tako postupio, samo desetak minuta kasnije u stan ulazi mršav, visoki lik, upoznaje se sa svima, mene je zagrlio i rekao - Dosta je bilo, ajmo kući, čeka te keva. Bio je to Ivan, lik koji je vodio organizaciju koja se zvala Generacijski odgovor drogama, sam je bio bivši narkoman a bio je i dosta po medijima kao prva osoba u Srbiji koja je javno priznala da je HIV pozitivna. Dao mi je tri trodona da malo dođem sebi, neke naočare za sunce da ne bih plašio ljude po ulici i otišli smo do moje gajbe, gde nas je čekala moja keva, koja je naravno počela da plače kada je videla na šta ličim.
Ona je inače i stupila u kontakt sa Ivanom, za koga je saznala preko nekih novina, ispričala je celu moju priču i dala mu je moj adresar. Prvi broj koji je okrenuo bio je broj stana u kome sam se nalazio i tako me je našao. Sedeli smo kod mene, ideja je bila da se ne skidam na suvo, nego da pređem na čaj od maka, pa da se onda polako spuštam sa njega i da prestanjem sa njim posle 21. dana. Problem je bio što sam ga pio narednih devet meseci...