Forum za podršku u oporavku

M.V. neuropsihijatar, doktor medicinskih nauka, asistent na
Medicinskom fakultetu u Beogradu i načelnik Centra za porodicu u Zavodu za
bolesti zavisnosti, osetljiva, naravno, na nesreću svojih pacijenata, bezmalo je
prinuđena da, nakon terapije njima, pristupa "terapiji sebi"...

- Sa narkomanima radim svakodnevno. Čini mi se da sam sa hiljadama njih
razgovarala, a tek ih je deset odsto u stanju da razmišlja o suštinskim
životnim pitanjima, o vlastitoj sadašnjosti i budućnosti. Neugodno je
predvidljivo da će se cela njihova priča, s početka okolišno a do kraja
posve otvoreno, svesti na pitanje mogu li da dobiju još metadona...

- Katkad me obuzme osećanje besmisla, uzaludnosti celog mog rada. Čak i kad
uložite najviše znanja, snage i požrtvovanja (da ste hirurg, uz isti ulog
izveli biste najbriljantniju operaciju), rezultat može biti suprotan: baš
zato što je osetio požrtvovanje, narkoman može ponovo da uzme drogu, jer se
i sam boji - izlečenja! Možda je imperativ droge najjači...

- Narkomanija mi se - kaže doktorka - čini jednim od najzanimljivijih
područja neuropsihijatrije. Nema preciznog odgovora na pitanje zašto se
neko opredeljuje za drogu, a činjenica je da svaki čovek, ako se izloži
zloupotrebi droge, može postati zavisnik. Moj je utisak da je porodica
veoma važna za nastajanje, još više za održavanje narkomanije, a naročito
je bitna pri lečenju i prevenciji.

- Dejstvo droge je uistinu fascinantno, ali je još fascinantniji ljudski
mozak, koji je u narkomaniji "nesavršeno savršen". Nesavršen je zato što je
toliko pod uticajem hemijskih sredstava, toliko biološki programiran, da
ponekad reaguje i glupavo, navikava se na nešto na šta čovek i ne bi želeo
da se navikne. S druge strane, u njemu je uskladišteno ogromno iskustvo
individualnog, familijarnog i kolektivno nesvesnog, pa reakcije na pojedine
droge kao da otvaraju nekakve klapne u mozgu...

- Stari narodi su koristili droge, ritualno, sa kontrolisanom upotrebom.
Namenjene privilegovanima, onima koji poseduju životnu mudrost, droge su sa
mozgom bile u izvesnom komplementarnom odnosu. Ali, kada ih se domognu
mladi, čiji je mozak nerazvijen, koji su uplašeni, nesigurni, bez životnog
iskustva i mudrosti, droge brzo njima zagospodare, a mozak se svede na
skupinu hemijskih jedinjenja, počinje da funkcioniše kao pokvareni
kompjuter! Apatija i gubitak sposobnosti da se doživi zadovoljstvo
(anhedonija) kazna je ovakvim ljudima što su zagolicali zmajev rep.

- Kada razgovaram s narkomanima, imam utisak da im se mozak sveo na puke
biohemijske reakcije, a da su svi sadržaji, životne vrednosti, vrednosti
emocija, apstraktnog mišljenja, volja za život, saznanje, strast - sve je
to kao zbrisano, ili tinja u nekom krajičku duše bez nade da se rasplamsa.

- Bespomoćnost lekara u nesreći čiju neumitnost svakodnevno gledaju
izbliza, kao i varljivi, kratkotrajni usponi snage volje pacijenta u odnosu
na snagu droge koja je i samu tu volju porazila jednostavno iscrpljuju.

Vaš pacijent je prevario sopstveni mozak,
pa sad on vara njega, i vi to gledate. Ponekad me ljuti besmislica da je
mlad čovek, na pragu života, posegao za drogom kao pomoći, ili sredstvom
dokazivanja... Odavno znam da su narkomani vrlo skloni manipulacijama,
lažima i prevarama, čak i svojih najbližih, ali ni dan-danas ne mogu da se
pomirim sa tolikim gubitkom dostojanstva. No, narkomanske su porodice često
veoma nesrećne, pa kada se svi, skupa sa narkomanom, uhvate u koštac sa
svojim problemom, tada za njih imam izuzetno osećanje odgovornosti...

- Poznato je da je lečenje narkomana mukotrpno. Zavod za bolesti zavisnosti
osnovan je maja 1987. godine. Šta nam kazuje troipogodišnje iskustvo
lekarskog tima u ovoj ustanovi?

- Narkoman apstinent ima, po pravilu, krizne trenutke nakon šest meseci
apstinencije, nakon devet meseci, dve godine i, čak, nakon pet godina!
Uzrok ponovnom uzimanju droge posle duge pauze znan je samo narkomanskom
mozgu. Može se dogoditi da neko ugleda kuću u kojoj se pre pet godina
drogirao, pa da mu sam taj prizor podstakne želju. Jedan naš pacijent, kad
god bi susreo bivšeg druga, koji ga je i uveo u narkomaniju, dobio bi želju
da se ponovo drogira. "Voleo sam tog druga", kaže, "i sad ga volim, pa
odmah volim i drogu." Droga je, izgleda, poput neke izuzetne, posebne
ljubavi...

-Kroz Zavod za bolesti zavisnosti dosad je prošlo mnoštvo narkomana, i među
njima je mnogo onih koji su neprestano na početku lečenja. Neki od njih već
su toliko bolesni od side da im je Zavod postao drugi dom. Vraća nam se oko
osamdeset odsto pacijenata, sa učestalošću od tri do osam pokušaja lečenja!
Procenat izlečenja je između jedan i tri odsto. U Beogradu i okolini
registrovano je oko dve hiljade narkomana, premda se procenjuje da ih je
oko jedanaest hiljada! U 1989. godini kroz Zavod je prošlo oko trideset
hiljada ljudi, odnosno toliko smo u tom periodu pružili usluga. Dnevno nam
u dispanzer dođe sto do dvesta narkomana, a šezdesetak njih neprestano leži
u bolnici. Zavod ne odbija nijednog narkomana sa područja Jugoslavije,
izuzev, naravno, agresivnih, sklonih fizičkim obračunima, zastrašivanju i
manipulacijama s metadonom.

- Svuda u svetu ovakve ustanove imaju veoma stroga pravila kojih pacijenti
moraju da se pridržavaju, a i to spada u njihovu resocijalizaciju,
prihvatanje normi društva. Jer, narkoman, večito dete, odnosno karikatura
deteta, izdvojivši se u subkulturu narkomana, izgubio je korak sa svojom
generacijom, koja je otišla dalje u sazrevanju, pa mu prevladavanje fizičke
zavisnosti od droga ne predstavlja toliki problem koliki ga tek čeka:
glavno, prevladavanje psihičke zavisnosti je uistinu mukotrpno i zahteva
dobro razvijen sistem resocijalizacije. Zračak motivacije ugašen drogom
ponovo treba da zatinja i zasja, uz pomoć porodice, škole, prijatelja koji
nisu narkomani, saradnika na poslu, proširene porodice, kao i dobre komune,
gde se uči život od početka, kroz rad, obaveze, odgovornost, prava i
dužnosti. Narkoman, jednostavno, mora da promeni životni stil i životnu
filozofiju, što je veoma teško. Medicina tu ne može biti od posebne
koristi, ali društvena zajednica može. Društvo najpre mora da shvati da
život svakog mladog čoveka vredi, i da niko ne sme biti otpisan. U svetu
postoje takve komune, i resocijalizacija u njima traje od šest meseci do
dve godine. Naš pacijent prinuđen je da se vraća u Zavod na kontrolu, a
ovakvo okruženje pokreće mu ceo mehanizam asocijacija koje ga vuku natrag,
u bolest...

- No, dok društvo ne ushte i ne osposobi se da valjano brani život svake
svoje jedinke, šta roditelji da čine kako bi odgojili dete otporno na
iskušenja s drogom, ono koje će nepokolebljivo odbiti ponuđeni "snif" ili
"fiks"?

- Otpornost prema teškoćama i negativnim izazovima izgrađuje se od početka
detetovog života. Osećanje sigurnosti je jedno od najbitnijih osećanja
čoveka. U dete ga ugrađuju roditelji, kako svojim odnosom prema njemu, tako
i međusobnim odnosima. Ljubav, briga, zaštita i poštovanje za ličnost
deteta podstaći će osećanje sigurnosti. Međusobno poštovanje, razumevanje,
tolerancija i usaglašenost u pogledu vaspitanja deteta, koje mora da shvati
vrednost rada, potrebu poštovanja pravila i odgovaranja obavezama u školi i
kod kuće, učiniće da dete postane poverljivo i sklono da u vlastitim
krizama, promenljivim psihološkim stanjima, zatraži pomoć od svojih
roditelja.

- Sigurnost, dakle, samopoštovanje, poverenje u roditelje i druge ljude,
planiranje vremena (tako se najbolje odoleva napadima dosade), topla i
zaštićujuća ali ne i prezaštićujuća! - atmosfera u kući, stvoriće osnovu
dečjem otporu na pritisak vršnjaka koji nude drogu. K tome, roditelji treba
da budu podrobno obavešteni o drogama, da imaju jasan stav protiv njihove
upotrebe, ali i da znaju tačne razloge svog protivljenja. Sa detetom o
drogama treba razgovarati još od njegovog najranijeg detinjstva. Skupa sa
školom, roditelji treba da nauče dete da zavoli sebe i da mu najveći
kvalitet bude zdravlje.

-Činjenica je da su, u traganju za jedinstvom sa samima sobom, sa prirodom,
sa porodicom, sa društvom, hemijska sredstva koja koriste mladi dvadesetog
veka, zapravo izraz nemoći da se pronađe put u budućnost. Narkomanija
zaustavlja tok vremena, vraćajući mladog čoveka na nivo deteta, realnost na
princip zadovoljstva, kulturu na puke okvire civilizacije. Bunt protiv
ponuđenog sistema vrednosti sveo se na istu polaznu osnovu: sreća se može
kupiti novcem. Svetlucavi svet droge nije se približio nijednoj bajci.
Čarobni štapić droge nije izmenio svet - naprotiv, samo ga je još više
učvrstio u njegovoj hipokriziji.

Ovaj tekst je odličan!
Hvala ti što si ga postala

Molim Sanela! meni je tekst preodlican,jedan najjaci i istinski prikaz narkomanije.

maaa :rolleyes: :drinkers: oce covjek da kaze da onaj ko prestane se drogirati ostaje dozivotni retard,ja mu kazem :drinkers:

Drago mi je da imam saznanje ,da ja spadam u "onih 10 posto" koji ,razmišljaju o bitnim stvarima u životu,u kojima ima strasti,želje,emocija....bar nešto

africa wrote:maaa :rolleyes: :drinkers: oce covjek da kaze da onaj ko prestane se drogirati ostaje dozivotni retard,ja mu kazem :drinkers:

Baš suprotno...

NARKOMANIJA JE TEŠKA ALI IZLEČIVA BOLEST!

Druga i Treća i ...PETSTOTA stvar je što na izlečenje utiču mnogi faktori i naj zaebaniji su oni na koje nemamo ili imamo ne primetno malo uticaja (Porodica,okolina-društvo,perspektiva....generalno podrška okoline ovisnika,ja ne NEMAM pa opet nekako "taljigam"...

Narkomanija je nastala...
Milijardu načina. Nije pitanje "kako", tu greše svi doktori.
Mene je jednom, davne 2007.-me otac u hodniku stana odjednom upitao: " Zašto si toliko nesrećna? Zašto se bodeš? Zašto?
E, to je pravo pitanje koje mi nikad nijedan stručnjaknije postavio.

Za sebe mogu reći: znate li šta je veltšmerc?
(Meni su često čak i roditelji govorili da sam "slaba", otac je verovao da sam "labilna ličnost". NE. )

Evo kopiraću tekst šta je "veltšmerc" i reći ću da sam oduvek patila i osećala nepravde prema drugima.

Weltschmerz (njem, čita se veltšmerc, svjetska bol) je popularan izraz koji je prvi uveo njemački pisac Jean Paul a dovodi se u vezu sa romantičarima sa kraja 19-og i početka 20. vijeka. Pominje se, npr. u pjesmi EKV - Radostan dan (Ti si volela moj veltšmerc).

Postao je opšteprihvaćen i od strane tzv. "laičke mase". Tim imenom pokušao se objasniti i opisati kolektivni osjećaj žalosti i bespomoćnosti koji je u to vrijeme zahvatio hiljade mladih ljudi, pretežno umjetnika i intelektualaca. Riječ je o sentimentalnom i bolećivom osjećanju cijele jedne generacije, a što je bila njihova reakcija (i izraz bespomoćnosti) pred zlom, nepravdom i besmislenošću koji su, kako im se činilo, obilježavali svijet u kojem žive. Mladi ljudi, najčešće pod "uticajem" poezije, snažno su podlijegali "svjetskom bolu", te ga se nerijetko rješavali na najgori i najjednostavniji mogući način - samoubistvom.

Mi koji se nismo ubili (a nije da nismo pokušavali) smo se okrenuli "anesteziji".
Žalosno je to što su mnogi narkomani bili ustvari dobri ljudi.